The Affective Turn in Ethnomusicology

Abstract

The affective turn, which has already questioned dominant paradigms in many disciplinary fields including cultural studies, philosophy, political theory, anthropology, psychology and neuroscience, has started to attract more attention in the field of ethnomusicology, becoming a particularly vibrant stream of thought. Drawing on the voices that call for the historicisation of and critical deliberation on the field of affect studies, the article strives to show how theories of affect might expand dominant paradigms in ethnomusicology and also points to their limitations.

Студије афекта, које су већ довеле у питање доминантне парадигме у хуманистичким дисциплинама, укључујући студије културе, филозофију, политичку теорију, психологију или антропологију, постепено добијају све већу пажњу у области етномузикологије као изузетно вибрантно подручје промишљања. Подстакнут предоминацијом постструктуралистичког приступа и наглашавања дискурзивног и репрезентације кроз деконструкцију и психоанализу у којима су занемарени телесно, емоционално и сензорично (видети Clough and Halley 2007), теоријски заокрет ка афекту усмерава фокус на пре-дискурзивно, пре-лингвистичко кроз не-дискурзивни, не-репрезентативни приступ (видети Thrift 2007). Чланак истражује потенцијале увођења теорије афекта у подручје етномузикологије. Ослањајући се на приступе који позивају на историзацију и контекстуализацију теорија афекта и њихову критичку расправу, чланак прати генеалогију концепта афекта у постојећим научним дискурсима. У ту сврху у првом делу чланак нуди поглед на доминантне приступе у теоретизацији концепата афекта и емоције у етномузиколошким научним наративима. Према мом мишљењу, стављање нових студија о афекту у музици и звуку у шири историјски и дисциплинарни оквир посебно је важно јер 1) афект и емоције представљају две најзначајније коегзистентне парадигме када су посреди етномузикологија и сродне дисциплине 2) у теоријама афекта однос између концепата афекта и емоције појављује се као један од најосетљивијих питања и главни предмет научне дебате. Чланак има за циљ осврт на комплексне епистемолошке мреже које обликују увођење концепта афекта у етномузикологију и посебно начине на којe то утиче на ревитализацију постојећих парадигми или/и продубљивање постојећих концептуалних ћорсокака. Анализа доминантних приступа потврђује да је афект константни предмет занимања дисциплина које су фокусиране на истраживања музике и звука (музикологије, етномузикологије, теорије музике, културне антропологије музике, музичког образовања, звучних студија и сл.). Стога се у чланку афективни заокрет не третира као натурализација епистемолошког апарата из „другог” научног поља и не пропитују се начини на које постојећа истраживања одговарају на њега. Чланак заправо жели да покаже да је афект саставни део етномузиколошких епистемологија од њених самих почетака па до данас; заокрет ка афекту није „помодни” теоријски тренд, већ теоријски и методолошки оквир који је већ дуго времена свеприсутни део етномузиколошке истраживачке праксе.