Consequences of the Affective Turn: Exploring Music Practices from without and within

Abstract

In this paper I explore the challenges of the “affective turn” and map new avenues of music research in this direction. I discuss four paths of enquiry, in deviation from the semiotic models: the discovery of the non-signified materiality and its potentiality to generate affects, the potentiality of affect to de-signify, the ability of sign machines to catalyse the production of intensities and, finally, the power of social machines to overcode the produced affect through non-discursive mechanisms. I argue that the affective turn in musicology can provide a different structuring of a view from without and a view from within, calling both for finely tuned “close reading” and for the ability of the researcher to grasp the performative context

У овом раду истражујем изазове које такозвани „заокрет ка афекту” у културалним студијама поставља пред постојеће моделе истраживања музичких пракси и мапирам могућности његове примене у музикологији. При томе полазим од становишта да се „заокрет ка афекту” може тумачити у опозицији према ономе што се може означити као стандардни (или трансцендентални) „семиотички модел”, а који је, отворено или прећутно, прихваћен као опште мњење у сфери студија музике и културалних студија уопште и који се преобразио у својеврсну „зону комфора” савремених истраживача. Како бих формулисао критику семиотичких модела истраживања, позивам се на списе теоретичара који су били активни током седамдесетих година XX века – Анрија Лефевра (Henri Lefebvre), Жилa Делеза (Gilles Deleuze) и Феликса Гатарија (Félix Guattari) а који су били изражено критични према семиотици већ у њеној конститутивној фази. Сагледавајући поље студија афекта указујем на предности оне гране ових студија које афект виде као неозначени интензитет, постављен у координатама онтолошког система Жила Делеза. Ово нас води к разумевању процеса произвођења значења као процесу који се одваја на разини иманенције, у којој оперишу како материјалности означитеља, тако и токови афекта. Како потенцијалне последице теорије афекта често остају неразјашњене, верујем да би било посебно плодно размотрити четири усмерења истраживања која се њоме отварају, а која одступају од стандардног модела семиотичких анализа: откриће неозначене материјалности и њеног потенцијала да генерише афекте, потенцијал прекомерног афеката да разозначава, способност знаковних друштвених машина да у својој пуној материјалности делују као катализатор у производњи интензитета, и, коначно, потенцијал друштвених машина да наткодирају произведене афекте кроз механизме који нису ни лингвистички ни репрезентациони. На основу овога изводим тврдњу да заокрет ка афекту у студијама музике може пружити другачије моделирање како погледа изнутра, тако и погледа споља. Наиме, да би се спровела наведена истраживачка питања, с једне стране су неопходни специфично разрађени модели „блиског читања” музичког и звучног догађаја, а с друге разумевање ширег перформативног и друштвеног контекста.