Von der synoptischen zur analytischen neumatischen Notation Am Beispiel des Sticherons von Germanos Neon Patron

Abstract

Die Abwesenheit eines einheitlichen Schlussels in der Dechiffrage der sogenannten 'alten' neumatischen Intonation (vor der letzten Reform anfangs des neunzehnten Jarhunderts) ist in erster Linie durch ihre Natur selbst bedingt. Die immanenten Eigenschaften der neumatischen Schrift sind in der Arbeet durch einen Verglich der stenographischen Schriften der ausgewahlten Sticherons Germanos Neon Patrons (Handschrift EBE 975, 18. Jahrhundert), der 'analitischen' Transcription derselben verfasst, durch CHOURMOUSIOS CHARTOPH YLAX (Handscrhrift EBE MпT 747-750) und der Interpretation der zeitgenossischen Kirchensanger, die die Chourmousios melismatische Schrift zusatzlich melodisch verziert haben, dargestellt.

Tumačenje neumske notacije u različitim stadijumima njenog viševekovnog postojanja, svakako je centralni problem koji decenijama unazad zaokuplja pažnju naučnika. Nepostojanje ili nemogućnost postojanja jedinstvenog ključa u dešifrovanju tzv. 'starog' neumskog pisma (pre poslednje reforme s početka 19. veka), uslovljeno je većim brojem razloga, od kojih je jedan od presudnih sama priroda ove notacije, njena imanentna svojstva. Glavna osobenost 'istočnog' notnog pisma se, generalno gledano, ogleda u tome što zapis podrazumeva ili pravila i okolnosti za izvođenje, bez skiciranja egzaktnog muzičkog toka, ili, pak, nacrt koji biva dopunjen manje ili više slobodnom interpretacijom izvođača. Umnožavanje broja originalnih kompozicija i ujedno ličnih intervencija meloda na planu simiografskih pravila, uslovili su u drugoj polovini 18. veka temeljnu reformu u kojoj je glavni princip bio onaj isti od koga je pošao Gvido iz Areca - jedan znak jedan ton. Međutim trojica konstantinopoljskih teoretičara, Hrisant, Hurmuzije i Grigorije nisu imali za cilj, niti im je to moglo poći za rukom, sve i da su hteli stvaranje neumskog sistema koji bi ukinuo mogućnost pojcu da u interpretaciji na osnovu zapisa oseti prvobitni stvaralački impuls sličan onom koji poseduju kompozitori. Drugim rečima, granica između pojanja po zapisu (kako neume zahtevaju) i pojanja na osnovu zapisa (što uključuje i nezabeleženi - simvolički sloj zapisa), iako znatno manje nego ranije, i dalje je ostala fleksibilna. Važnost uloge učitelja (grč. daskala), o kojoj su na marginama rukopisa svedočili brojni pojci pre reforme, nije nestala ni nakon ukidanja složenih stenografskih hironomijskih i afonih znakova koji su iziskivali učenje čitavih melodijskih obrazaca napamet. Svaki pojac oponaša pojački manir svog učitelja, odnosno njegovo tumačenje naizgled jednoznačnog neumskog zapisa. Usavršavanjem sopstvene pojačke veštine on se, uslovno rečeno osamostaljuje pre svega u izboru mikro analiza koje mu same neume dozvoljavaju. Reformisana, analitička notacija - novi metod, je dakle, sistem 'imperativnih' simbola, koji ima dvostruko značenje. On podrazumeva zapi sana pravila sa kojima se pojačkoj tradiciji obezbeđuje postojanost, tako što ukazuju na to kakva treba da je crkvena melodija, ali ujedno predstavlja i skup nezapisanih - stenografskih propisa koje pojac nasleđuje usmenim predanjem i koji njegovu interpretaciju približavaju ili udaljavaju od ifosa svojstvenog vizantijskom pojanju. U radu su analizirani primeri stihira Germana, episkopa Nove Patre (rukopis iz Nacionalne biblioteke Grčke - EVE br. 975, 18. vek), transkripcija Germanovog Stihirara koju je sačinio Hurmuzije Arhivar (rukopisi iz Nacionalne biblioteke Grčke - EVE MPT br. 747-750, 19. vek) i njena savremena pojačka realizacija u interpretaciji poznatih atinskih pojaca Likurgosa Angelopulosa i Janisa Arvanidisa.