Ancient Greek Mythology Mediated by Latin Culture: on Vlastimir Trajković's Arion and Zephyrus Returns

Abstract

Vlastimir Trajković (b. 1947) is a prominent Serbian composer with a strong inclination towards subjects from ancient Greek mythology. Among his most important achievements may be counted Arion – le nuove musiche per chitarra ed archi (1979) and Zephyrus Returns for flute, violin and piano (2003). Two important aspects of those works are discussed in the present article: 1. the line that connects them to ancient Greek culture via French Modernism (Debussy, Ravel, Messiaen) and Renaissance poetry and music (Petrarch, Caccini, Monteverdi); 2. modality, which has proved its vitality through long periods of the history of European music, beginning with ancient Greek modes, reaching its high point in the 16th century, and re-emerging at the beginning of the 20th century in different hybrid forms. Trajković is seen as a composer who has shaped his creative identity by exploring the rich musical heritage of the Latin European nations, especially the contributions of Debussy and Ravel.

Иако није једини српски композитор који налази инспирацију у мотивима из античке грчке митологије, Властимир Трајковић привлачи посебну пажњу због специфичности свог приступа тим митовима из кога се могу ишчитати како поетичке, тако и идеолошке позиције овог ствараоца. У овом раду оне се сагледавају на примерима два инструментална дела: Ариона за гитару и гудачки оркестар (1979) и Повратка Зефира за флауту, виолину и клавир (2001). Поред саме музике, узети су у разматрање и вербални текстови В. Трајковића (коментари уз ова дела и други). Анализа изабраних композиција упућује на два њихова битна аспекта: 1. укорењеност аутора у област европске културе обележену линијом која води од античких грчких митова преко ренесансне поезије (Петрарка) и музике (Качини, Монтеверди), до музике француског модернизма (Дебиси, Равел, Месијан); 2. модалност, односно нефункционалну хармонију која се потврђује као витална кроз дуге периоде историје европске музике, почевши од старих грчких модуса, достижући високу тачку у модалности XVI века, да би се поново јавила почетком XX века, у различитим хибридним видовима. Трајковићев наглашени афинитет према музици Дебисија, Равела и Месијана рефлектује оба наведена аспекта. Удаљавајући се од основних постулата немачко-аустријске музике с краја XIX и почетка XX века, они су поново откривали изражајни свет француског класицизма, који је и сам био надахнут античком грчком уметношћу и културом. С друге стране, њихова употреба модалних средстава била је Трајковићу подстицајна да их даље развија у сопственим делима. Манифестације његове блискости са античком грчком традицијом и каснијом латинском струјом у историји музике могле би се интерпретирати као мали наратив личног трагања за стваралачким идентитетом.