УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ Милеса Д. Стефановић-Бановић БЕСЕДЕ, СЛОВА И ПОУКЕ НА БЛАГОВЕСТИ У ПРЕВОДУ И ПРЕРАДИ ГАВРИЛА СТЕФАНОВИЋА ВЕНЦЛОВИЋА докторска дисертација Београд, 2015. UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF PHILOLOGY Milesa D. Stefanović-Banović ORATIONS, SERMONS AND MORALITIES ON THE FEAST OF THE ANNUNCIATION, AS TRANSLATED AND ADAPTED BY GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ Doctoral Dissertation Belgrade, 2015 БЕЛГРАДСКИЙ УНИВЕРСИТЕТ ФАКУЛЬТЕТ ФИЛОЛОГИИ Милеса Д. Стефанович-Банович ПРОПОВЕДИ, СЛОВА И ПОУЧЕНИЯ НА ПРАЗДНИК БЛАГОВЕЩЕНИЯ В ПЕРЕВОДЕ И АДАПТАЦИИ ГАВРИЛА СТЕФАНОВИЧА ВЕНЦЛОВИЧА докторская диссертация Белград, 2015 Ментор проф. др Томислав Јовановић Филолошки факултет, Универзитет у Београду Чланови комисије проф. др Томислав Јовановић, ментор Филолошки факултет, Универзитет у Београду проф. др Љиљана Јухас-Георгиевска Филолошки Факултет, Универзитет у Београду проф. др Светлана Томин Филозофски Факултет, Универзитет у Новом Саду Датум одбране Захвалност Велику захвалност за неизмерну помоћ, стрпљење и подршку дугујем ментору, проф. др Томиславу Јовановићу. Несебичну и драгоцену помоћ при изради ове дисертације пружили су ми уважене колеге и драги пријатељи: проф. др Драгана Радојичић и Етнографски институт САНУ мр Миленко Панић проф. др Димитрије Е. Стефановић мр Драгица Тадић-Папаниколау Коста Вуковић Раде Бановић Ђоко Перовић Дубоко сам захвална родитељима, Димитрију и Мирјани, на свему што су за мене учинили. Неизрециву захвалност дугујем свом супругу Мићу за љубав, разумевање, стрпљење и подршку. Сентандреји и Сентандрејцима Беседе, слова и поуке на Благовести у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића Резиме Гаврил Стефановић Венцловић, јеромонах, вредни писар и надахнути беседник из прве половине XVIII века, својим радом обележио је једно од кључних раздобља у историји српске културе. Међу противречностима којe обележавају његов живот и дело, једна од најуочљивијих је несразмера између неколико хиљада руком писаних страница које је за собом оставио и штурих, неповезаних и непотпуних података о његовом животу. Најчешће се претпоставља да је живео од 1680. до 1749. године. Сматра се да је током Велике сеобе 1690. године прешао у Сентaндреју, где је у преписивачкој школи при капели Св. Луке био ученик калуђера Кипријана Рачанина, из манастира Рача крај Дрине, једног од последњих расадника српске писмености. Након школовања служио је на парохијама по српским насељима у Горњем Подунављу, у Сентандреји, Ђуру, Коморану и Острогону. Често је мењао пребивалиште, а записано је да је 1739. године дошао у Коморан као „славни проповедник из Сентандреје”. У првом периоду његовог рада настале су богослужбене књиге писане на српскословенском језику. Наша тема тиче се другог периода у Венцловићевом стварању и односи се на дела која су писана на народном, односно, његовим речима, „на простом српском“ језику. Међу њима се налазе беседе, слова и поуке, углавном намењене читању на богослужењу. Гаврил је црквенословенске беседе, у настојању да допре до својих слушалаца, преносио на израз који је њима био много разумљивији. Превод, иако најчешће веран, некада је веома слободан. Поред тога, на местима која су представљала апстрактније појмове и сложенија расуђивања, изворни текст је допуњавао својим објашњењима. Некада су Венцловићеве допуне кратке, у виду неколико речи које додаје или прерађује, некада су то дужи сегменти, а није реткост ни да се потпуно одвоје од основне теме као мање или више независне ауторске целине. У раду се бавимо беседама на Благовести у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића које се налазе у рукописној књизи Слова изабрана, завршеној 1743. године. Овај рукопис данас се чува у Архиву САНУ под бројем 137 (101). Нашу грађу чини тринаест беседа: два слова Јована Златоустог, слова Јована Дамаскина и Максима Исповедника, пет слова Лазара Барановича, два Јоаникија Гаљатовског, тлкованије, поученије и пролог на Благовести. Преглед досадашњих истраживања о Гавриловом делу показује разноврсност тема које су обрађиване: испитивано је његово порекло, настојало се да се употпуни његова биографија, анализирани су језик и правопис, сагледаване одлике стила, трагано за изворима. Чини се, међутим, да је овом последњем посвећено сразмерно мало истраживачке пажње. Стога смо као методолошки оквир овог истраживања одабрали компаративни поступак, који смо поделили у две фазе. У првој, поређењем Венцловићевих текстова са доступном грађом, трагали смо за текстовима за које је најизгледније да су могли бити његови извори. Одредивши предлошке Венцловићевих беседа одвојили смо дословно пренесене делове изворних текстова од оних који представљају Гаврилове допуне и прераде. Беседе смо приредили посебно означавајући разлике у односу на идентификоване изворе. Обележили смо места која су верно пренесена на српски језик, места која су слободније преведена или парафразирана и она која немају паралелу у изворном тексту. Након што смо издвојили сегменте који су извесно оригинално Венцловићеви, анализирали смо одлике његовог правописа, језика, стила и преводилачког поступка и размотрили основне теме које су присутне у његовим допунама. Особине Венцловићевог говора посматрали смо у односу на оне које су већ идентификоване у досадашњој литератури. Сагледали смо основне одлике правописа, навели њихову учесталост и подвукли типичне карактеристике. Поређењем одабраних беседа са идентификованим изворима, настојали смо да издвојимо и укажемо на типичне поступке приликом преношења и прерађивања црквенословенских предложака. Посматрали смо одлике његове лексике и стила и анализирали употребу народних израза, односно црквенословенизама и позајмљеница. Препознали смо неколико основних тематских категорија у које се могу сврстати допуне и прераде предлошка. На овај начин желели смо да, колико је то могуће, проникнемо у Венцловићев поглед на свет, као и да истражимо у којем смеру су ишла његова настојања на просвећивању пастве. Циљ рада био је да се пре свега филолошком анализом рукописног материјала, који до сада није у већој мери проучаван, покаже Венцловићева књижевна и језичка даровитост у приближавању сложене богословске садржине постојећих дела хришћанског наслеђа недовољно образованом народу. Успутно, његова дела смо посматрали и као сведочанство о духу времена и друштвеном контексту одвијања сеоба српског народа. На крају дисертације налазе се приређени текстови Венцловићевих беседа на Благовести. Кључне речи: Гаврил Стефановић Венцловић, Благовести, беседе, извори, преводилачки поступак, приређени текстови Научна област: филологија Ужа научна област: наука о књижевности УДК: Orations, Sermons and Moralities on the Feast of the Annunciation, as Translated and Adapted by Gavril Stefanović Venclović Summary Gavril Stefanović Venclović, hieromonk, diligent scribe, and inspired orator from the first half of the XVIII century, marked one of the most significant periods in the history of Serbian culture. Amongst the many contradictions that characterize his life and oeuvre, the most notable one is the disproportion between the several thousands of hand-written pages he left behind, and the sparse, unconnected and incomplete data on his life. It is usually assumed that he lived between 1680 and 1749, and supposedly moved to Szentendre during the Great Migration of 1690. There, he studied at the chapel of St. Luke, under the tutelage of the monk Kiprijan Račanin of the Rača Monastery by the Drina – one of the last nurseries of Serbian literacy. Upon completing his education, he served in parishes across the Serbian settlements in the upper Danube area: Szentendre, Gyor, Komarom and Esztergom. He changed his residence frequently, and upon his arrival to Komarom in 1739, he was heralded as “the famous preacher from Szentendre”. The first period of his creation saw the liturgical books in the Serbian-Slavonic language.Our topic addresses the second period of Venclović’s creation and relates to the works written in the vernacular – in his own words, “the simple Serbian” language. They include orations, sermons and moralities, mainly intended for reading during the divine service. In an effort to reach his listeners, Gavril translated the Church-Slavonic orations to much more understandable expressions. Although mostly faithful, these translations were occasionally very liberal. In addition, he supplemented the abstract concepts and complex reasoning from the original text with his own explanations. In some cases, Venclović’s amendments are as short as a few words he adds or adapts; in the others, they are longer segments, which not infrequently digress from the main theme and act as more or less independent authored entities. This thesis specifically deals with the orations on the Feast of the Annunciation, as translated and adapted by Gavril Stefanović Venclović, in the manuscript book Slova izabrana (The Selected Sermons), completed in 1743. The manuscript is kept in the SASA Archives, number 137 (101). Our research corpus consists of thirteen orations: two sermons of John Chrysostom, sermons of John of Damascus and Maximus the Confessor, five sermons of Lazar Baranovich, an exegesis, a morality and the Annunciation menologion. An overview of previous research on Gavril’s work shows the diversity of the topics discussed: his origins were investigated, attempts made to complete his biography, his language and orthography analysed, characteristics of his style recognized, his sources tracked. It would seem, however, that relatively little attention has been devoted to the latter. Therefore, as a methodological framework of this research, we chose the comparative method, which we divided into two phases. In the first phase, by comparing Venclović’s texts with the available material, we searched for the texts most likely to be his sources. After determining the sources of Venlcović’s sermons, we separated the literally translated parts of the original texts form Gavril’s amendments and adaptations. Further, we edited the sermons by marking the differences to the identified sources. We differentiated between the faithfully translated segments into the Serbian language and the freely translated or paraphrased ones, as well as the ones that had no parallel in the original text. Having ascertained the original Venclović’s segments, we then analysed the characteristics of his orthography, language, style and translation, and discussed the main topics present in his amendments. The properties of Venclović’s speech were observed and related to those already identified in the literature. We perceived the main features of his orthography, stated their frequency, and underlined its typical characteristics. By comparing the selected sermons with their identified sources, we tried to single out and emphasize the typical methods that characterized the translation and adaptation of Church-Slavonic sources. We observed the properties of his lexicon and style, and analysed the use of folk expressions, the Church-Slavonic words and loanwords. In terms of possible classification of Venclović’s amendments and adaptations, several principal thematic categories emerged. This has afforded us the opportunity to comprehend, as much as possible, Venclović’s worldview and to investigate the direction of his efforts on enlightening the flock. Primarily through a philological analysis of the manuscript (which, up to now, had not been studied in great depth), the objective of the thesis was to show Venclović’s literary and linguistic talent in bringing the complex theological content of the contemporary Christian work to uneducated people. Incidentally, we regarded his oeuvre as a testimony on the spirit of time and the social context during the Serbian people’s migrations. The edited texts of Venclović’s sermons on the Annunciation are available in the appendix of the disseration. Keywords: Gavril Stefanović Venclović, Annunciation, sermons, sources, translation method, prepared texts Scientific field: philology Specific scientific field: literary studies UDK: Садржај 1. Увод ............................................................................................................................. 1 2. О животу и раду Гаврила Стефановића Венцловића .............................................. 8 2.1. Кроз биографију ........................................................................................... 8 2.2. О образовању.............................................................................................. 11 2.3. Живот међу парохијанима ........................................................................ 13 2.4. Књижевни рад ............................................................................................ 20 2.5. Извори и узори ........................................................................................... 25 2.6. Одјеци Венцловићевог књижевног рада ................................................. 26 2.7. Дилеме о Венцловићевом стваралаштву ................................................. 27 3. Беседе на Благовести ................................................................................................ 31 3.1. О празнику Благовести .............................................................................. 31 3.2. Претходни беседници који су писали беседе на Благовести ................. 32 3.3. Венцловићеви узори и Беседе на Благовести ......................................... 39 4. Језик и правопис ....................................................................................................... 73 4.1. Археографски опис .................................................................................... 75 4.2. Словни састав рукописа ............................................................................ 75 4.3. Лигатуре и натписана слова ...................................................................... 76 4.4. Састављено писање речи .......................................................................... 77 4.5. Скраћенице ................................................................................................. 77 4.6. Писање бројева........................................................................................... 79 4.7. Велико слово .............................................................................................. 79 4.8. Интерпункција ........................................................................................... 80 4.9. Писање и изговор грчких слова ................................................................ 81 4.10. Самогласници ........................................................................................... 85 4.11. Сугласници ............................................................................................. 105 5. Преводилачки поступак ......................................................................................... 122 5.1. Венцловићева проширења приликом превођења ................................. 126 5.2. Изостављање сегмената изворног текста при превођењу .................... 139 5.3. Преводилачки поступак .......................................................................... 142 5.4. Синонимични низови .............................................................................. 153 5.5. Прераде цитата из Светог писма и химнографије ................................ 157 5.6. Преношење црквенословенских сегмената и мешање језика.............. 161 6. Стилско-језичке одлике Беседа на Благовести ................................................... 171 6.1. Лексика Венцловићевих беседа .............................................................. 173 6.2. Стилске фигуре у Венцловићевим беседама ......................................... 185 7. Типологија Венцловићевих интервенција ........................................................... 223 7.1. Празничне теме ........................................................................................ 224 7.2. Теолошке теме.......................................................................................... 225 7.3. Библијске теме ......................................................................................... 227 7.4. Полемичке теме ....................................................................................... 230 7.5. Морализаторске и поучне теме .............................................................. 231 7.6. Однос према молитви .............................................................................. 234 7.7. Допуне у беседама Јоаникија Гаљатовског и Јована Дамаскина ........ 238 8. Закључак .................................................................................................................. 246 9. Начела приређивања текста ................................................................................... 258 Библиографија............................................................................................................. 260 Рукописна грађа .............................................................................................. 260 Електронски извори и грађа .......................................................................... 260 Литература ....................................................................................................... 261 Прилог А: Приређени текстови Беседа на Благовести .......................................... 270 Прилог Б: Илустрације ............................................................................................... 375 Биографија ................................................................................................................... 392 Прилог 1: Изјава о ауторству .................................................................................... 394 Прилог 2: Изјава o истоветности штампане и електронске верзије тезе .................... Прилог 3: Изјава о коришћењу........................................................................................ 1 1. Увод Гаврил Стефановић Венцловић, јеромонах, вредни писар и надахнути беседник из прве половине XVIII века, својим радом обележио је једно од преломних раздобља у историји српске културе. Подаци који су нам познати о његовом пореклу и животу веома су штури, непотпуни и неповезани. Најчешће се претпоставља да је живео од 1680. до 1749. године. Сматра се да је током Велике сеобе 1690. године прешао у Сентaндреју, где је у преписивачкој школи при капели Св. Луке био ученик калуђера Кипријана Рачанина, из манастира Рача крај Дрине, једног од последњих расадника српске писмености. Након школовања служио је на парохијама по српским насељима у Горњем Подунављу, у Сентандреји, Ђуру, Коморану и Острогону. Често је мењао пребивалиште, а радио је, како сам каже „без мјеста в чуждих домјех, из чуждих књиг в оскуденији телесних потреб“. Записано је да је 1739. године дошао у Коморан као „славни проповедник из Сентандреје”. Велика је несразмера између података које имамо о Гаврилу Венцловићу и многобројних рукописних књига које је за собом оставио. Гаврил је исписао око 20 000 страна, од чега око 9 000 на језичком изразу са народном основом, како је сам наводио „србско простим језиком“, „простим људем на разумност“ и „на службу сељаном некњижевним“. У времену у којем је живео, времену сеоба, многих ратова, болести, недаћа и опште неизвесности, Венцловићево огромно дело представљало је подвиг за себе. Ипак, Гаврилова заслуга далеко превазилази број страна исписаних његовом руком – овај неуморни јеромонах упорно и искрено је радио на просвећивању своје пастве. Пола века пре Доситеја Обрадовића, у Венцловићевим беседама срећемо просветитељске идеје. Иако знатно скромнијег образовања од Доситеја, Венцловић је био свестан значаја просвећивања. Између осталог, критиковао је непримерено понашање свештенства, наглашавао да је међуљудска помоћ важнија од „празног богомољства“, указивао je на трагичне последице незнања и примитивизма у народу, нападао ружне обичаје, кудио бахатост „богатица“, 2 истицао значај сељака, залагао се за лично достојанство изнад племићких привилегија, па чак и, далеко испред свог времена, говорио о неравноправности жена. У настојању да допре до својих слушалаца, Гаврил је црквенословенске беседе преносио на израз који им је био много разумљивији. Превод, иако најчешће веран, некада је веома слободан. Међу хиљадама страна рукописа налази се расуто и мноштво цитата из Светог писма. Иако није настао са том намером, Гаврилов превод се може сврстати међу прве покушаје превођења Библије на српски народни језик. Поред тога, на местима која су представљала апстрактније појмове и сложенија расуђивања, изворни текст је проширивао својим објашњењима. Некада су Венцловићеве интервенције кратке, у виду неколико речи које додаје или прерађује, некада представљају дуже сегменте, а није реткост ни да се потпуно одвоје од основне теме и чине мање или више независне ауторске целине. Венцловић је, поред књижевног, дао незанемарљив допринос и на пољу правописа. Много пре Вукове реформе, он је користио засебне графеме за гласове ћ, ђ и џ. Неки аутори наводе да је и за гласове љ и њ увео посебне знакове. Постоје различита мишљења о значају његовог књижевног рада. Једни Гаврила сматрају вредним преписивачем, који се трудом знатно издигао изнад своје средине, али чије књижевно стваралаштво не превазилази домет преноса са црквенословенског на народни језик. Други, пак, у њему виде изузетно плодног изворног аутора беседа, стихова, сакупљача пословица, па чак и творца прве српске драме. Трећи постављају питање оригиналности, односно потребе да се пре доношења суда о Венцловићу одреди критеријум према којем би се оцењивала оригиналност његовог дела. Сматрају да би се при томе морала имати у виду и чињеница да је Гаврилово образовање почивало на средњовековној књижевности, у којој су схватање и однос према оригиналности били знатно другачији од савремених. 3 Подељени су и ставови теоретичара књижевности око тога којој књижевној епохи припада Венцловић. Поједини га виде као писца са којим се завршава средњовековна књижевност, други као првог писца нове српске књижевности, а неки сматрају да делимично припада обема епохама, односно да се не може сврстати искључиво нити у једну од њих. Први аутор који је писао о Венцловићу био је Гаврило Витковић, који је 70-тих година XIX века започео вишегодишњу акцију прикупљања српских старина по Аустроугарској и њиховог преношења у Србију. Међу њима се налазила и већина данас познатих Гаврилових рукописа. Тихомир Остојић је писао о Венцловићу у својој монографији о српској књижевности из 1905, а један од најзначајнијих и најчешће цитираних радова написао је Владан Јовановић 1911. године. У наредних неколико деценија објављено је свега неколико радова, до појаве монографије Милорада Павића 1972. године. Ова студија, у многоме оспоравана, освежила је интересовање истраживача за Венцловићево дело. Међу најчешће цитираним ауторима који су оспоравали Павићеве наводе су Ђорђе Трифуновић и Јован Деретић. Они су у својим радовима из исте године (1972) навели низ аргумената против Павићеве квалификације Венцловића и његовог књижевног дела, који се заснивају на чињеници да је Павић некритички све текстове третирао као Гаврилове ауторске, без много освртања на његове изворе. У новије време, Павле Ивић (1997) је Венцловићев говор окарактерисао као сремски и у складу са тим претпоставио његово порекло, а Александар Албијанић (1982, 1987) описао најмаркантније одлике Гавриловог језика. Подробнијим поређењем рукописа са могућим предлошцима бавила се Челица Миловановић (1981, 1982). Љупка Васиљев је 1996. године Буквар из 1717, који се раније приписивао Кипријану Рачанину, идентификовала као Венцловићев, што су каснијом студијом потврдили и Томислав Јовановић и Димитрије Стефановић (2013). Овај кратак преглед аутора који су се на различите начине бавили делом Гаврила Стефановића Венцловића свакако није свеобухватан, већ има за циљ да укаже на неке од радова на које смо се најчешће позивали током бављења овом темом. 4 Преглед досадашњих истраживања Гавриловог дела показује разноврсност тема које су обрађиване: испитивано је његово порекло, настојало се да се употпуни његова биографија, анализирани су језик и правопис, сагледаване одлике стила, трагано за изворима. Чини се, међутим, да је овом последњем посвећено сразмерно мало истраживачке пажње. Свега неколико аутора настојало је да идентификује могуће Венцловићеве предлошке и издвоји његов изворни текст, тј. онај за који не постоји паралела у идентификованом предлошку. Владан Јовановић се у свом раду из 1911, О језику Гаврила Стефановића Венцловића, бавио поређењем Венцловићеве прераде зборника Мач духовни са изворним текстом украјинског беседника Лазара Барановича. Челица Миловановић је у своја два рада, О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића (I и II) из 1981. и 1982. године, упоредила поједине Венцловићеве преводе са могућим предлошцима. Констатовала је да грчки извори нису могли бити Гаврилови предлошци, већ да су до њега дошли највероватније путем рускословенских зборника. У раду О неким језичко-стилским особинама Венцловићевих списа о Светој Петки из 2002. Димитрије Стефановић идентификовао је један Венцловићев предложак, са којим је упоредио Гаврилову прераду. Поред наведених, нисмо пронашли друге радове који су се бавили утврђивањем и поређењем Венцловићевог текста са изворима. Оваква анализа је, међутим, неопходна за јасније и потпуније сагледавање дела овог заслужног писара. Поред тога, издвајање његових оригиналних сегмената има значаја и у ширем контексту. Чињеница да су његове беседе биле намењене читању народу у цркви упућује на то да би се у Гавриловим проповедима могла наћи ретка и драгоцена етнографска и културолошка грађа. Стога смо као методолошки оквир овог истраживања одабрали компаративни поступак, који смо поделили у две фазе. У првој, поређењем Венцловићевих беседа са доступном грађом, трагали смо за текстовима за које је најизгледније да су могли бити његови извори. Затим, поређењем са идентификованим предлошцима покушали смо да сагледамо основне одлике Венцловићевог књижевног стварања. Настојали смо да, колико је год то могуће, 5 јасно раздвојимо и обележимо места која су верно пренесена на народни језик, места која су слободније преведена или парафразирана и она која немају паралелу у изворном тексту. Пошто најчешће није било могуће поуздано утврдити Гаврилов директан предложак, поређења смо вршили са текстолошки истим или веома сличним текстовима из доступних словенских зборника. Тема нашег истраживања су беседе на Благовести у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића, које се налазе у рукописној књизи Слова изабрана, завршеној 1743. године. Овај зборник данас се чува у Архиву САНУ под бројем 137 (101). Нашу грађу чини тринаест беседа, које се налазе на странама 591б–727а: два слова Јована Златоустог, слова Јована Дамаскина и Максима Исповедника, пет слова Лазара Барановича, два Јоаникија Гаљатовског, тлкованије, поученије и пролог на Благовести. Одлике Гавриловог правописа и језика посматрали смо на свих тринаест беседа, док смо анализу преводилачког поступка и лексике, као и стилску и тематску анализу спровели на девет одабраних беседа. Рад смо поделили на шест поглавља у којима смо из различитих углова посматрали Венцловићево дело. С обзиром на то да су нам о његовом животу познате само ретке и непотпуне чињенице, у другом поглављу, након уводних разматрања, настојали смо да прикупимо биографске податке и претпоставке о Гавриловом животу из досадашње литературе. Затим смо дали детаљнији преглед његовог књижевног стварања, као и основних дилема теоретичара књижевности у вези са Венцловићевим делом. Сматрамо да је за сагледавање значаја рада овог вредног писара и надахнутог проповедника неопходно имати у виду и шири контекст, те смо у наставку приложили преглед оновремених историјских и друштвених околности. Вредност Венцловићевог просветитељског труда посебно се истиче када се посматра у односу на културни, образовни и духовни миље његове пастве. Због тога смо настојали да, користећи управо Гаврилова сведочења, направимо увид у његов живот међу парохијанима. 6 С обзиром на то да смо за грађу одабрали беседе на Благовести, у трећем поглављу најпре смо изнели краћи преглед порекла и историје обележавања овог празника. Затим смо истражили како су се кроз векове развијале беседе на Благовести, од изворне приповести из Светог писма, преко слова светих отаца, до Венцловићевих извора. Бавили смо се и идентификацијом његових предложака, разматрајући изворе из којих је наш проповедник највероватније преузео беседе на Благовести исписане у зборнику Слова изабрана. У четвртом поглављу анализирали смо одлике језика и правописа. Особине Венцловићевог говора посматрали смо у односу на оне које су већ идентификоване у досадашњој литератури. Ортографију смо испитали на свих тринаест одабраних текстова. Сагледали смо основне одлике правописа, навели њихову учесталост и подвукли типичне карактеристике. Гавриловим преводилачким поступком бавили смо се у петом поглављу. Поређењем одабраних девет беседа са изворима идентификованим у трећем поглављу настојали смо да издвојимо и укажемо на типичне поступке приликом прерађивања предложака – преношење текста у изворном облику, верно превођење на народни језик, као и уношење краћих или дужих сегмената који немају паралеле у предлошку и представљају оригиналне Венцловићеве творевине. Раздвојивши текст који извесно није изворно Венцловићев од онога који је у мањој или већој мери представља његово оригинално стварање, у наредном, шестом поглављу посматрали смо одлике лексике и стила. Анализирали смо употребу народних израза, као и црквенословенизама и позајмљеница. Покушали смо да установимо које стилске фигуре, колико често и у којој функцији користи Гаврил. Обратили смо пажњу и на то како оне стоје у односу на текст предлошка и у којој мери се на њега ослањају. У последњем, седмом поглављу, бавили смо се типологијом већих сегмената оригиналног Венцловићевог текста. Препознали смо неколико основних тематских категорија у које се могу сврстати допуне и прераде предлошка. На овај начин желели смо да, колико је то могуће, проникнемо у 7 Венцловићев поглед на свет, као и да истражимо у ком смеру су ишла његова настојања на просвећивању пастве. Овом раду прилажемо и приређене текстове које смо користили, а који, надамо се, могу бити од користи у даљим истраживањима. У првом прилогу налази се изворни текст Беседа на Благовести, рашчитан у складу са начелима која су дата у истом прилогу. У приређеном тексту обележене су Гаврилове допуне и прераде, при чему смо користили различите ознаке за сегменте на црквенословенском, делове који представљају слободније преводе или парафразе и за оне који су изворно Венцловићеви. Други прилог садржи палеографски албум са одабраним карактеристичним и занимљивим страницама. На крају овог осврта желели бисмо да укажемо на два терминолошка решења која смо користили у раду. Венцловићев зборник Слова изабрана садржи жанровски различите текстове који су типиком предвиђени за читање на празник Благовести и имају одређено место у богослужбеном поретку. Међу њима је највише слова, али су ту и тлкованије, поученије и пролог. С обзиром на то да су сви ови текстови намењени читању у цркви, као заједничко име за све њих користимо термин беседе. Исто тако, за беседе које смо анализирали користили смо назив Беседе на Благовести, будући да се ради о тематској целини зборника. 8 2. О животу и раду Гаврила Стефановића Венцловића 2.1. Кроз биографију Међу противречностима којe обележавају живот и дело Гаврила Стефановића Венцловића, једна од најуочљивијих је несразмера између неколико хиљада руком писаних страна које је за собом оставио и штурих, неповезаних и непотпуних података о његовом животу. Претпоставља се да је Гаврил Стефановић Венцловић рођен око 1680. године (Павић 1972: 7), „родом… од сирмиски стран“, како сам наводи у једном запису (Поповић, Богдановић 1956: 233). Иако је у средњем веку Срем обухватао и већи део северозападне Србије, све до Колубаре, анализа Венцловићевог говора упућује на то да је могао бити родом из Срема у данашњим границама (Ивић 1997: 100). Како сам бележи, он је био „син Стефанов“, а презиме Венцловић је додао као превод патронима (грч. στέφανος ‒ венац).1 На основу овог облика презимена, Јован Скерлић сматра да је Гаврил био пољског порекла, као и да је преводио са пољског. Ова теза је, међутим, оповргнута од стране других аутора, између осталог због тога што је Гаврил писао лепим народним језиком, који би тешко могао бити језик неког странца (Радојчић 1931: 316). У Угарску је највероватније дошао у току Велике сеобе (Поповић, Богдановић 1956: 233). Међу избеглима су тада били и монаси подрињског манастира Раче, којима је 1697. патријарх доделио опустели манастир Беочин на Фрушкој Гори. Венцловић се на једном месту својој пастви обраћа са „браћо Дрињани“, па постоје и непотврђена мишљења да је једно време могао боравити са Рачанима у овом манастиру (Милеуснић 1997: 54). Извеснији је податак да је образовање за свештеника стицао у преписивачкој школи при капели Св. Луке у Сентандреји, негде у току прве деценије XVIII века. Школу је водио Кипријан Рачанин, што и сам Венцловић на неколико места са поносом истиче (Павић 1972: 10–12). Према једном каснијем Венцловићевом запису, он je у Сентандреји постао 1 Превођење имена Стефан није усамљен случај, а таквих примера има и пре Венцловића (Радојчић 1931: 316). 9 „от храма светаго апостола евангелиста Луки пострижник“ (Павић 1972: 16), али није јасно када. Године 1711. у Ђуру се помиње неки свештеник Гаврило, а 1715. у Острогону (Поповић, Богдановић 1956: 233). Један од најстаријих сачуваних Венцловићевих аутографа је писмо које је у име ђурског „обрштера“ Петра Јенеја писао митрополиту Вићентију Поповићу, а у којем се сам писар потписује као „поп Гаврил“. Према непоузданим подацима,2 ово писмо датира из 1715. године (Младеновић 1964: 134). Међутим, мало је вероватно да је Венцловић пре 1717. постао свештеник, јер се у Минеју за август, завршеном те године, потписао као мали дїаконь Гаврїиль (Синдик, Гроздановић-Пајић и Мано-Зиси 1991: 121). Судећи према запису из Минеја за март и април, за који је утврђено да је настао између 1717. и 1720, Венцловић је постао јеромонах негде у том периоду: писа  попъ  Гаѵрилъ ермонахъ на полз дши и тел (Синдик, Гроздановић-Пајић и Мано-Зиси 1991: 116). Након тога, о јеромонаху Гаврилу нема података све до 1726, када је митрополит Мојсије Петровић у свом дневнику забележио да је „добро да је (архимандрит Исаија Антоновић) попа Гаврила у Коморан вратио“ (Поповић, Богдановић 1956: 234). Међутим, већ 1. јула исте године Венцловића је у Коморану заменио неки „поп Рафајло“, а Гаврил је „лепо исплаћен“ и послат митрополиту, највероватније у Будим (Павић 1972: 17). Наредних шест година о Венцловићу се не зна ништа, све до 1732, када је био ђурски парох. Следеће године је био у Коморану, а наредне (1734) опет у Ђуру, где је мењао преминулог свештеника (Поповић, Богдановић 1956: 234). Протокол ђурске цркве вођен је истом руком од 1734. до 1746, а из 1735. датира запис „крсти јего поп Гаврил“, који неки аутори приписују Венцловићу, упркос томе што се он најчешће потписивао као „јеромонах“ (Ковијанић 1953: 164). Исте године је и у протоколу коморанске цркве забележено да је крстио једно дете (Павић 1972: 18). Претпоставља се да је 1736. године био капелан у Ђуру, 1737. и 1738. на парохији у Сентандреји, а 1739. и 1740. у Коморану (Поповић, 2 Писмо је датирано само даном и месецом. Годину 1715. наводи Радослав Грујић, у чијој оставштини је писмо пронађено. 10 Богдановић 1956: 234). У Коморан је дошао већ као „славни проповедник из Сентандреје“ (Ковијанић 1953: 164) и ту је, како претпоставља М. Павић, држао проповеди на Божић, Сретење, Ускрс и Благовести. Исте године, 1739, Венцловић је забележио да се налази „близу Беча“, у Ђуру (Павић 1972: 18). Већину живота Венцловић је провео, како сам каже „без места, в чуждих домјех, из чуждих књиг в оскуденији телесних потреб“. Често је преписивао из више књига истовремено: „Започех из три књиге в једно поученије синаксарско списивати; а из тужди книга двоструко преписујушти зјело ми дангубно…“ Неретко се жалио да пише у брзини, радио је много и брзо, а вероватно је преписивањем и продајом књига сам себе издржавао. Његов запис из Ђура умногоме одсликава општу неизвесност, тескобу и немаштину у којој је живео: „у својој нужди, или недоскупи, бављу се, у чатању и писму, које и в немоштех прехожду сујетно ми дни и љета“ (Поповић, Богдановић 1956: 236, 239). О себи пише да је „настран“ (саможив) и да није за манастир, јер „зна како је тамо“ и наставља: „Исто моја невоља нуди ме тамо ити зашто имам напаст от бјеса отдавно, а не мање, него више се појављује, те ми ваља цјелбе тражити“. Чак и када би се усудио да оде у неки манастир, каже да не би имао где да се врати јер нема „свога особитог пристанка, но всјуду чуждеје“ (Поповић, Богдановић 1956: 239). Године 1743. записао је да је „в глубоцеј старости“, „омалакасао и очи ми врло изнемажу, слабо видим“. Сматра се да је тада имао око 60 година и да се налазио у некој врсти депресије, уморан од сукоба са паством, борбом са католицима и „много чатања и писанија“. У писму епископу се исповеда: „Пустиним же живот блажен јест и божеставним желанијем воскриљајуштим се апосреде млв и пиштеј житејских. И ја тако живушт от моје младости, о својеј воли, није ми могло, без многога порока, пребити и аште ми се в том конец придесит се то всује будет иночаски образ и објет мој.“ Такође, Венцловић моли епископа да утиче на сељаке у Помазу3 да му помогну да крај извора Сулејмановац подигне ћелију у којој би пребивао као „ремета“ (Поповић, 3 Варошица између Сентандреје и Будима. 11 Богдановић 1956: 239). Том приликом, жеља му није испуњена, али М. Павић наводи да је касније, 1747, постао „општи духовник“ (Павић 1972: 13).4 Након тога, о јеромонаху Гаврилу нема података, а Владан Јовановић износи да је према једном запису Венцловић умро 1749. године, али не наводи о којем запису се ради (Јовановић 1911: 107). 2.2. О образовању У Венцловићево време најученији слој друштва представљали су свештеници, пре свега монаси, мада је и међу њима „неписменост била обична ствар“ (Остојић 1905: 29). Просечни културни ниво високих јерарха био је скроман, а ни један митрополит до Павла Ненадовића није завршио неку духовну академију (Поповић 1959: 342). Богословско образовање свештеника најчешће је било прилично ограничено. Међу извештајима изасланика митрополита Вићентија Јовановића из 1732. године, који су послати да утврде стање међу свештенством, чести су наводи: „о тајнама и црквеним заповедима не зна ништа“ или „о заповестима божјим или тајнама натуца“; „натуца веома слабо“; „црквене тајне зна, али с формами гдјечто погађа; могло би се болше бити“. Иако је захтев виших црквених власти био да свештеници „бар науче читати“, они су већином службе знали напамет, а понеки су читали „по старински“, то јест, знали су читати србуље. Са писањем је ситуација била још лошија: понеко је знао писати „простачки“, народним језиком, а тек малобројни „школски“ (Поповић 1959: 357‒358). Образовање свештеника није ни могло бити много боље. Иако су српске школе у Аустроугарској постојале и пре Велике сеобе, при манастирима или у неким трговачким градовима на Дунаву (Остојић 1905: 20), то извесно нису биле школе у данашњем смислу те речи. Обично су свештеници или монаси имали по два-три дечака који су код њих становали, помагали у кућним пословима и црквеним дужностима, а заузврат учили читање, писање и „свештеничко правило“ 4 Павић не наводи извор овог податка. 