Пајсије Хиландарски и његова Историја славјанобугарска

Abstract

Осамнаести век је доба дубоких промена у Османском царству. Децентрализација и јачање улоге локалних елита, промене у пореском систему, интензивирање трговинских веза, али и периоди кризе и изнурујећег ратовања, оставили су снажан траг на животима свих становника Османског царства. Такви услови обележили су живот и делатност хиландарског монаха Пајсија. Пореклом из богате трговачке породице, одлучио се да живот проведе као монах и придружио се братству манастира Хиландара. Путујући ради прикупљања милостиње и обављајући друга манастирска задужења, Пајсије је имао прилике да посети многе важне градове источног Балкана, али и да отпутује ван граница Османског царства. Пајсије Хиландарски је 1762. године довршио писање дела под називом Историја славјанобугарска. Он се не ограничава само на описивање прошлости бугарског народа, већ у својој књизи износи и низ запажања о савременим дешавањима и проблемима. Пајсије користи сваку прилику да истакне да је бугарска прошлост била славна, и посебно је увек пореди са историјом бугарских суседа, Грка и Срба. Значајан део излагања заузима и историја српске државе у доба Немањића. Пајсије, уз велико поштовање које показује према ктиторској делатности српске династије и њеним владарима светитељима, гради и изузетно негативну слику цара Стефана Душана. Порекло из богате трговачке породице и припадност једној од најзначајнијих монашких заједница, каква је била Света Гора, пружило је Пајсију могућност да стекне шира сазнања о проблемима и новим потребама свога времена. Вероватно подстакнут и личним разлозима, он је написао књигу која за циљ нема само обавештавање публике о прошлим догађајима, већ која има и пропагандну сврху.