Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?
Конференцијски прилог (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
Сарлак (енг. sarlacc) је биће које се појављује у митосу
Ратова Звезда. У питању је огромно створење које настањује
пустињске светове, а свој плен лови тако што се укопа дубоко у
песак, и разјапљене чељусти, вреба. Сарлакова уста испуњена
су хиљадама оштрих зуба, садрже пипке којима хвата плен, а
његов језик има снажан кљун којим улов увлачи у ждрело. Kада
плен прогута, како Ц3ПО саопштава у једној сцени у Повратку
џедаја (1983), његови многи желуци луче неуротоксине који
проузрокују константан бол, али одржавају плен у животу,
а услед слабости сарлакове желудачне киселине процес
варења траје миленијумима. Бекство из сарлачке јаме је готово
немогуће: поред препрека које чини његова анатомија, песак
у који је укопан ради у његову корист, чинећи да плен клиза
назад у пропаст.
У овом излагању ћу употребити метафору сарлачке јаме
како бих илустровала утицај који је – што имплицитно, што
експлицитно – прихватање дихотомије природа: култура у
дисциплинарној прошлости имало н...а домаћу етнологију и
антропологију. Такође, указаћу на могуће разлоге оптрајавања
потпуног недостатка научне радозналости гледе еколошких
питања (с ретким изузецима) која у последњих неколико
деценија све више заокупљају пажњу истраживача у широком
спектру природних, техничко-технолошких и друштвених
наука и хуманистичких дисциплина али и антрополошких традиција широм света. Поред тога, покушаћу да мапирам
ослобађајући епистемолошки потенцијал концепта какав је
антропоцен (али и капиталоцен и ктулуцен, sensu Харавеј) у
његовим различитим значењима и тумачењима (нпр. oнима
које дају Ана Синг и Бруно Латур) за дисциплинарну традицију
толико дубоко заглављену у сопственом антропоцентризму
и „нормалној науци” (sensu Кун) двадесетовековних идеја на
ивици употребљивости, да њени практичари делују као да
живе на посве другој планети – некој којој евидентно не прети
потпуни еколошки колапс и настањена је само људима. Оваква
ситуација је последица низа различитих фактора који ће
бити размотрени у излагању, а који нису нужно специфични
само за (домаћу) социокултурну антропологију. Сазнајни и
теоријско-методолошки потенцијал који доносе релационе
епистемологије – а зашто не, и онтологије – импликоване
промишљањем антропоцена као природакултурног феномена
– оно што Дона Харавеј назива „тентакуларно размишљање” –
отвара нове теме и могућности за истраживања у друштвеним
наукама и хуманистичким дисциплинама, и чини се да је од
пресудне важности за хватање укоштац са девастирајућим
последицама људског утицаја на природну средину и
претњама које оне представљају. Укратко дакле, ово излагање
ће мапирати узроке недостатка интересовања за антропоцен
(у свој његовој комплексности) у домаћој социокултурној
антропологији, али и указати на епистемолошке предности
и плодно истраживачко тле које овај концепт отвара и,
нарочито, могућност бекства из сарлачке јаме модернистичких
дистинкција које губе како значење тако и експланаторну моћ
у глобалној стварности коју настањујемо.
Кључне речи:
антропоцен / тентакуларно размишљање / социокултурна антропологија у Србији / сарлакИзвор:
Српска археологија између теорије и чињеница VIII: археологија и антропоцен: књига апстраката, 2021, 17-19Издавач:
- Београд : Филозофски факултет, Одељење за археологију, Центар за теоријску археологију
Финансирање / пројекти:
- Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије, институционално финансирање - 200173 (Етнографски институт САНУ, Београд) (RS-MESTD-inst-2020-200173)
Институција/група
Етнографски институт САНУ / Institute of Ethnography SASATY - CONF AU - Жакула, Соња PY - 2021 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14349 AB - Сарлак (енг. sarlacc) је биће које се појављује у митосу Ратова Звезда. У питању је огромно створење које настањује пустињске светове, а свој плен лови тако што се укопа дубоко у песак, и разјапљене чељусти, вреба. Сарлакова уста испуњена су хиљадама оштрих зуба, садрже пипке којима хвата плен, а његов језик има снажан кљун којим улов увлачи у ждрело. Kада плен прогута, како Ц3ПО саопштава у једној сцени у Повратку џедаја (1983), његови многи желуци луче неуротоксине који проузрокују константан бол, али одржавају плен у животу, а услед слабости сарлакове желудачне киселине процес варења траје миленијумима. Бекство из сарлачке јаме је готово немогуће: поред препрека које чини његова анатомија, песак у који је укопан ради у његову корист, чинећи да плен клиза назад у пропаст. У овом излагању ћу употребити метафору сарлачке јаме како бих илустровала утицај који је – што имплицитно, што експлицитно – прихватање дихотомије природа: култура у дисциплинарној прошлости имало на домаћу етнологију и антропологију. Такође, указаћу на могуће разлоге оптрајавања потпуног недостатка научне радозналости гледе еколошких питања (с ретким изузецима) која у последњих неколико деценија све више заокупљају пажњу истраживача у широком спектру природних, техничко-технолошких и друштвених наука и хуманистичких дисциплина али и антрополошких традиција широм света. Поред тога, покушаћу да мапирам ослобађајући епистемолошки потенцијал концепта какав је антропоцен (али и капиталоцен и ктулуцен, sensu Харавеј) у његовим различитим значењима и тумачењима (нпр. oнима које дају Ана Синг и Бруно Латур) за дисциплинарну традицију толико дубоко заглављену у сопственом антропоцентризму и „нормалној науци” (sensu Кун) двадесетовековних идеја на ивици употребљивости, да њени практичари делују као да живе на посве другој планети – некој којој евидентно не прети