12 (Поповић 1959: 389).5 О квалитету наставе Владан Јовановић пише: „Пошто би пробавили у манастиру по неколико година, научивши по мало читати и писати и што је најглавније од црквених обреда напамет ‒ с таквим, готово никаквим, знањем слати су у народ за свештенике, да после само неколико година забораве и оно мало читати и писати, што су били пре тога којекако научили“ (Јовановић 1911: 110). Уџбеника готово да није ни било. Међу првим букварима је управо Венцловићев из 1717. године, који је састављен по узору на руске букваре. Даровитији ђаци су текстове из црквених читанки учили напамет, па често нису били у стању да прочитају текст који раније нису видели, правдајући се да „ту књигу нису учили“ (Стошић 2006: 40). Премда сразмерно мало, било је и оних који су стицали највишу богословску спрему, у руским духовним академијама. Између 1721. и 1768. Духовну академију у Кијеву похађало је 28 Срба (Поповић 1959: 361). Венцловић је, сасвим извесно, имао теолошког образовања, које је стицао посредно, преписујући богослужбене књиге, као и руску антикатоличку литературу. Д. Поповић сматра да му је „општа култура била сасвим мала“, а знање из историје „не светске, но српске, сасвим незнатно“. Тако, у једном писму Венцловић пита будимског епископа о Св. Сави и Св. Симеону: „Не знам им подретло, кога је закона и рода био Свети Симеон и колико су љет који живили, којего се года преставили, од колико је љет који у иночество дошао, и архијерејство“ (Поповић, Богдановић 1956: 236). Подељена су мишљења око Венцловићевог познавања страних језика. Поједини аутори (Скерлић, Остојић, Витковић) веровали су да је са пољског превео Историју Барона Цесара, али Радојчић наводи да је он само руски превод Бароније преносио на српску редакцију (Радојчић 1931: 314). Поповић сматра да је, иако је руске књиге читао и преводио, неизвесно колико је добро познавао овај 5 У школе нису ишли само они који су се спремали за свештенички позив, већ сви који су желели да науче да читају и пишу. Тако су са будућим свештеницима школе заједно похађали и будући трговци, занатлије и официри. Сви су слушали исте предмете, па се дешавало да неки световњаци контролишу колико свештеници савесно и исправно врше поједине обреде (Поповић 1959: 382). 13 језик. Свој став поткрепљује чињеницом да се у Венцловићевим преписима срећу руски изрази за које постоје српски еквиваленти, као што су дождети, каждо, кромје, ожидавати, отвјет, плишт итд. (Поповић, Богдановић 1956: 236) Верујемо, међутим, да је руским језиком добро владао, јер је украјинске зборнике не само преводио, већ и додавао своја објашњења, те да је уплив русизама пре последица непажње ‒ или можда чак свесног избора ‒ него непознавања језика. Венцловићево образовање није се, дакле, могло мерити са представницима раног барокног проповедништва код Срба који су похађали елитне украјинске школе, као што су Симеон Залуцки, Мануел Козачински, Дионисије Новаковић и други (Тимотијевић 1995: 65). Неоспорно је, међутим, да се својим радом, ерудицијом и свестраношћу, значајно уздизао изнад масе тадашњег готово неписменог свештенства (Јовановић 1911: 110). 2.3. Живот међу парохијанима Положај Срба у Угарској још од самог досељавања био је тежак. Иако су им повластицама цара Леополда I из 1690. и 1695. године гарантоване слобода вероисповести, аутономија и ослобађање од пореза („десéтка“) (Радонић, Костић 1990), остваривање ових права зависило је од тренутних интереса на двору. Дворском ратном савету требала је јефтина и поуздана војска, Дворска комора настојала је да од Срба убира порез, а мађарска властела да од њих начини своје кметове.6 Поред тога што су били у тешком положају и исцрпљени честим ратовима, живот Срба у Угарској у првој половини XVIII века отежавале су и оштре зиме, сушне године и епидемије куге (Поповић 1959: 88, 103, 253). У датим околностима стално се преплићу и прожимају верски и етнички идентитет, а манифестација једног најчешће је и манифестација другог. Због тога је српско становништво посебно погађала агресивна пропаганда католичке цркве. Срби су били изложени сталном верском притиску, а неретко и насиљу. Године 1708. у будимском дистрикту жале се да их католици називају „чизматицима“, силом нагоне да празнују католичке празнике, а православне свештенике излажу 6 Због грубе наплате пореза 1703‒04. се у „доњу земљу“ вратило, како је тада, вероватно са претеривањем записано, „полак становништва“ (Поповић 1959: 320). 14 подсмеху и грдњи. У вараждинском генералату 1718. избија буна због убистава православних свештеника, а из 1720. је жалба будимских свештеника да их Мађари и Немци узнемиравају при служењу литургије, убацујући у цркву поган, овчије главе и кости (Павић 1972: 19). Постоји податак да се још 1702. због верског прогона око 1000 породица вратило у Турску (Трифуновић 1972: 44). Најзначајнији део Венцловићевог рада одвијао се у Коморану, Ђуру и Сентандреји (Поповић, Богдановић 1956: 234). Он се наизменично налазио у ова три града, често се не задржавајући дуже од по годину дана у једном месту.7 Велики део Венцловићеве пастве у овим градовима чинили су шајкаши.8 Они су после Велике сеобе, у време када се сматра да је Гаврил дошао у ове крајеве, имали већ дугу војничку традицију на горњем Дунаву. Након Другог рата са Турцима (1737‒1739) граница је померена на доњи Дунав и Саву. Због тога флотила коморанских, ђурских и острогонских шајкаша на горњем Дунаву није више била потребна, јер се нашла далеко од нових граница. Године 1741, аустријске власти донеле су закон којим се ови шајкаши премештају на Тису, Саву и доњи Дунав, а за оне који се не определе за селидбу одређено је да постану сељаци, или, уколико је била реч о официрима, да им се додели племство приликом напуштања војничке службе. Највећи део шајкаша није ушао у нову граничарску организацију, а Венцловић је последње године живота провео у тешким временима када су шајкаши, знајући да се њиховим флотилама ближи крај, са осећањем неизвесне будућности одлазили на последње походе у Баварску, за време Рата за аустријско наслеђе (Павић 1972: 67). 7 Венцловић је можда боравио и у Острогону, али о томе имамо само један непоуздан податак. Видети: Поповић, Душан Ј. Богдановић М. „Девет писама Гаврила Стефановића Венцловића“. Зборник Матице српске за књижевност и језик IV‒V. Нови Сад 1956, стр 234. 8 Од ранијих времена, шајкаши су из поколења у поколење служили у лаким речним флотилама, на шајкама ‒ плитким и уским, али дугим и покретним лађама. Још почетком XI века угарски краљ Иштван I им је даривао повластице, које су проширене 1241. године. Значај и углед шајкаша нарочито су порасли у XVI веку са упадима Османлија преко Саве и Дунава, о чему најбоље сведочи одлука угарског сабора из 1531. године, којом се њихова права признају на територији целе Угарске. За време рата, шајкашима је било дозвољено да са породицама живе у логорима. У миру, били су господари у својим насељима, самостално управљали пословима и имали одређене племићке привилегије. У аустро-турском рату 1683–1699. и касније њихов задатак био је да се боре против турске речне флотиле, да помажу аустријској војсци, ометају непријатеља, граде мостове, осигуравају прелазе, врше извиђачку службу и чине разне друге услуге аустријској копненој војсци (Церовић 1997). 15 Положај свештеника у то доба био је веома тежак: варошице су биле мале и сиромашне, па су они често узимани у најам на по годину дана. Са осипањем православног становништва све чешће се дешавало да парохијани не желе или не могу да плаћају свештеника. У то време, сукоб са свештенством био је редовна појава (Поповић, Богдановић 1956: 238). Осим невоља са Србима, Венцловић је бивао и у сукобу са Грцима око језика богослужења и управљања парохијом, Мађарима, који су настојали да укмете и на унију преведу православно становништво, а сукоб са језуитима у Ђуру умало му није дошао главе (Павић 1972: 21–22). Коморан 2.3.1. Венцловић је у неколико наврата наизменично боравио у Коморану и Ђуру. Према доступним подацима, највероватније је прво био у Коморану, око 1726. године.9 О његовом првом боравку у овом граду немамо много података. Знамо да је црквена заједница била већа од ђурске, а Срби у повољнијем положају према Грцима и Цинцарима. Најчувеније коморанске породице су биле шајкашког порекла, староседеоци, и оне су током XVIII века водиле главну реч у цркви, српској вароши и много шире. „Писали су углавном на мађарском и немачком, а појили су цркви на словенском“ (Давидов 1997: 27). Подаци које имамо о наредном Венцловићевом боравку у Коморану сведоче да је однос према Србима у овом граду, где је било племства и више српских породица но у Ђуру, за Венцловића био још мучнији. Године 1733. он се „ваљда већ посвадио с Коморанцима; касније, како изгледа, имао је сукобе са својим некадашњим пријатељем, црквеним оцем обервајдом Ђурком, и спор је у том случају имао да пресуди сам митрополит приликом проласка кроз Коморан“ (Павић 1972: 23). 9 Коморан је постао седиште шајкаша средином XVI века, након што је 1536. године Угарски сабор потврдио посебна права шајкашима. О овом граду Гаврило Витковић пише: „Коморан се одржа за све време турског господарства, њега не дадоше шајкаши, а Турци не могаше га задобити ни силом оружја ни новцем. Па и онда када су продирали до Беча и до Златнога Прага, Коморан стајаше као стена у средини те турске поплаве“ (Церовић 1997). Током Велике сеобе Коморанци су се као најорганизованија српска црквена општина ставили на располагање патријарху Арсенију III Чарнојевићу. У XVIII веку, значај Коморана опада, посебно након 1741. године, када су аустријске власти донеле закон о премештању и распуштању шајкаша (Поповић 1959: 319). 16 О свом незадовољству животом у Коморану Гаврил је у неколико наврата обавештавао владику молећи га за премештај. У једном писму из 1740. године пише: „Све сам лани ожидао да ћете ме одовуд променити и кад већ сустиже зима (ка и саде што сустизују) та и прознах да ми није пута. Те и сам уже от оно добине приковах се, упразних се у писму многом, и не вем когда томе крај будет“ (Павић 1972: 24). Ђур 2.3.2. У почетку се у Ђуру вероватно осећао пријатније него у Коморану, јер није било „крамола, као у Коморану што сам подносио“. Надао се да му Ђурци „не врху крушац на глави ка Коморанци“, али се преварио (Поповић, Богдановић 1956: 238).10 У једном од писама владици Василију Димитријевићу из 1735. године Венцловић се, између осталог, жали и на то да су се парохијани договорили да га више не плаћају, те да траже свештеника који би им „бадихава служио, а от њих плаће да не чека, него како може да се живи“ (Павић 1972: 20– 21). Као многобројнији, Грци су издејствовали да се богослужење врши на грчком, а да се на српском не чита ни апостол, ни које „друго српско читање“. Венцловић сведочи да се због тога Срби „кољуште, јер род им је сабљом добио овде фундамент цркви, сабљом ће је и одржати. Докле један Србин овде траје дотле нек се не зову грчка црква“ (Павић 1972: 22–23). О Грцима пише и да троше „црквене новце на своју вољу, без српскога гласа“, те да је све то „један намћорлук, како би Србе искоренили“ ‒ избацили из црквене заједнице и присвојили цркву (Поповић, Богдановић 1956: 238). У доминантно католичкој средини Венцловић се сукобљавао и са језуитима. О томе говори и један инцидент, у којем умало није озбиљније настрадао. За време Рата за пољско наслеђе (1733‒1738) у Шлезију су биле 10 Град Ђур је припадао каптолу, а средина је била већином католичка. Православна паства је била малобројна и етнички разноврсна, састављена од Срба, Грка и Цинцара. По занимању, углавном су то били шајкаши, трговци, занатлије и сељаци. Трговци су махом били Грци, док су највећи део Срба чинили сељаци и тек нешто трговаца, због чега се претпоставља да су српски парохијани били мање имућни од осталих (Поповић, Богдановић 1956: 234). 17 упућиване и неке српске јединице. Они који би покушали да дезертирају најчешће су хватани на „скели“ у Ђуру, па су ту и затварани. Једном приликом, Венцловић је отишао у посету затворенику који је био тешко болестан, о чему даље сведочи: „Ишао сам с толмачем к профусу, да би ми пустио исповједати га и причестити. Рече он, пустити се не може, али мени слобода је улести, отвориће ми. А сутрадан рано у понедељник дођо с причештенијем. Профус отрече се, јер то на њему не стоји. Једва намолих двојицу који језик знаду. Ходише к шултусу и комендату. Никако не допустише. У том се дочу до језовита ‒ а ја чекао сам код тамнице. У том дотрча к мени ђак, каза брже да бежим. Ја тек напоље кроз капију, а допадоше два јежовита на стражу тражити ме... Ово је врло опак посао, да који христјанин допадне тамнице, то већ и с душом да пропадне...“ (Павић 1972: 21–22). Окружен нетрпељивошћу Немаца и Мађара, сукобљен са паством или без ње, Венцловић је утеху налазио у свом раду. Током једног од боравака у Ђуру пише: „Толико имјеју мало утјешеније здје и отраду што сам миран у ћелији, не имјеју које досаде ни гареза с ким, ни у цркви људске крамоље, ка у Коморану што сам подесио. Сâм сам у ћелији, сам у цркви настојник...“ (Павић 1972: 24). Сентандреја 2.3.3. Након пада Будима под турску власт 1541. године становништво Сентандреје је варирало, а Срби је доласком 1690. затичу готово опустелу. Претпоставља се да се тада у Сентандреји настанило око 6000 људи (Бикар 2003: 14), међу којима и монаси подрињског манастира Раче. Стефан Рачанин бележи: „И в'селихом се на некоје мјесто више Будима зовомо Сентандреја... И ту с'градихом хиже, како који може: и церков в'здигохом от древа, близу брега Дунајског, и ту положихом мошти светаго кнеза Лазара србскаго...“ (Давидов, Медаковић 1982: 25).11 Сматра се да је тада у Сентaндреју дошао и Венцловић, а управо при тој цркви-брвнари Св. Луке стицао своје образовање. Према подацима из државних пописа из XVIII века, у Сентандреји је 1720. године било 240 домова, од чега 90% православних. У временима после Велике сеобе, средином XVIII 11 Место некадашње цркве-брвнаре Св. Луке данас је означено крстом, који се налази на Тргу Св. кнеза Лазара (Lázár cár tér). 18 века, Сентандреја је постала духовни и културни центар Срба у Угарској. У то време подигнуто је осам српских цркава.12 О Венцловићевом боравку међу Сентандрејцима знамо веома мало. Можемо претпоставити да је већи део времена за које нема биографских података провео у Сентандреји. Извесно је да је овде постао „славни беседник из Сентандреје“, како је забележен у протоколу коморанске цркве по доласку у овај град 1739. године. Стога, иако је збирке проповеди завршавао у Коморану и Ђуру, верујемо да се критика упућена тамошњим парохијанима није много разликовала од оне коју је изговарао Сентандрејцима. *** О томе каква је атмосфера владала на богослужењима и како је изгледао народ којем је проповедао, сазнајемо из Венцловићевих текстова које је приредио М. Павић. Литургију слушају „распаси, огољених прсију, разјапљени, нахерени и кривошије, раскорачено и бесрамно стојећи“. „Сва им воља и памет негде напољу борави... Говоре молитву, а умље (им) збраја добитке и хесапи имовину, главно и доходак, штету и разметак, вересије и непродају...“ Док слушају његове речи пребрајају „пријатеље и непријатеље, седиште и путове, пољске ли које послове сашивајући лукавство и мунитве, дабу и парнице“, не одајући проповеднику ни толико поштовања колико „слуга своме господару или официром својим војиштани, ја л му на беседи пријатељ пријатељу…“ Његови слушаоци ће уместо литургије радије поћи за „лепом, накићеном младом женом“ ако је сретну на путу за цркву, уместо „душевне гозбе“ пре поћи за „гњилу сопру“ да би „на први јеџек стигли, и други не би им засели места, да би угодили своме телу и зајазили би се пијући по ваздан, попевајући, шалећи се, лакрдишући, претичући један другога с 12 У нади да ће се брзо вратити у своју постојбину, Срби су одмах након Сеобе градили једноставније куће и цркве од дрвета. Касније, када су постали свесни да повратак у завичај неће бити брз, или да га уопште неће бити, почели су да подижу и грађевине од трајнијих материјала. Тада подигнуте зграде храмова и данас стоје: Саборна или Београдска црква (освештана 1764, посвећена Успењу пресвете Богородице), Благовештенска (1752), Пожаревачка (1759, посвећена св. арх. Михаилу), Преображенска (1746), Оповачка (1746, посвећена св. Николи), Ћипровачка (1753, посвећена св. ап. Петру и Павлу) и Збешка (1738, посвећена Силаску Св. Духа). Понеки детаљи на зградама ових храмова права су ремек-дела тадашње архитектуре. Већина цркава подигнута је на местима ранијих брвнара. 19 беседом и смејући се грохотом, и ништа им није досадно ждерући до поноћи…“ (Павић 1972: 84, 49, 91) Грађанство и шајкашко племство чинило је језгро Венцловићеве пастве. Њих је сматрао представницима народа и стога је највише речи прекора упућено управо њима. „Гледао их је како из накићених кућа пуних скупоценог украшеног посуђа долазе нацифрани на ’коловођење игре и поскочнице’, како се на трговима ’заслађују са свирали и хегеди’, како се размећу ’пасмани оделом са златним и сребрним чипкама опточеним’, како носе ’шарене хаљине и свилу с гајтани златни’, како проносе ’доламе и ћурдије са сребром и златом’ шаране, како се ’драгим камењем и с бисером’ ките, и обувају ’ципеле и пантофле с куфијом навезене’. Зими их је гледао како улазе у цркву ’с лисицами и са самури, с пасји кожетинами’ и како изазивају ’срдобољу и намћор пизмени’, завист и гнев бедне шајкашке солдатеске и паорије, која је уза њих стајала на проповедима сентандрејских, коморанских и ђурских цркава, гола, боса, одрпана, ’снебивајући се и стискујући у себи’“ (Павић 1972: 76, 84). Са друге стране, Венцловић је био свестан и тога да шајкашка паства „мрзи и видети своје свештенике“, те да их „светују и карају, коре, поднашају се и подсмехују, погледају их свуда, меркају им на трагове куд ходе, што ли чине, како се носе“. Уместо да пароси проповедају народу, шајкаши свештеницима „беседу хватају, вичу на њих и туже се; штоно би ваљало поповом чинити и на људе меркати, то су сад људски послови“. Због тога Гаврил не критикује само паству, већ узрок налази у понашању самог свештенства: „Јер смо подобни томе... Него смо раскаљени шњима уједно и одвише долије испијамо, шалу и маскару проводећи, карамо се и псујемо ружећи се. Јоште и кунемо долазећи у домове, прегледамо младе и девојке, куће и посуђе, мотрећи што изести и попити. И то поваздан јоште и ноћи примакнемо. Потом изгледајући на зубе кирију пружену што ли нам се јоште свиди у вољу радимо измамити, те к себи одшикати још и с преваром! Сретнемо ли ко ли кад кога туђина путем, сву мисао и умиљање приложимо што издрамчити да се зајазимо и то нам је човечно посећивање с науком људско! Јоште и чувене злочесте речи преносећи те свађати људе. Како да нисмо пристали за укор и шегу својим људма“ (Павић 1972: 83–84). 20 У оваквим околностима, у времену великих промена, неизвесности и страдања, делећи судбину пастве са којом се и сукобљавао и коју је критиковао покушавајући да је просвети, Венцловић је проводио свој монашки живот. Често на граници опстанка, радио је вредно и много, служио, проповедао и писао своје беседе. 2.4. Књижевни рад Књижевни рад Гаврила Стефановића Венцловића и данас je предмет полемика у научној јавности. Без обзира на то како се посматра његова улога, Венцловићево дело је својим обимом и садржајем јединствено у српској књижевности. Овај вредни писар за собом је оставио руком писане зборнике, од којих неки имају и преко 740 листова и у којима је често сам израђивао иницијале и минијатуре (Трифуновић 1972: 66, Остојић 1905: 37). Међу њима су преноси са рускословенског на српскословенски и преводи са црквенословенског на народни српски језик.13 Око седам хиљада страна исписао је на српскословенском језику. Ради се о текстовима богослужбене намене, као што су канони, молитве, тропари, кондаци, акатисти, разне молитве за освећење и др. (Павић 1972: 97) Најстарији данас познати Венцловићев препис је Служабна књига, на којој је радио од 1711. до 1716. године (Поповић, Богдановић 1956: 235). Године 1717. у Сентандреји завршио је рад на буквару, који је до недавно био приписиван Кипријану Рачанину (Јовановић, Стефановић 2013: 331). У буквару је записао да му је „перводеланије“, тј. почетничко дело, о чему сведочи и његов прилично неуједначен рукопис (Стефановић 2013: 308–309). Исте године завршио је и Минеј за август, а негде у то време и Минеј Св. Луке за март и април.14 У запису у Минеју за август наводи: іеще  слова  до  конца  не  навикох (Синдик, Гроздановић- Пајић и Мано-Зиси 1991: 121), што говори о томе да је ово један од његових првих преписа. Године 1725. преписао је Часове и богородичник (Павић 1972: 97). 13 У овом раду под називом „црквенословенски“ подразумевамо српскословенску и рускословенску редакцију старословенског језика. 14 Минеј Св. Луке за март и април није датиран, а према воденим знацима сматра се да је настао негде између 1717. и 1720. године (Синдик, Гроздановић-Пајић, и Мано-Зиси 1991: 115). 21 У Коморану је започео, а 1734. у Ђуру завршио Разглаголник истинаго живота. У јуну следеће године приредио је Сабраније разних словес ради избора от разних књиг нарекохом јој име Пресађеница, својеврсну антологију списа светих отаца (Поповић, Богдановић 1956: 235). У четвртој деценији XVIII века преписао је Црквени зборник (око 1730‒40),15 Молитве и акатисте (1739) и Каноник (1739) (Павић 1972: 96–97).16 Важно је напоменути да се у Библиотеци Епархије будимске налази и Минеј за мај (инв. бр. СА 14), који се у досадашњој литератури не наводи у попису Венцловићевих дела. Н. Синдик сматра да би се према палеографско- ортографским особинама овај рукопис могао приписати Венцловићу, а као време настанка претпоставља прву четвртину XVIII века, када је преписао и остале минеје (Синдик, Гроздановић-Пајић и Мано-Зиси 1991: 116). У време док је Гаврил преписивао богослужбене књиге на српскословенском дошло је до велике експанзије рускословенског. Након Сеобе, на новонастањеним просторима није било довољно богослужбених књига. Иако је познато да су досељеници са собом носили и црквене књиге, њихов број није био довољан за богослужбене потребе у новој средини. Могућности преписивачких школа при храмовима биле су ограничене, а оснивање штампарије Србима није било дозвољено све до 1770. године. Са друге стране, агресивна језуитска пропаганда спровођена је и посредством црквених књига штампаних ћирилицом, на српском језику. „И бојећи се од тих превара, Срби су стали тражити и употребљавати само оне књиге које су синодским допуштењем биле штампане у 15 Према Каталогу рукописа и старих штампаних књига ‒ збирка Српске краљевске академије, саставио Љ. Стојановић, Београд, 1901. 16 Служабна књига данас се налази у Москви, у фондовима музеја Румјанцова, М. бр. 401 (Павић 1972: 96–98). Минеј Св. Луке за март-април и Минеј за август се чувају у рукописном фонду Библиотеке Српске православне епархије будимске у Сентандреји под сигнатурама СА 16 и СА 13. Остали рукописи су похрањени у Архиву САНУ, под инв. бр. 31 (140), 71 (138), 77 (134), 78 (132), 84 (270), 92 (267), 93 (268), 94 (271), 95 (135), 96 (133), 97 (136), 98 (272), 99 (139), 100 (269) и 101 (137). 22 Русији и чији је строги православни карактер самим тим био гарантован.“ (Скерлић 1923: 143)17 Ипак, пресудни чинилац за продор и усвајање рускословенског била је подршка митрополитâ. Године 1733. митрополит Вићентије Јовановић наређује да црква и свештенство набаве нове књиге, али „да будут всја московскаја или ашче која кијевопечарскаја, обаче синодалнаја“. Сматра се да је за време његове управе (1731‒1737) српскословенски језик сузбијен, а рускословенски усвојен. У извештају српске цркве у Будиму од 1. јануара 1745. године стоји да је на тај дан у цркви било само осам српских рукописних књига, а да су све остале руске синодалне (Скерлић 1923: 143–147). Иако је стварао у време велике експанзије рускословенског, Венцловић је један од последњих стваралаца који је писао на српскословенском. Његовим рукописима из четврте и пете деценије XVIII века завршава се употреба српскословенског језика у књижевности (Ивић 1997: 70). Оригиналнији и обимнији део Венцловићеве заоставштине чини око девет хиљада страна писаних лепим и чистим народним језиком, највећим делом у форми беседа. Писане свечаном ћирилицом, али упрошћеним правописом, биле су намењене онима који нису вични компликованом црквеном писму (Павић 1972: 98) ‒ највероватније парохијским свештеницима за потребе проповеди, али могуће и свима онима који су желели да се образују и учвршћују у вери. Уверење да поучне црквене књиге треба преводити на народни језик, као и огроман труд који је у то уложио, имају порекло и главни ослонац у схватањима украјинских теолога и просветитеља, чија је дела преводио и приређивао (Миловановић 1982: 13). Сматрао је да од туђих знања и обичаја ваља узети све што се може корисно употребити: „Ако је што снаход се стојеће за нашу потребу 17 Формална обавеза коришћења рускословенских богослужбених књига постојала је још од раније. Године 1654. московски патријарх Никон је организовао сабор који је, између осталог, имао за циљ исправљање црквених књига од грешака насталих преписивањем и прештампавањем. Том сабору је присуствовао и пећки патријарх Гаврило, који је потписом обавезао Српску православну цркву на употребу ревидираних литургијских књига, које су имале одобрење Московског синода (Чурчић 2007: 24). 23 које биље и на туђојзи ливади, нека је то узбрати! Не за сазнање себи злочеста се држања, ама на случај којих год лекова.“ (Павић 1972: 36) Тридесетих и четрдесетих година XVIII века у Ђуру и Коморану Венцловић је преписао и превео више рукописних зборника (Трифуновић 1972: 29). Од рукописа на народном језику који су данас познати најстарији је Поученија и слова разлика из 1732. године. Затим је преписао Мач духовни у три књиге. Прва књига је из 1736, док друга није датирана. За трећу књигу Владан Јовановић 1911. наводи да ју је пронашао у тадашњој Карловачкој патријаршијској библиотеци, али се данас та књига не налази у библиотеци Патријаршије београдско-карловачке. Године 1740. завршио је Житија, слова и поуке и Великопостник, а 1743. Пентикости и Слова изабрана,18 међу којима се налазе и беседе на Благовести. Поученије изабраноје19 у две књиге преписао је 1745. и 1746. године.20 Како констатује Челица Миловановић, „он је морао радити брзо — кад би иначе у једном људском веку успео да својом руком испише и илуминира хиљаде и хиљаде страница!“ (Миловановић 1981: 31). О брзини којом је радио може посведочити и његово писмо, које је неуједначено и веома немарно. „Има се утисак као да његова слова пливају или се таласају лево-десно.“ (Васиљев 1996: 170–171) И сам Венцловић у поговору прве књиге превода Мача духовног напомиње да је књигу писао у журби, да би свака беседа била готова на време, како би је могао говорити у недељу у цркви: „... на мне бист ради ученија ва цркви. Того ради сице писах на хитошти да би се скорије готово случило ка приходештеј недељи на службу“. Затим додаје: „... аште что нест коме људех које слово за ползу глаголати и учитељу не свиди се о том, а ви то чрвенилом начртајте и 18 У Каталогу рукописа и старих штампаних књига Љ. Стојановића стоји погрешна 1745. година. Према Венцловићевом запису на последњој страни овог списа јасно је да је он завршен 1743 (Анђелковић 2008: 11). 19 За Поученије у Каталогу рукописа и старих штампаних књига Љ. Стојановића стоји да је наставак Пентикости. 20 Сви наведени рукописи се налазе у Архиву САНУ, под инв. бр. 94 (271), 92 (267), 93 (268), 84 (270), 97 (136), 98 (272), 99 (139). 24 преиди. Может се сије глаголати и сицева против људи. Јаковије натуре сут људије сице и глагол к њим подобајет ва науку их, а јеже нест потреба сија, остави на други раз“ (Јовановић 1911: 118). Поређењем оригинала Мача духовног са Венцловићевом прерадом, Владан Јовановић је установио да је Гаврил слова преводио оним редом којим су му била потребна, дакле не у изворном редоследу, већ у оном који је одговарао долазећем празнику (Јовановић 1911: 118). Проучаваоци Венцловићевог дела дали су различита мишљења о квалитету његових превода. Она се могу приписати и различитим рукописима које су анализирали. Тако, В. Јовановић сматра да је превод често нејасан, а неретко и лишен смисла. Чини му се да је Гаврил преводио реч по реч и реченицу по реченицу (Јовановић 1911: 118). Са друге стране, Челица Миловановић позитивније оцењује његов преводилачки рад. Она наводи да се Венцловић увек трудио да схвати смисао, па када би то успео, давао би и сопствена објашњења преведеног текста, појачавајући и наглашавајући његову поенту. Ако би употребио страну или необичну реч, тумачио ју је или тражио одговарајућу реч из народног говора. Та објашњења, сматра она, иако најчешће умесна и оправдана, понекад могу да буду и потпуно промашена. Такође, Венцловићев језик, богат и разноврстан у наративним партијама, постаје доста непрецизан када су у питању филозофски и метафизички термини (Миловановић 1981: 30, 41). Занимљиво је да је цитате из Светог писма преводио прилично слободно на народни језик (Миловановић 1982: 13). Павић, чак, сматра да се „у његовом обимном делу налази у ствари један слободан, али ванредно песнички и успео превод готово целе Библије, и кад би се ти одломци, расути у виду цитата и парафраза, скупили и систематизовали, ми бисмо схватили да смо имали један класичан превод Светог писма стотину и више година пре појаве Вуковог и Даничићевог, а на истом уметничком нивоу“ (Павић 1972: 182). Слободан превод цитата из Светог писма на народни језик је новина која се први пут појавила у издањима Печерске лавре у Кијеву. Ч. Миловановић сматра да се огроман Венцловићев труд заснива и на чврстом уверењу да поучне књиге треба 25 преводити на прост народни језик, а да та идеја потиче управо од украјинских теолога и просветитеља чија је дела приређивао (Миловановић 1982: 13). Велики део његових текстова чине преводи рускословенских барокних проповеди на народни језик, што је било прилично одступање од оновремене праксе, када су садржаји црквено-богослужбене књижевности исписивани на црквенословенском (Стефановић 2013: 307). Тематски, зборници које је преписивао не разликују се изузетно од сличних средњовековних зборника, али слободним увођењем народног језика добијају другачији стилски израз (Трифуновић 1972: 29). 2.5. Извори и узори Још за време школовања код Кипријана Рачанина у Сентандреји, Гаврил се сусрео са украјинским и руским штампаним богослужбеним књигама (Тимотијевић 1995: 66).21 Рускословенски предлошци оставили су трага на писање и опремање његових српскословенских текстова (Стефановић 2013: 307). Извесно је да је Венцловић имао на располагању зборнике Лазара Барановича Мач духовни и Труби словес проповедних, као и Кључ разуменија Јоаникија Гаљатовског, на које се често позива. Такође, М. Тимотијевић сматра да је Гаврилу вероватно било познато и неко од издања Учитељног јеванђеља Кирила Транквилиона Ставровецког (Тимотијевић 1995: 64). Живећи и радећи, према сопственом сведочењу, у скромним и скученим условима, преписујући из туђих књига и често се селећи дуж Дунава, Венцловић је могао имати само скромну личну библиотеку. Челица Миловановић сматра да се избор своди на свега две-три књиге. Поред Учитељног јеванђеља, међу њима је извесно била збирка беседа Григорија Богослова, коју он назива „књига Назијанз“, јер се преводи и преписи из ове књиге налазе у различитим збиркама на којима је радио у периоду од 14 година (1732‒1745). Такође, упоређујући 21 Тимотијевић сматра да представу о фонду који му је тада могао бити познат пружа попис књига које је патријарху Арсенију III Чарнојевићу послао Петар Велики 1703. године, као и попис књига из патријархове заоставштине. О томе видети: Тимотијевић, Мирослав, „Гаврил Стефановић Венцловић и барокна пикторална поетика“, Рачански зборник I, Бајина Башта 1995, стр. 74. 26 Венцловићев Великопостник са кијевским издањем Триода, она претпоставља да је користио или барем имао увида у украјински предложак (Миловановић 1982: 9, 13). Поред Григорија Богослова, свети оци чија је дела Венцловић најчешће преписивао и преводио јесу Јован Златоусти, Јован Дамаскин, Козма Презвитер, Григорије архиепископ солунски, Атанасије архиепископ александријски, Андреј Критски и други (Витковић 1872: 155). Данас је познато да дела светих отаца Венцловић није преводио из оригинала, како је претпостављао М. Павић, већ да су она до њега долазила посредством српскословенских превода и руско- украјинских зборника. Владан Јовановић претпоставља да је до ових књига можда дошао случајно, али да је вероватније да је неко од црквених старешина тражио да се Србима пошаље зборник готових беседа, јер их, у недостатку учених и књижевних људи, није имао ко састављати. Послате су проповеди Лазара Барановича, који се већ прославио у борби против увођења уније у Русији (Јовановић 1911: 124). Гаврилу, као парохијском проповеднику, за проповедање у току целе године била су довољна само два приручника ‒ један празничног и други недељног типа (Тимотијевић 1995: 66). Његов књижевни рад, међутим, својим обимом и садржајем далеко је превазишао те оквире. 2.6. Одјеци Венцловићевог књижевног рада Тешко је оценити колики су одјек могли имати Венцловићеви напори на увођењу народног језика у писану књижевност. Питање је и колико је то тада и било могуће, јер како наводи Поповић, „ни суседни народи, много културнији него наш, нису имали решен овај проблем“. Гаврил Стефановић Венцловић није био на утицајном положају, није било штампаних књига којима би се његова идеја ширила, а у првој половини XVIII века код Срба још увек није постојала класа која би била заинтересована да подржи овакве просветитељске напоре (Поповић, Богдановић 1956: 237). Са друге стане, поставља се питање да ли је Венцловићев рад имао утицаја на народ. Владан Јовановић сматра да није могао имати великог успеха, јер, све и 27 да је превод Барановичевих беседа био штампан и дистрибуиран, у то време је било врло мало писмених људи. Даље, наводи да ни прост руски народ није могао разумети „фине и утанчане доказе и против-разлоге, нити уживати у облицима красноречја Барановичева“, па стога то није било могуће ни српском народу, који је у то време био на сличном степену духовног развоја. Ипак, В. Јовановић признаје и да је Гаврилов превод био у предности над руским оригиналом, како због рога што је био писан народним језиком, тако и због тога што се Венцловић посебно задржавао на питањима из свакодневног живота која је нарочито обрађивао. Према томе, иако његов књижевни рад у то време није имао већег утицаја, проповеди су код слушалаца морале имати успеха, о чему сведоче и оновремени списи који Венцловића помињу као „славног беседника из Сентандреје“ (Јовановић 1911: 125–126). 2.7. Дилеме о Венцловићевом стваралаштву Гаврил Стефановић Венцловић нашао се у средишту расправа историчара књижевности о (дис)континуитету старе са новом српском књижевности. „Тај XVIII век, који је растрзао Србе између Старе Србије и Угарске, између православља и католичанства, између рата и мира, варао је проучаваоце српске књижевности, носећи у једној руци прошлост, а у другој будућност“ (Мишић 2004: 213). Основна дилема око које се расправљало била је да ли је нова српска књижевност у XVIII веку настала из средњовековног наслеђа или као потпуно нова, без икаквих веза са старом књижевношћу, која је, по неким мишљењима, пропала заједно са српском деспотовином XV века (Мишић 2004: 213). Милорад Павић Венцловића, заједно са Кипријаном Рачанином, Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом, сврстава међу „најбоље песнике барокног медијевализма“ (Павић 1991). Са друге стране, овакав став је наишао на критике неких ауторитета, међу којима су најзначајнији Ђорђе Трифуновић и Јован Деретић, који не оповргавају чињеницу да барок постоји у српској књижевности XVIII века, али указују на непрецизно дефинисане термине као што су „барок“, „барокни медијевализам“, „барокни стих“, „барокни садржај“ и др. (Мишић 2004: 217) Деретић сматра да је Венцловићево дело, иако садржи 28 барокне стилске елементе и народни језик, структурирано по обрасцима и моделима који су важили у старој књижевности (Деретић 1972: 710). Деретић такође истиче да ни Павићева квалификација Венцловића као песника не стоји: „Све Венцловићеве ’песме’ о којима говори Павић нису у ствари никакве песме, а најмање песме које је у том облику написао Венцловић, већ су само поетски фрагменти из разних његових текстова издвојени, а често и насилно истргнути из контекста, а потом презентирани у стиховној форми као песме... Невоља је у томе што ми из начина како је презентиран тај текст стичемо утисак као да је стварно реч о поменутој самосталној поетској целини, о песми коју је у таквом облику написао Венцловић, а не о фрагменту истргнутом из већег дела.“ Као пример наводи „Похвалу Светој Петки“, коју Павић представља као песму слободног стиха, а заправо се ради о похвалном слову преведеном из зборника Лазара Барановича (Деретић 1972: 713). Ђорђе Трифуновић сматра да не стоји ни Павићева теза о Венцловићу као сакупљачу народних пословица. Он наводи да изреке које је Венцловић бележио у већим целинама, вероватно нису биле претежно народна појава, за шта износи више разлога: постојале су средњовековне збирке превода мудрих изрека (Речи изабрани древних мужи философ); роман о Александру Великом, Александрида, једна од најчитанијих књига средњег века, била је уједно и зборник пословица; неке пословице су биле непосредно пренесене из библијских књига (Трифуновић 1972: 29–30). Многи аутори нагласили су важност поступка којим би се утврдило шта је заправо оригиналан Венцловићев текст, а шта су преводи. Челица Миловановић указује на то да Павић често Венцловићу приписује ауторство текстова које овај само преводи. Тако, на пример, он „модерном књижевном прозом“ назива и два синаксарска текста из Триода које је Венцловић прилично верно превео са црквенословенског на српски језик, а за које је утврђено да су дело Никифора Калиста Ксантопула, из прве половине XIV века (Миловановић 1981: 29). Ни „прва драма на српском језику“ ‒ Венцловићева беседа на Благовести ‒ није изворно његова, већ се ради о слову у облику дијалога, какво се среће још код 29 Јована Златоустог Περι ίερωσύνης. Λόγος 2, а касније и код Климента Охридског (Трифуновић 1972: 29–30). Питање оригиналности Венцловићевог књижевног рада једно је од оних око којих мишљења још увек нису усаглашена. Ставови у многоме зависе од тога да ли се Венцловић сматра писцем средњовековне или нове књижевности, као и од тога шта се уопште сматра оригиналношћу књижевног дела. Трифуновић негира Венцловића као оригиналног барокног писца, а доводи у питање и постојање изворног српског барока у рукописној књижевности (Мишић 2004: 218, 220). Он сматра да је Гаврил углавном преписивач и преводилац, а тек у малој мери се о њему може говорити као о оригиналном писцу у савременом значењу те речи (Васиљев 1996: 172). Жанрови средњовековне књижевности (беседе, слова и др) били су одређени строгим канонима, који су се вековима преносили и поштовали. Школован у духу те традиције, Венцловић је вероватно био свестан тога да се од њега нити очекује, нити је прихватљива било каква радикална иновација. Узимајући у обзир став Лава Виготског, по којем „свако новостворено дело носи нешто оригинално, макар својеврстан однос према наслеђу (традицији) и свако ново дело нуди свој свет који је бар за нијансу другачији од спознатих светова у другим делима“, Мишић даје за право Павићу када каже да „Венцловићеву оригиналност треба тражити у опусу који је ослобођен вишевековних стега поетског манира“ (Мишић 2004: 218–219). Челица Миловановић додаје да је један од неспорно оригиналних Венцловићевих поступака уврштавање беседа савремених писаца у оквире традиционалних збирки беседа (Миловановић 1981: 40). Чини се, међутим, да би сви могли бити сагласни са закључком Челице Миловановић: „Док год се систематски не одвоји све оно што је Венцловић преузео из својих извора од онога што је сам уметнуо и додао, све дотле не би требало изрицати дефинитиван суд о Венцловићу као личности и као књижевном посленику уопште. Да је он изразита личност и да има пуно књижевних заслуга, 30 несумњиво је, али које и какве су то заслуге, то није, чини нам се, досад сасвим прецизно утврђено и исказано.“ (Миловановић 1981: 28) У том смеру прилажемо и овај рад, као покушај да се упоредном анализом једног дела Венцловићевих беседа допринесе детаљнијем упознавању и сагледавању његовог преводилачког, односно приређивачког поступка, као и будућим разматрањима његове оригиналности. 31 3. Беседе на Благовести 3.1. О празнику Благовести Празник Благовести (25. март/7. април) прославља догађај када се архангел Гаврило јавио Богородици и обзнанио јој да ће зачети и родити Исуса Христа. Сматра се да се овом вешћу архангела остварило пророчанство старозаветних пророка и да је њоме почела историја Новог завета и хришћанског спасења. Овај догађај у Библији је записан само у Јеванђељу по Луки (Лк 1, 26– 38). Тих свега неколико стихова вековима надахњују ствараоце бројних уметничких дела: слика, песама, молитава, беседа итд. У Православној цркви Благовести се убрајају у 12 великих празника (Мирковић 1961: 13). Ово је и један од најважнијих празника у народном календару православних Словена. За дан Благовести везани су многи обреди дочекивања пролећа. Обележава се као дан „отварања земље“, буђења природе из сна, долетања птица итд.22 (Толстој, Раденковић 2011: 27) Подаци о установљењу овог празника на Истоку прилично су позни и обавијени тамом. Сматра се да је постојало постепено обликовање празника од краја IV до половине V века, али сигурна сведочанства о њему потичу тек из VI- VII века (Мирковић 1961: 44; Φίλιας 2008: 91–92).23 У IV веку света Јелена је у Назарету подигла базилику на месту где се према предању налазила кућа у којој су се догодиле Благовести. Око овог храма развило се поштовање према Богородици и догађају Благовести, али оно није имало форму празника установљеног у календару и вероватно је било ограничено само на тај град. Касније, са почетка V века, имамо указатеље да се сличан празник повезује са 22 О култу Благовести код Срба и других словенских народа видети нпр: Светлана Толстој, Љубинко Раденковић (ур.), Словенска митологија. Енциклопедијски речник, Београд, Zepter Book World 2011, 27–29; Мила Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 1996, 229–231; Миле Недељковић, Календар српских народних обичаја и веровања за просту 1995, Ваљевац, Ваљево 1995, 158–159; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (ур.), Српски митолошки речник, 2. доп. изд, Етнографски институт САНУ, Београд 1998, 36–37; Миле Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Вук Караџић, Београд 1990, 28–29. 