Dragutin Gostuški and the Semiotics of Music

Abstract

The main goals of this article, devoted to the contribution of the prominent Serbian musicologist, composer and aesthetician Dragutin Gostuški (1923–1998) to the semiotics of music, are the following: 1) to show the evolution of semiotic ideas in Gostuški’s work; 2) to reconstruct the circumstances under which preparations for the First International Colloquium on the Semiotics of Music took place; and 3) to encourage new research that would re-examine Gostuški’s major theoretical opus in the historical context of the discipline.

Упркос чињеници да је Драгутин Гостушки (1923–1998) био један од иницијатора, као и председник Организационог одбора Првог међународног научног скупа о семиотици музике, одржаног у Београду 1973. године, савремена наука о музици још увек није посветила одговарајућу пажњу значајној улози коју је Гостушки остварио у развоју дисциплине како у националном, тако и у међународном контексту. Још увек није у довољној мери истражена ни еволуција његових теоријских погледа и доприноса проучавању проблема значења, времена и стила у уметностима, а која се може пратити почев од његових најранијих теоријских радова с почетка педесетих година XX века. Научник ерудитског знања, композитор и историчар уметности по образовању, теоретичар, музиколог и естетичар по вокацији, такође и истакнути музички критичар, Драгутин Гостушки несумњиво припада интелектуалној елити свога доба. Утемељивши своје интердисциплинарно промишљање о кључним проблемима уметности и, посебно – музике, у методама компаративне естетике, Гостушки је у своје погледе врло рано интегрисао и достигнућа тада савремене лингвистике; с посебном пажњом промптно је и критички реаговао и на прве, интернационално запажене резултате музичке семиотике. О релевантност његових теоријских концепата значења, времена, форме и стила у уметностима, као и о уверљивости његове анализе односа између поетског језика и музике, најочигледније сведочи његова капитална књига Време уметности (1968). Нажалост, упркос својевременим напорима аутора, ова значајна студија ни до данас није објављена ни на једном од светских језика, те је, уз запажене изузетке, изостала и обимнија рецепција у међународним круговима. Достигавши почетком седамдесетих година прошлог века зенит професионалне зрелости, Гостушки је 1970. постао и директор Музиколошког института САНУ. С жаром и ентузујазмом покренуо је исте године Разговоре о науци и уметности, својеврсан научни форум посвећен најактуелнијим питањима из области природних и хуманистичких наука, као и уметности. Проблеми односа између језика и музике, као и између лингвистике и музикологије такође су, као централни, били разматрани приликом више ових сусрета, којима су претходила уводна предавања водећег лингвисте Ранка Бугарског. Чињеницу да је музичка семиотика у то време ушла у саму жижу пажње Драгутина Гостушког, потврђују и подаци о његовом великом залагању да се у Београду, 1973. године по први пут организује сусрет тада водећих светских семиотичара музике. На самој Конференцији, Гостушки је изложио реферат под називом „Реалност. Музика. Језик. Прилог студијама проблема значења”[Réalite, musique, langage. Contribution a l’étude de la problem de la signification], у којем је ушао у отворени критички дијалог са водећим ауторима и поставио основу сопствене теорије екрана као предлог оптималног методолошког полазишта за будуће музичко-семиотичке стратегије. Овај рад има за циљ да укаже на еволуцију семиотичких идеја у опусу Гостушког, затим, да испита и реконструише околности под којима су се одвијале припреме за одржавање Првог међународног научног скупа о семиотици музике, као и да охрабри нова истраживања која би размотрила централне теоријске опусе Гостушког у историјском контексту музичке семиотике као дисциплине.