Popular Music and Producing Collectivities: the Challenges of Audience Research in Contemporary Musicology

Abstract

In this paper I deal with the ways in which the audience functions as a means of producing collectivities. I define audience as a material body that is a carrier of affective potential in a certain time and space. Taking Yugoslav popular music as an example, i.e. the concerts of performers from the territory of former Yugoslavia, I analyse two crucial issues: the audience at popular music concerts in Belgrade in the period after the dissolution of Yugoslavia, and the audience that is created virtually through social networks.

У овом раду бавим се карактеристикама, улогом и значајем публике у савременим музиколошким истраживањима популарне музике, а посебно начинима на које публика функционише као средство произвођења колективитета. Надовезујући се на студије новог материјализма, студије тела, као и на теорију афекта, публику одређујем као материјално тело које постаје носилац афективног потенцијала у датом простору и времену. Узевши као пример југословенску популарну музику, односно концерте извођача с територије некадашње Југославије, анализирала сам два кључна проблема: публику на концертима популарне музике у Београду у периоду после распада Југославије и публику која се формира виртуелно у целом постјугословенском простору. У првом случају, анализирала сам начине на које се стварају колективитети у конкретном простору у одређеном тренутку путем слушања исте музике, а у другом је било речи о начинима умрежавања слушалаца путем нових медија, те о стварању виртуелних заједница обожавалаца и противника одређене музике. У оба случаја, показала сам како се формира ентитет публике као афективне заједнице помоћу избора о одласку на одређени концерт, као и уживања у одређеној врсти музике. Позвавши се на концепт „афективне атмосфере” Терезе Бренан (Teresa Brennan), желела сам, такође, да укажем на начине умрежавања дискурса о датој музици и афективних атмосфера произвођених путем исте. Коначно, имајући у виду потенцијал музике да учествује у производњи сећања, указала сам на начине на које су поменути концерти постали својеврсна афективна места сећања. Дискутовала сам о томе како садашње музичке праксе учествују у продукцији дискурса о историјској прошлости и како ови дискурси омогућавају стварање различитих (историјских, музичких, емотивних) сећања прошлости.