23 Желимо да изразимо захвалност мр Драгици Тадић-Папаниколау на преводу делова књиге Γ. Ν, Φίλιας, Οἱ Θεοµητορικὲς ἑορτὲς στὴ λατρεία τῆς Ἐκκλησίας, Γρηγόρη, Атина 2008. 32 празновањем Рођења Христовог, али се и даље не може са сигурношћу тврдити да се ради о празнику Благовести (Φίλιας 2008: 92). У вези са тим је и податак да празник није увек слављен 25. марта, већ 18. децембра, односно непосредно пре Божића. Дуже времена (до XI века) празник је у појединим заједницама слављен чак на оба датума, док коначно није свугде прихваћен обичај да се слави 25. марта (Мирковић 1961: 45). Јасно сведочанство, а истовремено и хронолошки прво, о празновању Благовести 25. марта налазимо у „Пасхалној хроници“ (624) у којој се наводи податак да су „свети оци празник установили 25. марта“ (Φίλιας 2008: 97). Још једну сигурну потврду о овом празнику на Истоку даје нам 52. канон Трулског сабора (692), који наређује да се „у дане поста свете четрдесетнице врши литургија пређеосвећених дарова, осим суботе и недеље, и светог дана Благовести“ (Мирковић 1961: 44). Према мишљењу савремених теолога празновање Благовести 25. марта утврђено је крајем VI и почетком VII века, а сматра се да су постојала три стадијума у формирању празника: ранохришћанско поштовање Богородице и догађаја из њеног живота (па према томе и догађаја Благовести), установљавање 25. марта као дана зачећа Господњег, девет месеци пре 25. децембра, датума који је током IV века одређен као дан Христовог рођења, и на крају, коначно установљење и распрострањивање празника крајем VI и почетком VII века (Φίλιας 2008: 98–99). 3.2. Претходни беседници који су писали беседе на Благовести Поред библијске основе у Јеванђељу по Луки (1, 26–38), детаљнија и исцрпнија сведочанства о овом празнику налазимо и у апокрифном извору, Јаковљевом протојеванђељу из II века (Јовановић 2005: 9–31). Лукина приповест садржана је и у најдревнијим Символима вере (већ од II века), као и у ранохришћанским предањима из периода када празновање Благовести још није било установљено (Φίλιας 2008: 99). Претходно наведена историја установљавања празника уско је повезана и са развојем беседа на Благовести. Наиме, иако из ранијег периода, постоје беседе попут три слова св. Григорија Чудотворца (III век), једна беседа Атанасија 33 Александријског (IV век) и др, које се наводе као беседе на Благовести, оне се сматрају неаутентичним јер, као што је речено, празник није старији од IV века. На основу досадашње литературе покушали смо да направимо списак беседа на Благовести источних отаца, од најранијих које смо нашли у изворима, закључно са беседом Николе Кавасиле (XIV век). Сабрали смо 32 беседе на Благовести. Највећи број преузели смо из списка који је објавио Г. Н. Фиљас (Φίλιας 2008: 193–195), а овом низу додали смо још и беседе из радова Л. Мирковића (Мирковић 1961) и А. Јефтића (Јефтић 2002: LXXVI), а из Мињове збирке (Migne) обухватили смо још шест беседа. 1. Григорије Чудотворац (око 213 ‒ око 270), Слово прво на Благовести пресвете Богородице Деве Марије (спорно), PG 10, 1146–1156. 2. Григорије Чудотворац (око 213 ‒ око 270), Слово друго на Благовести пресвете Богородице Деве Марије (спорно), PG 10, 1156–1170. 3. Григорије Чудотворац (око 213 ‒ око 270), Слово треће на Благовести пресвете Богородице Деве Марије (спорно), PG 10, 1171–1178.24 4. Атанасије Александријски (276 – 373), Проповед на Благовести пресвете Владичице наше Богородице (неаутентично), PG 28, 917–940. 5. Јован Златоусти (347 – 407), Слово на Благовести пресвете Богородице (неаутентично), PG 50, 791–795.25 6. Јован Златоусти (347 – 407), Слово на Благовести пресвете Богородице (неаутентично), PG 60, 755–760. 7. Јован Златоусти (347 – 407), Слово на Благовести Богородице и против Арија (неаутентично), PG 62, 763–770. 8. Петар Хрисолог, епископ Равене (око 370 – 450), О Благовестима пресветој Марији Деви, PL 52, 575–577. 9. Хрисип Јерусалимски (прва половина V века), Светој Марији Богородици, M. Jugie, “Homélies mariales byzantines”, Patrologia Orientalis 19 (2), 1926, 336–343. 24 Истоветно је неаутентичном слову Јована Златоустог, PG 50, 791–795. 25 Истоветно је слову Григорија Чудотворца спорне аутентичности, PG 10, 1171–1178. 34 10. Теодот Анкирски (прва половина V века), Светој Марији Богородици и на свето Христово Рођење, M. Jugie, “Homélies mariales byzantines”, Patrologia Orientalis 19 (2), 1926, 318–335. 11. Прокло Цариградски (прва половина V века), Похвала пресветој Богородици Марији, PG 65, 679–692. 12. Василије Селевкијски (V век, †458), На Благовести пресветој Богородици, PG 85, 425–452. 13. Антипатрос Востријски (V век, †460), На Благовести пресветој Богородици, PG 85, 1776–1792. 14. Аврам Ефески (V век), Слово на Благовести Богородици, M. Jugie, “Homélies mariales byzantines”, Patrologia Orientalis 16 (3), 1921, 442–447. 15. Анастасије Антиохијски (VI век), На Благовести пречистој и Богородици Марији, беседа прва, PG 89, 1376–1385. 16. Анастасије Антиохијски (VI век), На Благовести свехвалној Владичици нашој Богородици, беседа друга PG 89, 1385–1389. 17. Исихије Јерусалимски (V век), Светој Марији Богородици, PG 93, 1453–1460. 18. Исихије Јерусалимски (V век), Светој Марији Богородици, PG 93, 1460–1468. 19. Софроније Јерусалимски (560 – 640), Слово на Благовести пресветој Богородици, PG 87/3, 3217–3283. 20. Андреј Критски (660 – 740), На Благовести пресветој Владичици нашој Богородици, PG 97, 881–913. 21. Јован Дамаскин (676 – 749), Проповед на Благовести Деви Марији, PG 96, 643– 648. 22. Јован Дамаскин (676 – 749), Слово на Благовести пресветој Владичици нашој Богородици, PG 96, 648–661. 23. Јован Дамаскин (676 – 749), Слово на Благовести пресветој Владичици нашој Богородици, PG 96, 648–661. 24. Герман I Цариградски (634 – 733), Слово на Благовести пресветој Богородици, PG 98, 320–340.26 25. Јован Геометар (X век), Слово усклично или похвално на Благовести пресветој Богородици, PG 106, 812–847. 26 Иста беседа приписује се и Јовану Дамаскину (Јефтић 2002: 76). 35 26. Лав VI Мудри (866 – 912), На Благовести, када је радост благовештена Деви и клетва разрешена, PG 107, 21–28. 27. Михаило Пселос (1018 – 1079), Слово на Поздрав, M. Jugie, Homélies mariales byzantines, Patrologia Orientalis 16 (3), 1921, 517–525. 28. Јаков монах (†1099), Слово на Благовести пресветој Богородици, одабрано из светих списа, PG 127, 632–660. 29. Исидор Солунски (крај XII и почетак XIII века), На Благовести свепреславној и благодатној Владичици нашој Богородици и Приснодеви Марији, PG 139, 72– 117. 30. Герман II Цариградски (око 1175 – 1240), На Благовести, PG 140, 677–735. 31. Григорије Палама (1296 – 1359), Беседа 14: На Благовести свепречистој Владичици нашој Богородици и Приснодеви Марији, ЕПЕ 72, 1985, 374–395. 32. Никола Кавасила (1322–1392), На Благовести пресветој Владичици нашој Богородици и Приснодеви Марији, Изд. Π. Νέλλα, Ἡ Θεομήτωρ, Ἀθῆναι, Ἴδρυμα Εὐαγγελιστρίας Τήνου, 1968, 118–161. *** Библијска основа, као што је наведено, записана је у свега неколико стихова у првој глави Јеванђеља по Луки (Лк 1): 26. А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, 27. Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија. 28. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. благословена си ти међу женама! 29. А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав? 30. И рече јој анђео: Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога! 31. И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус. 32. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова; 33. И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја. 34. А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? 35. И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији. 36. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести 36 мјесец њој, коју зову нероткињом. 37. Јер у Бога је све могуће што каже. 38. А Марија рече: Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој! И анђео отиде од ње.27 Апокрифно Протојеванђеље Јаковљево, такође у кратком сегменту, износи приповест о Благовестима, али садржи и одређене измене у односу на библијско сведочанство: 1) Богородица је изашла из куће да наточи воду; ту прима поздрав анђела којег, међутим, не види; уплашена од непознатог гласа, враћа се у кућу и наставља с ручним радом; 2) појављује се анђео који је умирује и објављује јој зачеће Спаситеља; 3) на Богородичину сумњу у остварење објављеног, анђео одговара да ће се све остварити доласком Светог Духа; 4) Богородица на крају прихвата објаву. 6. А Марија узе црвац и истка га. 7. И узе крчаг и оде напоље да захвати воде, и чу глас који јој говораше: “Здраво теби која си пуна благодати, Господ је са тобом. Благословена си ти међу женама.” 8. И погледа она лево и десно да види одакле глас долазише, а онда тресући се оде назад у кућу, и спусти крчаг и узе црвац, и седе да настави са ткањем. 9. А анђео Господњи стаде поред ње и рече: “Не бој се Марија, јер си нашла милост у Бога.” 10. Чувши то, она се запита шта би то требало да значи. 11. А анђео јој рече: “Господ је са тобом и затрудњећеш,” 12. на шта она одговори: “Шта! Да ли ћу затрудњети од живога Бога и родити као и остале жене?” 13. Али анђео одговори: “Не тако Марија, него ће Дух Свети доћи на тебе и сила Свевишњега осјениће те; 14. зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божиј, и назваћеш га Исус, јер ће Он да спасе народ Свој од греха. 15. И ево Јелисавета твоја тетка, и она затрудње сном у старости својој,16. и ово је шести месец њојзи, коју зову нероткињом, јер у Бога све је могуће шта рече.”17. А Марија рече: “Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој.28 Неки од наведених отаца држали су се прилично верно библијске приповести, односно Протојеванђеља, док су други слободније тумачили, 27 Цитирано према преводу Синода СПЦ. 28 Цитирано према: http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Протојеванђеље_Јаковљево. 37 додавали, па и значајније мењали изворну основу. У своја два слова Анастасије Антиохијски (PG 89: 1376C–1385C, 1385C–1389B) прилично се доследно држао поменутих извора, али је увео и једну значајну новину, нагласивши да се „оваплоћење Слова“ догодило у тренутку када је анђео поздравио Богородицу. Ову напомену касније су понављали и други аутори. Значајније додатке приповести о Благовестима доноси Исихије Јерусалимски (PG 93: 1453A–1467B). Богородица је, према његовој беседи, потресена објављеним речима, мисли да је анђео изиграва и оптужује га да је ушао у дом заручене жене. Касније, пошто је анђео увери о дејству Духа Светога, она престаје да сумња. Андреј Критски (†740) у свом слову (PG 97: 881B–913A) приказује анђела који се пита – пре објаве Богородици – на који начин ће испунити своје послање. Новитети Андрејеве приповести настављају се Богородичином забринутошћу и сумњом да је његова појава магија (Фиљас 2015: 10). Посебну пажњу привлачи дијалошка беседа Германа I Цариградског (PG 98: 320C–340A), у којој врхуне новине црквене књижевности када је у питању повест о Благовестима, у односу на одговарајући библијски, односно апокрифни извор. И у Германовој беседи истиче се Богородичина сумња, како у присуство анђела, тако и у његову објаву. Марија чак сумњичи анђела да је дошао као претња њеној девствености или да је заблуди као змија Еву. Сматра, дакле, да је он заводник односно демон, упркос томе што признаје да се диви лепоти његовог стаса и лица. Богородичина сумњичавост се односи и на речи које јој анђео објављује. Њен страх је изражен готово током читавог дијалога. Она страхује да ће скандал који ће уследити укаљати добар глас њених родитеља, пита се где ће утећи када се сазна за њену трудноћу, а њена сумња не јењава чак ни када је Гаврило подсети на њихово некадашње „познанство“, док је Богородица боравила у Светињи над светињама Храма. На њена страховања, сумње и оптужбе анђео одговара објавом Спаситељевог оваплоћења и упорним величањем Богородице. Дијалог се завршава познатом реченицом из библијске приповести (Лк 1, 38): „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој!“ (Фиљас 2015: 11) Сви наведени елементи беседе постављају питање извора Германове приповести, о чему се Г. Фиљас даље пита: „Које је то (непознато) предање које 38 обрађује? Јер, чак и ако припишемо један део приповести његовом списатељском надахнућу, постоје извесни елементи који вероватно имају древнију основу. Премда не постоји поуздан одговор на питање о изворима које је Герман користио, јасно је да његова приповест није бајка. Чини се да је богословско предање о Богородици било врло добро познато Герману, који га утеловљује у дијалог Богородице са анђелом.“ (Фиљас 2015: 12) Ова беседа, која се приписује и Јовану Дамаскину, посебно је значајна за наше истраживање, јер је једна од отачких беседа која је у Венцловићевој преради привукла велику пажњу проучавалаца његовог дела. О њој ће бити још речи у одељку 3.3.3, али и у другим поглављима. Црквени писци после Германа Цариградског уз мање или више додатака понављају тему Богородичиног страха, неповерења и одлучног противљења анђелу и његовој објави. И приповест монаха Епифанија (†1015), нешто старија од Јаковљеве, доноси занимљиве новитете. Он износи да је Богородица, када је имала дванаест година и док се још налазила у храму, у часу молитве видела светлост и чула глас који је долазио из жртвеника и који јој је објавио да ће родити сина. У приповести се напомиње да је Богородица чувала тајну о овом виђењу и да га је открила тек по Вазнесењу Господњем (PG 120: 193B). Овај податак је јединствен у црквеним списима о богородичиним празницима. Међутим, у тексту се не ради о Благовестима, пошто Епифаније о њима говори у наредним поглављима свога дела (Фиљас 2015: 12). Овим прегледом отачких беседа желели смо да прикажемо како се кроз историју развијала приповест о Благовестима. У наставку, приказујемо који елементи ове приповести, на који начин и посредством којих извора су доспели у беседе које читамо у Венцловићевој преради. 39 3.3. Венцловићеви узори и Беседе на Благовести Беседе на Благовести,29 писане на народном језику, налазе су у рукописној књизи Слова изабрана.30 Овај зборник завршен је 1743. године, а данас се чува у Архиву САНУ под бројем 137.31 Књига је врло обимна (745 листова) и садржи слова и друге текстове на различите празнике, које је сабрао и пренео Гаврил Стефановић Венцловић. Беседе на Благовести налазе се на странама 591а‒727а. Венцловић их најављује на следећи начин:  Мѣсеца  марта  въ  кє  данъ  На  благовѣщенїе пресветые владычице нашее богородице и приснодѣвы марїѥ Сказанїа  и словеса предводнаа на србскы ѥзыкъ за просте люде ѡтъ многіихъ светыхъ събранна  почителнаа приказителна похвалнаа (591а). Поред отачких беседа, Венцловић је користио и друге изворе, међу којима и зборнике Лазара Барановича и Јоаникија Гаљатовског, о чему је већ било речи у поглављу о књижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића. У зборнику Слова изабрана записано је укупно тринаест беседа на Благовести које ћемо навести онако како су оне наведене у Гавриловом рукопису: 1. Прво слово Јована Златоустог  –  СОВО  Првоѥ  и  похвалное  иже  въ  светыхъ  отца нашего іѡанна златостаго архїепископа Константинополскаго (591а– 595а) 2. Друго слово Јована Златоустог (2 дела) – Слово  второе  на  светое  Благовѣщенїе  пресветые богородице тогожде іѡанна златооустаго (595а–603б) 3. Слово Јована Дамаскина (4 дела) –  Слово  третїе  на  благовѣщенїе  пресветые  богородице преподобнаго отца нашего іѡанна из дамаска града (603б–625а) 4. Слово Максима Исповедника (5 делова) –  Слово  четвртое  на  благовѣщенїе  пресветые богородице светаго маѯима исповѣдника (625а–652б) 29 Иако су текстови које обрађујемо различитих књижевних жанрова – слова, поуке (поученија), тумачења (тлкованија) и пролог – због потребе да их све обухватамо једним термином користимо појам беседе. 30 Занимљиво је да су Слова изабрана једини Венцловићев рукопис у којем постоје беседе на Благовести. Само још у Разглаголнику (1734, Архив САНУ, бр. 135) пронашли смо један краћи текст на српскословенском, који се приписује Максиму Исповеднику (л. 506а). 31 Љ. Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига. Збирка Српске краљевске академије, Београд 1901, број 101, 155–171. 40 5. Прво слово Лазара Барановича из Трубе (2 дела) –  Слово  петое  здѣ  из  трбе    (652б–661а) 6. Друго слово Лазара Барановича из Трубе –  Слово  тогоже  лазара  зде  шестое  на  благовѣщенїѥ пресветые богородице (661а–666а) 7. Треће слово Лазара Барановича из Трубе (2 дела) – Слово седмое на благовещенїе  пресветїе богородице (666а–676б) 8. Четврто слово Лазара Барановича из Трубе – Слово  осмое  тогожде  на  благовѣщенїе прєсветые богородице (676б–679б) 9. Пето слово Лазара Барановича из Трубе –  ѡ  томже  празднице  деветое  Слово  (679б–681а) 10. Тлкованије и Пролог (2 дела) – Слово десетое на трни по єѵаггелїю или на канне  по  пѣсми по седално єѵаггелїе ѡтъ лкы зачело  (681а–691б) и прологъ по   пѣсны  на  оутрни  чтемъ  Мѣсеца  Марта  ке  данъ  Споменъ  празднемъ  благовѣщенїа  преславнїе  владычице  нашее  богородице  и  присно  марїе  (691б– 693б) 11. Прво слово Јоаникија Гаљатовског из Кључа (3 дела) –  поченїа  лтргіиска  из  ключа  книге  рске  Сказіиванѥ  слово  зде  а  првое  На  благовѣщенїе  пресветѣ  богородицы стіхъ (693б–710а) 12. Друго слово Јоаникија Гаљатовског из Кључа (2 дела) –  Сказіиванѥ  второе  здѣ  дванадесетога слова на благовещенїе пресвете богородицы стихъ (710а–720б) 13. Слово из Учитељног јеванђеља – Слово г из поченїа (720б–727а) Венцловић прилично прецизно и доследно наводи директне предлошке које је користио. Следећи ове наводе, за сваку од Венцловићевих беседа на Благовести успели смо да пронађемо по један или више одговарајућих извора у доступним словенским рукописним, односно старим штампаним књигама. Ради се о текстолошки истим или веома сличним беседама које су, међутим, записане у зборницима који никако нису могли бити доступни Венцловићу, било по времену настанка, било по месту на којем су се налазили. Само за неколико њих можемо 41 претпоставити да су заиста били Венцловићеви директни предлошци, о чему ће касније бити више речи. За прве четири беседе у Венцловићевом зборнику наводи се да су дела Јована Златоустог (прве две), Јована Дамаскина и Максима Исповедника. Међутим, увидом у горе наведени списак отачких беседа на Благовести може се установити да оне нису аутентичне.32 Показало се да беседе које су биле распрострањене у словенским зборницима под именима појединих отаца од ауторитета, које је и Венцловић користио, претежно нису аутентичне или су спорне аутентичности, о чему ћемо изнети више детаља, за сваку беседу посебно. У даљем тексту дајемо кратак преглед садржаја свих тринаест Беседа на Благовести у облику у којем их Венцловић доноси, са освртом на могуће изворе. Приликом овог описа, текстове Беседа посматрали смо као целину, те нисмо посебно раздвајали дословно пренесене делове од Венцловићевих допуна и парафраза. Посебну пажњу Гавриловим прерадама посветили смо у поглављима о преводилачком поступку, стилским одликама и типологији Беседа. Две беседе Јована Златоустог посматрамо сваку засебно, будући да оне изворно представљају независне текстове. Са друге стране, пет слова Лазара Барановича, односно два Јоаникија Гаљатовског сагледавамо као целине, јер су као такве доследно пренесене из зборника ових аутора. Прво слово Јована Златоустог 3.3.1. Прву беседу коју доноси у свом рукопису, Гаврило наводи као Прво слово Јована Златоустог – СОВО Првоѥ и похвалное иже въ светыхъ отца нашего іѡанна  златостаго архїепископа Константинополскаго (591а–595а). Из претходно наведеног 32 Познато је да су псеудоепиграфи у древној црквеној литератури били веома честа појава. У различитим кодексима исти текстови приписивани су различитим ауторима. Није редак случај да се једна иста омилија у неким кодексима приписује рецимо Јовану Златоустом, на другом месту Василију Великом, на трећем пак неком трећем, а негде да се пронађе без имена аутора. Посебно је велики број текстова који се приписују Јовану Златоустом. Многи од њих настали су након његове смрти. Различити аутори писали су под његовим именом, сакривајући се иза великог ауторитета овог аутора, вешто подражавајући његов стил. Познато је и да су многа аутентична дела отачке литературе, временом доживљавала значајне измене у бројним различитим преписима, редакцијама, а нарочито преводима на друге језике. 42 списка слова отаца цркве видимо, међутим, да нема аутентичних беседâ на Благовести Јована Златоустог. Текстолошки готово идентична беседа оној коју је Венцловић прерадио, наводи се у Мињовој Патрологији као друго слово на Благовести Григорија Чудотворца (PG 10, 1156–1170), уз напомену да је и њена аутентичност спорна. Ми смо беседу коју Венцловић преноси нашли и у више ћирилских рукописа, такође под именом Јована Златоустог.33 Један од таквих преписа у рускословенској или српскословенској редакцији свакако je био доступан Гаврилу Венцловићу. Нисмо подробније поредили словенску верзију која нам је била на располагању са Венцловићевим текстом, али се већ на први поглед види да је та беседа заиста била основа Венцловићевог превода. У библиотечком фонду Епархије будимске,34 као ни међу књигама које је Гаврило Витковић донео у Београд,35 нисмо пронашли ни један зборник у којем је записана ова беседа, тако да нам непосредан Венцловићев предложак није био на располагању. Беседа је исписана на свега девет страна, у првом лицу. Почиње описом стварања света, а затим преласка твари из старог у ново и збивањима у Космосу у тренутку Христовог зачећа и рођења. Поред јеванђељске верзије о Благовестима, 33 Видети нпр: Ћоровићева рукописна збирка, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд, бр. 30; Стојановић, Љубомир, Каталог Народне библиотеке у Београду IV, Рукописи и старе штампане књиге, Београд 1982, бр. 261 (437), стр. 76, бр. 468 (104), стр. 302, бр. 465 (732), стр. 287. 34 Даниловић, Драгана, „Сентандреја и Библиотека Српске православне епархије будимске”, Годишњак 1979, Народна библиотека Србије, Београд 1979, 379–384; Кисић, Милица, „Фондови Библиотеке Српске православне епархије будимске у Сентандреји”, Годишњак 1979, Народна библиотека Србије, Београд 1979, 384–388; Мано-Зиси, Катарина, Надежда Синдик, „Црквенословенске књиге XVIII-XIX века Библиотеке Епархије будимске у Сентандреји (каталог II)”, Археографски прилози 10/11, Народна библиотека Србије, Београд 1988–89, 149–277; Петров, Милан, „Прилог историји српских библиотека у 18. веку”, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Филолошки факултет, Београд 1969, 95–106; Синдик, Надежда, „Рукописи и старе штампане књиге у Библиотеци Српске православне епархије будимске у Сентандреји”, Годишњак 1979, Народна библиотека Србије, Београд 1979, 388–393; Синдик, Надежда, „Приновљене рукописне, старе и ретке штампане књиге у Библиотеци Српске православне епархије будимске у Сентандреји”, Народна библиотека Србије, Београд 2002, 401–443; Синдик, Надежда, Мирослава Гроздановић-Пајић, и Катарина Мано-Зиси, Опис рукописа и старих штампаних књига Библиотеке Српске православне епархије будимске у Сентандреји, Народна библиотека Србије, Београд 1991; Синдик, Надежда, Катарина Мано-Зиси, „Црквенословенске књиге XVII-XIX века Библиотеке Епархије будимске у Сентандреји”, Археографски прилози 9, Народна библиотека Србије, Београд 1987, 181–277; необјављени попис старих штампаних књига Српске православне црквене општине у Будимпешти. 35 Витковић, Гаврило, Списак изложених историјских, књижевних и уметничких споменика српских, Београд 1889. 43 у беседи налазимо много општих места, низове поређења – добра и зла, неба и земље, Еве и Богородице, Адама и Христа – и неколико десетина икоса36 са анафорским понављањем „радуј се“, карактеристичним за форму акатиста. Поједина места су, међутим, и веома занимљива и поетична у Венцловићевој преради. Читамо једну визију Христовог рођења, стилски блиску старозаветним пророштвима: видымъ  где  новы  изворъ  извире  а  стаараа  бнарина  пресише млаадо се зачинѥ и мати раагя съдетеля собомъ ненаршенаа дїете саамо печаты  сво излазакъ крозъ матеръ  родіилю видимъ безмжн  сына без  отца и врло  сян  ѕвезд  с  пеленами  повїена  младенца  а  св  тваръ  држы  ясле  нааликю  небесном  престол  а маарва  се  присвоява  хѥрвімском  предстояню  небесно  свѣтленѥ  сяюђи  чдо  показю  аггели  се  радю  а  пастыри  свираюђи  проріич  влхвы  ѡ  бог  баю  а  ѥѵрескы  поповы на бога хл износе іродова влаада се оукыда и смртъ се собаара ад се веже а єѵва  попева ѕміа ѥцаа ѡдъ ядъ дертеђи се гледеђи свое  роблѥ попщано из тамніица наполѥ а  мчитель ѡстае  саамъ  оу  мкы  маало  дїете  сисе  сисаюђи  наспораава  млеко  своіѡ макы  и  храаны  е  саамо  с  рками ношено носы  свою м носіилю  зато  и я  се  страшіимъ  стрепеђи те  божїе тане (519б–520а). Друго слово Јована Златоустог 3.3.2. Другу Беседу Венцловић доноси као Слово  второе  на  светое  Благовѣщенїе  пресветые  богородице  тогожде  іѡанна  златооустаго  (595а–603б). Текстолошки готово идентичну беседу, уз додатних неколико уводних реченица, пронашли смо у словенским зборницима, где се такође приписује Јовану Златоустом37. Иста беседа наводи се у Мињовој Патрологији као неаутентична беседа Јована Златоустог (PG 50, 791–795), али и као треће слово Григорија Чудотворца (PG 10, 1171–1178), такође спорне аутентичности. Ни за ову беседу, као ни за претходну, у одговарајућим фондовима38 нисмо пронашли текст који је могао бити Венцловићев директан извор. 36 Видети нпр: Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990, стр. 111. 37 Видети нпр: Панегирик из XVI века, који се чува у збирци рукописа Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду под редним бројем 1. 38 Видети фусноте и . 44 Беседа је исписана на 18 страна и подељена у два дела. Венцловићевих уводних неколико реченица не подудараjу се са словенским изворима. Очигледно их је унео како би повезао беседу са претходном. Након тог кратког увода, текст уз уобичајене мање или веће Венцловићеве интервенције, доследно прати предложак. Прво се, дакле, даје неколико основних података о значају празника, а затим наставља детаљнији опис догађаја везаних за Благовести. Говори се о значају Христовог рођења за људски род. Следи поређење Еве и Богородице и опис Божијег плана за враћање људског рода на прави пут посредством девојке која неће бити непослушна попут Еве: после то ѡпетъ божіи  аггелъ  с  неба  имаде  з  дѣвокомъ  мдромъ  и  безгрѣшномъ  говоръ  потаны  за  повракянѥ ѡтъ вражїа плена людско г бог пакъ да бде оу слженю (596а). Архангел је дошао и да најави долазак давно изгубљеног спасења грешном прародитељу: послатъ бы архаггелъ гаѵріилъ носеђи адам  слободны пасошъ да  се врне  натрагъ оу свою домовин раск (596а). Следи низ анафора које почињу са посланъ бы, којима се набрајају разлози његовог доласка. Износе се биографски подаци о Богородици и Јосифу, претежно засновани на подацима из протојеванђеља. Занимљива је претпоставка да је Марија смишљено била заручена за Јосифа, да је ђаво не би преварио дознавши за пророштво Исаијино: се дѣва въ чревѣ зачнетъ и родиткѥ сына ємманила бога с  . . .нама    да  се  що  ђаво  хитлены  не  досеты  ни  прозна  ѡдъ  нѥ  слчен  т  божїю  башен  тан пре времена  . . . те ѡдъ  оно доби и врло ѡнъ на  све дѣвоке меркааше пазеђи  алъ  вѣђъ за прстеноваате с мжемъ не хаяше (598а). Затим се детаљно описује како Бог позива архангела Гаврила да му нешто учини у тајности, јер се сажалио на људски род који сав страда због греха првог човека, али и на самог заблуделог Адама, који у аду чека спасење: зато  хођ  доле  сіиђи да потраажимъ тога заблгѥна адама кдъ се е подѣѡ гдѣ лї е хднїикъ а саздатъ е  на  мо  образъ  с  моіѡмъ  ркомъ  жаѡ  ми  га  е  да  се  до  конца  стопы  грѣхъ  ѥ  вѣђъ  ѡматорїѡ  и  заборавлѥнъ  м  ѡстаѡ  видимъ  таа  моя  стваръ  ни  пода  що  бы  и  замгя  и  почады създаата ми врла и лепа справа сасма се поршы а съ ѕломъ ѡтхраанѥно що ѥ ѡно  вкови колю и ждер раа ѡста празанъ ѡтъ селяана и запсты (599б–600а). 45 У другом делу беседе (600б–603б) представљен је веома живописан дијалог између Бога и архангела Гаврила39 у којем га Бог учи како да разговара са нежном девојком, Маријом, и да јој саопшти благу вест, а да је при том не уплаши: знашъ нїе оно пророкъ слободны него плашлива саама дѣвока а менї е посвѣђена с  првымъ ти гласомъ такы ѡбрад ѥ смешно и весело то реци марїи рад се девоко леп  сам ти гласъ донеѡ (600б).  Гаврил се предомишља, није сигуран да ли ће моћи добро да учини то што се од њега тражи, а Бог га помало нестрпљиво охрабрује: та що се то снебіивашъ и  смђаш се оу себы ѡ ты гаѵріиле (601б). Дијалог се наставља. Гаврило у неверици испитује Бога како је то могуће да се обистини такво чудо, а Бог му наводи примере многих чуда која је чинио у Старом завету. Гаврило је и даље забринут и пита се како тело девојке може издржати огањ божанства, на шта му Бог одговара примером старозаветне купине која је горела у пламену, али је огањ није спалио. На крају, архангел оставши без даљих питања и аргумената долази Богородици са речима: рад  се  ѡбрадованна  марїе господъ с тобою (602б). Слово Јована Дамаскина 3.3.3. Трећу Беседу Венцловић наводи као Слово третїе на благовѣщенїе пресветые  богородице  преподобнаго  отца  нашего  іѡанна  из  дамаска  града  (603б–625а). Ово слово је, такође под ауторством Јована Дамаскина, распрострањено у словенским рукописима.40 Из списка отачких беседа видимо да се Дамаскину приписују две беседе на Благовести (PG 96, 643–648 и PG 96, 648–661). Ниједна од њих, међутим, текстолошки не одговара беседи из словенских рукописа која је била Венцловићев предложак. Одговарајућа беседа постоји у Мињовој Патрологији, 39 М. Павић је у свом избору из Венцловићевих зборника Црни биво у срцу објединио дијалошке делове друге беседе Јована Златоустог и беседе Јована Дамаскина (3.3.3) и приредио их као тзв. „благовештенску драму“ Удворење Арханђела Гаврила девојци Марији (Павић 1996: 411–441). Беседа Јована Златоустог представљена је као „Пролог на небу“ и „Удворење прво“, док је Дамаскинова беседа подељена на друго и треће „Удворење“ и „Епилог на земљи“. 40 Видети нпр: Поменик водичнички, Архив САНУ, бр 32. Исписан је српскословенском редакцијом, а сматра се да је настао крајем XV или почетком XVI века (Стојановић 1901: 209–210) или Панегирик из XVI века, такође српскословенске редакције, који се чува у збирци рукописа Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду под редним бројем 1. 46 али се наводи као слово на Благовести Германа Цариградског (PG 98, 320–340). У литератури је већ скренута пажња на то да се Германова беседа у словенским рукописима приписује Јовану Дамаскину.41 Нисмо имали приступ предлошку за који бисмо поуздано тврдили да га је Венцловић могао користити.42 Беседа је исписана на 44 стране и подељена у четири дела. О овој беседи је већ је било речи у поглављу о отачким беседама, а овде ћемо се детаљније позабавити Венцловићевом прерадом.43 У уводном делу (603б–610а) говори се о радости празника, а верници се позивају на „веселу гозбу Богородичину“: свакаа  доброродна  фела  многосъбраано  и  милокрвно  к  праздник  множаство  побожны  людї  съборно    скпщины  радюђи  се  з  дшами  дховно  да  свѣткемо  овы  благы  и  прехвалѥны  данъ  ѡ  бог  с  краснымъ  пѣсмами  свою  тафр  да  проводіимо  на  стрне  веселеђи  се  ѡ  давыда  цара  красно  кђери  приспелом  іѡ царском год  съ затицаанѥмъ  стрчаавамо се к ново ово црковно на  гощенѥ софри (604а). Празник Благовести се доводи у везу са пролећним буђењем природе, што је у складу и са народним веровањем распрострањеним код Словена (Толстој, Раденковић 2011: 27): свѣцопочитоваты  и многочовѣчны  свѣтлы  съборъ  лепо  се  цифрасто  преѡдева с накитенѥмъ с отыме и светаа црква хбаво цвѣтаа ѡтъ данасъ и ѡтъ  стдена  зимна мраза  на  топло  и многоцвѣтасто  пролетнѥ  време  се ѡбрађа  и ясно  снце  на  висин истиче хбавїе и повркѥ свое лче намъ доле пща зрачно (604а). Затим се осврће на јеванђељску верзију повести о Благовестима, Гаврилов долазак и поздрав Богородици: рад се (604б). Анђеоски поздрав се затим понавља у виду неколико 41 Атанасије Јефтић наводи: „Постоје три Беседе на Благовести приписане Св. Дамаскину: једна на арапском (латински превод у PG 96, 643–648) и две на грчком (PG 96, 648–661 и PG 98, 320– 340; ова последња приписана и Св. Герману Цариградском, преведена и на старосрпски, има по садржају и форми много заједичког са Дамаскиновим Kаноном на Благовести, са песнички драматизованим дијалогом између Архагела и Богородице)“ (Јефтић 2002: LXXVI). 42 Видети фусноте и . 43 Дамаскиновој беседи у Венцловићевој преради пажњу су посветили, између осталих и Г. Витковић, „О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића“, Гласник Српског ученог друштва, Београд 1872, Ђ. Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици ‒ стара српска књижевност I, Београд 1972, М. Павић, Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972, Ч. Миловановић, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића“, Зборник Матрице српске за књижевност и језик, књ. 29, св. 1, Нови Сад 1981, 27‒42 и Т. Јовановић, Стара српска књижевност. Хрестоматија. Београд ‒ Крагујевац 2000, 250‒255. 47 десетина анафора, у форми акатиста.44 Овај део беседе, у Гавриловој преради није преведен на народни језик већ је остављен на српскословенском. Следи познати дијалог из ове беседе, који није карактеристичан за црквене проповеди и богослужбена читања.45 Дијалог протиче у настојањима архангела да убеди Богородицу да је он заиста Божији посланик, као и да је увери у истинитост вести коју јој доноси. Богородица је изразито неповерљива, а на тренутке и груба. У више наврата покушава да га отера из свог дома и до самог краја дијалога не верује његовим речима: На  то  ѡдговоры  чистаа  дѣвока  и  рече  к  аггел  мрщало  натраагъ ѡбіиЂи де ты момче наѡколо ѡдъ мене подалеко те изааЂи из мога граада наполѥ  и обколи ми надалѥ отчевин мою ѡдовдъ поскорїе да си измакаѡ ѡтстани се ты твога  долазка к моіѡ кђи те ѡтъ мои вратаа хіитро се ѡдбіи не долази ти т заговаарати ме а  мени хдо овде не продаа тіи твои масаала ни ми маазны гласова каз ... видим те да си  сасма лѣпъ и хбавъ момакъ с красна стаса цифрасто ѡдевенъ гиздава образа свѣтла алъ те  чдне твое речи ми говорене ѡтъ тебе що и никадъ нисамъ чла све ми се чины да нещо ты  мене не вараашъ (608б). Анђео јој, као доказ да је свако чудо Божије могуће, наводи пример првосвештеника Захарије и њене рођаке Јелисавете, која је под старе дане затруднела. У другом делу беседе (610а–615б)46 наставља се живописан дијалог између архангела и Богородице. Марији је и даље непријатно у присуству анђела, страхује да ће је комшије видети са непознатим момком и да ће тиме навући велику срамоту на себе и Јосифов дом. Занимљив је и део у којем се Марија духовито и помало иронично „прошалила“ са анђелом: тадаръ марїа прошалїи  се  с  аггеломъ  те м  то  рече ѡ младъ  юначе  дивно  е  то  твое  чдно  к мени  оуказіиванѥ  и  стоянѥ ти врл ђдъ леп оуказе ама како  си ты то  смѣѡ дрзнти тако ѡвде  оулезти к  44 Видети нпр: Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990, стр. 15–17; Јовић, Александра, „Акатист као химнографска форма”, Православна теологија и култра - зборник са научног скупа одржаног 25-26. децембра у Нишу, Центар за црквене студије, Ниш 2009, 159–167. 45 Видети: Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990, стр. 380. 46 Други део беседа објављен је у Г. Витковић, „О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића“, Гласник Српског ученог друштва, Београд 1872. и Т. Јовановић, Стара српска књижевност. Хрестоматија. Београд ‒ Крагујевац 2000, 250‒255. О издању М. Павића видети фусноту . 48 мени чдимъ се без гласа  мою кђиц ни кцноѡ оу враата ни запіитаѡ слобода лї е оуђи  заир си ме текъ тако за нек прост дѣвок а не за цариц мыслїѡ да самъ (612б). Анђео наставља да је уверава, па између осталог каже: ѡдбааци  вѣђъ  т  бедяст  невѣрн  ђдъ  ѡтъ  себе  веліимъ  ти  ѡ  дѣвоко  с  що  се  толико  инаатишъ  съ  мномъ престани вѣђъ ѡтъ тога доста е было рѣчы (613а). На крају Марија попушта и прихвата речи архангела, али је и даље забринута због свега што је чека. Пита се: да тко кѥ ѡ том оу моме знааню оувѣрити  іѡсифа како я ніисамъ затрднила с мшкымъ състаткомъ него ѡтъ светога дха ми  се е то згодило ѥръно с постанка свѣта никад се то нїе здесило нитъ се е кадъ чло да ѥ  икадъ  дѣвока  без  мшке  пріитрсе  здетна  где  ѡстала  (614а). Своју скромност, понизност и забринутост исказује речима: како  ли  христа  свѣтъ  вилааетскы  да  понесемъ на свои ми маловрсны и слабы рк те како да ѡно незааходно снце с месецомъ  носити се може (614а–614б). Међутим, пошто је исказала своју покорност и прихватила вољу Божију, Богородица и даље осећа нелагоду због његовог присуства и страхује од Јосифовог повратка: ты  кѥшъ  знамъ  измађи  и  ѡтіити  алъ  мени  кѥ  горко  пасти  с  цангрызанѥмъ нѥговымъ и спочитанѥмъ то дѣвока изговоры к архаггел гаѵріил  и ѡнъ такы е ѡставы неста іѡи га изпредъ очїю бы несвигѥнъ (615б). У трећем делу беседе (615б–621а) писац наставља претходну „сцену“. Анђео је отишао, а Јосиф се враћа кући. У овом делу беседе дат је, такође веома живописан, дијалог између Јосифа и Богородице. Јосиф стиже са пута и види да је Богородица трудна. Марија покушава да му објасни шта се догодило, али јој он не верује. Веома је разочаран, на тренутке и груб и захтева да напусти његов дом и призна му са ким га је преварила. Она га моли да је саслуша, да буде разуман и милостив и покушава да га увери у истинитост својих речи. Обоје се позивају на јеврејски закон о отпуштању жене и на пророштва. Јосиф тврди да ће, у складу са законом, обоје бити прогнани, осуђени и каменовани, те да се никад није десило да жена „од гласа затрудни“: а ѡтъ говорна гласа може ли се оу трбх зачеты дїете та  ѡтъ почела свѣта никадъ нїе то чвено да е кадъ дѣвока з гласа достала оу себе дїете  без пробе мжке іѡ кадъ годъ смесе ни ѡдъ нашїи првашнїи отааца нїе се намъ то чдо  проказіивало (620б). Марија покушава да га увери у супротно наводећи пророштва 49 Исаијина, у којима је овај догађај одавно предсказан. Затим каже да ће отићи у своје родно место, Витлејем и чекати да се породи уздајући се у помоћ Божију. Јосиф је, међутим, и даље љут и разочаран: ѡ ты нова млаадо що се ніисамъ ѡ  тебе  никадъ  наадаѡ те  срамоте  дочекати и пріимити  ніисам  ли я тебе  из божїе  цркве  неѡпоганѥн ни натрнѥн чіимъ к  себы приватїѡ и кадъ  самъ на птъ пошаѡ раадити  ми  ѡ  леб  чіимъ  ђемо  се  храаниты (6161а–616б). Пребацује јој што је изневерила његово поверење: те я  чистомъ  дѣвокомъ  без  оузрока  те  пощен ѡставихъ  кодъ  свое кђе  дом пакъ що то садъ видымъ оу тебы матеръ непоздаан а не дѣвок  брже ми каз и изговоры то твое шааранѥ и длакавы посаѡ (616б) Марија се позива на Мојсијев закон и оно што се по њему чини у оваквим приликама: а за ѡвы людскы земляны сдъ хичъ и не маари а напосле я зато башъ слабо  хаѥмъ была ли с тобомъ оуѥдно данасъ ли ѡтъ тебе ѡтишла и растала се ако тї е що съ  мномъ  мчно  боравити  а  ти  ми  оучины  по  аадет  вашемъ  оу  заакон  моѵсеѡв  тако  се  піише ако би се гдѣ нашла чїа дѣвока с приндомъ покварена дати іѡ се драмъ сребра  пакъ ѥ пстити ѡтъ себе нека иде кдъ е две очи воде (617а). Затим се поново враћа на пророштво Исаијино, покушавајући да докаже Јосифу да су управо њих двоје ти о којима пророштво говори: я що ми ты на ово  піисмо мени дааешъ ѡдговоръ  а  заа ме  не  пише ли  се ѡвако   исаин  пророчаств  ѥрно  оу  порк дати кѥ се запечатлѥна книга таквомъ човѣк кои знаа писмо а то кѥ ређи нїе  заа ме я е не мог чатити ни прогледати е више имаѡ самъ вѣђъ свою книг и доста сам се  начатїѡ е како ми се ѡ томе мни да не збде право ѡ теби изречено то пророчаство издаавна  подмкломъ  за  прв  ти  жен  и  последню  издаат  дѣвок  да  се  Ђаво  не  сеђаа  на  що  излазы то те не чины кое (617а). Јосиф је и даље љут и не верује јој. Тражи да му покаже момка са којим га је преварила да би одбранио своју укаљану част како доликује: залд шеврааншъ  мааро  залд  деде  право  оукаажи  ми  твога  милостныка  кои  е  то  та  са  мъномъ  пронашаѡ  се  ѡртаакъ  оу  моіѡзи  кђи  те  ми  напредъ  донесы  тога  ѕлочестніика  що  є  т  срамот  оучинїѡ  и  покоръ  моме  род  навеѡ  да  м  такы  на  паню  глав  с  моіѡмъ  днгѥрскомъ  брадвомъ  ѡтфіиримъ  защо  онъ  Ђидїа  мою  старостъ  ѡбезчасты  те  ми  образъ ѡцрни да  самъ за  рг и чпотъ мегю  сви дванаистъ колена  іисраилѥвы  (617а– 617б). 