55. Мокрањчеви дани, 11.09. – 12.09.2021. „Песма нас је одржала, њојзи хвала!“

Abstract

У тренутку када пошаст са обличијем корона вируса поново односи велики број људских живота питамо се да ли је умесно песми придавати такву исцелитељску снагу? Да ли је стих из наслова пуки, анахрони романтичарски идеал или неугасива, пламтећа искра човековог духа? У свим узлетима и посрнућима наше цивилизације већ столећима опстају човек и песма која се изнова рађа и замире на његовим уснама. А због чега је тако? Стога јер из дубине бића кроз песму изнедрујемо унутрашњи свет и појмимо спољашњи. Песма је сведочанство наших тежњи да обујмимо тоталитет живота у његовим свеколиким видовима. Она ја насушна потреба да свакодневници удахнемо виши смисао и лакше поднесемо неминовну патњу коју носи. Зато човек од давнина пева и певаће док је света и века. Управо је то суштина стиха у наслову, преузетог из Песме о песми Јована Јовановића Змаја.