Catherine II’s The Early Reign of Oleg: Sarti, Canobbio and Pashkevich Working Towards an Ideal

Abstract

This paper focuses on Catherine II’s The Early Reign of Oleg (1790) as a demonstrative performance of the sovereign’s policy. In the context of Catherine’s early nationalistic pride and her ‘Greek project’, the performance is understood as a synthesis embodying in music the vision of Russia as an Empire ready to receive the heritage of Byzantium, thanks to Sarti’s use of modes combined with the Russian folk elements introduced by Canobbio and Pashkevich. In this context, Nikolay L’vov represents the joining link, having theorised that Russian folk music originated from ancient Greek music.

Опера Рана владавина Олега је други покушај Катарине II на пољу историјске драме. Постављена је у Ермитаж театру 1790, на музику Карла Канобија, Ђузепа Сартија и Василија Пашкевича; њено извођење било је праћено објављивањем оркестарске партитуре. У оквиру партитуре штампано је Објашњење, које је потписао Сарти (а на руски вероватно превео Николај Љвов), у којем је елаборирана употреба античких модуса у музици ове опере, тачније у сцени из Еурипидове Алчесте укључене у пети чин као „представа у представи”. Сматран једним од најученијих композитора своје генерације, Сарти се интересовао за рестаурирање наслеђа античке грчке музике. Сарти је већ претходно користио античке модусе 1782. године, када је компоновао музику на либрето Alessandro e Timoteo грофа Карла Гастонеа дела Тора ди Рецоника у Парми. Овом приликом, референце на грчку културу биле су у вези са руским интересовањем за јужне територије, а само извођење је уприличено поводом посете Катарининог сина Павела Петровича са супругом. У опери Олег позивање на античку културу је још јасније, а употребу модуса је могуће објаснити демонстративном природом опере, која је изражавала царску политику. Извођењем је слављена руска војна моћ, скорашњи успеси у рату против Турака и припрема за инвазију на Констатинопољ, а са дугорочним циљем реализације Катарининог „грчког пројекта”, који је подразумевао рестаурацију Источног римског царства и постављање Константина Павловича на његов трон. На плану културе, овај политички тренд охрабрио је истраживање аналогија између Руског царства и античких инперија – што је био један од одлучујућих фактора позитивне самоидентификације руске државе, као и легитимизације власти њене „немачке царице”. Из ове визуре, употреба грчких модуса, комбинованих са руским народним темама инкорпорисаним у Канобијеву партитуру и са женским хоровима у руском стилу које је Пашкевич компоновао за сцене венчања у трећем чину, могу се интерпретирати као конзистентни са идеолошком садржином либрета. Фигура Николаја Љвова такође се указује као спона између руских и грчких елемената, пошто је Љвов у предговору своје Збирке руских народних песама спекулисао да руска народна музика потиче од античке грчке музике. Упркос томе што је компонована „шесторучно”, музику за Олега не треба посматрати као пастиш, већ као синтезу која је требало да демонстрира сродност између две државе, односно визију Русије као царства спремног да прихвати културно и политичко наслеђе Византије.