Diverging from an Established Greek Musical Nationalism: Aspects of Modernism in the Works of Dimitri Mitropoulos, Nikos Skalkottas, Dimitrios Levidis and Harilaos Perpessas, During the 1920s and 30s

Abstract

The presence of many young talented composers outside Greece, studying in prominent European music centres during the 1920s and 30s, set them free from the ideological compulsions of Greek musical nationalism prevailing in Athenian musical life during the first decades of the 20th century. The creative approach and adoption of aspects of musical modernism, having been established around the same period in western music, are subsequently commented upon in the works, style and ideology of four different Greek composers: the pioneer of atonality and twelve-note technique in Greece, Dimitri Mitropoulos (1896–1960); the innovator and descendant of the Second Viennese School, Nikos Skalkottas (1904–1949); the ardent supporter of timbral innovation into new instruments and ensembles, Dimitrios Levidis (1886–1951); and, finally, the ascetical and secluded Harilaos Perpessas (1907–1995), another pupil of Schoenberg in Berlin.

На прагу XX века у Грчкој долази до значајних промена у музичком животу, образовању, рецепцији и стваралaштву. Успон и развој музичке уметности у Атини током 20-их и 30-их година представља сложен културни феномен проистекао из убрзане урбанизације, појаве нових уметничкихструјања,каоипроменадруштвених,економскихиобразовних прилика, те политичких околности. Када је реч о ликовној уметности и књижевности, национално усмерење доживљава кулминацију током прве две деценије XX века. То је био резултат пропагандних активности грчких званичника које су имале за циљ покретање рата против Турске (1919– 1922) са катастрофалним последицама. Манолис Каломирис био је водећи представник грчке националне школе у области музичког стварања, који се ватрено залагао за музички национализам. Насупрот њему, идеолошки оквири грчког музичког национализма нису у потпуности били блиски делу младих и талентованих композитора који су, студирајући у значајним западноевропским центрима током друге и треће деценије, стекли увид у перспективе и домете предратног европског модернизма. У раду је учињен осврт на дела, стил и идеологију четворице грчких композитора: Димитриса Митропулоса (1896–1960) који је, осим што је био изврстан диригент и пијаниста, био и родоначелник експресионизма, атоналности и додекафоније на грчком тлу, потом Никоса Скалкотаса (1904–1949), утемељивача предратног грчког музичког модернизма и следбеника Друге бечке школе, Димитриоса Левидиса (1886–1951), великог поклоника применеиновацијауобластизвучнихистраживањауградњиинструмената и нових врста ансамбала и, на крају, Хариоласа Перпесаса, Шенберговог ученика и једне од најзагонетнијих личности грчке уметничке музике.