50 Марија затим губи сваку наду да ће га уверити у истинитост својих речи, тужно моли Јосифа да је не отера одмах из свог дома, већ да јој остави још мало времена да размисли куда би пошла: почека ме ма іѡсо почека и немо ме сасма тако  потааемъ  ѡдбїати  ни  протеріивати  скоро  из  свога  дома  наполѥ  ніисам  се  я  начила  прескиђіивати ѡвамъ ѡнамъ кдъ ли чемерница тако ѡмма знаамъ засадъ ити где ли се  подѣти  на  кою  страан  коме  ли  знаамъ  оу  кђ  на  станъ  дођи  док  се  не  промислымъ  и  провидымъ наапре ѡ себы гдѣ би се стаанла и съврла кодъ кога а сад самъ єво ни жіива  ни мртва ни знаамъ ѡдъ бриге що ѡтъ себе чинити молим те да ми мало мира док се  бааръ просвѣстимъ що да чинымъ кдъ ли да идемъ (617б–618а). Разговор се наставља и у четвртом делу беседе (612а–625а). Јосиф јој понавља да што пре оде свом љубавнику, са којим је затруднела, а она одговара да би га врло радо пронашла, али не зна где да га тражи: а доиста я би и без твога ме  шиляня  ѡтишла  к  нѥм  да  м  се  бааръ  іѡшъ  некы  птъ  нагледамъ  нѥгова  неисписна  краасна  и  лепозрачна  лица  хбавинѥ  те  се  ш  ніиме  надпирати  за  то  крощо ѡнъ мени  рече  рад се кад ме е садъ снашла голема тга дертлива (622а). Старац поново образлаже свој бес и жали због тога што је пристао да узме невину девојку и брине о њој. Након још једне дуге препирке, Јосиф помало попушта и дозвољава јој да остане код њега док не одлучи куда ће ићи. Појављује се, међутим, још једна брига: защо садъ и дргы бела дошаѡ намъ е на глав єво стигла  е такаа заповѣстъ ѡдъ римскога цесара аѵгста те св въселѥнн маало и велико мжко и  женско  све  преписю  на  съзнаанѥ  колико  дшаа  имаа  подъ  своіѡмъ  државомъ  валя  и  мени тамо где  се піише  с тобомъ заѥдно  се  оупіисати алъ не знамъ що да чинымъ како  тебе написати  своіѡмъ женомъ  стид ме  е писати те ѥръ люди знад да ми ніиси жена а  трдна си дѣвокомъ како те мог піисати (623а). Следећег дана долази до преокрета. Јосиф говори Марији да је сањао чудан сан у којем се и њему јавио анђео: та не знамъ нещо самъ чдно снїѡ ове нођи не знамъ  да лї е то аггелъ бїѡ що ми се е на сн оуказаѡ те ми рече іѡсифе сыне давыдовъ не  оустрча  се  с  отога  ѡдъ  марїе  що  е  ѡна  трдна  држати  ѥ  кодъ  себе  за  свою  ти жен  (623а). Марија му потврђује да је то Гаврло и каже:  приправи  ми  гдѣгодъ  какв  вртопин гдѣ бы родила ово дїете и ѡдъ нашега рода ми поищи бабыц ѥвреянк коя би и  ов  потан  с  тааѥмъ  спазила  не  проглашюђи  и  по  завичаю  мени  би  вѣрно  послжила (623б). 51 Јосиф додаје да му је у сну речено да ће се Марија породити у некој пећини и каже јој да припреми све што је неопходно. Затим јеванђељским речима исказује велико поштовање Богородици, али и бригу и страх од путовања које их чека и Ирода који у страху од рођења спаситеља наредио да се погуби сва мушка новорођенчад. Старац се каје што није одмах поверовао Маријиним речима, али сада зна да ће се родити Христос, спаситељ свих, кога ће величати сва земља. На крају и Богородица с радошћу прихвата све што их чека: тадар се вѣђъ и богородица  провеселы те рече благо мены велико ми се свѣтаѡ овы данашны данъ оукааза що ме е  повіисїѡ силовиты господъ свето м име нѥгово и милостъ ѥ нѥгова ѡдъ рода до рода  надъ тіимъ людма кои га се боѥ (624б). Слово Максима Исповедника 3.3.4. Четврту беседу на Благовести Венцловић наводи као  Слово  четвртое  на  благовѣщенїе  пресветые  богородице  светаго  маѯима  исповѣдника  (625а–652б). У Мињовој Патрологији, као ни у сабраним делима Максима Исповедника47 не наводи се ни једна беседа на Благовести под његовим ауторством. Међу словенским рукописима пронашли смо једну беседу на Благовести која се приписује овом црквеном оцу,48 чији почетак одговара Венцловићевој беседи, али их нисмо детаљније упоређивали. У фондовима49 који су Венцловићу могли бити на располагању нисмо пронашли беседу Максима Исповедника. Беседа је прилично дуга, исписана на 56 страна и подељена на пет делова. Први део (625а–613б) сачињен је од општих места, хвалоспева Христу и Богородици и препричавања различитих важних догађаја из Светог писма. Детаљно се говори о стварању света и описују најважнији догађаји из књиге Постања. Дају се и тумачења појединих библијских симбола. Посебна пажња посвећена је симболици броја шест са објашњењем због чега је баш у шестом 47 О сабраним делима Максима Исповедника видети нпр: http://pravlib.ru/books.html#Преподобный_Максим_Исповедник http://azbyka.ru/otechnik/Maksim_Ispovednik http://azbyka.ru/otechnik/Patrologija/scan-patrologia-graeca/1#_90 48 Стојановић, Љубомир. Каталог Народне библиотеке у Београду IV. Рукописи и старе штампане књиге. Београд 1982, бр. 421 (332), стр. 319. 49 Видети фусноте и . 52 месецу послат архангел да јави Богородици радосну вест. Тема Благовести уводи се тек у другој половини друге беседе. Наглашава се важност Богородичиног порекла од колена Аврамовог и Давидовог: ѥрно  по  телесноме  завичаю ѡдъ  них  се  тегли до марїе христосъ (625б). Даље се говори о немогућности поимања Бога и о томе колико је човек мали и недостојан у односу на Творца: здателю  каковымъ  ли  гласомъ  запоѥ  м  човѣчы ѥзыкъ оумливо комно съ страхомъ с поянѥмъ савъ свѣтъ и овы и оны горны  слжы  (626а), па се наставља: да ако би неко и ѡ  бог  сво  разговоръ  з  дргомъ  своимъ имаѡ писати божїи образъ нека се понапре поксы дрго що е създаато а несвигѥно е  и неѡбватно доброразсдно (626а). Затим се описује да је све настало речју Божијом, а за човека се каже: ѥстъ ово щоно є словесна животиня да речемъ човѣкъ за дивот  сличанъ  образъ  чдна  скона  велика  и  двоякаа  чдна  слеплѥна  смеса (626б). Описују се најважнији догађаји од стварања света, при чему се хронолошки прилично прецизно прате наводи из књиге Постања. Нарочита пажња посвећена је живописном приказу првородног греха, Божијег гнева, прогона човека из Раја и томе како је човек остао на земљи под вражјом владавином и окренуо се злу. Следи опис потопа као Божије казне за суноврат човечанства: ѥръ  неста  валялы  люды на земли що да чины ш нима погбы савъ свѣтъ маахомъ  све шіиромъ с водомъ  потопы  те  ѡпра  свѣтъ  ѡдъ  оне  прве  поганы (629а), али и опис милости Божије и жеље да се људски род не искорени у потпуности: ѡстави ноя за людско изнова семе  и пакъ нѥм изнова дргояче издаде богъ свою заповѣдъ држати и сво породъ к отоме  чити и наказіивати да се боѥ бога и ѕла не чине донекле тако држаше се оу своме спажаню  а кадъ се размножише ѡпетъ свіинѥ быше те бога заборавише (629а). Затим се говори о Аврааму, Исаку, Јакову и Јосифу и веома детаљно о Мојсију. Описују се најважнији догађаји из његовог живота, његов значај за спасење Јевреја из египатског ропства и сва чуда која је чинио вођен Божијом вољом. Говори се и о Исусу Навину, уласку у Ханан, о многобројним судијама и пророцима које је Бог слао да врате људски род на прави пут, али људи своеволны и ѕли  заакона право не  ктише съдржаавати (630а). У другом делу (613б–637б), претходни опис наставља се дочаравањем Божије љубави и труда на спасењу људског рода: Како що ковачъ ил м  кюнџїа  с  прекаліиванѥмъ  понаавля  кою  стаар  справ  брађо  пощена  христяни  тако  и  богъ  съ  53 своіѡмъ  правомъ  често  како  и  саами  видимо    свачем  понавля  оваа  свѣтъ  да  е  свакадъ  цѣѡ  и  свега  добра  пнъ  а  люде  пакъ  с  отіимъ  понаавля  съ  ѕла  на  добро  и  сврађаюђи  кое  з  добротворенѥмъ  своимъ и  с  нагледанѥмъ ѡтъ  ѕла  съ  закланянѥмъ  и  избавомъ  и  с  наакомъ  своіѡмъ  а  дрго  и  с  каранѥмъ  с  пређніѡмъ  раазликомъ  приводеђи  люде  ѕлочесте  подъ  сво  ярамъ  на  свою  слжб (631б). Затим се, као увод у причу о Благовестима, говори о пророштву Исаијином као најави овог догађаја. Интересантан је детаљ да су свештеници Богородицу заручили за Јосифа да не би била брука пред људима што је неудата: а дрго да и овосвѣтскоме кнез каримн Ђавол  црн не препинати що дѣвоцы с ласкомъ божїа тана съкрїе се с оудадбомъ іѡ каа с  фереџомъ  закрилююђи  свое  дѣвоячство  с  обрадаачемъ (636а). Следе хвалоспеви Богородици, уз један морализаторски опис: нитї  е  таа  дѣвочица  кдаа  наполѥ  излазила из свога іѡ двора нитъ се е по коншилк скіитала з дѣвокама шалити се ил  м  съ  женама  зборъ  зборити (637а). Аутор пореди Богородицу са осталим старозаветним женама које нису имале толико вере и нису биле достојне као она: алъ крозъ  ов ти  свет дѣвок благословенн въ женахъ  савъ женскы  рѡдъ ѡста  благословенъ (639а). Затим се свечаним тоном говори о рођењу Христовом, о значењу његовог имена и радости његовог васкрсења. И у овој беседи налазимо дијалог између архангела и Богородице. Девојка је у неверици након што је од анђела примила благовест: слшаюђи стрепы и рада е а двострко се плаши ѥдно єввине тамо  раю преваре  (642а). Плаши се да не прође као Ева и  по  дѣвоячкы  говіи  м  (642а) поставља много питања и дуго се расправља са анђелом. Пита га о зачећу без мужа: а како ђе  то мени слчити се кадъ я за мжа не знаамъ ѡ аггеле чдим се я твоимъ тымъ рѣчма  гдѣ ми зачнђе оуказешъ и роденѥ не по завичаю людскоме сврхъ наатре неможно ми се то  свиды потхлѥне  с  чини ми  се те  рѣчы вѣђъ ако  божїа промена коя то на мени  се  први  птъ здесы а како би я бдавши дѣвокомъ иначе дїѥте родила како ли ђ сисама доити  младенца свога ѡдкдъ да ми се споры млеко (642б). Следи веома изражајна Маријина реплика, зачињена занимљивим фолклорним мотивима и богата стилским фигурама: велиш  ми  изаткати  царск  порфир понаапре оукаажи ми ѡснов ѡда ща кѥ изаађи оуказешъ грозгѥ а камо м чокотъ  и лоза піиташъ посеан пшениц а камо да и семе хваалишъ цвѣђе каажи ми ѡдъ нѥга  коренъ  и  сршлик  а  що  ми  казешъ  за  цара  празн  полат  без  потребе  що  к  ніѡзы  изнтра валяа а сврхъ свега тога како би робиня свога іѡ господара родила и раадилца  54 сво ствары нигде несмещенога да га оу себы сместы ѥдно црѣво женско схо трскы ако се  ватра прикчы єда е некѥ съжеђи башъ я тіимъ твоимъ маазнимъ и шаливымъ рѣчма не  мог свѣровати (642б). Анђео наставља да је уверава у истинитост воље Божије коју јој је објавио. Каже јој да је добила Мојсијеву палицу и набраја сва чуда која је Мојсије њоме учинио: имаашъ  ѡ  томе  моѵсеѡв  чдотворн  палиц  кояно  е  мор  дно  ѡтворила  докле  ісраили каа по сх проЂоше и ѡпетъ надъ фараѡновомъ силомъ затворіи га а  ѥгпт  казюђи м чдо оу ѕмїю се преѡбрте и ѡпетъ оу рцы дигнтъ бы щаапъ и пакъ м  ѥданъ  оударацъ  из  сха  камена  вод  оу  безводно  нисы  източы  а  и  дргы  пакъ  аароновъ  ораховъ  схы щаапъ  без  пріисаде  земляне  како  зелено  пролиста  и  орахе  изнесе  (644б–645а) итд. Као потврду за своје речи говори јој да је Божијом милошћу и њена рођака Јелисавета, нероткиња, под старе дане затруднела: єво  виЂъ  твое  кѡне  єлисавеѳе  закржлаве неродіилѥ како ѡна оу свою сѣдиню стара баба бдавши затрдны онако матора те  пророка сына роды схы коренъ прорастлик єто изнесе те без влаге сха баашча съ цвѣђемъ  прораасты  по  божїѡ  воли  и  безвлажнаа  земля  цвѣкѥ  и  нове  раслике  зелене  плоды  и    безроднои мнѡго ѥсенѥ поврђе наспораава се кадааръ е богъ оу свем те що годъ хође такы  оно  и  бде  єда  не  може  онъ  и  тебе  дѣвокомъ  оучинити  матеромъ  и  опетъ  матеръ  дѣвокомъ по прореченю ѥреміин (645а–654б). На крају, анђео помало губи стрпљење и моли је да коначно прихвати његове речи: та  вѣђъ преволи  се  чистаа  дѣво  и  даа ми  аггел  послат  тво  гласъ  преклонитъ  испсти  та  гласъ  когано  радъ  оуташкаткѥ  се  с  миромъ  сва  небесна  земляна и  преисподняа  стваръ (645б). Марија након тога покорно пристаје да се на њој испуни промисао Божија: єто я быхъ съвїенъ свіитакъ нека се божїе слово напише  оу мены я рно киша да изаспе се на ме єво кпина некъ е зажеже горни огань ево свѣтнякъ  на нѥм да свѣтлы горђа свѣђа рчка я нек се съспе и срчїи се манна я постеля може леђи  младоженя царскаа самъ столица нека сѣдне царъ црква самъ да лезе архїере тако єво   томе склонито ђди дѣвоцы такы и божїе слово оугѥ оу дѣвоячк полат тадаръ и  небесне силе с людма се скпа измешаше (647а–647б). 55 Пет слова Лазара Барановича 3.3.5. Након беседе Максима Исповедника следи пет слова Лазара Барановича. Беседе Лазара Барановича које је Венцловић, како и сам наводи, пренео из штампаног зборника Труби словес, анализирали смо према издању из 1674. године.50 Међу старим штампаним књигама Српске православне црквене општине Епархије будимске налази се једно издање овог зборника. Зборнику недостаје насловна страна, па нисмо били у могућности да установимо из које године је наведено издање, али се у тешко читљивом запису на грчком језику на страни 2а помиње Ђур, због чега бисмо, уз велику резерву, могли да претпоставимо да је овај зборник у неком тренутку био на располагању Гаврилу Венцловићу.51 Прва беседа, Слово  петое  здѣ  из  трбе    (652б–661а), почиње очекивано, парафразом јеванђељске верзије и тумачењем догађаја на Благовести. Ова тема се више пута понавља и препричава. Беседа је састављена већином од општих места и молитвословља. Пореди се Богородица са Евом и Адам са Христом. Занимљиво је да Бог упућује архангела на земљу у највећој тајности тако да нї  сви небесны  аггели  скоро  не  прознад  за  то  ни  пакъ  Ђаво  на  земли не  сетїи  се  с  коіѡмъ  наамеромъ  своіѡмъ  хитленомъ  дотле  да  се  то  забашры  що  богъ  чины  докле  пакъ  исподиже  и  поврааты  чловѣчаскы  рѡдъ  с  првога  попзнђа  и  заблденя  на  првы  становитъ  м  наачинъ  те  да  испны  с  изборлимъ  дшевнимъ  людма  онаа  аггелскаа  горе  места  ѡткдно с испали овы ѕли аггели щоно с садъ бесовы наши ѡпаакы дшманы и мчители  паклены (655а–655б). Затим, свечано и опширно говори се о начину на који је архангел поздравио Богородицу: и тко бы то тако смишлѥно на кратко све поздравліиванѥ ѥдно  свршїѡ како що аггелъ то богородици лепо  скпа  све цѣло по  свем  съставы те изрече и  с  великымъ  к  ніѡзи  пощенѥмъ  свршито  изговоры  рад  се  ѡбрадованна (565а). За разлику од појединих претходних беседа, овде Богородица без оклевања одмах прихвата архангелов позив, а као контраст дају се поређења са старозаветним личностима које су сумњале у реч Божију (Ева, Захарија, Сара): неголи з драаге волѥ  50 Баранович, Лазар, Труби словес проповідних, Друкарня Києво-Печерської лаври, Київ 1674. Зборник Труби словес штампан је 1674. и 1679. године. 51 Зборник је у необјављеном попису старих штампаних књига Српске православне црквене општине у Будимпешти заведен под редним бројем 114. 56 приваты  богородица  аггелск  рѣчъ  више  не  ѡтговаара  кроме  що  га  запіита  како  ђе  без  мжа  родити (657а). Уз похвалу Богородици наводи се и седам Богородичиних реплика из Светог писма, али у обрнутом редоследу: Седамъ рѣчы хрискяни находіи  се  оу  светом  єѵаггелїю  Како  чатіимо  що  и  е  светаа  богородица  изрекла  прво  да  речемъ последнѥ и на првомъ свршимъ кадъ е  кана галиле на свадбы к сын рекла  овы сватовы садъ немад що пити немад віина то с іѡ речы пожаливе и домостаростне ѡ  пощеню своме дрго каде  ѥросалим тређи данъ наагѥ изгблѥна іѡ сына рече м ѡ мое  детешце защо нама тако чиніишъ те скривено ѡдъ насъ изостаешъ да тжимо за тобомъ  не знаюђи кдъ си се подеѡ то е єто милокрвство големо тређе щоно слгама на свадбы за  віино рече що вама іиссъ мо господинъ сынъ заповеды и рекне то да имаате без речи  вамъ Послшати га и пословати то с речи наоуке и свѣтовааня Четврто каде догѥ трдна г  захаарино кђи те се поздравы с ѥлисаавѣтомъ оне онде бїах іѡ беседе потешне и ѡ добр  разговорне пето каде запіита аггела како ђе родити и то с речи ѡсвестне разсдне последка  промаатранѥ шеста речъ щоно рече єво я самъ слшкиня господинова то е смеренїе хдо и  сниско држаанѥ седмаа беседа бы іѡ каде се ѡ сын оу себы порадова з дшомъ и рече  величіитъ дша моя господа (657б–658а). Барановичеве беседе нарочито обилују химнографијом и цитатима из Светог писма као и различитим поукама о правом хришћанском животу. Поучне и едукативне мисли се углавном преносе уткане у библијске цитате или парафразиране. У другом слову, Слово  тогоже  лазара  зде  шестое  на  благовѣщенїѥ  пресветые  богородице (661а–666а), помало се одступа од теме Благовести. Оно је усмерено ка слушаоцу и обилује поукама. Износи се занимљива интерпретација јеванђељске основе о силаску Светог Духа на апостоле: іѡванъ светы каже кадно христосъ рече  имъ ѡсезати  га  по  скрснђ  и  дхн  из  оустаа  на  нихъ  те  имъ  рече  пріимѣте  дхъ  светъ  тыимъ  временомъ  из  оуста  м  светы  излеты  таа  голбъ  светы  дхъ  благодатъ  дааръ  светога  дха  що  га  оуловише  на  пшеничномъ  зрневлю  с  посѣаатымъ  з  божіимъ  словомъ  на  добро  нвы  съ  ѡтворенымъ  оустыма  оученицы  оуватише светога дха како що и давидъ казюђи велы зинхъ я и привкохъ оу себе  дхъ ама паче светы дхъ нихъ половы каде е ш нима тако ѡкретаѡ како що е саамъ  зактеваѡ съ замрежаатима (664а–664б). У контексту ове приче скреће се пажња и на јеретике који су погрешно веровали: ѥретіигъ макѥдоны каа ястребъ вребааше оуловити тога голба каде се ѡтметааше  57 не звати га богомъ него то чааше и говорааше да е и дхъ божїа стваръ алъ апостоли  не кано крагцы голба да оуватише ама само светога дха к себы примаамише те и ѡста  кодъ нихъ (664б). У трећем Барановичевом слову, Слово  седмое  на  благовещенїе  пресветїе  богородице  (666а–676б), које је подељено у два дела, записан је дијалог између Богородице и архангела. Тема је страх Господњи. Анђео јој у више наврата говори да не треба да се плаши ичега, јер је нашла милост код Господа, док она уз различита објашњења понавља да се сваки човек мора бојати Бога, ако жели да остане на правом путу: Не бо се марїе рече к марї архаггелъ не стара се честиты  дааръ добіила си кодъ бога ѡдговоры на то дѣвока к архаггел те м рече алъ тако е  закаазано  піисм боте се господа сви нѥговы светы а мени крощо велишъ не бояти га се  пакъ іѡ рече архаггелъ ты си светаа ѡтъ светыихъ вышшаа и много боляа теби се  то  пріистои  каа  матери  цѣло  доконало  миловати  господа  бога  а  не  бояти  се  защоно  праава милостъ из срдца страв протере наполѥ рече м марїа я знаамъ да тога радъ  и ты си слетїѡ ѡдъ бога те си к мени дошаѡ ѥръ я бога се боимъ те и врло стрепіимъ  ѡдъ нѥга пише се да господань аггелъ богобоязливце ѡбколенѥмъ своимъ ѡдъ ѕла  спажаа веліиш ми рад се оу томе сва мї е моя радостъ да се боимъ господа бога ѡнда  мї  ѥ  весело  срдце  каде  оу  себы  стрепіимъ  ѡдъ  божїѥгъ  имена  тако  и  пророкъ  кааже  господи постави ми твоме рааб да мї е за страхъ твое изговорно слово и не само людма него  и  вама  аггеломъ  валяа  вам  га  се  бояти  защоно  предъ  ніимъ  и  хѥрвіми  стрепе  ѡтъ  страха и дркђ серафіми (666б–667а). У сличном маниру наставља се ово слово на следећих неколико страна, при чему се, уз мање измене, многи сегменти понављају. Аргументи су често поткрепљени библијским цитатима и парафразама: говори то слободно ѡтъ ѱалма не  боим се ѕла ѥрно съ мном си ты ѥдно моме слх даѡ си радо веселѥ ѡ томе и мое смерене  кости хође се порадовати (670а); Кааже пророкъ исаїа и быткѥ вама све ове рѣчи тако каа   піисм  нап . . .іисате  подъ  печатомъ  речи    нити  и  тко може  прочатити  кроме  ѥдна  саама  светаа богородица кояно е и божїе слово сына м могла сместити оу себы (674а–674б). Кроз дијалог се провлаче и моралне поуке пастви: богъ не гледаа на образъ людскы  неголи на  срдца  имъ  гледы  ко  е  какве  ђды  и    свакоме  род  и племен  ко  се  бои  бога  привата  га  богъ  к  себы  (675а). На крају се Богородица покорава архангеловим речима, а беседа се завршава похвалом Богородици. 58 Четврта и пета беседа Слово  осмое  тогожде  на  благовѣщенїе  прєсветые  богородице (676б–679б) и ѡ томже празднице деветое Слово (679б–681а) доста су краће од претходне три. Углавном их чине делови са химнографијом и библијским цитатима. У четвртом слову пажњу привлачи један парафразирани цитат апостола Павла:  кааже  апостолъ  оу  ѥџецїи  и  піикю  нема  божїа  царства  ама  ако  е  брашно  твоме трбх хлѣбъ аггелскы и піиђе тї е изворъ жіивы бавлѥнѥ ѡ піисм и богомолств  царство  е божїе  свака правда и чисто здржаанѥ и міиростъ щоно е  с неба и постало (678а). Читамо и поетично обраћање архангела Богородици: рече  архаггелъ  ѡдъ  небесны  єво  я  тебы  доказемъ  радостъ  а  ѡдъ  земляны  како  и  ты що  си  зємля  и  давыдъ  бог  ѡ  то  земли  то  глашаа  благоволилъ  єси  господи  твою  землю  а  оу  преисподніѡ Ђаволи се мте препадаюђи плашливо тога раадъ оукаазати кѥ се сынъ божы  оу тѣл коено кѥ ис тебе свагдашнѥ дѣвоке наа се пріимити те с отымъ раскварити вражїе  сплете и послове м ѕле и ты на тога ѥдовита аспида и люта василиска ѕмїа настпіиши те  кѥшъ згазити и сътрти лава и ѕмая саама кѥшъ м згрхати глаав каде црковн глав  христа родіишъ бога бо възыскала еси нођомъ съ своимъ ти ркама пред собомъ и ніи се  преварила тебе ѕмїа не преласкаа мдр дѣвок кано адамовиц єѵв (678б). У Венцловићевој преради пете беседе Лазара Барановича, да ли због много понављања молитвословља и општих места или због журбе, неколико сегмената пренето је на српскословенском, тј. није преведено на народни језик. На пример: велича дшо моя господа и възрадова се дхъ мо ѡ бозе спасе моемъ моли зачетаго  ѡтъ  светаго  дха  да  въ  безаконы  насъ  зачетіихъ  и  въ  гресѣхъ  рожденніихъ  иже  спасенїа нашего  ради пришады  спасетъ  сїа вѣстъ  рад  се ѡбрадованна господъ  с тобою  гласъ благы блажитъ кости сего ради възапы марїа се бо ѡтъ ныня блажетъ  ме въси роди (680а). Тлкованије 3.3.6. У потрази за могућим предлошком Венцловићевом Тлкованију, Слово десетое  на трни по єѵаггелїю или на канне по  пѣсми по седално єѵаггелїе ѡтъ лкы  зачело   (681а–691б), у једном дигиталном фонду52 наишли смо на Евангелие с 52 http://old.stsl.ru/manuscripts/staropechatnye-knigi 59 толкованием из 1756. године,53 чији текст одговара Венцловићевом. Ова штампана књига настала је након Венцловићевих Беседа, али је извесно да је неко од њених претходних издања или преписа морало бити Гаврилов узор. Идентификовани предложак се у књизи која нам је била на располагању такође приписује Јовану Златоустом, што по свему судећи не може бити аутентично. Наиме, међу сабраним делима Јована Златоустог54 нема тумачења Јеванђеља по Луки. Једно недатирано издање оваквог тлкованија налази се и међу старим штампаним књигама Српске православне црквене општине Епархије будимске.55 У стилу својственом књижевном жанру тлкованија (толкованија),56 даје се прво кратак цитат из Јеванђеља, а затим тумачење (тлкованије) тог одељка. Потом се наводи следећи цитат, којем опет следи тумачење и тако наизменично. Венцловић се прилично верно придржава предлошка, уз адаптације својствене његовом раду. Занимљиво је, међутим, да он своја тлкованија не преписује од почетка јеванђељске верзије (Лк 1, 26), већ тек од 39. стиха, када Марија одлази Јелисавети. Дакле, изостаје разговор између Марије и архангела. Иако би ово могло деловати као Венцловићев произвољни избор стихова, увидом у типик постаје јасно да се ради о четвртом зачалу,57 које је одређено за читање на јутрењу Благовести. Тако је у средишту Тлкованија које је Венцловић пренео на народни језик, сусрет Марије и Јелисавете, а не разговор архангела и Богородице, који се помиње само узгред: єѵаггелїе  ѡтъ  лкы  зачело    Въ  време  ѡно  въставши  марїа  иде  въ  горняа  съ  тащанїемъ  въ  градъ  ідовъ  и  въниде  въ  домъ  захаріинъ  и  цѣловаа  єлисавѣт  тлкованїе  сем  Радостливъ  благовѣщенїю  гаѵріиловъ  гласъ  како  пріими  приснодѣва  53 http://old.stsl.ru/manuscripts/staropechatnye-knigi/332?fnum=219 54 Видети нпр: http://pravlib.ru/books.html#Святитель_Иоанн_Златоуст_(Полное_собрание_творений). 55 Зборник је у необјављеном попису старих штампаних књига Српске православне црквене општине у Будимпешти заведен под редним бројем 110. Недостаје му насловна и првих неколико страна, због чега нисмо били у могућности да га датирамо. 56 Видети нпр: Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990, стр. 348‒349. 57 Видети: Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990, стр. 92 и Симић, Прибислав, Хиландарски типик монаха Романа 1331, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2010, стр. 151. 60 марїа  да кѥ  она зачети и  родити  сына божїа и  то доч ѡдъ  аггела  да и захаріина  жена єлисавѣѳа оу свою іѡ старостъ затрднила е такы како е ѡставы аггелъ тркомъ ѡде  на гор оу градъ юдіинъ гдѣно захарїа предтечевъ отацъ боравляше ѥдно радюђи іѡ се  да  нагледаа  свою  т  врл  ѡтъ  племена  родбин  а  за  дрго  пакъ  да  поболѥ  се  и  вѣщїе  оуразми  до  края  (681а–681б). Марија и даље размишља о разговору са анђелом, још увек помало сумња у његове речи и брине се због свега што се догодило и што је тек чека: а и сасма за дивот чгяше се ако ѥ заисто право како се то ѡтъ толико  хилядъ  годіина  чвено и проріицато ѥр  ђе  се богъ на земли ѡтъ дѣвоке женске феле  родити како то ніѡзи се прилчы да ѡна нарече се божїа мати а све се пакъ бояше тога  да  не  збде  превара  (681б). У таквом расположењу и са тим бригама, она одлази својој рођаци Јелисавети:  ссрете  ѥ  єлисаавеѳа  що  е  марїа  каа  за  свою  іѡ  дрг  матеръ  држааше  даде  іѡ  понапре  пощенѥ  ѡтъ  себе  каа  старїѡ  и  меще  матере  поздравіи се ш ніѡме пак се загрлише те се полюбише мегю собомъ како е аадетъ женами  кадъ се две прїателице сроднице ли състан подаавно не виделе се  састатк (681б–682а). У тлкованију следећег цитата из Јеванђеља даје се тумачење Јелисаветиних речи: єѵаггелїе И исплни се дхомъ светымъ єлисавѣѳъ и възапіи гласомъ велїимъ и  рече  благословеннаа  тьі  въ  женахъ  и  благословенъ  плодъ  чрева  твоего  тлкованїе  Пре  тога  єлисаавеѳа  проста  е жена  была  ние  оу  себы  имала  пророчаскога  дха  докле к ніѡзи не догѥ богоносица марїа те  се ш ніѡме полюбы а по томе  іѡ мегю  се  цѣліиваню понапре дїете іѡ оу трбх напни се светога дха те се заигра и после пакъ з  дѣтиня  се  дха  єлисавета  просвѣсты  те  започе  и  она  каа  пророчица  проріицати    говореню  своме и то се ніѡзи згоди ѡдъ дѣвочина гласа и задаха (682а–682б). У другом делу Тлкованија у Венцловићевој преради (686б–691б), по истом принципу смењују се цитати из Јеванђеља и њиховог тумачења, а текст се завршава Маријиним повратком кући, када је дошло време да Јелисавета роди Јована Крститеља (Лк 1, 56). Иако нисмо детаљно упоредили предложак са Венцловићевим текстом, већ и на први поглед уочљиво је да је Гаврилово Тлкованије знатно дуже од предлошка, те да је често пуштао перу на вољу. Његова инспирација може се понекад видети и на основу садржаја тлкованија у његовој преради: преборавы с ѥлисаавеѳомъ заѥдно има до три мѣсеца после тога ѡпетъ се к  своме дом оу іѡсифов кђ натраг се поврааты ѥрно онде бїаше аггелъ дошаѡ к ніѡзи з  добримъ гласомъ ѡ христов казати іѡ роденю ѡдъ нѥ шестога мѣсеца то ѥстъ на  по  године  ѡткако  е  была  затрднила  єлисавѣта  с  іѡвааномъ  христовымъ  предтечемъ  61 зато  дѣвока  и ѡде ѡдондъ  дома  ѥрно  за  она  три  мѣсеца  докъ  е  онде  богородица  престаяла деветъ мѣсецї ѥлисавеѳы тамамъ наврши се те приспе іѡ време родити дїѥте  а  оно  е  на  глас  дворъ  господъскы  хокѥ  много  людство  мжко  женско  да  се  скпа  онде  събыра на чдо и за нагледанѥ раадъ роденя предтечева инди оу таквомъ калабалк нїе  іѡ се  воли свидѣло ѡбртати се тамо а и ни адета тога не быяше пощеніимъ господъска  рода дѣвоками находити се ни бавити оу коме людскомъ калабалк те више раадъ кога  заазора и речїи ѡде дома своіѡзи кђи гледати свое іѡ послове како ако и старацъ іѡсифъ  ако здесы с пта дођи да е наагѥ и затече ѥ кодъ своѥ кђе м и не би се що разсрдїѡ на ню  за ѡдлазенѥ на далеко а за много тамо бавенѥ (690б–601а). Пролог 3.3.6.1. У Гавриловом зборнику након Тлкованија следи Пролог, прологъ по  пѣсны  на оутрни чтемъ Мѣсеца Марта ке данъ Споменъ празднемъ благовѣщенїа преславнїе  владычице  нашее  богородице  и  присно  марїе (691б–693б), који Венцловић није посебно нумерисао. Верујемо да се то могло десити омашком, јер пролог58 није саставни део тлкованија, нити је као такав записан у зборницима који су нам били на располагању. Текст пролога који је Венцловић прерадио пронашли смо у једном рускословенском прологу.59 Ово је други од три текста који су у тој књизи предвиђени за читање на празник Благовести. Текст овог пролога се у идентификованом предлошку приписује Јовану Златоустом, али у Мињовој Патрологији нисмо пронашли одговарајућу беседу. У каталогу штампаних књига Библиотеке Епархије будимске пронашли смо више пролога који су по времену настанка и месту на којем су се налазили могли бити доступни Венцловићу.60 Пролог је исписан на пет страна. Текст очекивано почиње поменом празника и описом догађаја на Благовести. Претежно се понавља све што је речено у ранијим беседама: о љубави Божијој, о чистоти Девиној, о спасењу света које ће уследити рођењем Спаситеља итд: Възвесты сына аггелъ дѣвици отца  великаго  аггела  съвѣта  веле  на  земли  бога  сказа  аггелъ  маріи  сего  мѣсеца  въ  дваистпеты Данасъ споменъ и праздникъ понапрвы свіимъ и започело нашем спасенїю  58 Видети нпр: Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990, стр. 291. 59 http://sobornik.ru/text/prolog/prolog03-05/page/prolog03-25.htm 60 Видети: Мано-Зиси, Катарина, Надежда Синдик, „Црквенословенске књиге XVIII-XIX века Библиотеке Епархије будимске у Сентандреји (каталог II)”, Археографски прилози 10/11, Народна библиотека Србије, Београд 1988–89, стр. 151–158. 62 свѣткемо  весело  свето  благовѣщенїе  пресвете  владычице  нашее  богородице  и  приснодѣвы  марїе  каде  с  неба  послааты  ѡтъ  бога  отца  к  ніѡзи  догѥ  аггелъ  сказати  ѡтъ  постанка  свѣта  богоговорн  за  човѣчаск  ѡдъ  врага  избав  (691б– 692а). Под Венцловићевим пером, на народном језику, и оваква општа места повремено добијају нову боју и другачији тон. Тако ће, на пример, сынъ божї оу  човѣчаско се тѣло и обликло преѡдѣнти и на земли каа и човѣкъ жіивити и боравити  докле истргне човѣчы родъ и крталише га ѡдъ вражїе влааде ѡдъ грѣха и ѡтъ пакла  и пакъ приведе  га    свое  богосъзнанѥ и после и    ра кои  га  оузбд заслжилы  (692а). Архангел Гаврил се по доласку у Назарет дуго чуди и премишља пре него што се коначно одлучи да се обрати Богородици и донесе јој лепу вест: оузе се много ѡ томе  размишляти  и  врло  се  чгяше  ѡ  томе  посл  како  то  може  быти  с  памеђ  се  договаараше  тконо  е  вишнѥмъ неб никіимъ недознаатъ ни измишлѥнъ тко  е що  е какав лї  е  собомъ седеђи м сврхъ навишега неба а на земли ноге свое држеђи те такавъ великъ и  високъ  зактеде  изнова  се  на  земли  родити  ѡдъ  ѥдне  хде  дѣвоке  те  се  сместити  оу  женско  оутробы  на  когано  ни  шестокрилаты  серафими  що  наблиз  око  нѥга  дворе  и  многоокаты  хѥрвіми що  на  нима  и  сѣды  гледати  никаако  не  мог ѡтъ  велике  м  горђе  зраке пакъ с єдномъ єто своіѡмъ реч съ словомъ своимъ говорливимъ изволи се тѣлесанъ  оучинити човѣкомъ ѡпетъ стище се и рече  себы та ѡво мї е божїи заказааны свѣтъ  и слово издаато валя ми га казати я що стоимъ и залдъ ѡвде ѡклевамъ те не идемъ  да т ми порченостъ искаажемъ добро дѣвоцы ѡде тааѥмъ оу домъ старца іѡсифа к  пренепорочно  и  пречисто  маріи  казати  іѡ  та  божїи  з  добромъ  доконааты  издавна  договоръ (692а–692б). Затим у сличном стилу следи сусрет Гаврила и Богородице, њено запрепашћење и негодовање због његове објаве и на крају њен пристанак и молитвословље. Два слова Јоаникија Гаљатовског 3.3.7. Два слова Јоаникија Гаљатовског – поченїа  лтргіиска  из  ключа  книге  рске  Сказіиванѥ  слово  зде  а  првое  На  благовѣщенїе  пресветѣ  богородицы  стіхъ  (693б– 710а)  и  Сказіиванѥ  второе  здѣ  дванадесетога  слова  на  благовещенїе  пресвете  богородицы стихъ (710а–720б) – која је Венцловић, како и сам наводи, пренео из штампаног зборника Кључ разуменија анализирали смо према издању из 1659. 63 године.61 Међу старим штампаним књигама у данашњим фондовима Епархије будимске не налази се ни једно издање овог зборника.62 Беседе Јоаникија Гаљатовског у Венцловићевој преради привлаче посебну пажњу. Оне се упадљиво разликују од других, јер иако су у зборнику Гаљатовског намењене читању на празник Благовести, сам тај догађај готово да се у њима и не спомиње или се помиње само узгред. Највише пажње посвећено је Богородици и њеним чудима, односно њеној улози у спасењу света. Беседе су саздане од мноштва барокних алегорија, а у њиховом средишту је барокно учење о Богородици какво не налазимо у другим Венцловићем Беседама на Благовести (Тимотијевић 2000). Учење о Богородици и њено величање испреплитано је са мноштвом моралних и богословских поука утемељених у Светом писму, житијима светих, сведочанствима и предањима из црквене историје и учењима о анђелима и анђеоским чиновима. Ови описи преносе нам готово опипљиву слику Богородице из барокне иконографије. У Првој беседи, поченїа лтргіиска из ключа книге рске Сказіиванѥ слово зде а  првое  На  благовѣщенїе  пресветѣ  богородицы  стіхъ (693б–710а), описани су анђеоски чинови, као и који људи доспевају у сваки од девет анђеоских „редова“ или „хорова“:   првоме  нанижемъ  хор  подоле  ближе  к  нама  хор  ѥс  просто  маніи  аггели  не  господа  що  свда  слже  подъ  архаггелском  с  заповѣсђ  оу  дргоме  повишемъ хор бораве архаггели повише нхъ оу трекѥм ред стое кнезови више нихъ  четврто  е  хоро  влааде  що  свдъ  влаадаю  оу  петоме  повишемъ  ред  с  начела  то  ѥстъ  поглаваари  оу  шестоме  вишемъ  хор  єс  све  господа  оу  седмомъ  хор  престоли  да  речемъ божїе  столице  седеђи аггели  славни  оу  осмомъ  сврхъ тїю  ред мдри  хѥрвими  многоочиты коино за сващо знад и виде а оу понавишемъ горнѥмъ хор деветом бораве  серафими  око  бога  слжеђи  и  двоређи  и  по  свіи  ты  аггелскы  редовы  хође  допосле  светы  люди  разреЂены  быти  и  боравити  по  божїю  сд  каде  достан  свою  плађ  свакы  по  своме  трднеме посл ѡвдашнѥмъ кои се како ѡ дши слжеђи бог ѡвде подизаѡ (698б). Богородица има своје место у сваком од наведених анђеоских чинова: Имаа  пречиста дѣва марїа  своя столичнаа места горє на неб мегю свима аггели щоно и ѥ  ѡтъ  деветъ  рк  ѡбашка  редова  деветъ  аггелскы  хѡраа  (698б). То се потврђује 61 Кључ разуменија штампан је 1659, 1660, 1663. и 1665. године. 62 Видети фусноте и . 64 различитим историјским догађајима или предањима из црквене историје, као и ангажовањем Богородице у тим догађајима у корист оних који у њу верују и који јој се моле. Тако, на пример, имаа пречистаа дѣва свое место и  томе архаггелскоме  хор  защо  и  ѡна  докндисе  господи  наамерне  послове  чдне  каде  е  грчкы  царъ  лавъ  ѥрменинъ  іконоборацъ  мчїѡ  и  неміирїѡ  христїане  за  іконе  да  и  не  почитю  яви  се  богородица тадаръ   сн  нѥгово матери Те  іѡ  рече нека напны пн  с  врхомъ чаш  крви и напїе ш ніѡме своме сын лав и то е белегъ нѥм бїѡ ѥръ кѥ скоро ѕломъ смрђ  погинти како и стало м се е то бише га грци и досадъ тко ѕломъ досагюе христїаномъ  скоро саамъ съ ѕломъ ѡбрше како се ѡ томе піише тко рече пролїива крвъ човѣч и нѥгова  кѥ се меще ѡне прости (701б–702а). На сличан начин набрајају се и остали редови: Мегю  престолы  жіивити  кѥ  сдїе біирови єшкти и тіимъ пріиличны що людма сде свакомъ по правицы без хаатера и  міита  ѥднако  боляромъ  и  сиромахомъ  птник  и  домакѥмъ  познанц  и  несъзнанц  ѥрно аггелске оне столице голем правиц имад оу себы божїю с отога ѥ хора ѡніи високы  престолъ ватренїи быѡ що  га  е пророкъ даніилъ видеѡ гдѣ богъ  отацъ  седы на нѥм и  людма за то свое виденѥ кааза (705б). На крају беседе наводи се да је Богородичино место и у највишем реду, међу серафимима: ОУ серафимскоме хор понагорнѥмъ быти кѥ мченици коино тако  христа бога милю да и дше свое за нѥга полааж свою крвъ просиплю сваке мке и бед  подносе  защоно  серафими  то  и  ес  божїа  любавъ  и  милостъ  ѡ  томе  се  ѡни  дрма  распалюю  голем  свою желю  имаюђи имъ  г  бог  и  люде  на  то  пробгюю  да  би миловали  бога и чезнли за ніимъ ѡдъ желѥ имъ с отога е хора быѡ ѡніи серафімъ що га е видеѡ  пророкъ исаїа како що и самъ кааже псти се рече ѡтзгоръ ѥданъ к мени измегю серафіима  серафимъ и имаше оу рци горђъ оугаль що га бїаше с клещима из олтара оузеѡ те ш ніиме  дотаче се моимъ оустнама горђи глѥнъ прознанюе серафімск жежк до бога имъ любавъ  що  се  ш  ніѡме  распаляю  и  люде  до  те  такве  любави  подярю  имати  имъ  г  бог  имаа  пресветаа сво тронъ богородица и оу томе серафімскоме хор ѥръ она и врло желиво миле  бога и спажаа ѡдъ беде те люде кои бога милю и поредъ бога за православн вѣр  оустаю ѡтпирђи ѥ (707а–707б). У другој беседи, Сказіиванѥ  второе  здѣ  дванадесетога  слова  на  благовещенїе  пресвете  богородицы  стихъ  (710а–720б), алегорије су још занимљивије. Богородица се пореди и повезује са 11 неба на којима су различите звезде. Свако од ових неба, односно звезда, симбол је једне од Богородичиних врлина, којима је 65 она стекла „непролазно небеско право заступништва“.63 Тако су Богородица и њено чудотворно посредовање за спас грешника доведени у везу са целокупном космологијом (Тимотијевић 2000).64 Тумачења се поткрепљују аргументима из Старог и Новог завета, као и примерима из црквене историје. Ову беседу већ је описао Мирослав Тимотијевић (Тимотијевић 2000). На том опису засновали смо њено представљање у нашем раду, уз одређене коментаре и допуне оригиналним цитатима из Венцловићеве беседе, наводећи их на начин на који смо то учинили и при приказу осталих Беседа на Благовести. На почетку образлаже се симболичка веза Богородице и неба: По  слчаю  право наша црква небомъ називлѥ пречист дѣв богородиц  говоређи к ніѡзи що  да  те  наріичемо  ѡ  обрадованна  марїе  небо  ѥръ  міи  то  знаамо  да  богъ  горе  на  неб  боравы по давыдов оуказіиваню к тебы оуздигохъ мое очи жывђем на небесѣхъ  та и оу пречисто оутробы девоике марїе (710а). „Она има моћ да учини свако чудо, али њена небеска власт није бесконачна, и своди се на видљиви део неба састављен од седам планетарних сфера. То су Месец, Меркур, Венера, Сунце, Марс, Јупитер и Сиријус, чијим посредством Богородица утиче на људски живот већ од рођења сваког човека“ (Тимотијевић 2000):65 како се піише да имаа ѥданастора  горе  небеса  по  сказіиваню филосовскоме  и  ѕвѣздочатааца  . . .  Свакіимъ  тіимъ  небомъ  єстъ пречистаа богоневѣста наша благаа царица защо що годъ небеса имад и що  ли чине све то и ѡна имаа и то после (710б–711а). О првој небеској сфери Венцловић пише: прво  е  ово  надъ  нами  понаниже  небо  що  на  нѥм  мѣсецъ  стои  мѣсецъ  так  снааг  имаа  и  то  чины  да  раасте  63 Повезивање небеских тела са Богородичиним врлинама било је опште место барокне мариологије. Оно се често среће и у католичкој маријанској литератури већ од последњих деценија XVI века (Тимотијевић 2000). 64 Схватања Јоаникија Гаљатовског, Димитрија Ростовског и Варлаама Јасинског била су позната и у другим срединама словенског православног света (Тимотијевић 2000). 65 „Визија Богородице Јоаникија Гаљатовског, коју доследно прихвата и Гаврил Стефановић Венцловић, заснована је на христијанизацији астролошке Мајке света, која се у барокном херметизму често тумачи и илуструје са круном од дванаест звезда. Оваква тумачења Богородичиних чудотворних посредовања уобличена су спајањем тумачења сакралне астрологије са учењем о Богородичином непорочном зачећу и њеном небеском статусу. Богородица је постала невидљива веза између неба и земље, чиме је низ старих и већ одавно христијанизованих астролошких веровања укључен у званичну маријанску побожност. Потврђује то и Гаљатовски када на почетку друге проповеди на Благовештење истиче да своје тумачење Богородичиног чудотворног посредовања заснива на учењима филозофа и астролога. Он се, поред низа црквених отаца, позива и на Гросерову књигу о планетама“ (Тимотијевић 2000). 66 човѣкъ  и  из  дѣтета  быва  големъ  човѣкъ  ѥстъ  и  светаа  богородица  с  отымъ  месечнымъ  небомъ  и  ѡна  маале  люде  на  големо  оуздиже  (711а). Као илустрација Богородичине помоћи „малим људима“ наводи се прича о цариградском официру Леона Капрала, коме је Богородица наговестила да ће постати византијски цар: ѥданъптъ    цариград  леѡнъ  капралъ  шетаюђи  м  се  снаполя  поредъ  бедена  градскога  саам нещо чатааше свето богородици а текъ ч ѡдзгоръ с неба каа женскы гласъ гдѣ  к нѥм говоры каза м светаа богородица да кѥ онъ царъ быти и наскоро збы м се то  прореченѥ  те  из  маале  м  офицїе  що  е  то  ѥданъ  десетніикъ  и  ис  тога  бы  грчкы  царъ  великы  држацъ  монархъ  та  и  досадъ  здѣшаю  се  те  спреке  коино  за  патрон  да  речемъ  прїателиц  имаа  себы  свет  богородиц  те  іѡ  се  молы  и  из  бнща  ѡтъ  пка  сиромаашка  подигне  на  големо  ѡна  човѣка  те  боляриномъ  на  глас  господиномъ  оучиніи за преласно и вояка ергава корнише на кралство и царство може іѡ се кадъ хође  коме що помођи кога ли из ергѥ ѡтрести и обогатити (711а–711б). На сличан начин се са Богородичиним посредовањима повезује утицај осталих планета на човеков живот: дрго е пакъ повише сврхъ првога небо що на нѥм  ѕвѣзда  планета  стои  именомъ  меркрїсъ  подъ  томъ  планетомъ  коя  се  деца  роде  на  свѣтъ  бд мдри  разговорни  веселы  хоратаџїе  изборлы на  глаас  люди  сладкоговорливы  тако и светаа богородица чины кои се ніѡзи подлаж даае имъ паметъ и говоръ ако с  собомъ и замзены блекани ѡна и просвѣсђе (711б). Следи треће небо, на којем је планета Венус, затим четврто на којем се налази Сунце. „Богородица посредством Сунца лечи слепе, глухе, неме и добру свест несмишљенима даје’. Као доказ оваквог чудотворног деловања наводи се цариградска икона Богородице Одигитрије која је исцелила два слепца.