A Peasant’s Interview with a Foreign Journalist by Predrag Milošević in Relation to the Question of Socialist Realism in Serbian Music History

Abstract

Bearing in mind the position occupied by Yugoslav postwar music, in this article I review certain compositional strategies implemented by Predrag Milošević in his piece A Peasant’s Interview with a Foreign Journalist, by means of which this modernist composer stepped into the field of socialist realism. I will analyze the score in order to identify the most significant compositional-technical strategies used by the composer. Further analyses will encompass an interpretation of the piece with respect to the theories of socialist realism, while a separate segment of this article will be dedicated to some aspects of the relationship between this composition and writings published at the time of its creation. I will then use these analyses to emphasize some points in Milošević’s work where one can observe connections with the theoretical output of his contemporaries, as well as with recent writings that focus on understanding the place of socialist realism in Serbian music history.

Полазећи од приказа стања на југословенској музичкој сцени непосредно након Другог светског рата, у раду су представљене композиционе стратегије које је Предраг Милошевић применио у делу Разговор сељака са страним новинаром (1949), а које се могу разматрати и у светлу тезе о „искораку” овог модернистичког композитора у поље социјалистичког реализма. Поред анализе музичког текста, у којој су истакнути поступци неуобичајени за дело тог идејног усмерења, разматран је и однос између Милошевићевог остварења и идеја о савременом музичком изразу сагласном са доминантним идеолошким токовима, представљеним крајем 1940-их година у часопису Музика, органу Савеза композитора Југославије. Посебно су разматрана питања симболике „сељака” у контексту активности Агитпроп-а и тадашњих друштвених дешавања, као и потенцијалног презначења овог „токена” приликом интеграције у музичко дело. Један од аспеката рада јесте и питање „идејне исправности” жанра соло песме у социјалистичком реализму, као и његов однос са масовном песмом, имајући у виду Милошевићев веома елабориран језик представљен на „малом простору”, који сложеношћу контрастира сродним делима савременика попут Оскара Данона, Јована Бандура и других. Такође, у рад су укључене теорије и претпоставке Мирјане Веселиновић-Хофман, Мишка Шуваковића и Јеше Денегрија о музици и уметности социјалистичког реализма уопште, као део аналитичке платформе са које је Разговор сагледан. Имајући то у виду, циљ овог рада се може одредити и као настојање да се, поред истицања сличности и разлика између дела и написа из истог времена, прикаже и једна од могућих интерпретација позиције овог музичког дела у светлу данашњег схватања социјалистичког реализма и његових веза са историјом српске музике.