потпуни еколошки колапс и настањена је само људима. Оваква ситуација је последица низа различитих фактора који ће бити размотрени у излагању, а који нису нужно специфични само за (домаћу) социокултурну антропологију. Сазнајни и теоријско-методолошки потенцијал који доносе релационе епистемологије – а зашто не, и онтологије – импликоване промишљањем антропоцена као природакултурног феномена – оно што Дона Харавеј назива „тентакуларно размишљање” – отвара нове теме и могућности за истраживања у друштвеним наукама и хуманистичким дисциплинама, и чини се да је од пресудне важности за хватање укоштац са девастирајућим последицама људског утицаја на природну средину и претњама које оне представљају. Укратко дакле, ово излагање ће мапирати узроке недостатка интересовања за антропоцен (у свој његовој комплексности) у домаћој социокултурној антропологији, али и указати на епистемолошке предности и плодно истраживачко тле које овај концепт отвара и, нарочито, могућност бекства из сарлачке јаме модернистичких дистинкција које губе како значење тако и експланаторну моћ у глобалној стварности коју настањујемо. PB - Београд : Филозофски факултет, Одељење за археологију, Центар за теоријску археологију C3 - Српска археологија између теорије и чињеница VIII: археологија и антропоцен: књига апстраката T1 - Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме? SP - 17 EP - 19 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349 ER -
@conference{ author = "Жакула, Соња", year = "2021", abstract = "Сарлак (енг. sarlacc) је биће које се појављује у митосу Ратова Звезда. У питању је огромно створење које настањује пустињске светове, а свој плен лови тако што се укопа дубоко у песак, и разјапљене чељусти, вреба. Сарлакова уста испуњена су хиљадама оштрих зуба, садрже пипке којима хвата плен, а његов језик има снажан кљун којим улов увлачи у ждрело. Kада плен прогута, како Ц3ПО саопштава у једној сцени у Повратку џедаја (1983), његови многи желуци луче неуротоксине који проузрокују константан бол, али одржавају плен у животу, а услед слабости сарлакове желудачне киселине процес варења траје миленијумима. Бекство из сарлачке јаме је готово немогуће: поред препрека које чини његова анатомија, песак у који је укопан ради у његову корист, чинећи да плен клиза назад у пропаст. У овом излагању ћу употребити метафору сарлачке јаме како бих илустровала утицај који је – што имплицитно, што експлицитно – прихватање дихотомије природа: култура у дисциплинарној прошлости имало на домаћу етнологију и антропологију. Такође, указаћу на могуће разлоге оптрајавања потпуног недостатка научне радозналости гледе еколошких питања (с ретким изузецима) која у последњих неколико деценија све више заокупљају пажњу истраживача у широком спектру природних, техничко-технолошких и друштвених наука и хуманистичких дисциплина али и антрополошких традиција широм света. Поред тога, покушаћу да мапирам ослобађајући епистемолошки потенцијал концепта какав је антропоцен (али и капиталоцен и ктулуцен, sensu Харавеј) у његовим различитим значењима и тумачењима (нпр. oнима које дају Ана Синг и Бруно Латур) за дисциплинарну традицију толико дубоко заглављену у сопственом антропоцентризму и „нормалној науци” (sensu Кун) двадесетовековних идеја на ивици употребљивости, да њени практичари делују као да живе на посве другој планети – некој којој евидентно не прети потпуни еколошки колапс и настањена је само људима. Оваква ситуација је последица низа различитих фактора који ће бити размотрени у излагању, а који нису нужно специфични само за (домаћу) социокултурну антропологију. Сазнајни и теоријско-методолошки потенцијал који доносе релационе епистемологије – а зашто не, и онтологије – импликоване промишљањем антропоцена као природакултурног феномена – оно што Дона Харавеј назива „тентакуларно размишљање” – отвара нове теме и могућности за истраживања у друштвеним наукама и хуманистичким дисциплинама, и чини се да је од пресудне важности за хватање укоштац са девастирајућим последицама људског утицаја на природну средину и претњама које оне представљају. Укратко дакле, ово излагање ће мапирати узроке недостатка интересовања за антропоцен (у свој његовој комплексности) у домаћој социокултурној антропологији, али и указати на епистемолошке предности и плодно истраживачко тле које овај концепт отвара и, нарочито, могућност бекства из сарлачке јаме модернистичких дистинкција које губе како значење тако и експланаторну моћ у глобалној стварности коју настањујемо.", publisher = "Београд : Филозофски факултет, Одељење за археологију, Центар за теоријску археологију", journal = "Српска археологија између теорије и чињеница VIII: археологија и антропоцен: књига апстраката", title = "Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?", pages = "17-19", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349" }
Жакула, С.. (2021). Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?. in Српска археологија између теорије и чињеница VIII: археологија и антропоцен: књига апстраката Београд : Филозофски факултет, Одељење за археологију, Центар за теоријску археологију., 17-19. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349
Жакула С. Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?. in Српска археологија између теорије и чињеница VIII: археологија и антропоцен: књига апстраката. 2021;:17-19. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349 .
Жакула, Соња, "Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?" in Српска археологија између теорије и чињеница VIII: археологија и антропоцен: књига апстраката (2021):17-19, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349 .