“ (Тимотијевић 2000) На петом небу је планета Марс, изнад ње „звезда планета Јупитер“, седмом небу је „Сатурнус“. Изнад тих седам небеса је осмо, непрозирно небо, „тврд“, на којем су све звезде и које заклања сфере изнад. Невидљиве сфере почињу деветим кристалним небом, чија се веза са Богородицом тумачи на следећи начин: девето  небо  и  то  е  небо  прозрачито  видіи  се  крозъ  нѥга  свіимъ  тима  небесы  и  пречистаа  дѣва  богородица  се  наріиче  ѥстъ  ѡна  и  крищалнимъ  небомъ  те  како  кришталъ  држеђи  га  спрођъ снца запалюе пшчаны прахъ баартъ тако и пресветаа богородица запалюе з  божїѡмъ  любавлю  срдца  грѣшнимъ  людма  да  бы  започели  бога  миловати  а  не  овосвѣтскы грѣхъ (716б). 67 На последњем, једанаестом небу борави сам Бог, а Венцловић га назива „амперијско”: Ѥданасто е небо понавише сврхъ свїю небесаа горнѥ небо що е каа  ѡвде  що  е  стреха  надъ  кђомъ  ампереско  то  се  небо  нариче  божїа  столица  како  то  саамъ богъ за то горнѥ небо казе крозъ исаїю пророка те велы небо е мо престолъ а  земля мї е мое подножьѥ (718б). „Поред њега стоји Богородица, која му гледа лице. Већ сама чињеница да небеска царица стоји пред Богом Оцем, а не пред Сином као у ранијим деизисним представама, јасно указује на уздизање Богородичиног посредништва у барокном сколастичком богословљу“ (Тимотијевић 2000): и  пресветаа  е  богородица  с  отымъ  врхнимъ  небомъ  каконо  и  наша  светаа  црква  съ  своіѡмъ  попевкомъ  з  божїимъ  ѥ  столомъ  нариче  говоређи  к  ніѡзи  діивне  с  твое  таане богородице (718б–719а). Поученије 3.3.8. Последњу беседу у свом зборнику Венцловић наводи као: Слово  г  из  поченїа (720б–727а). Познато је да су Поученија изабрана израз који се у српској археографији одомаћио за руски назив Учителное евангелије. Такође је познато да се у црквеној књижевности под овим називом јављају зборници различитог порекла, редакција, али и садржаја.66 Овоме додајемо и чињеницу да смо у потрази за Венцловићевим предлошком више пута уочили да се назив зборника повремено погрешно наводи као жанровски различито тлкованије.67 Први проблем у трагању за Венцловићевим извором представља чињеница да он није навео нити један прецизнији податак о поученијима из којих је преписивао Поученије на Благовести. Међу Гавриловим зборницима налазе се три која у називу имају поученије: Поученија и слова разлика (Архив САНУ 271) и Поученије изабраноје (Архив САНУ 139) и Поученије изабраноје (Архив САНУ 66 Видети нпр: Трифуновић, Ђорђе, „О неким питањима проучавања Поученија изабраних у старим словенским књижевностима”, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор LXXIX 2013, 3–18. 67 На пример у каталогу Н. Синдик (Синдик, Гроздановић-Пајић, и Мано-Зиси 1991: 137), рукопис једног Учитељног јеванђеља (ЂУР1) наводи се као Тумачење јеванђеља. Такође, у више записа које налазимо у различитим издањима учитељних јеванђеља стоји да је књига у којој су записани „тлкованије“. Видети нпр: бр. 288 (Мано-Зиси, Синдик 1988–89: 196), бр. 38 (Синдик, Мано-Зиси 1987: 209). 68 269).68 У прва два Венцловић наводи да их је преписивао из књига Поученије штампано у Литови 1569.69 и Поученије изабраноје штампано у Москви 1697. године.70 Имајући у виду ове податке, истражили смо Учителна евангелија односно Поученија изабрана у данашњим фондовима Епархије будимске и дошли до закључка да се текстолошки мање или више иста беседа може наћи у десетак рукописних и штампаних зборника. Међу њима је, судећи по подацима о књигама или записима, четири могло бити доступно Венцловићу.71 Верујемо да је Евангелије учителное (Москва 1697)72 могло бити директан предложак, јер се Венцловић, као што је већ наведено, на њега позива у једном од својих зборника.73 Друга књига коју сматрамо могућим предлошком је рукопис Тумачење Јеванђеља74 (ЂУР1), који се, судећи по запису, у Ђуру налазио у исто време кад и Венцловић.75 Беседа је исписана на свега 14 страна и није подељена. Веома мало се говори о догађајима на Благовести. Пажња је посвећена прослављању 68 Изворима Венцловићевих Поученија бавили су се Ч. Миловановић (Миловановић 1982: 10–13) и М. Тимотијевић (Тимотијевић 1995: 64–65). 69 У Венцловићевом рукопису Поученија и слова разлика и пролози (Архив САНУ 271) налазимо неколико текстова уз које Гаврил наводи да су преузети „из књиге старога поученија штампатаго в Литове при краљу полском Жигмунду при митрополиту кијевском Јоне в љето “ (Миловановић 1982: 12). Ч. Миловановић наводи да је наведена година (1568) време почетка, а 1569. завршетка штампања књиге. 70 „Кључ за идентификовање те књиге [Поученије изабраноје, одн. Евангелие учителное, Москва 1697] налази се у Венцловићевом рукопису Поученије изабраноје (Архив САНУ бр. 139, Каталог бр. 99) писаном 1745, док се делови из исте књиге налазе и у збиркама Поученије изабраноје (Архив САНУ бр. 269, Каталог бр. 100), Пентикости (Архив САНУ бр. 272, Каталог бр. 98) и Слова изабрана празником (Архив САНУ бр. 137, Каталог бр. 101), насталим између 1743. и 1746.“ (Миловановић 1981: 10) 71 Књиге бр. 37 и 38 (Синдик, Мано-Зиси 1987: 208–209), бр. 228 (Мано-Зиси, Синдик 1988–89: 196), ЂУР1 (Синдик, Гроздановић-Пајић, и Мано-Зиси 1991: 137–140). 72 Књига бр. 37 (Синдик, Мано-Зиси 1987: 208). 73 Видети фусноту . 74 Видети фусноту . 75 У литератури се наводи да је Венцловићу било доступно и Учителное евангелiе Кирила Транквилиона Ставровецког (бр. 36, Синдик, Мано-Зиси 1987: 206). Увидом у Транквилионове беседе на Благовести установили смо да оне нису биле Гаврилов предложак. 69 хришћанских празника и саветима и поукама за частан хришћански живот, што иначе представља карактеристику жанра поученија.76 У уводу се укратко говори о значају празника и о томе како са радошћу треба прослављати празник: просвѣтлюемо се побожно с китенѥмъ цифраюђи се (721а). Затим о значају оваплоћења Исуса Христа који је дошао на свет да спасе људе који страдају због првородног греха. Детаљно се описује Адамов пад и људска гордост која га је на то навела – жеља да буде раван Богу, након чега је прогнан из Раја. Христос је дошао да  насъ  кои  смо    нѥгово  прааво  вѣры  и    христїанскоме  заакон изподъ смрти адове ѡткпи (721б). Даље се говори о разлици између телесног и духовног: ко се с тѣломъ бавы  та к  овоме  свѣт  се  и држы и  о нѥм  сва м  е міисаѡ како би га  стекаѡ а ѡнаа га  е  прошаѡ (721б). Затим опет о понашању и односу према ближњима у празничним данима: ѡва єво празникъ оукратко ми ређи наша е промена к понаавляню првога намъ  раскога  жіитка  безбрижлива  заа  се  тога  радъ  джни  смо  га  побожно  свѣтковати  и  дшевно ходити пощено с правицомъ милокрвно и кротко не пшити се по себы ни се що  кечити  и  бечити  спречати  се  на  кога  и    носъ  дхати  мрщало  него  с  міиромъ  з  дгоподношенѥмъ по  светоме дх  оу добротворств  се и жели  състаяти дргъ з дргомъ  (722а). У наставку се говори о дужности хришћана да брину о својим ближњима: милокрвства пожалива више ѡдъ насъ истеже богъ више неголи справе кое подшне сва  е нѥгова господъства тафра и помпа  людскоме милокрвств и жалѥню по брађи намъ  своіѡ нелагодно и неволно що  е то пропатити намъ що мчно  с постараанѥмъ  за брађ  врло  е  то  брађо  оугодно  и  приватно  господ  бог  ѡдъ  насъ  више  ѡтъ  поста  и  многометанисаня  ѥръ  ѡ  томе  велик  заповедъ  божїю  имаамо  помаагати  неячи  и  оскднимъ тжніикомъ (722б–723а). Говори се и о борби против зла. Наглашава се значај молитве за непријатеље, иноверне и зле људе, а не само за ближње и праведне: како що насъ  свето піисмо оучы и то наше за свакояке люде молѥнѥ велико хвадише нашо дши защо  без  людске  мегюсобне  любови  свога  спасенїа  дшевна  не  можемо  имати  а  то  насъ  привлаачи милокрвство съ свима држати кадъ се за све люде бог молимо те не текъ само  що се христїани с отога мегю собомъ лѣпо се почитю и пазе се него и ѕлочестнике невѣрне и  76 Видети нпр: Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990, стр. 237. 70 наше  ѕлотворе  дшмане  застеже  и  те  то  наше  за  нихъ  молѥнѥ  не  даа  имъ  на  насъ  ѕвѣрити  се  дивлячити  и  бесити  се  з  глобомъ  с  пређніѡмъ  с  ѡбѣђіиванѥмъ  и  с  ѡстаалимъ  злмомъ  повређіивати  (723б). Ово се додатно аргументује и описом љубави Божије која је иста за све људе: снце ѥднако даѡ ѥ да ся та вѣрнымъ та  невѣрнымъ  ѕліимъ  и  добримъ  киш  ѡдзгоръ  ѥднако  пщаа  правіимъ  и  неправимъ  свїю насъ засиђе съ свакомъ благотомъ (724а). Указује се и на значај милосрђа, племенитости и молитве у животу верника: рке  нека  с  вамъ  пржене  на  делѥнѥ  сиромааши  и  на  свако  доброчиненѥ  своимъ  ближнимъ род и коншилк своме по навишо заповеди божїіѡ ближнѥга пазити каа  саамъ  себе (725а), а треба се чувати и злих и блудних мисли које воде у грех: ѡтбїате се лкавогъ смишліиваня и ѕлопантеня и тђоженске желѥ распаліиване (725а). Место Гаврилових беседа на богослужењима 3.3.9. У досадашњој литератури било је више речи о Гаврилу Стефановићу као беседнику. Дискутовало се о зборницима беседа, слова и поука које је преносио на народни језик, о важности и месту проповеди у време када је живео и службовао, о томе да ли их је изговарао напамет или читао, да ли их је записивао пре или након што их је изговарао, као и да ли их је уопште у цркви изговарао у записаном облику.77 Дискусије досадашњих истраживача односиле су се на беседе, слова и поуке и на њихово произношење у виду црквене проповеди. Чини се, међутим, да до сада није указивано на значај који су слова светих отаца, поред тога што су могла бити читана као проповеди, имала у богослужењу и као типиком прописана 77 Видети нпр: Павић, Милорад, Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972, стр. 128–143; Тимотијевић, Мирослав, „Гаврил Стефановић Венцловић и барокна пикторална поетика”, Рачански зборник 1 1995, стр. 66–67; Анђелковић, Маја, Проповеди на Дан Христовог рођења у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића. Докторска дисертација, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Београд 2008, стр. 31–32. 71 чтенија (читања).78 Тако се, на пример, Друга беседа Јована Златоустог79 може изговарати као проповед, али је типиком предвиђена и као једно од чтенија на Благовести.80 Имајући у виду дужину појединих беседа (нпр. беседа Максима Исповедника има 56 страна), са разлогом би се могла довести у питање претпоставка да је Венцловић своје Беседе читао на богослужењима у целини. Међутим, типиком је предвиђено да се једно чтеније може поделити на више делова, читати у неколико наврата, па чак и у више дана.81 Дужина чтенија није одређена, али је кроз праксу прихваћено да она буде око десет страна (Скабаланович 2014: 429). Извесно је да је Венцловић баш у складу са овом праксом све Беседе поделио на „чести“ од по десетак страна, чак и када у изворним текстовима не постоје такве поделе.82 Такође, није истицано да је у своје зборнике на народном језику Гаврило уносио и друге жанрове црквене књижевности, односно друга чтенија, која су за разлику од слова, која се могу читати и као проповеди, имала своје установљено место у типику. Венцловић је и сам у наслову сваког од ових текстова прецизно наводио место у богослужењу на којем је предвиђено њихово читање. Као што је раније наведено, међу нашим Беседама налазе се и пролог, тлкованије и 78 „Важан елемент у богослужењу Православне цркве сачињавају светоотачка богослужбена чтенија ... Она у типику од самог почетка заузимају врло важно место. ... Чтенија су везана са катизмама и то на тај начин што је свака катизма пропраћена чтенијем, а на канону се читају још два чтенија (после треће и шесте песме канона). ... За време четрдесетнице чтенија бивају и на свим часовима који имају катизме, не рачунајући први час.“ (Симић 2010: 396–397) О чтенијима видети и: Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990, стр. 380. 79 Видети поглавље 3.3.2. 80 Л. Мирковић наводи да је о читањима на Благовести типик неодређен: Евергетидски типик 11. столећа прописује чтенија иза вечерње, после катизми, иза полијелеја читање из панигирика слова Григорија Неокесаријског Чудотворца, иза треће песме канона слово кир-Андреја, иза шесте песме канона слово Јована Златоустог које почиње са „паки радост благовештенија...“ (Мирковић 1961: 46). У Хиландарском типику наводи се да се по повратку литије врши служба трећег и шестог часа и да се тада такође чита слово „паки радост благовештенија...“ (Симић 2010: 147) 81 Типиком се предвиђа да ако је неки текст тако дуг да га није могуће прочитати на четири места на јутрењу једног дана, онда се он почиње читати на јутрењу претходног дана или се продужава у наредне дане (Симић 2010: 398). 82 Упоредити са пописом Венцловићевих Беседа у 3.3. На пример, Беседа Максима Исповедника има 56 страна, а подељена је у пет делова, Друга беседа Јована Златоустог од 18 страна подељена је у два дела итд. 72 поученије.83 У наслову пролога Венцловић наводи да се он чита после треће песме канона: прологъ по  пѣсны на оутрни чтемъ Мѣсеца Марта ке данъ Тлкованије се чита после Јеванђеља на јутрењу или после треће песме канона, што одговара поретку старијих типика: Слово  десетое  на  трни  по  єѵаггелїю  или  на  канне  по    пѣсми по седално.84 Можемо, дакле, закључити да је Венцловић на народни језик преносио и типиком прописане богослужбене текстове. Ово је донекле у супротности са до сада често заступаним ставом да у Гавриловом књижевном стварању постоји оштра граница између богослужбених текстова, на црквенословенском, и оних намењених „простим људем на разумност“, на народном језику. Имајући у виду претходно разматрање, постаје јасно да је Гаврил и део текстова богослужбене намене – чтенија – преносио на народни језик. 83 Распоред читања је такав да сваки посебан текст (слово, тлкованије, пролог, поученије...) може бити прочитан у једном моменту богослужења, на пример после било које катизме или песме канона, или у неколико махова (Симић 2010: 398). 84 У данашњим парохијским типицима ова читања су значајно скраћена, готово заборављена. 73 4. Језик и правопис У Беседама на Благовести, већ на самом почетку, Венцловић наговештава који ће језички идиом у њима бити доминантан: Сказанїа  и  словеса  предводнаа  на  србскы ѥзыкъ за просте  люде  (591а). Разумљиво је да је овакав избор био диктиран особеношћу беседа као жанра: оне су биле пре свега намењене непосредном усменом преношењу широком кругу слушалаца. То не значи да су Беседе лишене граматичких, лексичких и стилских особености својствених српскословенском или рускословенском језику. Оне су морале доћи до изражаја тамо где се наводе места из књига Старог и Новог завета, молитвословља, делови химнографије или где се дају богословска тумачења одређених појава и сл.85 П. Ивић установио је да Венцловићеви рукописи на народном језику имају особине шумадијско-војвођанског дијалекта, или, још тачније, сремских говора, било савремених, било оних из XVIII века. У језичком материјалу Беседа налазимо низ фонетских, морфолошких и других особина које наводи П. Ивић (Ивић 1997: 17–18): – Венцловић пише екавским, уз икавизме: бїаше, бїах, подсмїа  се, мымъ, сміимъ, сміишъ, жіивити, желити, лебдити, затрднила, изволїѡ, летїѡ итд. – доследни ијекавизам у номинативу, акузативу и вокативу једнине именице дијете;86 – 3. л. мн. презента на -ду код глагола имати, знати: имад  (640б..., 12х),  немад (657б, 685б), знад (608б..., 6х), прознад (655а), такође по једном и:  дад (701а), не смед (593б); – аналошко почетно о у облицима заменице отај са предлогом: к  отоме  (597а..., 19х), с отымъ (600а..., 18х), с отога (610а..., 17х) итд; 85 Желели бисмо да изразимо захвалност мр Миленку Панићу на несебичној помоћи при рашчитавању теже разумљивих места у нашем рукопису, као и указивању на одређене одлике Венцловићевог правописа. 86 Видети опширније у поглављу 4.10.2.3. 74 – показна заменица ови, они у ном. и ак. јед. м. рода: овы  благы  данакъ  (604б), овы споменъ (604б), овы сладкы медъ (636а), на ѡвы свѣтъ (598а), за  ѡвы праздникъ (615б), ові е страшанъ (592а); оны оганъ (602б), оны хедепсзъ  (621б), оны каменъ (677а), за ѡны свѣтъ (686а), ѡніи високы престолъ (705б),  ѡніи  серафімъ  (707а) итд; много ређе: ова  (592а..., 4х),  оваа  (631б),  ѡва  (717б, 722а), она (700а), онаа (696б), ѡнаа (721б); – двојака презентска основа глагола гледати: гледамъ (608б), гледаа (667б..., 4х), гледаюђи (722б), и гледы (669б, 670а), гледы (675а), гледеђи (591б..., 3х); – презент шиљем уместо шаљем: пошилѥ  (635б),  пошиляѡ  (693б),  шиляня  (622а); – глаголи отворати, затворати: ѡтвораа  се  (604а), ѡтвораѡ  (618а), ѡтворати  (663б), затвораанѥ (630б), поред: затварати (628б); – предлози са заменичком енклитиком: заа  ме  (599а, 617а),  заа  те  (609б,  675а), заа се (611б, 722а), наа ме (609б, 615а..., 8х), наа те (613а, 618б..., 19х),  наа се (625б, 632б..., 9х); предаа ме (618а), предаа те (612а), предаа се (616а); – прилози каде  (592а, 597а, 601б..., 69х), нођомъ  (629а...,  4х), поред:  нођ  (631а..., 3х), данасъке  (603б, 604б), данаске  (604а),  данаське  (604а), данъске  (605а), оудіиль  (612а, 622б, 647а..., 7х),  діиль  (605б..., 4х),  діиль  (687а), діилъ (631а); – речца но уз заменице, прилоге, везнике и сл: коино, кояно, коено, тконо, щоно,  чіино, ѥрно, гдѣно, ѡткдно, кадно, крощоно, защоно, каконо (око 300 примера); – речца зи уз заменичке облике: ніѡзи,  ѡвози, ніѡизи,  моіѡзи,  твоіѡзи, своіѡзи, този (преко 50 примера); – облик кано: кано (592б, 593б..., 50х), каано (708б); – промена хв > в у хватати, чување хв у хвалити;87 – промена хт > кт: зактевамъ, зактева, ктеде, зактеде, ктеѡ итд;88 87 Видети поглавље 4.11.7. 75 – упрошћавање групе вљ: сталяа  (613б), сталяти  (628б), състаляю  (680б), състалѥнъ  (689а, 709а), състаляюђи  (685б), ѡсталяат  (645а), насталяю  (706а), испраляаше (675а), испралѥно (703б), испралѥно (605а), праляю (702а), оупраляти  (655а), засталяюђи (719б/720а), поздраляю (655б), забаляше (637а); – ћњ ум. тњ: пређніѡмъ (627б..., 4х), хіиђніѡмъ (661а); – упрошћавање дм > м: ѡмма (618а, 635а), омма (601б); – џб у веџбати: свѣџбала (620б), оувѣџбала (683а), провѣџбали (706а). 4.1. Археографски опис Беседе на Благовести налазе се у саставу збирке Слова изабрана. У поговору збирке стоји да је завршена 1743. године. Писана је на хартији 4º, на 745 листова (Стојановић 1901: 155). Текст Беседа писан је полуунцијалном ћирилицом, мрким мастилом. Иницијали и почетна слова нових делова, као и неки делови које је Венцловић желео посебно да нагласи писани су киноваром. На ретким местима ницијали су украшени (Анђелковић 2008: 141). 4.2. Словни састав рукописа У рукопису Беседа има укупно 44 словна знака. То су: а, б, в, г, д, е, ж, ѕ, з, и, і, , Ђ, ђ, к, л, м, н, о, п, р, с, т, , оу, ф, х, ѡ, щ, ц, ч, џ, ш, ъ, ы, ь, ѣ, ю, я, ѥ, ѱ, ѯ, ѳ, ѵ. Слово е  има као варијанту тзв. широко є, чије је писање донекле позиционо условљено.89 Слова і  и ѵ такође имају варијанте са двотачком изнад реда: ї, . Словима Ђ и ђ условно означавамо две различите графеме којима Венцловић пише српске гласове ђ и ћ.90 88 Видети поглавље 4.11.7. 89 Видети поглавље 4.10.2. 90 Видети поглавље 4.11.3. 76 4.3. Лигатуре и натписана слова Сугласничка група шт увек се пише помоћу лигатуре щ. Поред ове и других стандардних лигатура (, ю, я, ѥ), срећу се и друге лигатуре, најчешће лигатура т+и (преко 80х) и лигатура а+у  (преко 60х), затим нешто ређе лигатуре т+в, а+г, л+г и сасвим ретко лигатуре л+у, т+р, о+у. Предлог отъ и префикс от- пишу се најчешће у виду омеге с натписаним словом т којем је скраћено стабло: ѿ. Поред овако натписаног т, јављају се и друга натписана слова без титле: д, м, х, ж, е, ст, з, и, б и нека друга. За разлику од слова д у врсти, натписано д нема ножице, док му је десна коса линија продужена изнад темена и лучно савијена у леву страну: налюдма  (592б),  адама (593а), два (603б), чнїа (626б) итд. Натписано м јавља се врло често, увек у истој позицији на крају речи. Има развучен облик у виду криве таласасте линије, врло често налик на мало писано латинично m. Овакво развучено натписано м  јавља се у српскословенским рукописима још у XIV веку (Ђорђић 1990: 187). У односу на нормално х, чији су краци јако издужени и иду дубоко испод доње линије, натписано х  има скраћен облик који подсећа на савремено мало ћирилично х: смотр (608б), хѥрвіме (610а), я (620б) итд. Натписано ст  пише се тако што се слову т скраћује стабло, десни део водоравне пречкице се брише, а леви се продужава и на крају лучно савија надоле, тако да у виду титле наткриљује натписано слово с. Тако су нпр. написане речи: шестъ (596б), влаадостъ (606а), старостъ (617б) и др. На крају реда, ретко у средини, пишу се натписана слова е, и  и  б  у водоравном положају, тј. ротирана за 90° удесно. 77 4.4. Састављено писање речи Састављено писање речи устаљена је особина свих старих рукописа, као и многих старих штампаних књига. Готово све акценатске целине, проклитике и енклитике с акцентованим речима испред или иза којих стоје, Венцловић пише састављено: аѡна дагаслшаа ираадим покђи (597б), видимте даси сасма лѣпъ ихбавъ  момакъ  скрасна  стаса  (608б), ѡваком  дѣвока  нато  ѡтговоры  тем  рече  (616б), наате  инаамекѥсе  дотерати  (618б), како  занеке  исадсе  поговара  (639а), датжимо  затобомъ  незнаюђи кдъсисе подеѡ (657б) итд. 4.5. Скраћенице Начинима који су уобичајени и у другим старим рукописима Венцловић многе речи пише скраћено. То су пре свега речи које означавају разне богословске појмове као што су: богъ, богородица,  господъ,  іиссъ,  христосъ,  дхъ,  апостолъ,  аггелъ, архаггелъ,  єѵаггелїе,  троица,  благословъ  итд. У другу категорију спадају обичне али врло фреквентне речи какве су: човѣкъ,  рече, глаголати, мѣсецъ, сынъ, царъ, данасъ, чистъ, небо итд. Најчешћи начин скраћивања је писање титле изнад речи: бъ  (богъ),  ісъ  (іиссъ), хс (христосъ), агли (аггели), архаглъ (архаггелъ), ми (мати), чла (чловѣка) итд. Други, врло чест начин је скраћивање помоћу натписаног слова под титлом. Најчешће се под титлом пише слово с, а затим и нека друга слова као што су т, г, ч, о: бства = божаства  (592а), гдъ =  господъ  (592а), гпдске =  господске  (591б), апла =  апостола  (593а), оускнђе =  оускрснђе  (592б), пртол =  престол  (591б), нно =  небесно (591б), чаа = чистаа (592а), диное = достоиное (592а), млтъ = милостъ (592б), чвчакога = човѣчаскога (593а), гдара = господара (593а); свѣ = свѣтъ (598а, 604а, 610а...); єлїе = єѵаггелїе  (681а, 682а), єлистъ = єѵаггелистъ  (598б, 633б, 657а...), єлском = єѵаггелском (640а); ре = рече (609а, 609б, 610а..., 36х); трца = троица (595а, 708а), трце  = троице (613б, 708а..., 5х) итд. Трећи начин скраћивања је писање натписаног слова без титле. У средини речи то је најчешће натписано д: влчца  =  владычица  (610б, 697б..., 4х),  блтъ  =  благодатъ (638а, 641б, 655б..., 23х), двъ = давыдъ (605б, 624а, 630б..., 22х), прча =  78 предтеча (600б, 682а..., 5х), млцъ = младенацъ (684а), влка = владыка (602б, 685б..., 4х), прпбнъ = преподобанъ (635б), првнъ = праведанъ (623б) итд. На крају речи најчешће се натписује слово м, често се натписују слова х, д, т, ређе остала: шаал  (596б), тЂин  (611б), оубогі  (651б), през  (619а), обрадов  (654б), момч  (609а), заповѣ  (628а, 629а), неиспня  (644б), яв  (680б), свѣ  (686а) итд. Речи се у огромној већини случајева скраћују изостављањем једног, два или више слова из средине речи: ба  = богородица, дца  = дѣвица, мтва  = молитва, млти  =  милости, єлистъ  =  єѵаггелистъ, трца  =  троица, блгти  = благодати, влчца  =  владычица  итд. Скраћивање изостављањем краја речи, врло је ретко: а = аггелъ (609б, 610а, 670б), тл = тлкованїе (682б), гл = главы  (693б), л = лка (710а) и сл. Понекад се крај речи изоставља када се реч нађе на крају реда: то = тобою (676б). Речца же, било да се јавља самостално или у саставу односних и одричних заменица, прилога и сл, често се пише скраћено тако што се на крају речи пише надметнуто ж, а е се изоставља: ѡтъ  анн  (606а), теб  (677б), радост  (678а),   (606а, 693б), єг  (595а, 649а, 704б), ѥм  (649а), никт  (594б), ничт  (659а), никак  (649а), як (652а) итд. Слично се на више места понаша и повратна речца се, с том разликом што се слово с пише под титлом: рад (647б, 676а), рад (606б, 649б), валядїаш (597б) и сл. У речи пророкъ  и у речима изведеним од ње, иако се ниједно слово не изоставља, скоро редовно пишу се под титлом два надметнута спојена слова о у виду положене осмице. За овакво писање има близу стотину примера: пророкъ  (598а, 599а, 600а..., 26х), пророка  (598а, 605а, 618б..., 16х), пророк (600б, 701б), пророцы  (605а, 610а, 624а..., 11х), пророчица  (682б), пророчаство  (617а, 716а), пророчаскы  (682а), пророчаска (686б) итд. Неколико пута среће се и једно натписано о под титлом, док се о у другом слогу пише на основној линији: прокъ  (629б), прокаа  (638а), прочаства  (594б), прочаске (605а, 695а) и сл. 79 4.6. Писање бројева На старословенски, односно српскословенски начин, писањем одговарајућих слова са титлом, Венцловић пише бројеве када жели да означи датум, редни број слова (беседе), бројеве глава и зачела и сл: Мѣсеца марта въ кє  данъ „... 25. дан“ (591а), Слово г  из поченїа на благовѣщенїе „слово 13...“ (720б),  слово зде а „слово овде 11“ (693б), из трбе   „из Трубе 1“ (652б), къ коринтомъ  оу  зачел  рѳ „... у зачелу 159“  (713а),  лка  глава   „Лука, глава 1“ (710а),  се  глава  к  „ово је глава 24“ (693б),  єѵаггелїе  ѡтъ  лкы  зачело    „... зачело 4“ (681а), глава   зачело   „глава 1, зачело 3“ (652б), по рогѥню іѡ на  даана „... на 40 дана“ (639б) итд. Поред оваквог начина, редни бројеви беседа и њихових делова често се пишу словима у пуном облику: Слово  второе  (595а),  Слово  третїе  (603б),  Слово  седмое  (666а), деветое Слово (679б), третїа честъ сего слова (704б), Четвртаа честъ (644а), Четврто  хисе (621а), Петое хисе сего слова (649б) итд. На исти начин, дакле у пуном облику а не словима с титлом, пише се и већина основних, редних и збирних бројева у Беседама: дигоше се два кнеза (702б),  имаа дваистъ и ѥданъ данъ  (702б),  хиляд  година  (596а),   првоме нанижемъ  хор  (698б),  на  тређы  данъ  (639а),  девето  небо  (716б), дванадесетога  слова  (710а),  за  оваа  ѡсмора небеса (715а), ѡтъ десеторы божїи заповѣды (634а) итд. 4.7. Велико слово У рукопису Беседа налазимо, углавном на почетку већих целина, приличан број великих слова у виду орнаментисаних иницијала. Таква су слова на пример: З (591а), С (603б), П (710а), В (676б), С (704б), Н (716б) итд. Такође, има и увећаних почетних слова која по висини запремају два, три, понекад и четири реда: П  (615б), К (631б), З (644а), С (657б), И (698б), М (702а) итд. Властите именице пишу се малим словом, осим малобројних изузетака: архаггелъ Гавріилъ (666а), Гаѵріилъ (693а), Гаѵріила (652а), ѡ Гаѵро архаггеле (674а),  Ное (680б, 681а), Іссъ сирахъ (693б), планета Венсъ (712а). 80 Доста често велико слово пише се у насловима беседа (слова) и њихових делова: Слово  второе  (595а), Слово  третїе  (603б), Слово  седмое  (666а), Слово  осмое  (676б), Слово  десетое  (681а), Сказіиванѥ  второе  (710а), Третїа  честъ  (637б, 704б), Четвртаа  честъ  (644а), Четврто хисе (621а), Петое хисе (649б) итд. Понекад се наслови пишу у целини великим словима: ВТОРАА ЧЕСТx (600б) и сл. При навођењу директног говора на почетку реченице често се пише велико слово: да и пакы рек Рад се владычице (594а), то іѡ изглаасы Рад се ѡбрадованнаа  (605б), рече к ніѡзи Слша невѣсто божїа (607б), рече дѣвица Не смђа се (617б), рече  іѡсифъ То ти велимъ (617б), рече  іѡсифъ Како  е годъ то было (618б), рече  іѡсифъ  Но како се я не бы язвїѡ (622а), овако  свакомъ говоры Брађо тко  е оу чем ѡдъ бога  зазваатъ (665б), говоређи Брађо нїе наша браанъ и ратъ (699б) итд. У осталим примерима – има их нешто преко стотине – тешко је уочити неку правилност у погледу употребе великог слова: оно се понекад пише на почетку већих смисаоних целина, понекад на почетку реченице, али врло често и у средини реченице. 4.8. Интерпункција У Беседама налазимо следеће знаке интерпункције: тачку ( или ), зарез (), две тачке (), две тачке са цртом () и три тачке (, ретко ). Тачка је најчешћи знак интерпункције. Венцловић је пише чешће на средини реда (), ређе на доњој основној линији (). При томе се тачка врло често колеба између ова два положаја, па је немогуће прецизно утврдити да ли је ближа средини или доњој линији. Зарез је врло чест знак, али далеко ређи од тачке (на сваких шест до седам тачака долази један зарез). И тачка и зарез имају функцију данашњих одговарајућих знакова, али се врло често пишу и унутар реченице после одређених смисаоних или синтаксичких целина. За две тачке примера има око стотину. Оне се најчешће пишу после већих садржајних целина, често на местима где би по данашњим правилима дошао нови 81 ред. Међутим, има примера у којима се и тачка, и зарез, и две тачке пишу и тамо где данас не би дошао никакав знак интерпункције. Иза појединих беседа или њихових делова, после речи аминъ којом се обично завршавају, па према томе на почетку новога слова или дела, често се пишу три тачке: аминъ  Слово  третїе  (603б), аминъ  третїа  честъ  сего  слова  (615б), аминъ  Четвртаа  честъ  (644а), аминъ  Слово  петое  здѣ  (652б), аминъ  Слово  тогоже  лазара зде шестое (661а), аминъ Слово седмое (666а), аминъ Слово осмое (676б), аминъ  Сказіиванѥ второе (710а), аминъ Втораа честъ сего слова (716б) итд. У истом положају пишу се такође и две тачке с валовитом водоравном линијом, ређе две тачке без линије: аминъ Слово второе (595а), аминъ втораа честъ  сего  слова  (610а, 657б, 672а, 686б), аминъ  Петое  хисе  сего  слова  (649б); аминъ  Слово  четвртое (624б/625), аминъ втораа честъ (631б), аминъ третїа честъ сего слова  (704б) итд. 4.9. Писање и изговор грчких слова Слово ѵ 4.9.1. Слово ѵ  (ижица) у старословенском језику јавља се у речима грчког порекла, као еквивалент грчког слова υ (ипсилон). Код Венцловића ижица се у различитим гласовним вредностима и у различитим положајима среће како у грчким, тако и у српским речима, а има је и у понеком турцизму. Најпре, постоје две варијанте овога слова: обична ижица (ѵ) и ижица с двема напоредним тачкама изнад слова (). У уставном писму XVI века ижица с двема тачкама имала је гласовну вредност и, док се она без тачака изговарала као в (Ђорђић 1990: 114). Слично је и по црквенословенском правопису: ако изнад ижице има неки знак (, , ), она се изговара као и, ижица без знака чита се као в. У наставку доносимо приказ дистрибуције ове две графеме у Венцловићевим Беседама. 82 Слово ѵ пише се у грчким и у једном броју негрчких речи у вредности 4.9.1.1. гласа в: єѵаггелистъ (598б..., 9х), єѵаггелїю (657б..., 7х), єѵаггелїе (681а..., 5х), єѵаггелске (725а); єѵва (591б..., 7х), єѵв (611а..., 3х), єѵвы (655а, 667б), єѵвино (604а); паѵаѡ (659а, 668б), паѵелъ (695б), паѵла (697б), паѵлов (651б, 665а); гаѵріилъ (596а..., 21х), гаѵрїилъ (596а..., 4х), гаѵрилъ (595б, 716а), гаѵріила (607б..., 5х), гаѵріил (591б, 615б); аѵраамова (630а), аѵвраамова (602а), аѵраамскымъ (637а); ѥѵрескы (591б), ѥѵрескы (706б), єѵрескы (689а). Треба напоменути да се све наведене грчке речи срећу написане и са словом в место ижице, неке чешће, друге ређе, нпр: євангѥлїю  (652б), ѥвреянк  (623б), гавріилъ (654б...), євва (597б...) итд. Такође, налазимо примере негрчких речи, додуше не тако бројне, у којима Венцловић употребљава ижицу уместо очекиваног в: даѵно  (600а),  даѵнашнѥга  (693б), понаѵля (631б), раѵвнїимъ (592б); каѵг (725а), каѵтаномъ (641а).Слово  пише се у вредности вокала и у грчким речима на месту грчког υ (ипсилон): ѥгпатъ (636б, 672а), ѥгпта (640а, 710б), ѥгпта (648б), ѥгпт (640а, 644б, 645а), ѥгпатск (712а) итд. – укупно 12х; мро (593б..., 4х), мромъ (646б), мроносимаа (606б), мроположнице (606б) итд. – укупно 8х; кпарисъ (649а...) – укупно 4х; смеѡна (639б), смеѡню (650б) – 2х; постаасїю (649б < грч. ὑπόστασις). Слово  пише се у истој вредности али у српским речима иза меких 4.9.1.2. сугласника љ, њ, ђ: оу добро вол (723а..., 5х); нма (619б..., 16х), нхъ (599а..., 5х),  нхъ (598а..., 3х), нхово (628б, 722б), нхове (703а, 725б); бнща (711б), на добро  нвы  (664а), мати  на  рк  нха  (596б),  нхаюђи  (668б),  променвата  (611а),  тгнъ  (620а), госпог (694а), по лег (706б).  Одступање од досад наведених примера представљају случајеви писања ѵ, 4.9.1.3. али не у вредности гласа в него гласа ј. Све примере за ово налазимо у једном истом личном имену: моѵсе (605а, 629б, 694а), моѵсеа (629б, 694б), моѵсеѡвы (650б, 653б), моѵсеѡв (617а, 644б); једном са : мосею (677а). 83 Слово ѳ 4.9.2. Слово ѳ (тита) одговара грчком слову ϑ (thēta). Има га у старословенском као и у црквенословенском писму и јавља се најчешће у непреведеним грчким речима. Будући да се од најранијих времена замењује словом т, вероватно се тако и изговарало, мада има мишљења да су ово слово образованији Словени изговарали онако како се овај глас изговарао у византијском грчком (и како се изговара и данас у савременом грчком језику) (Ђорђић 1990: 36). У Венцловићевим Беседама слово ѳ јавља се укупно 25 пута у десетак именица и понеком придеву. Изузев каѳоличаскаа  (714б, 718а), све су остале речи са словом ѳ топоними и антропоними: виѳлѣемъ  (604б, 619б),  виѳлѣеме  (624б), витѳлѣема  (614б);  ариматѳеа  (640а); виѳаны  (634б); аѳонск  (696а); назаареѳъ  (636а, 653б), назареѳа  (636а); єлисаавеѳа  (681б, 682а, 683а), єлисавѣѳа  (681а), єлисавѣѳъ  (682а), єлисавеѳе  (645а), ѥлисавеѳы  (690б), ѥлисаавеѳомъ  (690б); рѳа  (639а), рѳы  (634а); сиѳ (634а); матѳаанова (640а). Занимљиво је да се нека имена чешће пишу са словом т: єлисаавета  (597а, 601б, 618б..., 7х), єлисаавете  (614б,  639б, 684б), єлисавѣта  (682б, 690б), елисавета  (597а, 684а) итд. – укупно 28 примера; назааретъ (596а, 600а, 604б..., 7х), назаретъ  (601а, 610а), назааретъ (600б), назаарет (620а) – укупно 11 примера. У значењу броја 9 слово ѳ среће се у сложеном броју 159: рѳ (713а). Слово ѯ 4.9.3. Грчко слово ѯ у старословенској ћирилици, поред тога што је означавало број 60, писало се у вредности кс у речима грчког порекла: алеѯандръ, маѯимъ, маѯимиянъ, ѯанъѳии итд. Ово слово налазимо код Венцловића у позајмљеницама маѯима  (625а),  малаѯаавати  (677б), финиѯъ  (649а, 693б, 709б). Уз последњи пример напоменули бисмо да ову именицу Венцловић трипут пише финиѯъ, а једном финикъ (695а). 84 Слово ѱ 4.9.4. У старословенској ћирилици грчко слово ѱ, поред тога што је служило као бројни знак за 700, писало се у речима грчкога порекла у вредности пс (нпр. ѱалмъ). У Венцловићевим Беседама слово ѱ јавља се тридесетак пута. Што се тиче речи грчког порекла, писање ѱ ограничено је на основу ѱалм-/ѱалом-: ѱаломъ  (710б), ѱалма (670а..., 3х), ѱалм/ѱалм/ѱалм (604а, 696б, 669б..., 16х), ѱаломніикъ  (662б),  ѱаломніикъ  (659а), ѱаломникомъ  (677б/678а), ѱалмопѣвацъ  (709б); ѱаломскымъ (605б). Од истог корена налазимо још и именицу ѱалтиръ (625а). Група пс у поменутој грчкој речи не пише се помоћу слова ѱ само у једном примеру: псалм (700а). Мимо наведених грчких речи, слово ѱ Венцловић користи и за писање српског корена псов-/псуј-: ѱовати (724б), наѱемъ (618а), ѱе (725а), ѱоваѡ (706а), ѱюђи (619а). Писање и изговор групе гг 4.9.5. Као и у старословенском и српскословенском, тако исто и код Венцловића налазимо примере писања групе гг у вредности нг у грчким речима и по угледу на грчку ортографију. Овакво писање јавља се само у једном грчком корену и у врло фреквентним речима: /аггелъ аггелъ (укупно 202х) и ар /хаггелъ архаггелъ (укупно 71х). У односу на број примера с писањем -гг-, занемарљив је број примера у којима се ове две речи пишу са -нг- или -нг-: ангѥлаа  (630б), ангѥли  (704б); архангѥлъ  (597а, 656б); ангѥлаа  (708а, 710а), архангелъ  (668а), архангелъ  (669б); једном такође са -нгг-: анггелскы (679б). Вероватно под утицајем ових грчких речи, гг се пише и у словенским речима аггнице (607а), яггнѥта (661б). 85 4.10. Самогласници Писање и изговор јерова 4.10.1. Венцловић у Беседама употребљава готово искључиво дебело јер (ъ). У односу на укупан број примера с дебелим јером (близу 5000), за танко јер (ь) може се рећи да се пише само по изузетку (укупно око 70 пута). Разлоге за писање управо дебелог јера треба тражити и у томе што се Венцловић, као и други Рачани, служио руским црквеним књигама, од којих је неке и сам преводио и прерађивао (Јовановић 1911: 144). Писање танког јера (ь) донекле је позиционо условљено. Најпре, оно се у 4.10.1.1. више од половине случајева пише иза меких сугласника љ, њ, ретко ђ, углавном на крају речи: оудіиль (612а, 622б, 647а..., 7х), спаситель (641б, 659а..., 4х), исраиль  (690а), хранитель  (687а), мчитель  (591б), створитель  (665а), оугаль  (707а), шкааль  (628а); огань (594б, 602а, 630б..., 6х), господань (668а, 671б..., 5х), меЂь (661б). У неколико случајева писањем танког јера означава се слоготворно р: дрьжацъ (665а), прьвы (645а), крьвы (643б), сврьши (623б), задрьжаава (615б). На крају речи, и много ређе у средини, пише се дебело јер које нема 4.10.1.2. никакву гласовну вредност, тзв. мукло јер. а) Највећи број примера – око 4500 – отпада на писање дебелог јера на крају речи иза сугласника: истокъ (594б), драагъ (646а), могохъ (599а), потопъ (592б),  хлебъ  (673а),  правъ  (598б),  кмъ  (596б), ѡсифъ  (598б),  почастъ  (607б),  хдъ  (627а),  віисъ (631а), хедепсзъ (621б), минлъ (594б), докторъ (603а), попевамъ (593а), чданъ  (607б), хичъ (617а), мжъ (609б, 636а), рекнешъ (602б) итд. На месту ъ врло често се пише пајерак (), али готово редовно у проклитикама или испред енклитика: код  себе  (598б), кроз  оуши  (620б), над  нами  (625а), пред собомъ (678б); рад самъ (591а), прав си (617б), цѣном сте (662а), с тобом  с (665а), леп сам ти гласъ (600б), приватиш ми (608б), молим те (618а), изржіим га  (618а), снебивам се (591б), ніисам ли (616а), човѣк ђе (624а), аггелѡв же (648а) итд.  С пајерком се често пишу и предлози к (г испред звучних сугласника) и с  (з испред звучних сугласника, ш испред њ): к нѥм (694б, ... 164х), г болѥм (630а, 86 ... 33х), с нама (598а, ... 110х), з блата (614а, ... 73х), ш ніиме (597б, ... 11х), ш ніѡме  (598б, ... 14х) итд. б) За мукло јер у средини речи има неколико десетина примера: господъска  (691а),  господъства  (722б),  безневѣстънаа  (647б),  рѣчъма  (633б),  дѣвъставніике  (638б),  оударъцемъ  (629б),  мъномъ  (617б),  хіилешъно  (622б),  навъходоносора  (594б),  данасъке  (603б, 604б),  пріиморъю  (695а),  Ђаволъбаше  (655а),  спрођъсталице (637б) итд. Много чешће се на месту муклог јера у средини речи пише пајерак: подобно  (595а),  ленивци  (677б),  сладка  (628а, 679б),  слжбомъ  (695б),  сзно  (654а, 698а),  пакла (655а, 660а), момкомъ (611б, 615б), конце (594а), слѣпцима  (713а), телесноме  (625а), кратко (656а), помођница (627а), оцтомъ (640а), ѥчма (634а), брашно (678а),  помощнице (594а) итд. С пајерком се врло често пишу и префикси из/ис, раз, без, въз/оуз/з, низ:  избавїѡ (703б), изказемъ (609б), исплести (635а), раздрешенїе (594а), разточы (688а),  бездномъ  (632а),  безсмртнымъ  (641б),  възведе  (593б),  оуздигнти  (708а),  змог  (633а), низложы (688а), низтры (644а) итд. Има неколико случајева, али са доста примера, у којима се дебело јер 4.10.1.3. изговарало као а. а) У предлозима въ, къ, съ: въ вѣкы (595а, 603б, 610а..., 10х), въ време (649а, 681а),  въ  чревѣ  (598а, 606б..., 5х),  въ  светыхъ  (591а),  въ  тмѣ  (648а),  въ  знаменїе  (650б), въ земли (658б) итд; къ господ (672а), къ коринтомъ (713а), къ мнѣ (683б),  къ  спасенїнїю  (594а),  къ  своеи  (684б) итд; съ  снцемъ  (719а),  съ  словомъ  (692б), съ  страхомъ  (624а, 626а..., 6х),  съ  спажаанѥмъ  (638б),  съ  слшкинями  (637а),  съ  зноемъ  (628а),  съ  шегомъ  (609б),  съ  женама  (637а),  съ  ѕвѣздами  (672а),  съ  мномъ  (611б, 613а..., 5х),  съ  ѱаломникомъ  (677б/678а),  съ  безначелнымъ  (652б),  съ  чловѣкы  (593б), съ въсеми (661а) итд.  