Концепција о семантичко-функционалној двострукости врста речи у турским језицима

Abstract

Prema postojećoj koncepciji o karakteru vrsta reči u turskim jezicima, reč u ovim jezicima, kao i njen gramatički oblik, semantički su dvostruki, a ovome odgovara i semantičko-funkcionalna razdvojenost. Shvatanje o kontradiktornoj dvostrukosti gramatičkih jedinica, uključujući tu i vrste reči, ima i svoju obrnutu varijantu, kakva je teorija o sinkretizmu primarnih osnova u turskim jezicima. Istorijsko-genetičko obrazloženje takvih shvatanja je iz komparativistike preneti stav o razvojnoj etapi jezika kada se imenica i glagol nisu razlikovali, pa su iste reči funkcionisale i kao imenice, i kao glagoli. Takva koncepcija ne rešava na zadovoljavajući način pitanje o ontološkoj celini i unutarstrukturnoj određenosti reči, ignoriše homonimiju koja nikad nije potpuna, kosi se sa principom postepenog nastanka leksičko-gramatičkih jedinica putem semantičko-funkcionalne transpozicije i specijalizacije. Ona stavlja naglasak na formalnu stranu jezičke jedinice kao na sredstvo izražavanja gramatičkih značenja, interpretira nekorektno jezičke činjenice, zamenjuje predmet u toku analize, ne vodi računa o mestu odgovarajućeg sinhronijskog preseka na osi dijahronije i dr. Stoga takva koncepcija nije objektivno gledano adekvatna, niti je teoretski potpuna i dosledna, ni deskriptivno efikasna i podesna za potrebe proučavanja i opisivanja morfološke strukture turskih jezika uopšte i turskog jezika ponaosob.