Позиционирање зависних реченица у старосрпском језику

Abstract

V nastojaščej rabote rassmatrivaetsja pozicija pridatočnogo predloženija v svete sintaksičeskoj strategii oformlenija složnogo predloženija v staroserbskom jazyke ot konca XII-go do poloviny XV-go veka. Staroserbskoe pridatočnoe predloženie moglo byt' v prepozicii, v postpozicii ili (redko) v interpozicii, čto bylo obuslovleno ne tol'ko genezisom semantikoj (ikoničnost'ju), funkciej i pragmatičeskim statusom gipotaktičeskoj struktury, no i sintaksičeskoj tipologiej, t. e. tipologiej porjadka slov. Staroserbskij jazyk prinadležit k tipu SVO (podležaščee - skazuemoe - prjamoe dopolnenie). Porjadok slov v predloženii progressivnyj sintaksičeski zavisimye členy obyčno sledujut za glavnym, čto moglo vlijat' i na formirovanie složnogo predloženija.

U ovom radu razmatra se pozicioniranje zavisnih rečenica u svetlu sintaksičke strategije organizovanja složene rečenice u starosrpskom jeziku od kraja XII do sredine XV veka, kada je ovaj jezički idiom bio vezan za retoričku sferu javnog jezičkog komuniciranja, koja se ispoljavala kroz poslovnopravnu pismenost. Lokalizacija zavisne rečenice u prepoziciji, postpoziciji ili intrapoziciji u odnosu na upravnu rečenicu bila je u načelu uslovljena genezom, semantikom, sintaksičkom tipologijom i komunikativnim (diskursnim) značajem jedne zavisne rečenične strukture. Ukrštanjem, s jedne strane pozicionih i, s druge strane, sintaksičko-semantičkih parametara omogućava sagledavanje pravca razvoja, ali i stepena razvijenosti složenih rečeničnih struktura.