б) У префиксима въ-, вън-, въз-/въс-, съ- дебело јер такође се изговарало као а: въвести  (649а),  въжегшїи  (650а),  невъместимаго  (592а, 606б),  въплщеннаа  (658б),  въселѥнн  (623а, 627а, 648а),  въхода  (594б, 651а),  въчинити  (652б); вънже  (593б), въниде  (606б, 681а),  вънима  (646а); възведе  (593б),  възглаголати  (648а),  въздше  87 (648б),  възметъ  (678а),  възнесена  (660а),  възрадовасте  (678а),  възсїа  (676б),  възапіи  (682а), въскликните (663а), въспитаа (650б), въстекшїа (648а), въсхвалетъ (681а) итд; събезначелнаа  (593б),  съблазн  (651а),  съвѣтника  (633а),  съгласно  (649б),  съдржство  (610а),  съжаліѡ  (599б),  съжеђи  (642б),  създатель  (626б),  съзыдати  (643б),  съзнанѥ  (716а),  съспе  (647а),  състала  (627а),  съсдъ  (668б),  съхрааны  (651а),  съчини  (651а),  съчвахъ (622а), съшады (677б) итд. Префикс въз-/въс- представља особеност црквеног језика у Венцловићевим рукописима. Уместо њега, у оним деловима текста у којима преовлађују црте народног језика, јавља се врло често префикс уз: оузбде, оуздигохъ, оускрснђе,  здизати, зраадїѡ, звишемо, змог, скрсъ итд. г) Одступања у писању и изговору дебелог јера као а налазимо за неке случајеве под а) и б), тачније за предлоге къ и  съ и за префикс съ-. Једна врста одступања тиче се њиховог писања с пајерком или с нултим знаком, друга се односи на њихово писање с вокализованим полугласником: ка, са, са-. О писању предлога къ и съ већ је било речи.91 Префикс съ- такође се пише с пајерком, ређе, и с нултим знаком, врло често. При томе с/с  испред звучних сугласника б, д, г прелази у з/з: снизіиванѥ (674б), сносити (601а), сѥднаачити (688а) итд; збити  (701б), згрѣшїѡ  (624а), здесити  (692б) итд; свѣза  (703а), скрити  (659б),  смиловааня  (615а),  сплести  (600а),  створитель  (665а) итд.;  зборища  (619а),  зглашенѥ  (655а), здѣтна (636а) итд. д) Поред поменутих, постоји још једно значајније одступање у погледу изговора везано за предлоге къ, съ и префикс съ-. Наиме, у њима се, и онда кад су се писали с јером, то јер није увек изговарало као а. В. Јовановић, наводећи овакве случајеве у Мачу духовном: сьвѣзаѡ, ськрїе, съгрѣшенїа, съмрть, сьбыло се, сьтворил итд.  пропраћа их одговарајућим примерима у којима иза префикса с имамо нулту графему или з испред звучних сугласника: скривено,  згрѣшемо,  смртныма,  збило  се,  створїѡ итд, да би на крају констатовао: „полугласник се није изговарао, што јасно показују примери где је он испао, па извршена асимилација сугласника, а што се у неким од њих писао, то је само услед утицаја црквеног језика“ (Јовановић 1911: 91 Видети поглавље 4.10.1.2а. 88 146). Овакву слику у потпуности потврђују и примери из нашег рукописа, с тим што се наведена појава не односи само на префикс съ- који наводи Јовановић, него у подједнакој мери и на предлог съ и, у мањој мери, на предлог къ. Вокализацијом прасловенских полугласника, тврдог и меког, у јаком 4.10.1.4. положају на српском терену добијен је у књижевном језику и у већини говора један исти рефлекс, а. Примера с оваквом, српскословенском или српском вокализацијом, код Венцловића има веома много – близу 900 – у различитим положајима: любавъ  (592б, 707а), саздатъ (599б), празанъ (600а), оганъ (602б, 645а), данасъ (608а), лажливы (609б), жазалъ (622б, 652а), изабра (677а), пророчаска (686б), мачъ (688б), савъ (697б), кратакъ (710а), слободанъ (713б) итд. Самогласник е 4.10.2. Вокал е обележава се словима е и ѣ. При томе се прво слово јавља у две варијанте: тзв. уско е и тзв. широко є. На почетку речи широко є пише се око десет пута чешће него е: єво  (607б, 609б, 612а... 62х),  єстъ  (599а, 635б, 665б... 14х),  єго  (649а, 649б... 13х), єѵаггелистъ (598б, 633б... 9х), єлисаавета (597а, 601б... 7х), єѵва  (591б, 609а... 7х),  єлеѥмъ  (664б),  єѯиклкъ  (699а),  єшкіиле  (707а) итд. – око 350х. Као што се из примера види, слово є у наведеној позицији може означавати било е било је. У свим осталим случајевима у вредности вокала е пишу се слова е и ѣ (јат). Пошто је Венцловићев језик у основи екавски, с незнатним бројем икавизама и ијекавизама, то је узајамно мешање ова два слова сасвим уобичајена појава. Налазимо најпре велики број примера за писање е на месту етимолошког 4.10.2.1. ѣ. Ту можемо разликовати неколико случајева: а) речи у којима се пише искључиво е: беседа  (601а, 612а, 614б..., 43x), зактева  (631а, 643а..., 5х), доле  (599б, 601а, 604а..., 19х), време  (604а, 610а, 624а..., 14х), стрепіимъ (612а, 614б..., 5х), чрева (614б, 661б..., 5х), колено (625а, 678б) итд. – 385х; б) речи које се чешће пишу са е, ређе с јатом: место (623б, 695б, 697а..., 41х),  ѡвде  (612б, 636а, 641б..., 24х), видети  (599а, 609а...,11х), лепо  (597б, 599а, 600б..., 89 28x), дететомъ  (593а, 612а..., 4х), црево  (601а, 602а..., 8х), прибежище  (594а, 607б..., 6х) итд. – 562х; наспрам: мѣсто (603а, 650а..., 7 х), ѡвдѣ (654а), видѣти (698а, 710б, 719б), лѣпо  (605б, 723б), дѣтетомъ  (597а), црѣво  (642б), прибѣгнти  (614а) итд. – 111х. У погледу мешања е и ѣ индикативни су примери суседних именица у којима се један исти наставак некад пише као е у обема, а некад као ѣ у једној а е у другој: ѡ бозе спасе (654б, 669а, 680а, 684б), али: ѡ бозѣ спасе (663а, 681а). в) речи које се чешће пишу с јатом него са е: вѣкъ (596а, 660б, 663а..., 40 х),  благовѣщенїе  (591а, 595а, 603б..., 24x), вѣра  (657б, 715а, 715б..., 40 х), тѣло  (601б, 625б, 629б..., 22х), рѣчъ (643а, 646а, 647а..., 57 х), грѣхъ (599б, 619б, 643б..., 35 х),  гдѣ (599б, 613а, 617б..., 31 х), заповѣдъ (628а, 629а..., 10 х) итд. – 748х; наспрам: вечне  (606а), благовещенїе  (666а, 710а), вери  (685б),  тело  (662а),  речъ  (640а, 658а, 659б..., 30х), грешнїике (704б), где (602б, 614а..., 7х), заповеди (663б, 702а, 726б) итд. – 157х; г) речи које се увек пишу с јатом тамо где му је по етимологији место: свѣтъ (598а, 604а, 615а...), свѣтлы (604а, 646а..., 4х), цѣло (598б, 604а, 629б..., 15х), цвѣтъ (607а), цѣлованїе (653а), вѣщо (633а, 714б, 722а), рѣка (592б, 665а, 680а) итд. – 335х. Писање ѣ уместо етимолошког е сразмерно је ређе у односу на обрнуте 4.10.2.2. случајеве. Јавља се у око 170 примера: прилог вѣђъ (596а, 602б, 610а..., 64 х), понавѣђаа (720а), свѣты (699а, 708а), свѣтааца (708а), свѣтковати (722а), свѣтиню (718б), свѣга (643б, 694а), свѣм (603а, 625б..., 8х), поглѣдни (646б), поглѣднѡ (615а, 654б, 670а), наглѣдати (620а), ѡбѣђали (723а), здѣсила (697б), дрвѣта (656б), дрвѣт (632а, 656б), распѣтъ (709б, 717а), вѣщъ „ствар“ (601а), рѣђи (666а), вок. квотѣ (650б) итд. Исте речи налазимо и с правилним етимолошким е, додуше неке ређе неке чешће: веђъ  (621б, само једном наспрам вѣђъ 64х), прид. света  (678а), свега  (593б, 599б, 627а..., 20х), свем  (591а, 592б, 596а..., 25х), погледн  (674б, 685а..., 4х), нагледати (684а), здесило (698а, 704а), придесило (620а, 644а, 646б), дрвета (662б), ређи  (599а, 611б..., 8х) итд. 90 Слово ѣ пише се и у неким речима грчког порекла, што је и 4.10.2.3. црквенословенска правописна црта: єлисавѣта (682б, 690б), єлисавѣѳа (681а), єлисаавѣти (684а) итд. – 8х, али и: елисавета (597а, 682б, 684а), єлисавето (685а) итд; виѳлѣемъ (604б, 619б), витѳлѣема (614б), виѳлѣеме (624б); витцѣда (640б). Као што се из наведених примера види, осим што је у појединим речима за обележавање вокала е преферирао некад е,  а некад ѣ, Венцловић се није много оптерећивао писањем овог гласа. Претпостављамо да је то стога што е и ѣ није разликовао у изговору, па се није трудио ни да их разликује у писању. Доказе за то налазимо скоро на свакој страници рукописа. Врло често налазимо на врло малом простору поређане различите случајеве узајамног мешања е и ѣ. Тако на пример, у једној истој речи може бити и е уместо ѣ и ѣ уместо е: лепозглѣдно (646б, 656б). Сличне примере срећемо и у кратким реченицама као што су: ѡтпочины  вѣђъ з беседе (615б), како е кои свѣты собомъ ѡвде заслжїѡ (699а), крозъ ов мою бесед  вѣђъ оушаѡ е оу тебе (612б). Пошто смо већ констатовали да је Венцловићев језик у основи екавски, остаје нам да размотримо примере икавизама и ијекавизама који се у Беседама срећу. Икавизмима у Венцловићевим делима посебно се бавио Александар Албијанић (Албијанић 1982, 1987). У корпусу од близу 1500 страна рукописа Албијанић издваја две групе икавизама: фонетске и морфолошке. Међу фонетским икавизмима, који су резултат асимилације ѣј > иј, он разматра пре свега глаголе сејати (насејати, посејати, засејати), смејати се, подсмејати се, грејати, за које наводи низ примера с икавском заменом јата: сијати, сијем, сије, насијати, посијао, подсмија (се) итд. У нашем рукопису примера овог типа има врло мало, тачније од наведених глагола само један: подсмїа се (657а). Других облика, ни икавских ни екавских, од истога глагола нема, као ни од глагола грејати. Од глагола сејати има неколико облика, али су сви екавски: посеана  (593а), посеан  (642б), посѣаатымъ  (664а), разсеаннымъ (603а). 91 С друге стране, имперфекат од глагола бити у Беседама увек има облике с фонетским икавизмом -иј-: бїаше (597б, 598а, 599а..., 25х), быаше (700б, 703б..., 6х), быяше (597а, 675а, 691а), бїяше (656б, 689б), бїах (658а, 698а..., 5х), быах (689б). Морфолошких икавизама има знатно више него фонетских. А. Албијанић наводи читав низ икавизама од глагола волети, горети, желети, живети, летети и др: волио, горио, желили, живити, живио, летио, летили итд. (Албијанић 1982: 86–89; 1987: 239–240) Оваквих икавизама и у нашем рукопису има поприличан број: жіивити  (680а, 692а...,  5х), жывити  (636а), жіивїѡ  (699а, 710а), жіивила  (715б),  жіивилы  (700а), аор. проживы (658б); затрднити (607б, 622а, 661б), затрднила (614а, 621а..., 5х),  аор. затрдны  (593а, 645а); изволїѡ  (665а, 708а),  аор. изволы  (644б),  изволы  (660а), преволы  (615а), благоволы (677а); летїѡ (663б), слетїѡ (666б), ѡдлетїѡ (659б),  аор. излеты  (664а), полеты  (632б); аор. ѡнемы  (597а, 610а),  занемы  (601б); инф. лебдити  (612б), стрепити  (669б), гладнити  (673а), жеднити  (673а), желити  (673а); разболїѡ (706б) итд. Павле Ивић, говорећи у прилог сремског порекла Венцловићевог, између осталог наводи: „Са сремским говорима Гаврилов језик се слаже пре свега у погледу екавске замене јата удружене с познатим икавизмима ... и с ијекавизмом у речи дијете.“ (Ивић 1997: 17) У нашим Беседама ову реч налазимо са ијекавским рефлексом: дїете (591б, 593а, 612б, 613а..., 25х), дїѥте (623а, 642б, 690б, 698а) – укупно 29х, али и екавски: детета  (601б), дѣтет  (611а), дѣтетомъ  (597а), детенце  (660а), деца  (598б, 704а..., 5х), дечица (700а), дѣтиня (682б), детинства (613б), здѣтна (636а) итд. – укупно 45х. С ијекавским рефлексом налазимо још и: затрднѥти  (656а, 671б) и  мѥды  (мијед = бакар, месинг, 719а). 92 Самогласник и 4.10.3. Вокал и обележава се у Беседама помоћу следећих графема: , , ,и  ы  ї  і,  , ,     ѵ. Овде смо их навели по фреквенцији, од најчешћих ка најређим, али ради боље прегледности наведена слова разматраћемо другачијим редоследом. Слова ї и і не поклапају се ни по броју примера, ни по положају. Грубо 4.10.3.1. говорећи, у писању удвојеног и скоро редовно се пише і (іи, преко 1000х), ретко ї (їи, стотинак пута), док у осталим случајевима преовлађује ї. а) У вредности и испред ѡ најчешће се пише ї: бїѡ (618а, 618б, 620а..., 21х), говорїѡ  (611а, 618а..., 6х),  родїѡ  (660б, 708а..., 5х), справїѡ  (708а..., 3х),  ѡслободїѡ  (637б, 668б, 702б); марїѡмъ  (669а), марїѡмъ  (601а, 661а), чїѡмъ  (644б), божїѡ  (634б, 645а..., 5х), божїѡмъ  (599б, 630а..., 5х), божїѡмъ  (667б); вражіѡмъ  (628б); жетїѡци (654а), нераадїѡцы (677б), приносїѡц (654б), хвалїѡцемъ (712а), ѡсїѡны  (703б) итд. б) Испред а и е пише се ї, само по изузетку і: божїа  (601а, 603а, 607б..., 58х), марїа  (609а, 611а, 613б..., 57х), бїаше  (597б, 599а, 627б..., 25х), христїани  (595а, 615б, 633б..., 14х), валядїаше (597б, 635б..., 9х) итд. – 415х; нїе  (595б, 600а, 614а..., 60х), марїе (593б, 602б, 607б..., 51х), божїе (601а, 604б, 616а..., 46х), дїете  (591а, 612б, 623а..., 25х), спасенїе (596а, 606б, 625а..., 13х) итд. – 425х. г) У проклитикама и енклитикама вокал и често се пише као ї: чеговиђ лї  е  (618а), хође лї е слшати (627а), гдѣ лї е що лї е (628а) итд; мчно мї е (623а), товар мї ѥ  сладакъ (668б) итд; лице тї е хбаво (646а), он тї е прибежище (677б) итд; що сї е достала  (660б) и др; да  не  бї  е  с  хваломъ  діичїѡ  (688а), кои  бї  е  разметнли  (714б); нї  ѡны  (620б), нї  чем (628б), нї  кои (637а), нї ѡна (674б) итд.; прї авраам (631б), прї ѡно  невести (703а) итд. д) Испред ј на крају основе (у писању и, і, ) пише се і, ређе ї: аравіискога  (624а), импер. ѡдбіи  (608а), неокѥсаріиском  (714б),  лтргіиска  (693б); посреде  размніихъ царствїи (595а), господставнѣшїа господьствї (648а) – 6х; г дѣвокы  маріи (591б), г дѣвицы маріи (597а) и сл. – 17х, захаріинъ (681а), захаріина (618б, 681а), богъ  иліинъ  (640а), комп. слабіи: много  снижы  и  слабіи  (705б), сдіина  мати  (603а), товіина сіина (703а) итд. – 29х; г девокы марїи (600а), реци марїи (600б) и сл. 93 – 8х, рече к марї (666б), много пострашнїи (592а), дат. јед. оу ѥџецїи и піикю (678а), по  глас исаїин (642а) итд. – 16х; божїіѡ (614б, 684б..., 5х), божїіѡ (725б) – 7х. ђ) У неким речима страног порекла у вредности и испред сугласника пише се і: на почетку речи: ідоле (605б), ідолскы (658б); ікона (713а), іконоборацъ (701б) и сл. – 6х; ірода  (640а), ірѡда  (636б), іродова  (591б); Іссъ  сирахъ  (693б); ісраили  (639а), ісраилѥ  (652а); између сугласника: ѥретікомъ  (718б); гаѵрілъ  (672б); сілоамска  (640б); серафімъ  (707а), серафімск  (707а) и сл. – 5х; хѥрвіми  (593б, 667а..., 5х), хѥрвімское (607а) и сл. – 11х; архістратигъ (637б); міхаилъ (652а); стіхъ (661а, 693б); само једном са ї: лїване (693б) (поред: ливанскы, въ ливане). Неке од наведених примера налазимо написане и на другачији начин: иконе, іирода, хѥрвим-, хѥрвіим-, серафим-/серафіим-, михаилъ и сл. е) У неким личним именима из Светог писма пише се іи, ређе їи: гаѵріилъ  (596а, 599б, 611б..., 21х), гаѵріила  (607б, 639б..., 5х), гаѵріиловъ  (636а) итд. – 41х; гаѵрїилъ  (596а, 597б..., 4х), гаѵрїила  (661а, 686б); іиссъ  (623б, 630а..., 9х), іисса  (636а, 638б), іиссово  (683а) итд. – 32х; даніилъ  (705б), даніилъ  (702а), даніила  (600б); једном и: данїлъ (605б); ѥзекіилева (651а). Иста имена ретко се пишу са словом и: гаѵрилъ, иссъ  (6х и једном Іссъ; увек када није реч о Исусу Христу: иссъ навіинъ, иссъ сирахъ), данилово и сл. Име Језекиљ пише се још и са : ѥзеклъ. Поред основне функције обележавања гласа ј, слово  (и кратко) служило 4.10.3.2. је, не тако често, и за писање вокала и или групе ји:  = и: ак. мн.   (= их): а нѥгове  сврхъ  чда послове  ... и  саама ты  прознааешъ  (643а), ємманла  (633а), ємманлъ  (717б), исраля  (690а), немаар  (714а). За последњи пример, турцизам немаар, није искључено да га је Венцловић изговарао са ј а не са и.  = ји: ном. јед. архиере: сдїе и владыке архиере поповы многы посташе (630а), инстр. мн. архїере: анна що роды мегю пророцы сдїами и архїере (639а), ном. мн. фарисе: започеше  велы  книжевницы  и  фарисе  сасма  срдити  се  (664а), лок. јед.  галиле:   кана  галиле  на  свадбы  (657б), на  свадби  оу  кана  галиле  (634б), дат. јед. ж. рода: рече  к  94 марї архаггелъ (666б), глобе намеђ з досадомъ ираа (702а), нааличны ономе издавна  пшеницораздаваџї (640а); господъ с тобою Коно е сврхъ неба (661а), ходатаце (615б, 637б), ходатацы (606а), исходатацы (593б), мхрлесаате (674б), ковласати (664а). У вредности вокала и пише се слово  у две групе примера: 4.10.3.3. а) у речима грчког порекла: ѥгпатъ (636б, 672а), мро (593б..., 4х), кпарисъ  (649а...), гпердлїа (709а), смеѡна (639б), постаасїю (649б), мрисны (695а), квотъ  (630а, 697а), ѥзеклъ (605а, 706б), лтргіиска (693б), одигтрїа (713а) итд.92 б) у домаћим речима иза меких сугласника љ, њ, ђ: вол  (723а..., 5х); нма  (619б..., 16х), нхъ (599а..., 5х), нвы (664а), нха (596б), променвата (611а), стаанла  (618а); тгнъ (620а), госпог (694а), лег (706б) итд.93 Слово  у оваквим примерима имало је двојаку функцију: да означи вокал и и уједно мекоћу претходног сугласника. Такву употребу овога слова не налазимо у српскословенским споменицима и она се као оригиналан ортографски поступак приписује Венцловићу (Јовановић 1911: 129). У свим осталим случајевима вокал и обележава се словима и и ы. 4.10.3.4. У XVIII веку вокал ы је на српском терену већ био изједначен са вокалом и. Писање диграма ы  се, међутим, у ортограским манирима задржало и писало тамо где му је по етимологији било место, али и тамо где није (Анђелковић 2008: 142). У Венцловићевим Беседама огроман је број примера за узајамно мешање и  и  ы, при чему је готово немогуће извести неко иоле чвршће правило када се писало једно, а када друго слово. а) Најпре, имамо неколико стотина примера за писање и уместо етимолошког ы: више  (598а, 610б, 613а..., 47х), висока  (695а, 714а),  скривено  (657б, 671б, 716а),  завича  (638а, 726а), стид  (611б, 623а), бистро  (694а), мисли  (712б), мислите  (694а), мишица  (688а), синови  (691а), навикла  (643а), грижливъ  (619а), оуздихіиваня  (667б),  називати  (719а),  пливаю  (710б), испите  (742а),  рибліи  (632б), 92 Више примера видети у поглављу о писању ижице, 4.9.1. 93 Више примера видети у одговарајућим поглављима о сугласницима љ, њ, ђ, 4.11.2 и 4.11.3. 95 слишанїе  (594а), ситъ  (689б),  ѥзицїи  (663б), пстини  (712а), робиня  (642б, 656б),  свѣтиню (718б) итд. У исто време, у још већем броју примера пише се ы где му је по етимологији место: быти  (594б, 599а, 601а..., 62х), ном. јед. лич. зам. за 2. л. ты  (601б, 605б, 608б..., 124х), выше  (622б, 699а), высоко  (673б), покрыва  (603б), быстромлив (712а), мыслїѡ (612б), слыши (646б), слышати (653а), ѥзык- (591а, 603б, 608б..., 29х); пстыни  (602б, 677а, 703а), пстыню  (712а), робыни  (668б), простынѥю  (652а), светыни  (607а, 644а); ген. јед.  дѣвы  (596б, 615б), славы (593б, 607а), оутробы (692б, 710а, 716а/716б), вѣры (679а), чистоты (606б..., 3х) итд. б) Има близу хиљаду примера писања ы уместо етимолошког и: велы (599а, 605а, 632б..., 58х), говоры (592а, 605б, 646а..., 16х), чины (608б, 610б, 629а..., 16х),  држы (591б, 597б, 662а..., 11х); оучины (598а, 698а, 647б..., 9х), ѡдговоры (608а, 661б, 666б..., 7х),  сътворы  (593б, 669а..., 5х), поновы  (631а, 631б..., 4х); мены (613а, 614а, 624б..., 14х), тебы (592а, 595а, 599а..., 65х), себы (591а, 593а, 597а..., 111х); дѣвы  (596б, 615б... 6х), таны  (599б, 607б..., 6х),  глаавы  (641б),  горы  (629б),  магдалины  (637б) итд. Неке од наведених примера налазимо написане и са и: браани (696б, 697а), доноси (655а, 671а), моли (697б), мисли (712б), храни (671б), ѡстави (629а), роди (595а, 715б), пріими (625б..., 3х), поклони (618б), поздрави (602б), чини (631а) итд. Занимљиво је да се мени пише чешће него мены (39 наспрам 14 примера), док се теби, себи пише тако само по изузетку у односу на тебы, себы (5 наспрам 65, 4 наспрам 111 примера). в) У Беседама се запажа тенденција чешћег писања ы  иза сугласника ц. Ово је особина коју Венцловић дугује утицају руског, односно рускословенског језика: богородицы  (605а, 607б, 653а..., 12х), дѣвоцы  (633б, 635б, 636б..., 15х),  мацы  (639а, 663б); безбожницы  (640б, 685б), дѣвставницы  (705а, 719б),  мченіицы (640а), пророцы (605а, 610а, 624а..., 11х) итд. *** 96 О томе да у писању слова и и ы у целини није било неке систематичности и доследности сведоче поред осталог и примери у којима на врло кратком одстојању у једним истим облицима имамо написано час и час ы: та мени валядїаше  попре к тебы дођи (683а), простынѥ и благостинѥ (646б), мою старостъ ѡбезчасты те ми  образъ ѡцрни (617б), въсели се огань божаства и ты се не опаалы (594б), проси и моли  богородица христа бога да то не чины (698а) итд. Самогласник о 4.10.4. Вокал о Венцловић обележава на два начина: као о и као ѡ  (омега). У целини, графема о неупоредиво је чешћа него слово ѡ (20750 према 2995 у нашем корпусу). У одређеној позицији и у одређеним категоријама писање омеге преовлађује, па ћемо на те случајеве посебно обратити пажњу. На почетку речи вокал о пише се помоћу омеге чешће него помоћу о 4.10.4.1. (1917 наспрам 840). Ту се посебно издвајају две категорије речи: а) предлози ѡ, ѡдъ/ѡда, ѡтъ  готово искључиво пишу се с ѡ (ук. 842х): ѡ  бог  (591б), ѡ  томе  (592а), ѡ  христѣ  (595а); ѡдъ  нѥ  (592б, ѡдъ  бога  (593а), ѡдъ  адама  (593а);  ѡдъ  мене  (725б),  ѡдъ  дѣвочина  гласа  (682б),  ѡда  ща  (642б, 656а...) – 5х; ѡтъ страха (591а), ѡтъ слге (592а), ѡтъ тебе (592б); ѡтъ тебе (593а, 618б, 677б). Једино мало одступање од овога јесте писање предлога о с обичним о у свега неколико случајева: о роденю (591а), о долазк (638а), о нѥмже (648а) итд. – 7х. б) изведенице с префиксима ѡ-, ѡб-, ѡд-, ѡт- такође се скоро увек пишу с омегом (616х према 63х о-, об-, од-, от-): ѡпрощенѥ (592б..., 5х), ѡставы (615б..., 5х), ѡслободы  (623б..., 4х),  ѡсташе  (628а..., 4х) итд. – 212х; ѡбрадованна  (604а, 606а, 606б..., 32х), ѡбсенити  (613а, 644б, 656а), ѡбколї  (659б),  ѡбрекаѡ  (638б); ѡдговоры (608а, 661б, 666б..., 7х), ѡдвише (644б, 656б..., 4х), ѡдбраанити (697а, 703а), ѡдговоръ (617а, 674б, 684б) итд. – 95х; ѡткако  (624а, 628а, 634б..., 6х),  ѡтговоры  (639б, 662б..., 5х), ѡтпадоше (699б, 706а..., 4х), ѡтпаде (628а, 721а) итд. Писање наведених предлога и префикса са словом ѡ  вуче корене још из старословенског језика, у којем се предлог отъ писао често у виду лигатуре ѿ, па 97 се то касније аналогијом пренело и на друге предлоге и префиксе који почињу вокалом о (Јовановић 1911: 132). Ово врло јасно показују и примери у Беседама. Наиме, предлози ѡтъ и ѡдъ/ѡда, као и префикс ѡт-, пишу се искључиво с омегом (765х). Један једини пут префикс ѡд-, поред 95 случајева писања с почетним ѡ-, налазимо написан са словом о-: одстпніика (637б). С друге стране, за предлог о и префиксе о- и об- налазимо већи број примера с писањем о: о роденю (591а) итд. (в. горе наведене примере) – 7х (према 231х са омегом); обогатити (711б), окалявшаго  (649а),  омиловала  (621б),  осдіи  (601б) итд. – 35х (према 212х са ѡ); обрадованна  (595а, 603а..., 4х), обколи  (608а), обрезіивати  (629а), обречености  (689б) итд. – 26х (према 155х са ѡ); в) Изван наведених предлога и префикса на почетку речи преовлађује писање о- (770х према 458х са ѡ). Ипак, и овде се у неким речима, односно основама, или пише искључиво слово ѡ, или у писању оно преовлађује. Наводимо примере неких речи које се увек пишу с омегом, никада са о: узвик ѡ – 37х; ѡбрете,  обрела, ѡбретши, ѡбрещеши, ѡбрѣсты; ѡбрађа, ѡбрађаа, ѡбрађале, ѡбрађанѥ, ѡбращающее; ѡбрђе, ѡбрђ, ѡбрнешъ, ѡбрн, ѡбртати; ѡсобито, ѡсобливаа, ѡсобливо, ѡсобливо. Прилог ѡпетъ  (596а, 602б, 604а...)  пише се готово увек тако (54х), а само трипут као опетъ/опетъ (625а, 614б, 645а). Писање омеге и у овим речима вероватно добрим делом последица је аналогије са врло фреквентним предлозима ѡтъ/ѡдъ и префиксима ѡт-/ѡд-. С друге стране, има неколико стотина примера било речи било читавих основа које се пишу или искључиво са словом о на почетку, или оно у њима преовлађује. Навешћемо само неке најмаркантније примере: к отоме (597а..., 19х), с  отымъ (600а..., 18х), с отога (610а..., 17х) итд; образъ (599б, 608б, 610б..., 11х), образа  (619а, 706а..., 6х) итд; очи  (592а, 619а, 672а..., 12х), очима (605б, 646б..., 7х), очито  (613б), очивѣстно (638а) итд; именица отацъ и њене изведенице пишу се 79х са о- и само шест пута са ѡ-, итд. У средини речи слово о јавља се преко 20 пута чешће него омега (14470 4.10.4.2. према 650). Постоје две групе случајева у којима се увек пише омега: 98 а) у групама іѡ, ліѡ, ніѡ (= јо, љо, њо), укупно 441 пример: іѡ (600б, 610б, 621а..., 171х), своіѡмъ  (623а, 632б, 638б..., 24х),  коіѡмъ  (622б, 626а..., 4х); воліѡмъ  (598а, 628б..., 7х;  ніѡзи  (635а, 653а, 656а..., 44х), пређніѡмъ (689б, 723б..., 4х) итд. За ову ортографску особину могло би се рећи да је оригинална Венцловићева (Јовановић 1911: 133). б) у страним речима доминира ѡ (ук. 96 примера), ређе се пише о: ‒ само са ѡ пишу се: іѡанъ  (600б, 671а..., 5х), іѡванъ  (682а, 684а..., 4х); фараѡн, (693б, 694а), фараѡна  (629б),  фараѡниты  (652а),  фараѡновомъ  (644б); симеѡнов  (638а),  смеѡна  (639б),  смеѡню  (650б); іѡвъ  (660а), іѡве  (651б); леѡнъ (711а), леѡна (703б); іѡакимова (606а) итд; ‒ претежно с ѡ пишу се: іѡсифъ (598б, 601а, 691а..., 19х); такође и са о: іосифъ  (616б, 618а, 618б..., 6х); сїѡнъ (604б), сїѡняа (607а); такође и: сїонска (623б); ‒ у неким речима претеже слово о или имамо колебање: мѡѵсеа  (693б), мѡсеѡви  (649б), мѡѵсескаго  (646б); моѵсе  (605а, 629б,  694а); ірѡда  (636б), поред: ірода (640а), іродова (591б); гѥдеѡново (641а) и Ђедеон (638б); Изван наведених група примера омега у средини речи у свим осталим случајевима среће се само спорадично. На крају речи, ѡ се пише иза вокала, иза сугласника пише се о. 4.10.4.3. а) Највећи број примера за писање ѡ на крају речи налазимо у мушком роду радног глаголског придева: знаѡ ѥ и имаѡ свою книг, бїаше се растаѡ, како би га  стекаѡ; дошаѡ  (609б, 632б, 690б..., 17х), бояѡ (694а), бїѡ  (695б, 702а, 702б..., 21х), говоріѡ  (708а), быѡ  (663б, 664б, 672б..., 29х), провеселиѡ  (670а), видеѡ  (597а, 605а, 609б..., 8х), смѣѡ (612б), чѡ (615б, 618б..., 4х); б) У неким именицама и придевима пише се са ѡ на крају вокал о који је добијен прелазом л у о: паваѡ  (655б, 662а..., 8х),  посаѡ  (662б, 701б..., 5х), міисаѡ  (721б..., 3х),  пепеѡ  (687б),  ораѡ  (632б); весеѡ  (671б..., 3х), цѣѡ  (625б, 631б..., 4х), свѣтаѡ (624б) итд. 99 Писање ѡ иза сугласника на крају речи налази се, по изузетку, само у пет примера: марїѡ (674а), земліѡ (624б), изродіиліѡ (603а), добриніѡ (645б); ѡхѡ (690а). У свим осталим случајевима – има их неколико хиљада – вокал о на крају речи иза сугласника пише се помоћу слова о. Самогласник у 4.10.5. За писање вокала у Венцловић користи две графеме: диграм оу и лигатуру . Њихова фреквенција и дистрибуција изгледа отприлике овако: – у средини и на крају речи пише се лигатура  (5673х); – на почетку речи пише се чешће диграм оу (900х), ређе лигатура  (463х). За писање лигатуре  у средини и на крају речи има толико примера да 4.10.5.1. нема потребе посебно их наводити. Зато ћемо се ограничити на примере који представљају изузетак од овог правила. Има их свега десетак. Наиме, Венцловић понекад у средини речи уместо лигатуре пише диграм оу: изоумеше (628б), изоусты  (645б), наоуке  (658а), наоумїѡ (696а), ѡбоуима  (601а), ѡбоумити  (677а), пооуздаанѥмъ (713б), пооузраастли (682а), неоувѣдаемо (607а). На почетку речи пише се диграм оу готово двоструко чешће него 4.10.5.2. лигатура   (900х према 463х).94 Врло тешко је одредити критеријум којег се Венцловић овде држао. Тако, на пример, један исти предлог у пише као оу 478 пута, а 269 пута као . Оно што се из грађе може видети, то је следеће: а) Има речи, односно основа на у- које се увек пишу са диграмом, никада с лигатуром: оутроб (593б, 619а, 625б, 635а), оутробе (595а, 621а), оутроба (613а); оубо  (650а, 651а, 658а, 665б, 673a, 716б); оуловилы (664а), оуловити (664а), оуловише (664а); оустанкѥ (593а), оустати (624а), оустае (707б); оумрла (598б), оумртвлѥне (601б), оумре  (640а); б) Следе основе код којих примера с диграмом има знатно више него оних с лигатуром: оуста (640б, 654а, 664а..., 10х) итд. – 19х : стне (681а) – 1х; оузе (596а, 94 По црквенословенском правопису у овом положају увек се пише оу, док се у средини и на крају речи пише . Видети нпр: Ранковић, Зоран, Црквенословенски језик, Православни богословски факултет, Београд 2009, стр 7. 100 601а, 616а..., 11х), оузми (611б, 646а, 688б, 4х), оузеѡ (611б, 707a) итд. – 24х : зе  602б, 685а – 2х; оумлѥ (601а, 631а, 687а..., 6х), оумливо (626а), оумнога (644б), оумъ  (627б),  оумела  (682б), оумомъ  (721а) итд. – 20х :  мымъ  (616б), мля  (645б), момъ  (659б), млива  (719б) – 4х; оучители  (701а, 717а, 719б), оученя  (599a, 671a),  оучы  (633a, 707a, 723б),  оученю  (665б, 668а), оученикомъ  (632б, 719а), оуче  (659а, 706а) итд. –  25х : чааше  (599а, 664б), че  (701б),  ченикомъ  (709а),  ченицы (664а), ченя (638б), ченѥмъ (671а), чити (629а) – 8х; оузбдешъ (610б), оузбде  (686б), оузбд  (692а), оузбд  (705а) итд. – 7х : збде  (617а, 681б) – 2х; оулезти (612б, 718а), оулезсти (712а), оулезы (600б), оулести (718а) – 5х : лезе (647а) – 1х; оумножило  (644а), оумноженны  (649а), оумножы  (655б), оумножити  (667б) – 4х :  множїѡ  (681а) – 1х; оуразми  (613а, 681б),  оуразмилы  (723б),  оуразмити  (724а),  оуразмливаню  (595б),  оуразмливанѥмъ  (628а),  оуразмля  (715а) – 7х : размити  (687а),  размлюю  (706б) – 2х; оулазакъ  (600б, 601а), оулазк  (618а), оулазы  (637а), оулазити (718а, 718б) – 6х : лазк (641а), лазити (718б) – 2х; оукааза (593б, 603а, 605а..., 12х), оукаазати (600б, 612а, 624а..., 6х), оукаазаѡ (602а, 632а, 717а), оукаажи  (613б, 617а..., 4х), оукааже  (623б), оуказе  (612б, 624б, 632б..., 10х), оуказіиваню  (613а, 653а, 710а), оуказа (688а, 696а) итд. – 51х : кааза (653б..., 4х), каазаѡ (663б, 685а), каажи (642б, 646а), кааже (719б), казе (592б, 604б, 626б..., 10х) итд. – 23х; оучинити  (602б, 608а, 645а..., 9х), оучины  (598а, 617а, 628а..., 12х),  оучинїѡ  (617б, 625б),  оучинила  (602б, 712а) итд. – 29х :  чинити  (601б, 620а),  чины  (596а, 617а, 628а..., 6х), чинише (684б, 699б, 700б) итд. – 14х; в) у неким речима блага предност даје се диграму над лигатуром: оуговаара  (663а, 673б),  оуговора  (610б, 646б),  оуговоръ  (607б, 646а),  оуговорааваѡ  (618а) – 7х :  говоръ  (596а), говоѡръ  (616а), говор  (696б),  говаара  (723а) – 4х; оухо  (646б),  оуши  (620б, 646б, 653а, 666б), оушїю (684а) – 7х : хо (646б), ши (600б, 610б, 640б) – 4х; г) има речи с потпуно једнаким или врло приближним бројем диграма и лигатуре: оуѥдно  (598б, 604а, 606а..., 19х), оуѥдно  (660б) итд. – 20х :  ѥдно  (598а, 604б, 611б...) итд. – 20х; оуправа  (614а),  оуправе  (700б),  оупрааво  (714б),  оуправаџїа  (702а),  оуправаџїю  (593а),  оупраляти  (655а) – 6х :  прави  (635б),  правити  (701а),  правн (622б), правомъ (631б), праляю (702а) – 5х; 101 д) најзад, врло су ретке речи које се искључиво пишу с лигатуром: вѣкъ  (612а, 613б, 624а, 661а) – 4х. Удвојени самогласници 4.10.6. Једна од најособенијих правописних црта Венцловићевих, не само у Беседама него и у другим његовим рукописима, јесте писање удвојених вокала (Анђелковић 2008: 159–164). У нашем рукопису најчешће се јављају удвојено а (у писању аа, иза меких сугласника яа) и удвојено и (у писању најчешће іи, ређе їи, сасвим ретко ы, ї, ыи, і). Удвојено е и о врло су ретки, док за удвојено у нема примера. Писањем удвојених вокала Венцловић обележава дуге слогове под акцентом, као и постакценатске дужине. Ни у једном ни у другом случају писање удвојених вокала није спроведено доследно, већ се оно може окарактерисати само као општа тенденција. Удвојено а у акцентованим слоговима: стаанъ  (621б), чааст  (708б), враага 4.10.6.1. (646а..., 3х), крааля (713б), тааборъ (700б), баартъ (716б), глаав (678б, 701б..., 4х), бџаак  (620а), поглаваари  (698б), злаатанъ (605а), слааванъ  (669а), браанити (723а), исплаатити (699а), заговаарати (608а), докндисаавати  (701б), мааређи (686а), притрчааваюђи  (716а), слааж (626б, 657б), знаадешъ (660а), знаа  (614а), скаажи (610б), млаатїѡ (638б), познаавали (638а), нааЂоше (717а), договаараше (692а) итд. Дуги слог под акцентом може бити и у проклитикама: заа ме (599а, 617а),  заа  те  (609б,  675а),  заа  се  (611б, 722а),  наа  ме  (609б, 615а..., 8х),  наа  те  (613а, 618б..., 19х), наа се (625б, 632б..., 9х). Примери за дуго и под акцентом: віидъ  (646б), міиръ  (602б), піиво  (649а),  ліице  (693б),  міисаѡ  (693а, 721б, 726б),  помођніика  (603а, 626а),  честіитанѥ  (593б),  пресЂіиванѥ  (616б),  діивно  (625б), жіивоме  (662а), піисати  (623а), наріицати  (614а),  доказіивати  (612а),  изобличіивати  (621а), гріизђи  (621б),  ѡтпочіиваюђи  (660а),  ніисте  (662а), пріимаю  (672б),  ѡтіиди  (600а, 610а), пріимїѡ  (688б), даріивала  (706б), піисаше  (717б), ѡдрешіиваше (645б) итд. 102 Примера за удвајање дугог акцентованог о нема. Налазимо примере са два вокала о који припадају различитм морфемама: поѡдавно  (641а, 697б), многоокаты  (692б), белоѡбразны (607а) итд. Са друге стране, бројни су примери у којима су вокали а и и у дугим слоговима под акцентом, а ипак се не пишу удвојено: станъ (618а), въ градѣ (652а),  главы  (671б),  законъ  (663б),  вилаета  (628а),  млада  (621б),  исказати  (596б),  хвалимъ  (591а),  казаѡ  (686б),  хвалеђї  (605а), за  ме  (616б), на  ме  (612а, 647а, 675б); стид  (611б, 623а), житакъ (627а), синко (696б), смишливанѥ (626б), жива (704а), написати  (623а), нисамъ (608б, 611а), честитаюђи (655б) итд. Удвајањем вокала у слоговима после акцента обележава се постакценатска дужина: траака (707б), ѥзыкаа (633а), стрелаа (669а), полатаа (614б), масаала (608а), небесаа (660а); людїи  (629а, 633а, 688б), ѥзыкаа (ген. мн), рѣчы (657б), століица (689а); доконаавамъ (679а), протераашъ (619б), нападаа (621б), меркаамо (631а), имаате (657б), полааж (707а); воліимъ (614б), чиніишъ (657б), приводіи (657б), говоріимо (663а), проріич (591б); послаатъ (596а), оудаата (636а), ѡтхраанѥно (599б), ѡтесааны (653б), неѡпіисанъ (647б), испіисатъ (653б), проріицато (681б), протеріиванїи (719б); играанѥ (668а), ласкаанѥмъ (609а), ѡтимаанѥмъ (723а), падаанѥ (604а), слшаанѥ (607б), повѣроваа (609б);  ѡсталяат  (645а), испраляаше  (675а), валяа  (701б), оувѣкяа  (685а), сталяа  (613б), испняа  (700а, 704б, 723а); поздравіи (682а), сместіи (662а), нареды (677а), погбіи (596а), благословіи (669а), прошалїи се (612б); зидааръ (647б), лекааръ (596б), юнааче (610б), завичаа (634а), послаанице (653б), опаакы (630б), моаавске (624а), ондаа (689б), некаако (680б, 694а), такаа (623а), продаа (608а), оузимаате (670а), хоЂааше (598а), меркааше (598а); ядніикъ (622а), ѕлокобніикъ (602б), родіиля (635б, 673а, 685б), оудїиль (705б), віисъ (631а), босіилковомъ (605б), мисіирско (712а), благосіивляте (725а) итд. За удвојено е и удвојено о после акцентованог слога има укупно по три примера: ѥдномее бог  (597а), децее доста быѡ изродїѡ  (598б),  томее (610а); ѡвоомъ  (617б), говоѡръ (616а), кцноѡ (612б). Обележавање постакценатских дужина писањем удвојених вокала није спроведено доследно. Има доста примера у којима се уместо очекиваног аа, іи и 103 сл. пише једно а или једно и: инатъ  (724а), бела  (620б, 623а), кргова  (716б), држанѥ  (628а, 6330б), вѣрованѥ  (611а, 658б), гледамъ  (608б), терашъ  (612а), пронагѥ  (640а), подлаж  (711б), ѡдговара (725а), юначна  (639а), натрагъ (595б, 596а, 619б..., 8х), итд; ѕлокобникъ  (620а), велимъ  (617б), мислишъ  (616б), чинимо  (624б), дозивлю  (703а), обеђиванымъ (603а) итд. В. Јовановић, говорећи о удвојеним вокалима у Венцловићевом рукопису 4.10.6.2. Мач духовни, у посебну групу издваја примере типа , , ,православнаа   многаа   тешкїи   скпїи и сл. У закључку он истиче да је за овакве примере тешко рећи шта представљају: да ли су то остаци некадашњих неконтрахованих наставака сложене деклинације или је то уобичајени начин обележавања дугих вокала (Јовановић 1911: 139–142). И у нашем рукопису оваквих примера има подоста: богославнаа (594а), неневѣстнаа (594а), събезначелнаа (593б), мроносимаа (606б), оусиреннаа (607а) итд. – око 50 примера; дргїи  момци (598а), ѡбщіи ѡтци (724а), првіи мдарци (657а) итд. – неколико десетина примера. Слоготворно р и л 4.10.7. Слоготворно р 4.10.7.1. Слоготворно р у нашим старим споменицима обележавало се на више начина: као рь, р, ер, ар и сл. (Белић 1969: 75) Венцловић овај глас обележава најчешће као р (р + пајерак), спорадично као чисто р и врло ретко као рь. а) За писање р  налазимо у Беседама укупно 669 примера. Неки од најчешћих су: врло (612а, 614б, 615б..., 74х), врла (599б..., 4х), врл  (612б, 634а..., 6х); држати  (634а, 661а, 715а..., 12х), држеђи  (716б, 720б..., 9х), здржалы  (705а), въседржитель  (679а), ѡдржимїе  (648б); прво  (655а, 657б, 658б..., 20х), првы  (595а, 600б, 635б..., 11х), понапрво  (626б, 637а, 717б), испрва  (721а), првородна  (641б); смртъ  (592б, 593а..., 6х), смрти  (628а, 631а, 658б..., 19х), мртвы  (592б, 630б), безсмртно  (592б), мртва  (618а), оумртвлѥне  (601б); сврхъ  (632а, 642б, 643а..., 14х), свршито  (634а, 635б..., 5х), врхомъ  (701б), превршна  (638а), извршити  (614б), наврши  (690б); крви  (638б, 702а, 708а..., 8х), крвъ  (645а, 649а..., 6х), милокрвство  (614а, 657б), крвопролїиваня  (699б), крваво  (697а), крвав  (632а); тврдъ  (715а, 716a), тврдо  (599а..., 4х), тврдити (643б), подтврды (656а), тврдођд (609а), отврждаютъ (651б), 104 твржденїе  (694а); свесрдо  (642а, 686а..., 6х), оусрдо  (725б), срдити  (664а), разсрдїѡ  (691а), срдце (665б), срдитъ (598б), милосрдїю (687б), благосрдїа (606б) итд. Полазећи управо од тога да слоготворно р Венцловић најчешће пише као р, у скраћеницама типа црва, ктъ, сдце и сл. свуда смо рашчитали као р + пајерак: црква, крстъ, срдце  итд, иако, статистички гледано, није искључено да би понеки од ових примера – кад би их писао у пуном облику – Венцловић написао и другачије. У свим наведеним примерима р налазимо у положају између сугласника. Срећемо и понеки пример за слоготворно р (писано р) и у иницијалном положају испред сугласника: рваѡ (690б), рн (630б); такође и порвати (600а). б) За писање слоготворног р као обичног р има укупно 37 примера: држати  (629б, 679б), съдржаавати  (630а), здржаавашъ  (671б), свѣтодржааца  (699б), низкодржаанѥмъ  (638а); првашнѥ  (644б, 645б), првашнїи  (620б), прв  (617а); четврто  (698б, 713а), четвртъ  (688б); врло  (613а, 662а), врліимъ  (625б); съвршеннаго  (595а), Свршито  (685а), довршіиванѥ  (679а); крстъ (691б), крстато (702б), некрщеникомъ  (658б) итд. в) Најређе се вокално р обележава помоћу рь: дрьжацъ  (665а), задрьжаава  (615б), крьвы (643б), прьвы (645а), сврьши (623б). г) Осим два наведена примера за слоготворно р на почетку речи испред сугласника (рваѡ  и рн) срећемо и неколико примера у којима вокално р Венцловић увек пише с почетним ер-: ергава (711б), ергѥ (711б), ергяво (686а), 3. л. јед. през. ергяа  (687б), єрЂав  (661б). Како сматра В. Јовановић, Венцловић вероватно није изговарао почетно е, већ оно служи да истакне вокални карактер гласа р, и додаје: „Да се то е доиста није читало сведоче нам примери ргя 27б,  поргяви 27б.“ (Јовановић 1911: 155) Слоготворно л 4.10.7.2. На месту старог вокалног л у језику Венцловићевих Беседа имамо најчешће, у око три четвртине свих примера, самогласник у. Наводимо неке од најучесталијих примера: пна (638а, 677а..., 6х), испны (604а, 645б..., 4х), испняа  105 (700а, 704б, 723а),  пнъ  (631б, 632б), напни  (682б), пностъ  (677а); снце  (591а, 604а, 630а..., 10х), снца  (644б, 669а, 677а..., 9х), снчаноме  (713а); джностъ  (595а, 696а, 725б), джни  (722а, 723а), дговаанѥ  (659б, 722б), дгованя (726а); тщена  (697б, 700б), тщено  (677а, 686а), тщенохилядно  (640а), тщоживотны  (686б), тща  (701а); попзе  (622б), пзеђе  (627б), попзіиванѥ  (593а), попзаню  (637б), непопзно  (629б), попзнђа (655б), скороспзна (656б); дго (698а, 615б, 629а, 648а), дге (659б), задго (674а), дгоподношенѥмъ (722а). Око једне четвртине примера за вокално л има другачији рефлекс од у. То је најчешће л (40х), затим л (5х) и једном ол  (протолмаачити (716а)). У појединим примерима срећемо увек овакве рефлексе, никада у: плтъ (595а, 651а..., 6х), плти  (651а, 679б, 680б), плтїю (593б..., 3х), плтаскые (650а), въплщенїа (607а) итд., такође и въплщша  (606а) – 18х; тлкованїе  (682б), тлкованїе  (681а); влхвы  (591б);  безмлвстветъ (650а); ѡплчают (651б).  