Show simple item record

Више од репродукције: семиотичке перспективе музичког извођења

dc.contributorJovanović, Jelena
dc.creatorCook, Nicholas
dc.date.accessioned2018-09-13T10:00:25Z
dc.date.available2018-09-13T10:00:25Z
dc.date.issued2014
dc.identifier.issn1450-9814 (print)
dc.identifier.urihttp://dais.sanu.ac.rs/123456789/3885
dc.description.abstractThe traditional musicological conception of performance is as the reproduction of pre-existing texts. This makes no allowance for the extent to which meaning emerges from the act of performance, and from the interactions between the various participants in performance events. A broadly semiotic approach focusses attention on such issues, and in this article I illustrate such an approach in terms of the communicative function of the mazurka ‘script’ and the role of performance gesture in conditioning musical meaning. I argue that, instead of thinking in terms of the reproduction of works, it is better to borrow Jeff Pressing’s term and think in terms of performances referencing scores, traditions, and other pre-existing entities: this way it is possible to conceptualise performances that range from the Werktreue ideology or tribute bands to parody or burlesque. Discourses of the relationship between works and performances are mirrored by those between performances and recordings, and consideration of the latter helps to clarify features shared by both: creativity, collaboration, and semiosis.sr
dc.description.abstractТрадиционално музиколошко схватање извођења подразумева репродуковање већ постојећих текстова. Тиме се не узима у обзир мера у којој значење произлази из чина извођења, као и из интеракције између различитих учесника у извођачким догађајима: резултат је да су и извођачи и публика у написима изостављени из музичке културе. С обзиром на размере у којима је текстуалистичка парадигма уграђена у етаблиране академске приступе извођењу, нарочито у област музичке теорије, продуктивно би било да се уместо њих усвоји семиотички приступ – под којим не подразумевам било какав постојећи модел музичке семиотике, већ радије један здраворазумски приступ који се бави основним питањем о томе ко, шта, с ким и како размењује. Ослањајући се на низ кратких студија случаја од Шопена и Фуртвенглера до Џимија Хендрикса, у овом раду такав приступ примењујем у суочавању са извесним проблемима на које се наилази при проучавању музичког извођења. При томе нарочиту пажњу обраћам на то како оно о чему се традиционално размишља као о репродукцији може да се адекватније поима у оквиру сложенијег, интринсички семиотичког концепта репрезентације. Док се, на пример, извођење из музичкотеоријске перспективе схвата као комуникација структура, семиотички приступ сугерише начине на које одређене карактеристике извођења могу да укажу на специфичне традиције интерпретације. Извођачки гестови ослањају се на културне конотације и стварају позиције субјекта за слушаоце, на начине који се могу тумачити у оквиру семиотике, док их модел репродукције игнорише. Слично томе, везе између снимања и извођења обично се сагледавају у оквиру репродукције – то чини академска публика, али и обичан слушалац, као и музичка индустрија – али се тачније могу разумети као репрезентација. То се у раду приказује на примеру неких феномена који се не могу другачије објаснити, као што је био јавни „тонски тест”, који су приредили Компанија Едисон и други у периоду око 1920. године. Моја главна тврдња јесте да семиотички приступ омогућава позиционирање извођача у центар музичке културе, као и разумевање односа између дела и извођења, на флексибилнији начин него што то чини традиционални модел заснован на репродукцији текста. Идеја референце – коју преузимам од Џефа Пресинга, проширујући је од специфичног случаја импровизације ка извођењу у општијем смислу – омогућује нам да концептуализујемо извођења у распону од идеологије Werktreue (верности оригиналу) или tribute bands, до пародије или бурлеске. Пребацујући тежиште са штампане странице на чин извођења, идеја референце омогућује нам да на одговарајући начин вреднујемо оне особености музичке културе које традиционални приступи занемарују: креативност, сарадњу и семиозис.sr
dc.language.isoensr
dc.publisherBelgrade : Institute of Musicology SASAsr
dc.rightsopenAccesssr
dc.sourceMusicologysr
dc.subjectperformancesr
dc.subjectsemiosissr
dc.subjectreproductionsr
dc.subjectreferencesr
dc.subjectcreativitysr
dc.titleBeyond Reproduction: Semiotic Perspectives On Musical Performancesr
dc.titleВише од репродукције: семиотичке перспективе музичког извођењаsr
dc.typearticlesr
dc.rights.licenseBY-NC-NDsr
dcterms.abstractЦоок, Ницхолас; Više od reprodukcije: semiotičke perspektive muzičkog izvođenja;
dc.citation.spage15
dc.citation.epage30
dc.citation.volumeI
dc.citation.issue16
dc.identifier.doihttps://doi.org/10.2298/MUZ1416015C
dc.description.otherThis paper was originally presented at the Eighteenth International Congress of the International Musicological Society (Zürich, July 10–15, 2007); it was part of a session entitled “Signs beyond signification: de- and reactivating semiotic concepts in musicological discourse”, organized by Christian Thorau and Elena Ungeheuer.sr
dc.type.versionpublishedVersionsr
dc.identifier.fulltexthttp://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/3885/Nicholas Cook - Beyond Reproduction.pdf


Files in this item

Thumbnail

This item appears in the following Collection(s)

Show simple item record