С обзиром на то да Венцловић 'л (л са пајерком) користи много чешће него само л, скраћенице слце  (593б, 648а), слца  (593б, 606б), слачнозрачнаа  (593б) вероватно треба разрешити као слнце, слнца итд. 4.11. Сугласници Сугласник ј 4.11.1. Писање гласа ј у тесној је вези и делимично се поклапа с обележавањем вокала и. Главне потешкоће око писања овога гласа потичу отуда што ни у старословенском, а ни касније током српскословенског периода наше писмености, није било посебног знака за ј, већ се одсуство те графеме надмомешћавало постојећим графемама за артикулационо и акустично сродни глас и (Анђелковић 2008: 192). Због тога и у Венцловићевим рукописима влада велико шаренило и има доста недоследности у погледу обележавања гласа ј, па није нимало једноставно обухватити и класификовати све случајеве који се јављају. Сам глас ј обележава се код Венцловића словима , і, и, ѵ, , док се групе ја, је, ју пишу помоћу одговарајућих лигатура я, ѥ, ю. 106 У писању лигатура я,  ѥ,  ю треба најпре разликовати два положаја: 4.11.1.1. иницијални и медијални, тј. почетак речи и средину речи. 1а) На почетку речи лигатура я пише се свуда где је то очекивано: лич. зам. я (600а, 608б, 611а..., 135х), яко (592а, 606б, 643б..., 60х), якова (599а, 624а..., 6х), ярамъ (631б, 668б), яѡкати (673а, 677б) итд. 1б) У средини и на крају речи има много више недоследности у писању лигатуре я. Уместо ње у овом положају готово двоструко чешће пише се непрејотовано а. Овај други, чешћи начин писања био би одлика млађег ресавског правописа, док је писање лигатуре црта старије рашке школе (Стефановић 2013: 319). – Писање я у средини и на крају речи: бояти (633а, 666б, 667а..., 12х), быяше  (597а, 675а, 691а), вояке  (701б), дѣвоячко  (609б, 694б),  постаяти  (623а),  повїяти  (660а), поянѥ  (710б),  свакояке  (723б); моя  (599б, 609а, 618б..., 24х), твоя  (613а, 614а, 615б..., 19х), края  (629а, 629б..., 8х), потая  (721а), никоя  (625б); баряке  (606а), зася  (603а, 691б), сяна  (591а, 602б), ѡбсява  (672б); ѡбяча  (601б),  ѡбявити  (619а),  подярю  (707а),  копя  (628б),  оржя  (628б), ѡдяко (612а) итд. – укупно око 280х. – За писање а уместо я у средини и на крају речи има много примера, највише – преко 90 % – иза вокала и: архїереа (642а, 690б), сѣала (654а), ѕміа  (591б, 597б),  божїа  (601а, 604б, 608б..., 58х), непрїатели  (606а, 714а),  прїателице  (682а), сдїами  (639а),  чивїа  (697а),  кюнџїа  (631б),  брїађ  (688б), козмїана (718а), ѡдбыали (630а) итд. – 445х. 2а) Иницијално ју јавља се релативно ретко, и најчешће се пише помоћу лигатуре: ак. јед. ж. рода лич. зам. за 3. л. ю (605а, 675а, 695а..., 7х), юнаакъ (713б), юнаака (634а), юріишемъ (700б), юпитеръ (714а), ючеръ (624а) итд. – 30х. 2б) Ако не рачунамо усамљени пример меркрїсъ (711б), група ју у средини и на крају речи увек се пише помоћу лигатуре ю, у преко 650 примера. То су уједно случајеви најстабилније и најдоследније употребе неке од трију лигатура: лаюђи (664а),  плаађаю (695б),  вааляюђи (721б),  кааляю (704а),  божїею (670б),  нѥюже (652а), надѣющїи (651б), оушїю (684а), пїюђи (618б), обадвію (642а), покою (654б), ѱюђи  107 (619а), ликю (604а),  закрилююђи (636б),  плюю (706а); стварю  (638б),  милостю  (667б), подножю (709б), пріиморъю (695а) итд. 3) Писање лигатуре ѥ показује највише недоследности и шароликости. Пише се где јој је место у свим позицијама, али се уместо ње пише и е/є. 3а) На почетку речи лигатура ѥ  пише се  двоструко чешће него слово е, односно є: ѥстъ  (595а, 626б, 634б..., 23х), ѥданъ  (605а, 626б, 629а..., 21х), ѥзыкъ  (614а, 626а, 648а..., 11х), ѥднако  (629б, 634а, 639б..., 10х), ѥло  (645а, 656б) итд. – 557х. Често се пише тзв. широко є, чија је употреба готово у целини резервисана за почетак речи (има само петнаестак случајева писања у средини речи иза сугласника): єѵрескы (689а), єлисавета (682б), єдномъ (692б), єсти (611б) итд. – око 180х. Ретко се пише обично или уско е: естъ (654а, 715а), елисавета (597а, 684а), еже  (688а), еще (652а) итд. – 23х. 3б) У средини и на крају речи лигатура ѥ пише се неупоредиво ређе него е: ѥдно  (598а, 604б, 611б..., 20x), заѥдно  (623а, 636а, 661а..., 7x), боѥ  (624б, 629а..., 6x),  дїѥте  (623а, 642б..., 4x), марїѥ  (591а, 652б, 668б), казѥ  (624а, 676б), воѥвати  (723а), ѕмїѥвъ (649а), сергїѥ (702б), хитроѥзычна (656б); копѥмъ (597б, 697а), копьѥ  (697а),  копѥ  (697а),  копьѥ  (697а), оржьѥ  (669б),  подножьѥ  (718б),  подгорьѥ  (681б),  сѥднаачити  (688а), присѥнаачавамо  (723а/723б) – 132х; вилааети  (633а), постае  (592б),  ѡсеняе (652а), покланяемаа (648а), фарисее (689а), єеже (650а), виѳлѣеме (624б), архиере  (630а),  вражїем  (721б),  крїе  (653б),  пофришкые  (711б),  своеволѥ  (700а),  обое  (639б),  чемо (639а), после (711а), сманюе (687б) итд. – 1158х. Као што се из наведених примера види, Венцловић је лигатуре писао доста произвољно и недоследно, што се нарочито односи на я и ѥ у позицији иза вокала. О томе сведоче примери мешања я и а, ѥ и е чак и у оквиру једне исте речи или пак на врло малом растојању у суседним речима: благодаянїа  (651а), влаянїа  (652а), стоянїа  (652б), божїа  потая  (721а), своя  оржїа  (714а), богобоязлива  марїа  (656а, 674б), марїа права собомъ быяше (675а) итд. 108 Ако за мешање я и а постоји макар извесно објашњење, то се за мешање ѥ  и е/є не би могло рећи, судећи бар по наредним примерима: єсамъ що ѥсамъ (670б), быѡ е и ѡпетъ ѥ та (679а), да е наагѥ и затече ѥ (691а), мо е ярамъ гладакъ и товар  мї ѥ сладакъ (668б), ѥгда сїе рекла єси (658а), Првоѥ и похвалное (591а), іидеское шатаѥт  се санмище (648б) итд., сличних примера има доста. Примера за писање слова  у Беседама има веома много, у просеку око 4.11.1.2. пет-шест на свакој страни рукописа: достоно (612б), синаско (629б), канагалилеско (717б), навишо (726б); ніѡзи (597а, 600б, 602б..., 44х), дѣвока (602б, 608а, 608б..., 33х), тана (621б, 636б..., 4х), напаче (606а, 625а, 646а..., 5х), радте (се) (637б, 654а, 662б..., 10х); та (595б, 598б, 617б..., 75х), тво (608б, 619б, 623б..., 23х), добро (664а, 678а, 687а..., 5х), бела (620б, 623а), слша (607б, 646б), немо (617б) итд. – укупно око 1450х. Писање ј помоћу слова и. 4.11.1.3. а) У око 70 примера у позицији иза вокала уместо   пише се обично и: девоике  (710а), воискы  (646а),  воискомъ  (713б), аравіискога  (624а), лтргіиска  (693б), тебы  плачливои  (654а), оу  голбскои  слицы  (632а),   безроднои  (645а), горкои  пизми  (646а), въ нѥиже (647б, 650б), ніѡизи (615а), троиномъ (686а), импер. не бои се (680а), ради се (592а, 606а, 606б..., 11х) итд. Овакво писање је у већини случајева плод брзине и несмотрености, о чему говори то што се већина ових речи на другим местима и много чешће пише са : према 11х ради  се има 122х рад  се, према усамљеном не бои  се има 31х не бо  се, према 2х воиск- има 10х воск- итд. Карактеристичан пример у том смислу представља синтагма оу  нашо  доброи  вѣры, где се у две суседне речи у потпуно истој позицији и у истом наставку једном пише , други пут и. б) Словом и обележава се још и група ји. Примере за ји иза вокала и већ смо навели: к маріи, богъ иліинъ, по глас исаїин, божїимъ и сл. – има их укупно око 9095. Овде ћемо додати још понеки пример за ји иза осталих вокала. Од великог броја примера само је њих десетак за ји иза а, е, ѣ, сви су остали за ји иза о: тааишъ  (620а), архїереице  (639б), никоимъ  (639а), своима  (650а), стоимъ  (593а, 692б),  95 Видети поглавље 4.10.3.1д. 109 боишъ (616б), моима (600а), твоими (675б), двоицы (695б), доилиц (605а) итд. – око 350х. Испред вокала о (у писању ѡ, ретко о) глас ј готово редовно обележава се 4.11.1.4. словом і: іѡ (597б, 601а, 611а..., 171х), іѡшъ (592а, 597б, 609а..., 11х), своіѡмъ  (602б, 604б, 623а..., 24х), божїіѡ (725б), потаіѡмъ (599б, 653б); іѡвъ (660а), іѡанъ  (600б, 671а..., 5х), іѡванъ  (664а, 682а..., 4х), іѡсифъ  (598б, 601а, 616а..., 19х), іѡрданъ (640а, 645а..., 4х), іѡакимова (606а) итд. – 373х. На крају, и најређе, глас ј обележава се помоћу слова ѵ. Сви примери, 4.11.1.5. њих десетак укупно, тичу се једне исте речи, личног имена моѵсе: моѵсе (605а, 629б, 694а), моѵсеа (629б, 694б), моѵсеѡвы (650б, 653б) итд. – 12х и једном са : мосею (677а). Иначе се ово име на једноме месту пише и са  уместо ижице: мосеовымъ (629б).96 Сугласници љ и њ 4.11.2. Сугласнике љ и њ Венцловић обележава на више начина: Испред вокала а, е, у пишу се лигатуре я, ѥ, ю: валя (595б, 616б, 624а..., 4.11.2.1. 28х), земля (601б, 604а, 614а..., 16х), оумилято (693б, 712а),  хиляд (596а), светителя (651б), хвааляше (683а) итд. – око 320х; господня (615б, 647а, 656б..., 15х), слшкиня (658а, 660б..., 4х), створеня  (627а, 715б), животиня  (626б, 627б), покланямъ (624а, 676а), прошня  (726б), средня  (709а), огня (704б) итд. – око 240х; желѥ (611а, 613б), саблѥ (628б), понаболѥ (706б, 708б), роблѥ (591б), изгблѥно (596а), прїателѥ (725б), хвалѥна (615а), глѥнъ  (707а) итд. – око 290х; нѥм  (598б, 601б, 605а..., 61х), вышнѥга (604б, 605б, 607б..., 16х), слшкинѥ (660б, 662б..., 5х), споминѥ (641а, 666а), среднѥ  (709а), детинѥ (643б, 682б), знаанѥ  (683а, 687б..., 5х), прогонѥна (621а), лашнѥ (630б) итд. – 885х; люде (591а, 619б, 629б..., 53х), землю (602а, 627а, 628б..., 18х), крвлю (592б, 661б), запалюе (716б), любавъ (592б, 707а), прїателю (708б), лїѡполю (706а), блюке (700б), ключа (693б), прегіиблюђи (603б), дрвлю (629а) итд. – око 330х; даню (631а, 697а, 720а), каменю (629а, 651а), паню (617б), смеѡню  (650б), споминю (670а), детиню (683а), пстыню (712а), сманюе (687б) итд. – 186х. 96 Видети поглавље 4.9.1.1. 110 Испред вокала о сугласници љ и њ обележавају се са лі, ні: земліѡмъ 4.11.2.2. (632б, 697б, 702а), мжовліѡмъ (598а), боліѡ (641б), вок. јед. земліѡ (624б); земліѡдржцы (702а) итд. – 18х; ніѡзи (597а, 600б, 602б..., 44х), ніѡме (596а, 598б, 599а..., 17х), пређніѡмъ (629б, 630а), рабиніѡмъ (647а, 660а), животиніѡмъ (628б), доніѡ (660б), преисподніѡ (678б) итд. – 113х. Групе љи, њи обележавају се на више начина: 4.11.2.3. а) Најчешће се пише ли, ни: земли (627а, 627б, 628а..., 33х), плашлива (600б, 602б), прїателице (682а),  непрїатели (606а, 714а),  кралица (711б),  халине (639б, 703а),  трепетликами (604б) итд. – преко 200х; книга  (598б, 617а..., 4х), книжевницы (664а), нима (609а, 629а, 629б), ниховъ (700б),  пстини (712а), гнилости (643б), горни (647а),  ленивци (677б) итд. – 110х. б) Ако је иза љ, њ дуго и, онда се најчешће пише ліи,  ніи: размишліиванѥ (601б), поздравліиванѥ (692б), похваліиванѥ (635а), ѡдъ  халіина (661а), рибліи (632б) итд. – око 40х; ш  ніиме (597б, 606а, 618а..., 11х), маніимъ (700а), заніиха (702б), изтрніиваня (721б), съравніиваѡ (647а), комп. црніи (699б) итд. – око 30х. Понекад се дуго и иза љ, њ обележава на други начин, писањем їи, ређе ї: манїимъ (705б), 3. л. јед. през. смаанїи (660а), донїи ѡдпадницы (700а), првашнїи отааца (620б); болї (686б, 699а), манї аггели (700а), горнї аггелсцы чиновы (604а) итд. – око 25х. в) Групе љи, њи пишу се и као л, н: вол  (647а, 699б, ..., 5х); нма (619б, 626б, 630а..., 16х), бнща  (711б), кіин  (629б),  нвы  (664а), 3. л. јед. през.  нха  (596б), променвата (611а), стаанла (618а) итд. – око 50х.97 У средини речи испред сугласника у вредности љ, њ пише се најчешће л, 4.11.2.4. н с пајерком (л, н): волности (704б), доволно (659а), драговолно (604б), землнаа (606б), непрїателска  (701а), желно  (609а), оучителскаа (651б); дѣтинства  (616б, 720а), дѣтинско (601б), маншїе (650б), жанца (640а) итд. – око 70х. У неким случајевима испред сугласника се пише чисто л (ретко н) које има вредност љ: болма (707а), поболма (643а) – поред: болма 4х, поболма 2х, почителнаа  97 Видети поглавље 4.9.1.2. 111 (591а), драговолностъ  (656б), неволно  (722б), полско  (636а), босіилковомъ (605б); сиротински (720а) итд. – око 15х. Само једном налазимо писање л + танко јер: больма (635а). На крају речи љ, њ обележавају се скоро увек помоћу ль, нь: мчитель 4.11.2.5. (591б), оудіиль (612а, 622б, 647а..., 7х), шкааль (628а), спаситель (641б, 659а..., 4х), створитель  (665а), хранитель (687а), исраиль  (690а), оугаль  (707а); огань  (594б, 602а, 630б..., 6х) итд. – око 40х. Сугласници ћ и ђ 4.11.3. Сугласнике ћ и ђ Венцловић обележава на више начина. Најчешће их пише двема варијантама старога слова ђерв (ђ). Оба Венцловићева слова имају у основи исто стабло, десни лук и пречкицу (ђ), али на врху стабла једно слово има с леве стране репић с врхом повијеним нагоре и тада има вредност ћ (код нас слово ђ), док друго слово има на врху стабла с леве стране репић са врхом лучно повијеним надоле и тада има вредност ђ (код нас слово Ђ)98. Иста два слова у истој гласовној вредности налазимо и у другим Венцловићевим рукописима (Анђелковић 2008: 187), док се у неким његовим делима слова за ћ и ђ такође разликују, али на други начин (Јовановић 1911: 136). У сваком случају, Венцловић је својим морфолошким разликовањем слова ћ и ђ много година пре Вука учинио озбиљан покушај да реши један од најделикатнијих проблема српске азбуке и правописа (Младеновић 1967: 113). Поменутим словима ђ и Ђ обележавају се сугласници ћ и ђ у домаћим и 4.11.3.1. страним речима, у различитим положајима: испред вокала, у средини речи испред сугласника, на крају речи. а) За слово ђ у вредности ћ има близу хиљаду примера. Глас ћ се искључиво на овај начин обележава: – испред вокала и (писано и, іи, ї, ы): говоређи (609б, 656а, 665б..., 27х), молеђи  (661а, 693б, 710б..., 12х), држеђи (615а, 622б..., 9х), хвалеђї (605а); дођи (609а, 98 У недостатку бољег решења за писање сугласника ћ користићемо мало слово ђ, а за писање сугласника ђ велико слово Ђ. 112 618а, 633а..., 18х), изаађи  (597б, 611а..., 9х), ређи  (611б, 617а..., 8х); кђи  (597б, 608а..., 6х), нођи  (623а..., 4х),  чистођи  (619б, 697б),  плеђи  (676а), кђи  (696а, 610б), домађина  (609б), брађи  (641б..., 3х), тређи  (632б..., 3х), тређї  (709а), прескиђіивати (618а); яђимъ (610а), яђима (696а), кападођы (697а) итд. – испред вокала о: брађо (591а, 593б, 595а..., 21х), нођомъ (629а..., 4х), чистођомъ  (708б), горђо (645а); такође у турцизмима: наамђорства  (627б), наамђорцемъ  (725а), наађорацъ (687б) итд; – испред сугласника обично се пише ђ с пајерком: ѡсеђливы  (626б), смђня  (724а), пређня (604а), помођница (627а), вѣђма (612б) итд. – 17х; али има и чисто ђ: пређніѡмъ (627б..., 4х), немођно (626а), хіиђніѡмъ (661а) итд; – на крају речи најчешће се иза ђ пише дебело јер, које у том положају није имало никакву гласовну вредност: вѣђъ  (696а, 597а, 598а..., 64х), помођъ  (671а, 671б..., 9х), спрођъ  (635б, 637б..., 9х) итд. – 92х; ретко с пајерком: помођ (675б, 712б), чеговиђ (618а). б) За слово Ђ у вредности ђ има око 80 примера. Сугласник ђ се пише увек испред вокала о и на крају речи, а често и испред вокала и: тЂомъ  (655а), тЂохранѥниц  (686б), изаЂохъ  (620а), проЂоше  (630а, 644б) итд. – 10х; меЂъ  (656а, 669а..., 7х), измеЂъ (629а), импер. виЂъ (645а), воЂъ (605а), меЂь (661б); лЂи (694б), Ђипы  (697а), императиви изааЂи, ѡбіиЂи  (608а) и доЂи  (599б), тЂины  (723б), повреЂіивати (723б), пресЂіиванѥ (616б), Ђидїа (617б) итд. Група ђи, поред наведених примера лЂи, Ђипы и сл. пише се на још један начин, као г: тгнъ (620а), госпог (694а), по лег (706б). Слично овим примерима, помоћу ижице с дијерезом () Венцловић доста често пише групе љи, њи: вол, нма  и сл. Овакав начин писања љи, њи, ћи, ђи сматра се Венцловићевом иновацијом, док је писање ки, кь (= ћи, ћ: биюки, помокь) – за које у нашем корпусу нема примера – могао преузети из српскословенских предложака, где је оно сасвим уобичајено (Јовановић 1911: 137). Други, ређи начин писања ћ и ђ јесте помоћу комбинација к, г + лигатуре 4.11.3.2. я, ѥ, ю. Јасно је да се овако пишу групе ћа, ће, ћу, ђа, ђе, ђу. Међутим, треба 113 нагласити да је то само њихов најчешћи, али не и једини начин обележавања, пошто се поменуте групе пишу и помоћу слова „ђерв“ (ђ и Ђ) и непрејотованих слова а, е, . Квантитативни однос између првог и другог начина писања за свих шест група укупно износи 616 према 433, али овај однос од једне до друге групе варира, као што приказују следећи примери: – група ћа: вракя  (664б), оувѣкяа  (685а), хрискяни  (657б),  господичикя  (668б) итд. – 9х; са друге стране: плађа (719а..., 4х), сређа (620б, 643а, 655б), свѣђа (592б, 647а) итд. – 66х; – група ће: кѥ (595б, 613а, 615б..., 149х), кѥшъ (593а, 613б, 620б..., 31х), хокѥ  (608а, 611а, 613а..., 12х),  некѥ  (621а, 624б..., 7х), векѥга  (593а), домакѥмъ  (705б), накикѥн (627а), цвѣкѥ (645а) итд. – 284х; са друге стране: хође (595б, 612а, 624а..., 48х), ђе (597а, 602б, 614а..., 46х), неђе (597б, 602б..., 10х), вође  (592б, 627б..., 9х),  ђешъ  (607б, 656а..., 8х),  кђе  (599а, 616а..., 7х),  цвѣђе  (624б), поврђе (645а), тређе (657б, 688б), кђере (708б) итд. – 202х;   Срећу се и четири примера с врло неуобичајеном комбинацијом ђ+ѥ: ђѥ  (612а, 619б, 656а), текђѥмъ (645а).  – група ћу: попевати кю  (615а), ккю  (614б), памекю  (674б), піикю  (678а) итд. – 14х; са друге стране: сређ  (613а, 656а, 662б..., 16х), ђ  (592а, 619а, 619б..., 15х), кђ (618а, 620б..., 6х), плађ (686а, 698б..., 6х), хођ (599б..., 5х), брађ  (628б..., 4х), помођ (636б..., 4х), ђдъ (612б..., 4х), радосђ (666а, 679а), ѡкређ  (717б), дркђђи (697б) итд. – 122х; – група ђа: провіигянѥ  (614а, 633а, 722а), провіигяти  (655а, 686а),  провіигяня  (633а, 633б),  раагя  (591б, 628а),  чгяше  (681б, 692а),  рогяка  (618б),  сѣгяше  (601а),  хогяше  (616а), госпогя  (695б), ергяа  (687б), ергяво  (686а), гяци  (704а) итд. – 44х; са друге стране: госпоЂа (636б), краЂа (618б, 628б), єрЂав  (661б), рааЂати (667б), провіиЂати (720б), хоЂаше (598а) итд; Ђаво (595б, 598а, 617а..., 7х), Ђавола  (703а), Ђавол  (636б), Ђаволска  (631а), Ђаволъбаше  (655а), Ђаака (714а), Ђака (714б) – 30х. – група ђе: догѥ  (597а, 598а, 603а..., 27х), вигѥно  (598а, 602а..., 14х),  такогѥръ  (604б, 605б, 630а..., 13х), изаагѥ (601б, 602б..., 10х), наагѥ (637а, 657б..., 9х),  рогѥню (599а, 611а..., 9х), прогѥ (602а, 615а..., 6х), несвигѥно (591а, 626а..., 5х) 114 итд; са друге стране: доЂе  (616а), проЂе  (643а), нааЂе  (621а), пронааЂе  (661б), роЂены (609а), пороЂена (621а), разреЂены (698б); Ђедеон (638б) – 8х. – група ђу: мегю  (604б, 605а, 615а..., 40х),  госпогю  (705б),  досагюе  (702а),  заслагюю (633б), измегю  (707а), посагюе (689а), пробгюю (707а), съзигюе (673а) итд; са друге стране: гютрмско  (640б), мингюш  (661б) – 54х; госпоЂ  (705б), подмлаЂе (602а) – 2х. У неколико примера погрешно је написано ђ уместо  Ђ: Ђавола  (595б), ђаво  (644а), дође (714а). Избор начина писања група ћа, ће, ћу, ђа, ђе, ђу у целини носи печат случајности и несистематичности. Једина мала правилност која се међу стотинама примера може запазити састоји се у томе да се у писању неких појединачних речи, односно основа предност даје једном или другом начину обележавања. Тако на пример именице сређа и Ђаво пишу се увек са ђ, односно Ђ, никада другачије (сређа, сређ 19х; Ђаво, Ђавола, Ђавол и сл. 19х). С друге стране, реч такогѥръ и основа вигѥн- пишу се искључиво са -гѥ-, ниједном са Ђ (такогѥръ 13х; вигѥнъ, вигѥна, вигѥно и сл. 24х). И то је готово све што се тиче неке правилности. Иначе, нису ретки случајеви да се једна иста реч или основа на веома блиском растојању пише час на један час на други начин: те кѥ родити сына и име ђе м се наређи (622а), єво ђешъ  зачети  оу  себы  те  сына  кѥшъ  имати  (656а), човѣк  ђе  ѡтъ  ісраиля  оустати  те  кѥ  погбити  моаавске  кнезове  (624а), праведны  іѡсифъ  доЂе  своме  дом  изаагѥ  дѣвока  марїа (616а), да ме неђе тако подъ нищо ѡставити хокѥ з добромъ наглѣдати (620а) итд. Слово ѕ 4.11.4. У старословенским ћирилским споменицима слово ѕ употребљавало се искључиво као бројни знак за 6, док је одговарајуће глагољско слово имало гласовну вредност dz. Слово ѕ и на српском терену до XV века користило се по правилу само за обележавање бројне вредности, при чему се писало као обрнуто латинично слово s (). У XIV веку ово слово почиње да се пише као латинично s (ѕ), а поред бројне добија и гласовну вредност сугласника з (Ђорђић 1990: 113). Слово ѕ Венцловић по свој прилици није изговарао као дз, и употреба његова у Беседама највероватније је само графички манир преузет из 115 српскословенског, односно црквенословенског језика. Да је ово слово изговарао исто као з – сведоче примери њиховог узајамног мешања: поред уобичајеног злат- /злаат- има двапут ѕлаат-, поред честог ѕл- има трипут зл- (Јовановић 1911: 135). Ова графема јавља се у Беседама укупно 160 пута у свега седам корена, у групама ѕв, ѕл и ѕм, и то увек у иницијалном положају. Корен ѕвѣзд-: ѕвѣзда  (636б), ѕвезд  (591б),  ном. мн. ѕвѣзде  2x  (715a), ѕвѣздами (672а); ѕвѣзднимъ (711б); ѕвѣздочатааца (711а). Групу ѕв на почетку речи налазимо и у корену ѕвѣр-: ѕвѣраадъ (627б), ѕвѣрскы  (689б), ѕвѣрити се (723б), 3. л. мн. ѕвѣре (се) (725а). Највише примера за графему ѕ, око две трећине од укупног броја, налазимо за речи са основом ѕл-: ѕло (593а, 602б, 608б итд, 18х), ѕла (616б, 628б...), ѕл (625б, 628а...), ѕломъ (599б, 621а...); ѕлога (654б), ѕліимъ (724б), ѕле (593б), ѕли (704б); ѕлоба  (592б...),  ѕлиня  (630б...),  ѕлице  (706а), поѕлобице  (687б),  ѕлобити  (725а); ѕлочеста  (621а...), ѕлотворъ  (602б...), ѕлочестницы  (703б...), ѕлопатенѥ  (722б...), ѕлокобникъ  (620а...), ѕлопатливымъ (603а), ѕлопантеня (726б), ѕломля (699б), ѕлоставство (628б), ѕлочинце (630б). Корен зл- само у три примера не пише се са словом ѕ него са з: злознаанѥмъ  (596б/597а), зл глас (598а), зліимъ (708а). Именицу средњег рода злато налазимо трипут написану са словом ѕ: ѕлаато  (624а, 650б), ѕлаата  (624а). Карактеристично је, међутим, да у писању ове речи, као и њених изведеница и сложеница, ипак убедљиво преовлађује писање слова з: злато  (648б), злаат  (629а), злаатанъ  (605а), пазлатасте  (661а), позлащенны  (663а), златостаго (591а), златоносны (607а) итд. Мимо свих наведених примера налазимо на једноме месту слово ѕ с титлом употребљено у вредности броја шест: прологъ по  пѣсны на оутрни (691б). 116 Сугласник џ 4.11.5. Слово џ преузето је из румунске писмености, у којој се појавило у XV веку (Ђорђић 1990: 203). Налазимо га у буквару из 1717. године, за који је недавно установљено да је Венцловићево дело (Јовановић, Стефановић 2013). Као сугласник с најмањом фреквенцијом, слово џ у Венцловићевим Беседама јавља се у свега двадесетак примера. Налазимо најпре неколико српских речи у којима је џ добијено као резултат једначења по звучности: свѣдоџба (632а), свѣдоџб (602а), свѣџбала (620б), оувѣџбала (683а), провѣџбали (706а). Јавља се затим неколико страних речи са џ у корену: бџаак  (620а), фереџомъ (636б), ѥџецїи (678а); маџарска (711б). У свим осталим примерима сугласник џ јавља се у саставу турског суфикса -џија (Анђелковић 2008: 186). Основа на коју се овај суфикс додаје може бити различитог порекла, па тако имамо четири речи с турском основом: даџїа (620б), кюнџїа  (631б), тафраџїа  (722а), оулакџїи  (597б); налазимо и неколико речи са словенском основом: ковлаџїа  (646а), оуправаџїа  (702а), оуправаџїю  (593а),  издаваџїа  (598б), провадаџїа (603а), придоставаџїе (625б), пшеницораздаваџї (640а). Сугласник ф 4.11.6. У Венцловићевим Беседама за глас ф налазимо око 140 примера, у позајмљеницама из грчког, турског, немачког и других језика. Највећи број примера, око 90, чине грцизми: іѡсифъ (598б..., 49х), серафимъ  (647б..., 16х), фараѡна  (629б..., 5х), порфира  (609б..., 3х), фарисеи  (664а..., 3х), алфа  (679а), рафаилъ (703а), филосовскоме (711а), финиѯъ (649а) и др. Следе турцизми: тафра  (722б..., 9х), софре  (617б), софри  (603б), фереџомъ  (636б), чифтче (704а) и др; затим германизми: фришко (593а, 601б), пофришко 601б),  грофови  (702а),  фрацимеркы  (700б), офиціиромъ  (597б) и др; као и неколико 117 позајмљеница из других језика: форма  (708б..., 10х), офицїе  (689а, 711а),  фирмаментовымъ (716а). Сугласник х 4.11.7. У језику Венцловићевих Беседа глас х, бар што се писања тиче, срећемо у различитим положајима и различитим категоријама речи, али има и примера за губљење и замену другим гласовима, као и за х без етимолошког покрића. Чување х 4.11.7.1. а) У корену српских речи пише се х у близу 700 примера. Наводимо неке најучесталије: дхъ  (595а..., 56х), дховы  (703б),  дховно  (603б..., 4х), дховникомъ  (712б),  подховно  (721а),  дхати  (722а), дхн  (664а), въздхъ  (632б); ходъ  (630а), ходити  (624а..., 3х), ходацъ  (692а), ходатаствомъ  (686б),  въхода  (594б, 651а), въсходещы  (650а),  доходъ  (596б),  незааходно  (614б),  исходъ  (693б), мимоходацъ  (620а), находити  (691а, 699б), походенѥ  (598а, 668а), преходеђи  (633а),  пріиходъ  (636а),  проходливо  (673б),  разходна  (593а),  сіиходъ  (635а),  хода  (620а); хођ  (599б..., 5х), хођешъ  (610б, 6х),  хође  (595б..., 48х), оусхође  (694б), хотїѡ  (655а), въсхотѣла  (669а), хотенїа  (651а); грѣхъ  (599б..., 12х), грѣхови  (703б), грѣхота  (724б), грѣховню (594а); страхъ (667а..., 3х), страха (591а..., 6х), страховита (601а); врха (660а), врхомъ (701б), сврхъ (642б..., 14х), сврха (655б), врхнимъ (718б); храан (611б..., 3х), храанити  (617б), хранитель  (687а),  хранѥницомъ  (655а),  ѡтхраанѥно  (599б),  прехраны  (629б), съхрааны (651а), тЂохранѥниц (686б); хбавъ (603а..., 4х), хбаво (599б..., 8х), хбавїе  (604а), хбавинѥ  (622а); хдъ  (627а), хдо  (647а, 658а), хдн  (620а, 673б), хднїикъ  (599б); ниховъ  (700б), нихова  (700а), нихово  (698а), нхова  (677а), нхово  (628б, 722б); сха (602а..., 4х), сх (629б..., 3х), схы (644б, 645а), схаго (648а), схо  (642б); трбхъ (671б), трбх (618б..., 10х) итд. Нешто издвојен случај представља група хв у корену хвал-. У нашим народним говорима она врло често прелази у ф (фала, фалити), ређе у в (вала, валити). У Беседама, међутим, овај се корен чува у свом изворном облику без иједног изузетка: хвалити  (611а..., 7х),  хвала  (622б..., 3х), хвалеђи  (593б, 670а),  хвааляше  (683а),  хваалѥнъ  (669а),  хвалїѡцемъ  (712а),  въсхвалетъ  (681а),  захвали  118 (725а), похвала  (651б, 671б),  похваали  (661б),  похваліиванѥ  (635а),  похвалное  (591а),  прехвалѥнъ (654б), оусхвалимо (709б) итд. – укупно 68х.99  б) У страним речима има око 470 примера за писање х: – у грцизмима (око 415х): христосъ  (605б..., 40х), христїани  (595а..., 14х), христовъ (599а..., 6х), христїанство (599а), христїанскы (699б), христолюбїе  (711а),  христоименитаа  (649б); архаггелъ  (595б..., 27х), архаггели  (698б), архаггелскы  (701б; хоро  (698б..., 3х), хора  (657а..., 12х), хор  (698б..., 16х; захарїа  (597а..., 5х), захары  (600б, 701б),  захаріинъ  (681а), захаріина  (618б, 681а); хѥрвіми  (593б..., 5х), хѥрвіимѡвъ  (647б, 660а),  хѥрвіимаа  (667а),  хѥрвімское  (607а),  хѥрвискога  (593а);  архїере  (609б, 639а), архїерею  (597б), архїереице (639б) итд. – у турцизмима: хисе (621а..., 6х), хесапъ (634а, 635а), хесаапа (625б), прохесапити  (635а), хесааплѥно  (633б),  хабаръ  (664б), хабра  (701а), хабароносанъ  (692а), заахметъ  (637а),  заахмета  (633а),  сахата  (630а), сахатно  (717б),  спахїе  (702а, 725б), наахїами (702а), мхмелатлкъ (596б), хичъ (617а) итд. – у позајмљеници из мађарског: харцъ (699б).100 в) У падешким наставцима, као и наставцима за аорист и имперфекат налазимо х: – у локативу множине именица: въ гресѣхъ рожденніихъ (680а); на хѥрвімехъ  (610а); въ женахъ (639а..., 7х); на горахъ (693б, 709б); въ ризахъ (663а); по  ѥрихонскыхъ  стенахъ  (650б); на  небесѣхъ  (720б), на  небесѣхъ  (719а), на  небесѣхъ (710а), на небесехъ (650б); пріи исходищихъ (649а) итд. Сви наведени облици срећу се у деловима текста који су под непосредним утицајем црквенословенског предлошка. 99 Уп. Анђелковић, Маја, Проповеди на Дан Христовог рођења у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића, докторска дисертација, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Београд 2008. 100 Именицу харац у значењу „бој, битка“ Скок наводи као „madžarski vojnički termin harc < njem. harze ’Streit’...“ (Skok 1971–1973: 655). 119 – у генитиву, акузативу и локативу множине: ген. мн: нихъ (610а,... 5х), пре  нхъ  (620б), въ  градѣ  ихъ  (652а), ѡко  нхъ  (598а); моихъ  (658а), нашихъ  (650б, 675б); сіихъ (606а), сіихъ  (652а); въсѣхъ  (648а..., 4х), въсѣхъ  ради  (607а), въсехъ (594б..., 3х), свіихъ светыхъ (686б), ѡтъ многіихъ светыхъ  (591а), више въсехъ  светіихъ  (708а); из мртвыхъ  (637б, 640б), благіихъ  (594б),  божаставнихъ  (650а), божіихъ  (724а), ѡдъ  вишнихъ  (660б),  ѡдъ  вѣрныхъ  (621а),  землныхъ  (595а), ѡтъ многіихъ  (591а), мыслніихъ  (649а),  небесныхъ  (595а), небесныхъ  (652а),  плтаскихъ  (679б),  питателныхъ  (649а),  размніихъ  (659а),  скврныхъ  (652б),  хдіихъ  (721а),  чловѣчаскыхъ  (663б); ак. мн: на  нихъ  (619б, 628а, 664а..., 6х), за  нхъ  (706б), поглаажд  ихъ  (703б); за  въсѣхъ  (607а); на  насъ  грѣшнихъ  (693б), насъ  оубогіихъ  достоиныхъ  сътвори  (595а), зачетіихъ  (680а), рожденніихъ  (680а); лок. мн: на горахъ аермонскыхъ (693б), на горахъ аермонскихъ (709б), въ светыхъ (591а), по ѥрихонскыхъ стенахъ (650б). – у 1. л. јед. аориста и у 3. л. мн. имперфекта: 1. л. јед. аор: възвисихъ (693б, 709б), препадохъ  (592а, 619а), быхъ  (619а, 647а), смотрихъ  (608б, 619а), оузехъ  (620а), изаЂохъ  (620а), видехъ  (620б), трчахъ  (620б), заключахъ  (620б), ѡставихъ 622б), чхъ 622б); 3. л. мн. импф.: бїах  (658а, 698а..., 5х), држаах  (689а), слжах  (629а), молях  (697а), ношаах  (689а), чинях  (630а), чвах (634а) итд. Губљење х 4.11.7.2. а) За губљење, односно неписање х у корену речи нема много примера: леба  (617б), ѡ  леб  (616а), лѣбацъ  (636а), поред хлѣбъ  (607а, 677б, 678а),  хлебъ  (673а); трб (616а, 665а), поред трбх- 11х. У прилогу одмах имамо истовремено упрошћавање групе дм и губљење х: ѡмма (618а, 635а), омма (601б) – ово је црта која Венцловићев језик зближава са сремским говорима (Ивић 1997: 17). б) У генитиву множине глас х се чешће изоставља него што се обележава (преко стотину примера): некѥ и нестати (673б), щоно и е біило (629б); ѡтъ мои вратаа  (608а), твои масаала  (608а), ѡдъ  нашїи првашнїи  отааца  (620б), из вашіи вамъ  оустаа  120 (679а), нѥговы  ног  (709б), свои  сыноваа  (634а), овіи  м  блисталы  лча  (591а), тіи  мдарааца  (714б), онїи  годинїица  (641а); ѡтъ  свіи  пророкаа  (682а), свакы  непрїателя  (697а), спрођъ кои ѥретіика (707б); свїю небесны сіила (600а), ѡдъ небесны аггелаа  (612б), деветъ аггелскы хѡраа (698б), ѡдъ оны аггелскы арманды (699б), оу виденю  ватрены ѥзыкаа (633а), сврхъ свїю аггелскы хѡраа (708а), из анггелскы оустаа (679б), ѡдъ  вражіи  послова  (593б), ѡдъ  вѣрны  людї  (612б), свіи  Ђаволскы  послова  (631а), крывы послова (701б) итд. в) У акузативу множине енклитичког облика личне заменице за 3. лице само једном налазимо ихъ, док се 30 пута пише и и једном : не мог и я чатити ... а  крощо не можъ и чатити ... не мог и прочатити (599а), довѣде и к синаско горы и т и  богъ  ...  прехраны  (629б), оузеше  и  оучити  заакон  (630а), назваа  и  своіѡмъ  светомъ  црквомъ (632б), да и оучы (633а), саама ты  прознааешъ (643а) итд. г) Прво лице једнине аориста од глагола бити се скоро увек јавља као помоћни глагол за грађење потенцијала, и тада се увек пише без х. Навешћемо само неке примере у којима се види да је реч о 1. лицу једнине: ако би я и ѡдмчаѡ (619б); повребаѡ би я нѥга и ватїѡ (620а); я би ... ѡтишла к нѥм (622а); а како би я  ... иначе дїѥте родила (642б); како се я не бы язвїѡ (622а) итд. Група хв у корену хват- 4.11.7.3. Као што смо раније установили, група хв у корену хвал- у Беседама пише на сваком месту где се среће. Насупрот томе, иста група у корену хват- увек се замењује са в: ватаюђи  (630а, 664а, 721б), ватаа  (643а), поватати  (618б),  приватити  (626а, 668а), приватимъ  (610а), приватиш  (608б, 644б), привати  (619б), приватно  (722б), неприватанъ  (644а), приватилацъ  (603а), приватанѥ  (607б), ватїѡ  (620а), неѡбватно (626а) итд. Групе хт и хћ 4.11.7.4. У глаголу хтети испред вокала доследно се пише х (видети горе наведене примере). Али кад се х у овом истом глаголу нађе испред т и ћ, редовно прелази у к: зактевамъ  (608б, 609а), зактева  (644а, 699б, 706б),  ктеде  (631а), зактеде  (655а), ктеѡ  (706а),  зактеѡ  (694б),  зактеваню  (642а),  ктише  (689а); кђах  (707б),  кђааше  (698а), кђаше (696б) итд. 121 Ова црта подудара се са сремским говорима који би могли бити у основици Венцловићевог језика (Ивић 1997: 17), а налазимо је и у другим његовим делима (Албијанић 1987: 173), (Анђелковић 2008: 180–181). Сугласник х без етимолошког покрића 4.11.7.5. Венцловићев језик није лишен случајева у којима се појављује х које нема етимолошког покрића: холя (704б), пахоры, пахорскы (695б) итд. Посебан случај представља турцизам арапског порекла фајда, фајдисати (Škaljić 1966: 276), који Венцловић увек пише са групом хв уместо ф: хвад  (611а...,  5х), хвада  (690б), хваде  (609б), хвадише  (639а...,  4х), хвадисати  (666а) итд. *** Као општи закључак о употреби слова и гласа х у Венцловићевим Беседама могло би се рећи следеће: тамо где му је место а где га није писао, Венцловић свакако није ни изговарао х. Тамо где га је писао по свој прилици га није свуда изговарао. У којој је тачно мери употреба х одраз његовог стварног изговора, а у којој мери је то дуг писарској традицији – не може се поуздано рећи (Јовановић 1911: 173). Оно што из грађе пада у очи то је нарочито велика несразмера између броја примера у којима се х, бар што се писања тиче, чува у корену речи (преко 1200х) и броја одговарајућих примера у којима је х изостављено (свега десетак). Узроке овој појави треба тражити пре свега у јакој ортографској традицији и утицају предложака којима се Венцловић служио (српскословенски, рускословенски, руски), поготово ако се зна да је у његово време процес губљења х (и његове делимичне замене) у многим штокавским говорима био већ далеко одмакао (Ивић 1985: 34). 122 5. Преводилачки поступак Током досадашњег излагања више пута смо се осврнули на констатацију да би за детаљнију стилско-језичку анализу Венцловићевих прерада, као и за даље проучавање његовог дела, било потребно oдвојити оно што је у његовом раду изворно од онога што представља превод, прераду или парафразу познатих и непознатих изворних дела. У овом делу нашег рада покушали смо да начинимо још један корак на том путу, посматрајући начин на који се Венцловић односиo према предлошцима, као и у којој мери се одважавао да и сам проговори кроз беседе које је преводио. Приликом анализе Венцловићевог преводилачког поступка усредсредили смо се на девет од укупно тринаест беседа: једно слово Јована Дамаскина,101 пет слова Лазара Барановича из Труби словес проповедних,102 два слова Јоаникија Гаљатовског103 из књиге Кључ разуменија104 и једну беседу из Учитељног јеванђеља.105 Слова која смо проучавали налазе се на 170 од укупно 274 стране на којима су записане Венцловићеве беседе на Благовести. 101 Венцловић наводи: Слово третїе на благовѣщенїе пресветые богородице преподобнаго отца нашего  іѡанна из дамаска града (603б‒624б). 102 Венцловић наводи: Слово  петое  здѣ  из  трбе    на  благовѣщенїе  пресветые  владычице  нашее  богородице и приснодѣвы марїѥ (652б‒681а). 103 У литератури постоје различита уверења о језику којим је писан Кључ разуменија. Неки аутори наводе да је у питању пољско-руски, други украјински, трећи да је он близак народном малоруском језику. На основу наше грађе рекли бисмо да се ради о руско-украјинском језику богатом полонизмима. Желели бисмо да изразимо захвалност мр Миленку Панићу на помоћи при рашчитавању појединих делова текста Јоаникија Гаљатовског. 104 Венцловић наводи: поченїа  лтргіиска  из  ключа  книге  рске  Сказіиванѥ  слово  зде  а првое  На  благовѣщенїе пресветѣ богородицы (693б‒720б). 105 Венцловић наводи: Слово  г  из  поченїа  на  благовѣщенїе  пресветїе  и  приснодѣвы  владычице  наше богородице (720б‒727а). 123 За беседу Јована Дамаскина одлучили смо се јер је она до данас више пута привлачила пажњу истраживача који су се бавили Венцловићевим радом.106 Нисмо имали приступ предлошку за који бисмо поуздано веровали да га је Венцловић могао користити. Поређење смо радили према беседи која се приписује Јовану Дамаскину, записаној у Поменику водичничком,107 при чему смо поједина нејасна или нечитка места проверавали у текстолошки скоро идентичној беседи која се налази у једном Панегирику из XVI века.108 Оба рукописа су српскословенске редакције, иако верујемо да је предложак који је Венцловић имао пред собом био рускословенски, као и већина предложака које је користио. Беседу Из Поученија, како је назива Венцловић, одабрали смо након што смо у каталогу Библиотеке Епархије будимске уочили рукопис Учитељно јеванђеље,109 рускословенске редакције, за који верујемо да је могао бити извор из којег је Гаврило пренео ову беседу. Судећи по запису, рукопис се налазио у Ђуру у исто време када је у том граду боравио Гаврил. Анализу Венцловићеве беседе радили смо према поменутом рукопису. Беседе Лазара Барановича и Јоаникија Гаљатовског које је Венцловић, како и сам наводи, пренео из штампаних зборника Кључ разуменија110 и Труби словес,111 анализирали смо према овим зборницима.112 При избору беседа водили 106 Дамаскиновој беседи у Венцловићевој преради пажњу су посветили, између осталих и Г. Витковић, „О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића“, Гласник Српског ученог друштва, Београд 1872, Ђ. Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици ‒ стара српска књижевност I, Београд 1972, М. Павић, Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972, Ч. Миловановић, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића“, Зборник Матрице српске за књижевност и језик, књ. 29, св. 1, Нови Сад 1981, 27‒42 и Т. Јовановић, Стара српска књижевност. Хрестоматија. Београд ‒ Крагујевац 2000, 250‒255. 107 Зборник се налази у Архиву САНУ, под р. бр. 32. Исписан је српскословенском редакцијом и сматра се да је настао крајем XV или почетком XVI века (Стојановић 1901: 209–210). 108 Рукопис припада збирци рукописа Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду, р.бр. 1. 109 Сигнатура ЂУР1 у Н. Синдик и др, Опис рукописа и старих штампаних књига Библиотеке Српске православне епархије будимске у Сентандреји, Београд ‒ Нови Сад, 1991, стр. 137. 110 Галятовский, Иоанникий, Ключ разумения с[вя]щенником законным и свецким належачый, Друкарня Києво-Печерської Лаври, Київ 1659, http://www.rare.univ.kiev.ua/ukr/showbook/showbook.php3?0166662. 111 Баранович, Лазар, Трубы на дни нарочитыя, Друкарня Києво-Печерської лаври, Київ 1674, http://irbis-nbuv.gov.ua/cgi- bin/irbis_ir/cgiirbis_64.exe?Z21ID=&I21DBN=ELIB&P21DBN=ELIB&S21STN=1&S21REF=10&S21 FMT=online_book&C21COM=S&S21CNR=20&S21P01=0&S21P02=0&S21P. 124 смо се мишљу да су штампани зборници, у недостатку поузданог директног предлошка, погоднији за анализу Венцловићевог преводилачког рада, јер нису били подложни изменама у мери у којој су то биле рукописне књиге. Осим тога, у литератури је већ примећено да је Венцловић често и радо преносио текстове Барановича и Гаљатовског и да је према њима гајио посебно поштовање.113 Поређењем са наведеним предлошцима настојали смо да раздвојимо дословно пренесени текст од оног који представља Венцловићеву прераду. У анализираним беседама препознали смо неколико врста Гаврилових интервенција: допуне које немају паралелу у предлошку, затим слободније парафразе изворног текста, превођење лексема из оригинала речима другачијег облика, истог или блиског значења и преношење сегмената на српскословенском. У текстовима Беседа које дајемо у прилогу овом раду, као и у примерима који следе, ове интервенције графички су приказане на следећи начин: једноструком линијом подвучена су Венцловићева уметања; двоструком линијом подвучено је превођење синонимима; таласастом линијом обележени су слободнији преводи и парафразе; испрекиданом линијом означени су делови текста које је Венцловић пренео на црквенословенском; верно преведени делови текста нису подвучени. Места у примерима на која смо желели посебно да укажемо, осенчена су сивом бојом. Примере наводимо тако што прво дајемо цитат из предлошка, а затим Венцловићев превод. Предлошци су означени на следећи начин: Д – беседа Јована Дамаскина, Б – беседе Лазара Барановича из Труби словес, Г – беседе Јоаникија Гаљатовског из Кључа разуменија и П – поученија, тј. беседе из Учитељног јеванђеља. Венцловићев превод је означен са В. Пошто смо на овај начин упоредили Венцловићеве Беседе са наведеним предлошцима, покушали смо да сагледамо најкарактеристичније одлике његовог 112 Имали смо у виду да постоји више издања ових зборника. Труби словес је штампан 1674. и 1679. године, а Кључ разуменија 1659, 1660, 1663 и 1665. године. 113 Видети нпр: Ч. Миловановић, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића, II“, Зборинк Матице српске за књижевност и језик, књ. 30, св. 1, Нови Сад: Матица српска, 1982, 5 и М. Павић, Гаврил Стефановић Венцловић, Београд, 1972, 133‒134. 125 преводилачког поступка. Надовезујући се на досадашње анализе Гаврилових превода,114 посматрали смо неколико основних праваца у којима тече његов рад на адаптацији текста. Попут ранијих истраживача, и ми смо као најчешћу и најкарактеристичнију особину препознали различите начине на које Гаврил допуњава изворни текст. Даље, показало се да приликом преношења Гаврил повремено, иако ређе, изоставља одређене делове предлошка. Затим, посматрали смо како Венцловић приступа превођењу изворног текста. Највећи део предлошка он верно преводи на народни језик. У сразмерно малом броју реченица дословно преузима појединачне црквенословенске речи из предлошка. Значајно је већи број примера у којима је очевидно његово настојање да избором што различитијих изражајних средстава на народном језику измени, оживи и приближи текст слушаоцу. Венцловићеву креативност при превођењу илуструју и примери мање или више синонимичних низова, у којима поједини изрази варирају према истој речи у предлошку. Као што је установљено у литератури, једна од најважнијих одлика Венцловићевог књижевног рада уопште је напор на превођењу цитата из Светог писма. Један број тих цитата припада и православној химнографији. Важно је поменути да је, поред тога што је смело и вредно преносио на народни језик, Венцловић поједине краће или дуже делове текста остављао на црквенословенском, најчешће само мењајући редакцију. Није ретка појава мешања српскословенског и народног језика, понекад чак и у оквиру исте реченице. 114 Видети нпр: В. Јовановић, „О језику Гаврила Стефановића Венцловића“, Српски дијалектолошки зборник, књ. 2, Београд, 1911, 105‒306; Ч. Миловановић, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића“, Зборинк Матице српске за књижевност и језик, књ. 29, Нови Сад: Матица српска, 1981; Д. Стефановић, „О неким језичко-стилским особинама Венцловићевих списа о Светој Петки“, Рачански зборник 7, Бајина Башта, 2002, 49‒60. 126 5.1. Венцловићева проширења приликом превођења Начин на који Венцловић уноси допуне у текст који преводи до сада је већ разматран у литератури.115 Још је Владан С. Јовановић, почетком ХХ века, на примеру Венцловићеве верзије Барановичевог Мача духовног, показао да на 94 реда оригинала долазе 164 Венцловићева реда. То значи да су Венцловићеве парафразе, додаци, умеци и поуке износили више од трећине изворног текста. У другом случају В. Јовановић показао је да у преради на 94 реда оригинала стоји 70 Венцловићевих редова, што га је природно навело на констатацију да компаративна оцена Гавриловог дела захтева посебну експертизу у сваком конкретном случају, од дела до дела (Павић 1972: 233–234). У беседама које смо анализирали покушали смо на сличан начин да покажемо колике су Гаврилове допуне у односу на изворни текст. Податке који следе износимо ради боље илустрације, иако имамо у виду да оваква врста квантитативног поређења није у потпуности меродавна. Упоредили смо број речи у сегментима Венцловићевог текста који представљају веран превод са бројем речи унетих или парафразираних делова. Показало се да Венцловићеве интервенције на беседама из Кључа разуменија, Учитељног јеванђеља и Дамаскиновој беседи, чине приближно половину текста. Са друге стране, у беседама из Труби словес Гаврилове допуне чине свега једну петину, што потврђује чињеницу да овај вредни писар није увек био једнако инспирисан предлошком. Венцловићева прерада Дамаскинове беседе садржи укупно 7947 речи, од чега смо 3400 идентификовали као оригиналан Венцловићев текст, а 95 речи као парафразе. У беседама из Кључа разуменија од 10 011 речи 3987 чини Венцловићев оригинални текст, а 1588 парафразе. Беседе из Труби словес садрже 115 Видети: В. Јовановић, „О језику Гаврила Стефановића Венцловића“, Српски дијалектолошки зборник, књ. 2, Београд, 1911, 105‒306; Ч. Миловановић, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића“, Зборинк Матице српске за књижевност и језик, књ. 29, Нови Сад: Матица српска, 1981, 27‒42; Д. Стефановић, „О неким језичко-стилским особинама Венцловићевих списа о Светој Петки“, Рачански зборник 7, Бајина Башта, 2002, 49‒60; Т. Јовановић, „Прича о три пријатеља као проповед код Гаврила Стефановића Венцловића“, Рачански зборник 8/9, Бајина башта, 2004, 37‒47; С. Јелесијевић, Изворна књижевна дела Кијевске Русије у српскословенској рукописној традицији, докторска дисертација, Филолошки факултет, Београд, 2012, 211. 127 10857 речи, од чега смо 1863 означили као оригинални, а 936 парафразирани текст. У беседи из Учитељног јеванђеља пребројали смо 2354 речи, од чега 1198 оригиналног текста и 493 парафразираног. Допуне које Венцловић уноси у текст јављају се у виду сегмената различите дужине. Понекад се они састоје из само једне или две речи, а понекад од целе реченице или више реченица. Посебно су занимљиви они сегменти у којима се Венцловић удаљава од оригинала и уноси делове који не само да немају паралеле, већ нису ни строго везани за контекст предлошка. Приликом анализе примере смо разврстали по дужини сегмената које је Гаврило уносио у текст. Ови сегменти се, осим по дужини, разликују и по садржају, односно порукама које је Венцловић желео да упути својим слушаоцима и читаоцима, о чему ћемо детаљније проговорити у тематској анализи. Бројни су примери у којима Венцловић реченицу из оригинала проширује 5.1.1. само краћим сегментом од једне, две или три речи. Често је додатак само понека партикула, заменица, везник и сл. Овим допунама он претежно не утиче на значење текста, већ само наглашава и појашњава поједине исказе из оригинала. Кратке допуне налазе се понекад и на више места у истој реченици: Дамаскин Д. пришьствїе вышняго цара неисповѣдимоѥ В. доходакъ к тебы вышнѥга цара недомишлѥнъ (609б)   Д. живь господь богь мои яко чистаа ѥсмь В. тако ми мога господина бога ... како самъ я чистаа дѣвока (618а) Баранович Б. Богъ слово явисѧ въ Плоти В. те из нѥ богъ слово кааза намъ се тѣлесно (653б) 128 Б. Величитъ дша моѧ Господа Словеса Молитвы и Благодаренїѧ  В. величіитъ дша моя господа ... то с нѥне речы богомолске и благодаарне (657а) Б. Ѹлови Дха свѧтагѡ и Маріа в то времѧ єгда наде на ню   В. оуловы светога дха и марїа дѣвица оу то време каде саамъ паде на ню (655а) Б. Постави раб твоем  В. постави ми твоме рааб (667а) Б. Господь с Тобою В. таа господъ е богородице с тобомъ (669б) Гаљатовски Г. Пречистаѧ Дѣва молитсѧ Бог за всѣхъ люде В. чистаа дѣва за све люде ѡна горе моли се господ бог (697б) Г. бо написанѡ В. тако се  быбли піише (700б) Г. пречистаѧ Дѣва матцѣ єгѡ въ снѣ показаласѧ В. яви се богородица тадаръ  сн нѥгово матери (701б) Поученије П. и богъ вожделѣ быти В. зактеваюђи то да ѡнъ богъ бде (721а) П. си єсть таины сїа сила В. и то е ово таны снаага (721б) П. сего ради стоять свѧщеници якоже ѡбщни ѡтци мироу  В. зато свда стоеђи наши свещеници кано ѡбщіи ѡтци мир (724а) П. Красного дне и свѣтлого празника благовѣщениѧ 129 В. Краснога и яснога овога дна праздникъ благовѣщенїа (720б) Посебно су значајни примери са једним или два квалификатива. Уметање квалификатива је чест и карактеристичан поступак којим Гаврило настоји да приближи, појасни или живље дочара појам из предлошка. „Примери показују да су квалификативи, често као проширења информација, у служби објашњавања. Они, неретко, доприносе и поетско-језичком изражавању.“ (Стефановић 2002: 52) О квалификативима ће бити више речи у поглављу о стилским фигурама, док у следећим примерима приказујемо на који начин их писар уноси у изворни текст: Дамаскин Д. видещи юноше благовиднаго В. видим те да си сасма лѣпъ и хбавъ момакъ с красна стаса (608б) Д. красота и сладость соуть глаголи твои В. сладка дивота лепа твое с те беседе (613б) Д. и вьсакь ѥзыкь бренны В. и свакы з блата меснатъ ѥзыкъ (614а) Д. ѡ земльнемь же соудищоу вса тебѣ нерадено боуди В. а за ѡвы людскы земляны сдъ хичъ и не маари (617а) Д. слоужити господоу богоу моѥмоу сьтворшомоу ме В. господ бог моме слжити чисто а не погано коино ме е створїѡ (621б) Баранович Б. Съ Посланїемъ посланъ бѣ Архаггелъ къ Дѣвѣ Марїи В. С книжномъ послааницомъ послаатъ бы архаггелъ г девокы маріи (653а) Б. не на скрижалехъ Каменныхъ В. не на камениты моѵсеѡвы скріижаліи (653б) Б. Се Раба Господнѧ бди мнѣ по глагол твоем  130 В. нек ми то бде по твоме говореню доказіиват (656б) Б. слово твое въ страхъ В. за страхъ твое изговорно слово (667а) Гаљатовски Г. бо єи хвалѧтъ всѣ люде В. крощоно савъ свѣтъ ню гласовито хваалы (694б) Г. презначали тыи три станы три сыны Ноевы Симъ Хамъ и Афетъ В. и таа три людскаа на свѣт ѡбашка реда постала с ѡтъ ноевы трїю м сыноваа сима  хама и афета (695б) Г. и Пречистаа Дѣва В. Пречистаа дѣвица марїа яђима и аннина єво ѥднорогѥна кђи (696а) Г. Маєтъ пречистаѧ Дѣва мѣстце и в небѣ межи всѣми Аггелами В. Имаа  пречиста  дѣва марїа  своя  столичнаа места  горє  на  неб мегю  свима  аггели  (698б) Поученије П. якоже пишеть, даѫе въсновлениє приимемъ В. како се ѡ томъ піише и  божїе синовство оуведе (721б)   П. даже к томоу не боудемъ раби, но свободни В. да више к отоме не бдемо оу вражїем робств (721б) П. и молимъсѧ ѡ всѣхъ человѣцѣхъ якоже оучить насъ писаниє В. те се молимо за све люде вѣрне и невѣрне како що насъ свето піисмо оучы (723б) Венцловић реченицу из оригинала некада проширује и дужим сегментима, 5.1.2. који варирају од неколико речи до читавих зависних или независних реченица. 131 Ове допуне се могу јавити и на више места у једној реченици, а у појединим примерима уметнути текст по обиму превазилази изворни. Дамаскин Д. якоже ѡбаче азь вь оужасе быхь  В. да самъ се врло препала и дор се пронераазила оу себы (608б) Д. рожденїе не оувѣдаѥмо  В. недознано ти роденѥ без дѣвоячкогъ померена квара (609б) Д. и сего ради не хощоу благовѣщенїе приѥти В. зато и не пріимамъ твога ѡбріицаня ни га слшамъ ако що ми говорїѡ (611а) Д. приде бо вь мою хижоу безь ѡповѣданїа приближити се кь мнѣ В. ама како си ты то смѣѡ дрзнти тако ѡвде оулезти к мени чдимъ се без гласа  мою  кђиц ни кцноѡ оу враата ни запіитаѡ слобода лї е оуђи (612б) Д. не бои се мариамь В. не бо се ни се що ѡтъ чега препада марїамлїе (613а) Д. се раба господьня боуди мнѣ по глаголоу твоем В. чѡ си ѥръ самъ се к отоме предаала те сам ти рекла се раба господня бди мне по  глагол твоем (615б) Баранович Б. Благодать вам и миръ  В. благодатъ и миръ ѡтъ бога да вам се оумножы (655б) Б. но къ всѣм речетъ В. ама допосле пакъ к свіимъ жидовомъ казюђи се ѡвако е говорїѡ (660б) Б. Радсѧ обрадованнаѧ Написа Апостолъ В. рад се ѡбрадованнаа пише апостолъ павалъ те овако свакомъ говоры (665а–665б) 132 Б. Сын человѣческом не имщем где главы подклонити В. човѣчемъ сын що нигде на земли ни толико места свога нїе имаѡ гдѣ бы свою глав  ѡтъ снца ѡтъ кише ли подклонїѡ (669а) Гаљатовски Г. ѡбавѧлсѧ Моѵсе ити до Фараѡна и мовити до него вымовѧлсѧ неспособною мовою своею  В. на то  оустрчаѡ  се  е и  бояѡ моѵсе ити к цар фараѡн такве незгодне прођ цара  рѣчи  говорити м  те  се  ѥ предъ  богомъ  своіѡмъ мааномъ ѡдріицаѡ  како  не може  то  ѡдъ нѥга быти ѥръ ѡнъ е оу ѥзык мтавъ (694а) Г. же и мои Богъ оуста ѡтворит и начитъ мене що маю мовити В. да мо богъ хође то оучинити те и моя ђе оуста ѡтворити и начиткѥ ме що е за потреб  изговаарати (694б) Г. ѡ чимъ Пречистаѧ Дѣва сама Пророковала мовѧчи Ѡтъ нынѣ блажат мѧ вси  Роди  В. како що е ѡна и саама то прорекла кодъ елисавете  захаарин дом ѡ себы ѡтсадъ рече  блажетъ ме въси рѡди (695а–695б) Г. бо люде посполитыи даютъ паномъ своимъ дань В. пахори порцїю плаађаю и десетакъ съ землѥ и издааю своіѡ господи (695б) Г. и теперъ котрыи люде мают за Патронк Пречистю Дѣв В. та  и  досадъ  здѣшаю  се  те  спреке  коино  за  патрон  да  речемъ прїателиц  имаа  себы  свет богородиц (711а–711б) Поученије П. законоу бо божїю не повиноуєтсѧ. ниже бо можеть В. заакон  се  божїю  ни  црковномъ  оустаав  не  покаара  нити може  лакомацъ  икадъ  покоранъ быти и тафраџїа (722а) П. должни єсмы скорбити и ѡ братии нашеи соущихъ во плененїи 133 В. джни смо тжити и бринти се за наш брађ кои с оу коіѡ неволи оу робств ли и по  тамницаа (722б) П. и всѧкыи человѣкъ долженъ єсть молитисѧ на всѧкомъ мѣсте В. Такогѥръ  и  свакы  по  себы  свакы  данъ  да  имаа  свое молѥнѥ  доконаавати  где  се  годъ  собомъ находы на свакоме мест и пт (726а) Понекад Гаврил додаје целе реченице или чак више реченица, разрађујући и 5.1.3. развијајући мисао из предлошка. Оваквим допунама он настоји да „оживи и обогати основни текст народским изразима и колоквијалним обртима“. На тај начин, исказ из оригинала, често сув и незанимљив, добија сасвим нову боју и живахност (Миловановић 1981: 35). Дамаскин Д. и не ѡбикохь сь тоуждимь отьноудь бесѣдовати В. не пріистои ми се више з дргы момци свога разговора имати ни то и саама зактевамъ  чинити и  стидіим  се врло  да би  с каквомъ мшкомъ  страаномъ що беседити  а млаад  момчадъ ни видети не зактевамъ а камоли да сво кои разговоръ сво имала би ш нима  (608б–609а) Д. благовѣствю ти радость благовѣщенїа В. рече аггелъ знаам те какве сы натре дѣвоко алъ я єво тебы лажливы маазліица  не доносіимъ него праав ти радостъ изказемъ що є заа те болѥ (609б) Д. и моужа не сьвѣмь В.  нити  за  мжк  стран  знаамъ  него  та  що  е  предаа  ме  быѡ  изашаѡ  и  говорїѡ  е  са  мномъ  кано  дргъ  и  братъ  ми  пощено  из  далѥгъ  стоеђи  враата  нїе  ѡтвораѡ  ни  на  оулазк ни излазк виде се кодъ мене пааке га исто неста (618а) Д. Єда аггель бѣяше въ снѣ явлеи ми се и рекы ми В. рече іѡсифъ страданъ та не знамъ нещо самъ чдно снїѡ ове нођи не знамъ да лї е  то аггелъ бїѡ що ми се е на сн оуказаѡ те ми рече (623а)  Д. се раба господьня боуди мнѣ по глаголоу твоем 134 В. чѡ си ѥръ самъ се к отоме предаала те сам ти рекла се раба господня бди мне по  глагол твоем я вѣђъ що више ѡдъ мене ищешъ що ли чекашъ т док те мо старацъ  затече те и обадвое изржены бдемо ты кѥшъ знамъ измађи и ѡтіити алъ мени кѥ горко  пасти с цангрызанѥмъ нѥговымъ и спочитанѥмъ (615б) Баранович Б. Благовѣствет  Архаггелъ  Богородицѣ  подобаше  Чисто  Дѣвѣ  Благовѣствованїе  прїѧти ѿ Чистагѡ Аггелскаго Чина имѣѧше принести слѡвеса Господнѧ слѡвеса чиста  подобаше и самом Аггел приносѧщем чист быти  В. лѣпъ гласъ гавріилъ доносы дѣвокы како то и валядїаше чисто дѣвочицы добаръ  гласъ  и  пріимити  ѡтъ  частнога  аггелскога  господства  тако  то  пріилика  и  бїаше  принести те  господинове  големе  чисте  рѣчи  и  самоме  томе приносїѡц  аггел изборли и  славн  на  глас  предъ  аггели  господин  богородицы  коино  ѡдъ  цара  царицы  потаны іѡ гласъ доноси защо и то е поназавише чдо како то небесны не само царъ  него и творацъ све ствари договаара се съ земляномъ царицомъ с ѥдномъ дѣвокомъ  сиротномъ без матере без отца с тЂомъ хранѥницомъ како ђе съ своимъ царствомъ  оупраляти що ли чинити ш ніиме како ли провіигяти нека то и ш нѥномъ воліѡмъ бде  (654б–655а) Б. Седмъ словесъ чтемъ въ Єѵаггелїи яже изрече Пресвѧтаѧ Богородица Первое Вина не  имт В.  Седамъ  рѣчы  хрискяни  находіи  се  оу  светом  єѵаггелїю  Како  чатіимо  що  и  е  светаа богородица изрекла прво да речемъ последнѥ и на првомъ свршимъ кадъ е   кана галиле на свадбы к сын рекла овы сватовы садъ немад що пити не мад віина  (657б) Б. Величитъ дша моѧ Господа В. величіитъ дша моя господа кадъ е тако погледаѡ наа ме хд ѡтселе свакы рѡдъ  хође ме з діикомъ хвалити (657б) Б. Понеже Благоволи Господь в земли свое хотѧ да дасть плод сво В. ѥрно  господъ присвоява  се  з добротворенѥмъ к  своіѡ м земли  а міи  смо христїани  таа нѥгова земля що ю богъ назире каара и миле ищђи м да издаае сво плодъ (675а) 135 Гаљатовски Г. Когды посылалъ Богъ Моѵсеѧ до Фараѡна Кролѧ Егѵпетскогѡ и казалъ мовити єм жебы  выпстил з Егѵпт люди Ізраилскіи  В.  За ѡногъ  даѵнашнѥга  добы Кадъ  ѥ  богъ  пошиляѡ пророка мѡѵсеа  к  ѥгпатском  цар фараѡн те м закааза да м имаа говорити не молеђи се ни на колена предъ нимъ  падаюђи каа цар него стоеђи спрођъ очїю м и ощро говоређи да псты люде іисраилске из  свое м землѥ изаађи (693б–694а) Г. же не могл ѡтъ килка днї мовити   В. а ѡдъ много даанаа имаа како нища ни говорити не може и ондре бистро и разговетно  говоренѥ валяа човѣк предъ царемъ и свіи м боляри да ѥ лише ѡ таквомъ жстромъ  посл беседа и ѡ чем ове речи докндисемъ (694а) Г. назначил  и  мене  Богъ  днѧ  нынѣшнего  жебымъ  мовилъ  до  Пречистои  дѣвы  Кролевои всегѡ свѣта и хвалилъ ѡню бо сего днѧ єстъ свѧто Благовѣщенїе Пресвѧтои  Богородици В. и мене е господъ богъ єво ѡдредїѡ данашнѥга дна да бы хвалѥне рѣчы изговаараѡ до  пречисте дѣвице марїе царицы свѣга свѣта како людско тако исто и аггелско а  божїіѡ  матеры  те  некаако  за  мк  мї  е  такво  госпог  оусдити  се  с  неразмствомъ хвалитї е алъ що да чинымъ оуздаюђи се на нѥн разборит добр к людма  милостив  волю  валя  ми  се  поксити  изарадъ  овога  великога  года  нѥна  данашнѥга  праздника благовѣщенїа пресвето богородицы (694а) Г. перше показалсѧ дитѧткомъ малымъ потымъ то в дванадцѧти В.  понаапре  оукаазаѡ  се  е  бїѡ  дететомъ  маечкымъ  после  дванастогодищанъ  кадъ  га  мати с іѡсифомъ тражеђи тређы данъ нааЂоше оу ѥрсалимско цркви дишпощаюђи  м се ѡ книзи с матори оучители (717а) Поученијe П. прельстибосѧ праотець нашъ адамъ змиємъ, и злоначалнымъ врагомъ дїаволѡмъ В.  защоно  испрва  нашъ шкндетъ  се  адамъ ѡдъ  ѕмїе  ѕвизданѥмъ  ѕл  вѣще  превары лкавога испрва людоморца сотоне враага що га наврды с оумомъ своимъ високо се дизати  що нїе ни може быти (721а) 136 П. и богъ вожделѣ быти В. зактеваюђи то да ѡнъ богъ бде заборавы се тога да е ѡдъ землѥ за слжб божїю  създаатъ (721) П. и молѧтсѧ ѡ всѣмъ мирѣ оумирениє В. моле  се ѡ  свѣм  свѣт ѥднаако  да богъ  сміиры мегюсобно вилааетъ те  свакы  радъ  немира да престане  земли ратъ и рааздоръ оу вѣри таа инаатъ и смђня що е многаа  (724а) П. и сихъ ради должни єсмы доуховно праздновати и доуховно ходити прѣподобиємъ  и правдою любовию и кротостию В. тога радъ джни смо га побожно свѣтковати и дшевно ходити пощено с правицомъ  милокрвно и кротко не пшити се по себы ни се що кечити и бечити спречати се на кога и   носъ дхати мрщало (722а) У појединим случајевима јеромонах Гаврило проширује предложак дужим 5.1.4. сегментима који нису уско повезани са садржајем превођеног текста, већ у њему имају ослонац или инспирацију за даљу разраду. То су најчешће дигресије које представљају садржински мање или више самосталне целине. Овакви сегменти, који немају паралеле у изворном тексту, посебно су значајни за проучавање оригиналности Венцловићевог стваралаштва. Дамаскин Д. 0 В. да  каде  стиже  с  пта  м  оу  назааретъ  праведны  іѡсифъ  доЂе  своме  дом  изаагѥ  дѣвока марїа ис кђе предъ нѥга ссретн га и лепо дочека згледн е ѡнъ ѡ виде да е  здѣтна врло м тжно бы и ѡдертіи се що не може быти ѡде нтра нища іѡ наполю не  рече  док  се  не  сместы  оу  дом  после  седе  оунтра  и  дозваа  е  насаамо  предаа  се  оузе  е  на  миндростъ те  е налепо тихо поче распитіивати що то бы ѡдъ нѥ илъ е кдъ на  стран  скіитала се илї е ко ѡнде к ніѡзи шняѡ се долазеђи те е то добіила оу себы (616а) Гаљатовски Г. 0 137 В. а тко ли се све стараѡ само ѡвога свѣта како ђе се лепо ѡбживити да е болї и напреднїи  таа саамъ може то знати да тамо вѣђъ нища некѥ имати ѡтъ свега е маазлъ ѡстаѡ ни  пристаѡ тамо ни ѡвамо а тко ли іѡще по ѕліи птовї е ходїѡ и с неправдомъ се е  ѕлобы  жіивїѡ тымъ е место ѥдно з Ђаволи вѣчнаа мка (699а) Г. 0 В. С людма добры и богобоязливы изарадъ свое милости и пречисте м дѣвы марїе  нѥгове  драаге  матере  по  волности  христосъ  богъ  нашъ  испняа ѡніи  свѣтъ  празна  места ѡткдно с испали ѡвіи ѕли ангѥли що се садъ изподъ неба выяю и како е горе кое  аггелско хоро ѡтъ кое рке више више тако по нма кѥ горе и добре христїанѥ више више  разреЂивати за стаянѥ коино ѡвде за овога живота болѥ болѥ оузбд раадилы ѡ дши се  подижђи оу шестоме хор бораве све аггелскаа господа (704б–705а) Г. 0 В. а аколи тко то мисли по калвинскы с поздаанѥмъ своимъ на божїю милостъ на  божїю ли матеръ и на кое свѣце грешеђи и не ѡтстаюђи се да м се ѡпросте никадъ то  неђе быти или пакъ оу томе држи ѡпрощенѥ що се е исповѣдаѡ и причестїѡ а не кае се мчеђи  свое  тѣло  та  да  и  не  мислы  да  е ѡпрощенъ    томе  и  на  сдъ  божїи  з  грѣхомъ  хође  изађи и с оніимъ дховникомъ заѥдно кои га баадїава дреши и праща те мк теглити  ако  се ѡвде  с  мкомъ  не ѡчисти  и  не  испере  кадъ  престане  човѣкъ  и  с  ѥзыкомъ  и  срдцемъ грѣшити и толико свои сзаа пролїе колико е на крщеню воде на нѥга изасто ондаа  вѣђъ знати кѥ да е прощенъ ѡтъ свега м грѣха тако светы отци казю нити без трда  ни без  сзаа коме имаа прощенѥ  а  слша дете  поздааницы без мке  за ѡпрощенѥ грѣхова  свои що намъ апостолъ паваѡ казе пишђи къ коринтомъ оу зачел рѳ ако за овога  намъ живота текъ само  христа се хођемо здати без нашега трда то понагоры смо ѡтъ  свїи люды єда рече христосъ грѣх е накнаЂацъ да не бде то въздааси речено е комждо  по дѣломъ єго (712б–713а) Поученијe П. 0 В. зато  по  заповѣсти  божїіѡ  како  е  саамъ  крозъ  пророка  исаїю  рекаѡ  богъ  віи  свещеницы молите  се  и  говорите  моимъ  людма  да  моѥ  заповѣди  слшаю  и  творе  данъ  на  данъ велы ѡни мене ищ а саами собомъ оудаалюю се ѡдъ мене с престпліиванѥмъ мога  ми заказіиваня и како да и нагледамъ како ли ђ имъ помођи кадъ сами себы ѕло копаю  138 єво  и  я  вам  се  лепо  моліимъ  и  за  бога  васъ  просіимъ  бааръ  т  заповѣстъ  божїю  испняте що нїе мчна свесрдо се за све те люде (725а) П. 0 В. ако  се  валяло    любави  држіимо  те  се  ѥднако  за  све  люде  моліимо  и  ѡ  свѣм  бога  благодаріимо  наалетъ  з  добромъ  подносимо  никога  не  кдіимо  ни  ѡпадаамо  с  отога  држааня се таква свако благо доходы и рине Толико брађо да се просвѣстимо що міи саами  чинимо ни на кога да не ѕлобіимо свакы гаарезъ каѵг ташкаюђи са ща ли се згааЂа с отога  ѥзыкъ за збе лепо е држати и рке съзжмїати к себы (724б–725а) П. 0 В. милокрвства пожалива више ѡдъ насъ истеже богъ више неголи справе кое подшне  сва  е  нѥгова  господъства  тафра  и  помпа    людскоме  милокрвств  и  жалѥню  по  брађи  намъ своіѡ нелагодно и неволно (722б) Самосталне целине Венцловић понекад додаје и на српскословенском, 5.1.5. премда у знатно мањем броју примера. Допуне су у виду зазива и општих места из православне химнографије. Г. 0 В. єгоже оугонзнти сподоби насъ христе боже яко благъ и чловѣколюбацъ аминъ  (704б) Б. 0 В. молитвами  пресветые  богородице  господи  іиссе  христе  боже  нашъ  помил  насъ аминъ (666а) Г. 0 В. благословеннаа  ты  єси  въ  женахъ  и  мы  глаголѥмъ  и  благословенъ  плодъ  оутробы  твоее  яко  родила  єси  христа  спасителя  дшамъ  нашимъ  єгоже  оубо  милостива намъ сътвори ныня и въ данъ сда аминъ (716а–716б) 139 5.2. Изостављање сегмената изворног текста при превођењу Приликом прерађивања текста Венцловић, поред тога што уноси нове сегменте у превод оригинала, повремено изоставља одређене краће или дуже делове текста. Важно је нагласити да је број оваквих примера значајно мањи од броја допуна и своди се на свега десетак примера у сваком од анализираних текстова. Посматрајући ову појаву, имали смо такође у виду да је изостављање текстуалних целина, поред тога што је део преводилачког и прерађивачког поступка, у неким примерима очигледно последица лапсуса, омашке, превида или неразумевања. У неколико случајева изостављен је само краћи сегмент, једна или две речи, 5.2.1. понекад на више места у реченици. Ова појава се најчешће може приписати преводилачком поступку. Дамаскин Д. глаголы ми оубо рѣснотивно вьскорѣ глаголи В. брже ми каз и изговоры (616б) Поученије П. и молѧтсѧ В. моле се (724а) П. но и вѣрнии вси В. него свіимъ христїаномъ (726а) П. независтна бо єсть благодать В. божїа е благодатъ независтлива (726а) П. воплотивыисѧ  ѿ  доуха  свѧтого  и  марїа  пречистия  и  пренепорочныа  и  приснодѣвыа  В и ѡдъ ове пречисте дѣвоке марїе ... з дхомъ светымъ (721а) 140 Занимљивији примери су они у којима је Венцловић изостављао дуже 5.2.2. сегменте, понекад и целе реченице. Често су то општа места, понављања или компликоване црквенословенске сложенице. Не можемо, међутим, са сигурношћу тврдити када је до изостављања дошло омашком, а када са намером. Понекад је прилично извесно да није разумео неки део предлошка или га је сматрао сувишним и неразумљивим за оне којима су беседе биле намењене, па га је једноставно изоставио или заменио својим текстом. Баранович Б. Ѹкрѣплѧетъ  размно  єгда  глаголетъ  Не  босѧ  Марїам  Сице  явленно  свое  посланїе  исполнѧетъ єгда глаголет Се зачнеши въ чревѣ и родиши сына  В. паметно е теши каде рече єво ђешъ зачети оу себы те сына кѥшъ имати (656а) Б. и  тамѡ  бѡ  рка  твоѧ  наставит  мѧ  и  оудержитъ мѧ Десница  твоѧ  Ѹвидѣ  Величїе  Єгѡ  Царь Давыдъ глаголѧ Велї Господь нашъ В. алъ  и  онде  кѥ  ме  досеђи  твоя  рка  и  наађи  ме  и  твоя  кѥ  ме  десница  задржати  и  преместити с места (659б) Б. Радсѧ  Ѡбрадованнаѧ  Господь  с  тобою  Словеса  стъ  Архаггела  Гаврїила  къ  Пресвѧтѣ Дѣвѣ Марїи написаннаѧ оу свѧтаго Єѵаггелиста Лки в Главѣ  в  зачалѣ   В. радоуи се ѡбрадованна господъ с тобою (661а)  Б. иже єст Христосъ Господь въ градѣ Давыдовѣ Бди ми по глагол твоем  В. щоно е господинъ христосъ оу давыдов граад (666а) Б. Ты же радоватисѧ повелѣваеши Радсѧ ѡбрадованнаѧ Господь с тобою В. а ты ми заказешъ радовати се радоуи се ѡбрадованнаа (668а) Б. напишетъ тожде Апостолъ Сегѡ ради Радсѧ ѡбрадованнаѧ  В. да тога радъ и ты рад се ѡ обрадованна (673б) Б. Того не босѧ ина аки бы реклъ Соломонъ Того всѧко босѧ В. ѡсвемъ нѥга никога се дргога не бо ко ли се нѥга бои (674а) 141 Гаљатовски Г. з того Хор былъ Тронъ огнистыи з колами ѡгнистыми  В. с отога ѥ хора ѡніи високы престолъ ватренїи быѡ що га е пророкъ даніилъ видеѡ (705б) Г. Вита ласки полнаа Панъ з тобою єще и длѧ тогѡ пречистаѧ Дѣва маетъ в небѣ  мѣстце  з  пренасвѧтѣшою  Троицею  вышше  всѣхъ  люде  свѧтых  и  вышше  всѣхъ  Хорѡвъ Аггелскихъ В. рад се ѡбрадованна господъ с тобою (708б–709а) Г. такъ мовил  до  неѣ Аггелъ Гаврїил  Радсѧ ѡбрадованнаѧ Господь  с  тобою  вита  ласки полнаа Панъ с тобою В. рад се ѡбрадованнаа господъ с тобою (716a) Поученије П. понеже  тако  оучить  и  тако  повелѣваєть  намъ  и  совѣщаеть.  и  божественыи  свещенныи апостолъ В. овако насъ оучыи и говаара христовъ светы апостолъ (723а) П. даже к томоу не боудемъ раби, но свободни. не к томоу пристрастни. но бестрастни  В. да  више  к  отоме  не  бдемо  оу  вражїем  робств  ... него    чистоты    правды  слободни  боравимо (721б) П. независтна бо єсть благодать и всѣхъ призываєть, не токмо свѧщенныа, но и всѣхъ  прочихъ.  и  всѧкыи  человѣкъ  долженъ  єсть  молитисѧ  на  всѧкомъ  мѣсте.  и  ѡ  царствїи єже ѿ бога, и ѡ церкви и ѡ присносоущныхъ вѣрѣ В. божїа е благодатъ независтлива и свїю насъ скпа ѥднако съзіивлѥ на доброчиненѥ  Такогѥръ и свакы по себы свакы данъ да имаа свое молѥнѥ доконаавати где се годъ собомъ  находы на свакоме мест (726а) П. тои бо хощеть всѣхъ человѣкъ  спастисѧ и на  разоумъ истинѣ приити.  аще ли же  богъ хощетъ всѣхъ человекъ спастисѧ и прити на разоумиє єго. восхощемъ и мы В. ѥръ ѡнъ то зактева да би се сви люди спасли и ѡ нѥм се право оуразмилы неголи и  міи то да зактевамо (723б)  142 П. якоже оучить насъ писаниє велию бо ползоу ходатаить доуши єже молитисѧ ѡ всѣхъ  человѣцѣхъ. понеже на любовъ приводить  В. како що насъ  свето  піисмо  оучы  и то  наше  за  свакояке  люде молѥнѥ  велико  хвадише  нашо дши (723б) У до сада наведеним примерима116 приметна је Венцловићева недоследност, како при уношењу, тако и при изостављању сегмената. Сегменте које у неким случајевима изоставља, у врло сличним ситуацијама он додаје изворном тексту. Тако, на пример, на једном месту изоставља сегмент из предлошка: Б. Єще рече Архаггелъ Том сѧ смщати ѿ негоже Господь Лице свое ѿвращаетъ В.  и  та  нек  се  оу  себы  смђа  и  снебыва  се  ѡдъ  ядъа  ѡтъ  когано  богъ  свое  лице  ѡдврађаа (669а) На другом месту, пак, сличан сегмент уноси при преводу: Д. благовѣствю ти радость благовѣщенїа  В. рече аггелъ ... него праав ти радостъ изказемъ що є заа те болѥ (609б) 5.3. Преводилачки поступак До сада смо се осврнули на примере у којима Венцловић умеће или изоставља сегменте из предлошка. У наставку ћемо покушати да прикажемо на који начин преноси, односно преводи поједине изразе. Понекад, он дословно преузима реч из предлошка. Овакви примери нису чести, а дословно преузете речи налазе се унутар сегмената на народном језику, па стога претпостављамо да су овакви случајеви последица брзине у раду. Чешће се, међутим, труди да измени, оживи и приближи текст слушаоцу настојањем на избору што различитијих и живописнијих изражајних средстава на народном језику. Пре свега, веома је приметна тенденција ка својеврсном стварању синонима изворном тексту. У случајевима када је црквенословенске 116 Видети поглавља 5.1.1–5.1.4. и 5.2.1–5.2.2. 143 речи могао пренети облички сличним или идентичним средствима, он је настојао да пронађе речи истог значења, али са другачијим обликом. Поред тога, понекада је у трагању за различитијим и разноврснијим изразом донекле одступао од значења изворног текста, али је при томе смисао остао исти. Посебно су драгоцени примери Венцловићевих покушаја да компликовану и мало разумљиву терминологију описно пренесе на народни језик. Говорећи о овој појави у Гавриловим преводима, Владан Јовановић наводи 5.3.1. да је његов народни језик често „измешан са црквеним, будући да је он био црквени човек, па имајући сваког дана посла са тим језиком, знао је добро тај језик, те је често и нехотице грешио, узимајући место народних облика и речи ‒ црквене, што је потпуно појмљиво, јер народни језик не може од једанпут ући у књижевност потпуно чист и одмах се потпуно одомаћити“ (Јовановић 1911: 113). Примери дословног преношења црквенословенских речи у Беседама наводе нас на закључак да је уношење лексема за које није било тешко наћи паралелу у Гавриловом народном језику најпре последица омашке или непажње, услед брзине којом је радио. Неке од пренесених речи, иако истог или сличног облика, немају исто значење у народном језику, а неке, верујемо, нису могле бити разумљиве слушаоцу. Сигурно је, међутим да је одлично познавао и разликовао српско-прости језик од књижевног црквенословенског.117 Баранович Б. Якоже в началѣ Богъ рече Бди свѣтъ и бысть свѣтъ  В. како ис почела що ѥ богъ рекаѡ бди свѣтъ и бы свѣтъ (658а‒658б) Б. Раждеженнѡ слово твое ѕѣлѡ Архаггеле В. сасма е рече твое то говоренѥ разждежено архаггеле (675б) Поученије П. вражда єсть на бога 117 О црквенословенским лексемама са српскословенским или рускословенским ликом детаљније ћемо говорити у поглављу о лексици (6.1.1). 144 В. вражда на бога (722а) П. свѧщеници якоже ѡбщни ѡтци мироу В. свещеници кано ѡбщіи ѡтци мир (724а) Гаљатовски Г. Чти ѡтца твоегѡ и матеръ В. Чати рече твога отца и матеръ (708а) Занимљиво је да је на исти начин, под утицајем оригинала, Венцловић у неколико случајева преузео поједине пољске речи из зборника Јоаникија Гаљатовског: Г. не чинѧтъ имъ кривды В. кривде не чине (702а) Г. Межи Владзами бдтъ жити  люде  которыи  спротивлѧютсѧ  злым  дхом  вон  з ними  точатъ В. Мегю влаадалици кѥ боравити коино спрођъ Ђавола борђи се оудіиль воюю (703а) Паралелно са лексемом у предлошку, Венцловић понекад користи израз из 5.3.2. српског народног језика који се значењски мање или више подудара са предлошком, али има другачији облик. На пример, тамо где је из оригинала једноставно могао преузети к  перво  матери  наше  Єѵвѣ, он наводи к  нашо  стародавнашно  бабы  єѵвы  (655а). Занимљиво је да је у оваквим примерима избегавао да употреби облички сличне изразе из народног језика којих иначе има у његовом лексичком фонду. Дамаскин Д. и не ѡбикохь ... бесѣдовати В. не пріистои ми се ... разговора имати (608б–609а) Д. Захарїа пророкь їереи  145 В. архїере пророкъ захахарїа (609б) Д. Доухь светы наидеть на те  В. светы кѥ дхъ напасти наа те (613а) Д. ни снѣси хлѣба оть трапези моѥе В. нити кѥшъ ты више леба ѥсти за моимъ асталомъ ѡтъ софре ми (617б) Д. и оужасають оумь твои  В. беседе и паметъ твою несвѣсте (621б) Баранович Б. начени быти имамы В. можемо ѡ томе се ѡбъвѣстити (653а) Б. къ Дѣвѣ ѡбрченно мжеви В. г дѣвоцы прстеноваато за мжа (653б–654а) Б. радости твоеѧ ѡбрадованнаѧ В. твога ти гаанилка ѡбрадованнаа (654б) Б. тогда дїаволъ пріде В. ондаа е само самъ сатана Ђаволъбаше бїаше понапре дошаѡ (655а) Б. ѿ времене в неже рече В. ѡтъ то добине ѡткако ми рече (663а) Б. єгда обладаше ими якоже хотѧше аки оуловлеными В. каде е ш нима тако ѡкретаѡ како що е саамъ зактеваѡ съ замрежаатима (664а–664б) Гаљатовски Г. бо Владзы маютъ моцъ надъ дхами злыми В. ѥръ власти имад якостъ свою надъ демони (703а) 146 Г. справедливе сдѧтъ богатого и богого В.  що  людма  сде  свакомъ  по  правицы  без  хаатера  и  міита  ѥднако  боляромъ  и  сиромахомъ (705а) Г. а злыхъ караетъ В. а ѕлице каара (706а) Г. оударил ркою по лиц Арѧ В. шикн шакомъ оуз образъ арїа (707б) Г. и теперъ котрыи грѣшныи люде В. и садъ кои многогрѣшливци (712б) Поученије П. велиє таинество В. голема божїа потая (721а) П. соверъшенъ человѣкъ В. цѣлокпанъ ... чловѣкъ (721а) П. праотець нашъ адамъ В. нашъ шкндетъ се адамъ (721а) П. доуховно праздновати и доуховно ходити В. побожно свѣтковати и дшевно ходити (722а) П. на истинноу приити В. на истинн дођи (724а) П. свѧщенници В. свещенном ред (726а) 147 Бројни су примери у којима се уместо израза у предлошку наводи изражајно 5.3.3. средство које нема исто значење са предлошком, али се његовим уношењем не мења смисао, већ само благо модификује. Дамаскин Д. глаголю ти прочеѥ В. то ти извѣскюемъ (611б) Д. яко ѥлисаветы оужика твоя В. ѡ єлисаавети твоіѡ прїателицы (611б) Д. дивлю се бо благовѣщенїю твоѥмоу В. дивно е то твое ... оуказіиванѥ (612б)   Д. жьзль ловлѥнїа сьтвори ме прїети те В жазалъ ловлѥнїа ... наведе мене извадити те (622б) Д. Єда аггель бѣяше в снѣ явлеи ми се и рекы ми В. да лї е то аггелъ бїѡ що ми се е на сн оуказаѡ те ми рече (623а)  Баранович Б. ємже имѧ Іѡсифъ ѿ дом Давыдова В. що се зове іосифъ давидова подретла (654а) Б. Гаврїилъ Архаггелъ благї В. гаѵрило драагы (654а) Б. Написа Апостолъ В. велы намъ апостолъ (654а) Б. подобаше Чисто Дѣвѣ В. како то и валядїаше чисто дѣвочицы (654б) Б. Не на трѧсенїе но въ радость 148 В. не за стресанѥ него на играанѥ весело твое походенѥ излазы (668а) Гаљатовски Г. котрыи маютъ за патронк пречистю Дѣв В. коино себы за прїателиц имад свет богородиц (698а) Г. и теперъ на которыхъ люде непрїѧтелѣ настпютъ  В. та и садъ ... коим се христїаномъ ѡдъ дшмаана неволя слчи (703а) Г. Межи Владзами бдтъ жити  люде  которыи  спротивлѧютсѧ  злым  дхом  вон  з ними  точатъ В. Мегю влаадалици кѥ боравити коино спрођъ Ђавола борђи се оудіиль воюю (703а) Г. Мает Пречистаѧ Дѣва мѣстце в небѣ з пренасвѧтѣшою Троицею вышше всѣхъ В.  Имаа  пречистаа  дѣва  ... свое  за  седенѥ  іѡ  место  и  кодъ  свете  троице  набліиз  (708а) Поученије П. яко сынъ божии сынъ человѣчь бываєт В. сынъ божіи сынъ се човѣчы оучины (721а) П. ибо по плоти ходѧщеи В. ко се с тѣломъ бавы (721б) П. даже бога человѣкомъ сътворить В. да човѣка оу бога преѡбрне (721а) П. и всѣхъ величиа В. и за св господ (723а) П. и приити на истинноую вѣроу божию В.  вѣр наш христїанск да долазе (723б) 149 Међу највреднијим примерима Венцловићевог књижевног рада су места на 5.3.4. којима се уместо израза из предлошка наводи објашњење на српском народном језику. Венцловић на известан начин декомпонује црквенословенске терминолошке изразе, јер његови слушаоци у свом појмовном свету нису имали ни близу толико разрађен систем терминологије као они којима су се обраћали Дамаскин, Гаљатовски или Баранович. Такође, Венцловићева терминолошка лексика на народном језику није била на нивоу његових предложака, те су стога била потребна допунска објашњења (Стефановић 2002: 52). Дамаскин Д. и не ѡбикохь сь тоуждимь отьноудь бесѣдовати В. не пріистои ми се више з дргы момци свога разговора имати (608б) Д. благовѣствю ти пришьствїе  В. з добромъ ти каземъ доходакъ (609б) Д. яко марїамь не бесчинствова В. да я марїа ніисамъ шаренымъ птемъ пошла грѣшити (610а) Д. скажи ми ѡного достоиньство В. толико искаажи ми ... ѡткда е тко е та чеговиђ лї е (618а)   Д. и моужа не сьвѣмь В. нити за мжк стран знаамъ (618а) Д. и порожденїа отьрочете моѥго злословит ме В. те порогѥнѥ мога детета ми нагріиза ме ѱюђи и ржеђи (619а) Д. яко да таин сьхранить В. коя би и ов потан с тааѥмъ спазила не проглашюђи (623б) 150 Баранович Б. рече Радост Благовѣстник Родиши Сына В. рече сладкы гласоноша родиткѥшъ сына (633а) Б. Благовѣствованїе прїѧти В. добаръ гласъ и пріимити (654б) Б. се Словѡ Любве В. то е єто милокрвство големо (657б) Б. вы же возжаждете лѣнивїи В. а віи ленивци ѡтъ жеђи малаѯаавати (677б) Гаљатовски Г. ѡзнамютъ волю Божію В. божїе піисмо  глаав имъ оуврђ (702а) Г. грѣховъ хронѧтсѧ В. а нища не грѣше (703б)  Г. тыи чда чинѧтъ В. то с чдотворцы (703б) Г. и всѣхъ люде невѣрных В. ни кои ніис православне вѣре (718б) Поученије П. но солгасѧ В.  томе стиже га лажа (721а) П. благоприятно єсть богоу братиє. В. врло е то брађо оугодно и приватно господ (722б) 151 П. ниже имѣите помышленїа лоукава В. ѡтбїате се лкавогъ смишліиваня (726б) П. долженъ єсть молитисѧ В. имаа свое молѥнѥ доконаавати (726а) Гаврилова објашњења на народном језику најчешће иду у смеру повећања разумљивости преведеног текста. Међутим, у неким случајевима Венцловић бира сложенији израз од оног у изворном тексту. Типични примери су превођење сложеницама на местима где је могао бити употребљен дослован превод: Д. явит ми прочеѥ явлѥи ми се вь снѣ В. оуказатђе ми ѡ свем сноприходацъ (623б) Б. сладость же их исцѣленїе дши В. те нхова сладостъ е дшолѣчнаа (677а) Г. Богъ дает моцъ людем чиненѧ чдѡвъ В. даае богъ людма снааг . . . и чдочиненѥ (704а) Занимљива решења се јављају и приликом превођења одређених 5.3.5. богословско-филозофских садржаја. Дамаскин Д. и вьсакь ѥзыкь бренны оублажет те В. и  свакы  з  блата  меснатъ  ѥзыкъ  наголемо  хокѥ  те  діичити  и  блаженн  те  наріицати  (614а) Д. и се рекши кь чьстьномоу начелникоу аггельскомоу и се рекши ѡставї ю  В. то дѣвока изговоры к архаггел гаѵріил и ѡнъ такы е ѡставы (615б) Баранович Б. прїѧти ѿ Чистагѡ Аггелскаго Чина 152 В. пріимити ѡтъ частнога аггелскога господства (654б) Б. Господь Вседержитель с Тобою В. господъ свега дрьжацъ с тобомъ е (655а) Б. Аще себе и сгбо раба нарече Воплотивысѧ ис тебе В. ако  се  е  и  двострко  слгомъ  нарекаѡ  рогѥны  с  човѣчымъ  стасомъ  ѡтъ  марїе  дѣвоке (660б) Б. Не босѧ Маріе ѡбрѣла бо єси благодать оу Бога  В. Не бо се марїе рече к марї архаггелъ не стара се честиты дааръ добіила си кодъ  бога (667а) Гаљатовски Г. и поживалъ з ними Тѣло и Кровь Христов В. те се и ѡно причесты (704а) Г. въ вѣки вѣкѡмъ Аминь В.  вѣкъ вѣчиты аминъ (709а)   Г. бо Христосъ двѣ натры в себѣ мает В. ѥрно христосъ ѡдъ две е форме състалѥнъ (709а) Поученијe П. храмъ собѣ создавъ В. себы тѣло човѣче създаа (721а) П. но боголюбци В. ама ѡ дши и ѡ бог да имаамо свою намъ заабав (721б) П. оуподобимсѧ богоу В. бог да нааликемо (723б) П. припадаємъ богоу 153 В. метанишђи до землѥ предъ богомъ (724б) Иако је Венцловићев превод богословских садржаја најчешће успео, у неким од примера је тачност преноса сумњива. Треба, ипак, имати у виду да је у анализираном тексту њихов број сразмерно мали. Баранович Б. браз Ѵпостаси тчи ѡ немже речено  В. образъ божїа цѣла стаса щоно ѡ нѥм и изречено бы (662а) Б. образъ Ѵпостаси ѿче Господь В. образъ очиногъ стаса господинъ (673б) Поученије П. слоужители бога слова В. слге божїегъ заказіиваня (723а) 5.4. Синонимични низови Венцловићева креативност у одабиру речи најбоље се може уочити на примерима мање или више синонимичних низова у којима значења појединих израза варирају према значењу исте речи у предлошку. Они се јављају у оквиру једне реченице или у нешто ширем контексту. Таквим варирањем речи неретко се у Гавриловом тексту губи фигура из изворног текста заснована на понављању, попут анафоре. Најчешће је један члан низа преузет из предлошка, уз могућу фонетску адаптацију или без ње, док су остали чланови претежно елементи српског језичког изражавања. „Они су засигурно разумљивији обичним и неуким људима, али, по правилу, значењски и по функцији изражавања „виших“ и „нижих“ садржаја нису адекватни првима. У Гавриловом тексту, међутим, најчешће и једни и други припадају истом низу, што доводи до извесне значењске и функционалне нивелације. ... Ипак, стиче се утисак да при стварању 154 синонимичних низова писац није нарочито обраћао пажњу на правило диглосије.“ (Стефановић 2002: 57) Баранович скріижаліи  Б. Не на  скрижалехъ Каменныхъ но на  скрижалехъ  сердца плотѧныхъ  ... не  на  скрижалехъ  каменныхъ но на скрижалехъ сердца плотѧныхъ В.  не  на камениты моѵсеѡвы  скріижаліи  него  на ѡтесааны ѡтъ  грѣха  изглагѥны    вѣры  тврді меснаты срдцїи  ... не на дасчица ѡтесааты с каменя него на гол гладкоме добр іѡ  срдц (653б) драхма Б.  Вдова  ѡбрѣтши  драхм  возрадовасѧ  ... Азъ  въ  женахъ  Благословеннаѧ  ѡбрѣтохъ  не  драхм тлѣнн не сребро ни злато но т драхм ... Иматъ кплю дѣѧти Маріа сею Драхмою  ... Имат сіѧ Драхма Красот и браз Ѵпостаси  В. оудовица пронааЂе мингюш и врло се ѡ ніѡ порадова ... а ты благословеннаа меЂь  женама изнаагѥ не драхм єрЂав сребро ни злаато него таа скпы белегъ ... може марїа съ  своіѡмъ  драхмомъ  ... имаа  овы  дкатъ  врло  хбавъ  печатъ  изображенъ  на  себы  образъ  божїа цѣла стаса (621б–622а) Плоть  Б. бдет  Плот  ѿ  Плоти  моеѧ  тѣмже  сердце  мое и  плоть  моѧ  возрадовастасѧ  ѡ  Бозѣ  живѣ Возрадовасѧ  сердце  Чистаѧ бѡ  сердцємъ  Бога  озриши Возрадовасѧ Плот  твоѧ  Слово бѡ Божіе Плоть бдетъ В. быти кѥ и месо ѡдъ мога ми меса зато срдце и свѣ ми тѣл раде се ѡ жіивоме бог  провеселило се е чиста твое срдце каде бога оу себы виде с отыме и цѣло тело се раде ѥрно  божїе слово ис тебе тѣлесно виде се (662а) оуловитъ Б.  Оуловиша  Ѹченици  Дха  свѧтагѡ  оустнами  ѿверстыми  Ѹста  моѧ  ѿверзохъ  и  привлекохъ дхъ но и Дхъ свѧты оулови ѧ єгда обладаше ими якоже хотѧше аки  оуловлеными  ... Македѡнї  аки  ястребъ  ловѧше  Голба  єгда  не  исповѣда  Дха  свѧтагѡ  155 быти Бога нѡ тваръ токмѡ Апостоли не якѡ ястреби Голба оуловиша самагѡ Дха  Свѧтагѡ Ѹлови Дха свѧтагѡ и Маріа в то времѧ єгда наде на ню В.  съ  ѡтворенымъ  оустыма  оученицы  оуватише  светога  дха  како  що  и  давидъ  казюђи велы зинхъ я и привкохъ оу себе дхъ ама паче светы дхъ нихъ половы  каде  е  ш  нима  тако  ѡкретаѡ  како  що  е  саамъ  зактеваѡ  съ  замрежаатима  ... ѥретіигъ  макѥдоны каа ястребъ вребааше оуловити тога голба каде се ѡтметааше не звати га богомъ  него то чааше и говорааше да  е и дхъ божїа  стваръ алъ апостоли не кано крагцы  голба  да  оуватише  ама  само  светога  дха  к  себы  примаамише  те  и  ѡста  кодъ  нихъ  оуловы светога дха и марїа дѣвица оу то време каде саамъ паде на ню (664а–664б) благодать Б.  Не  босѧ  Маріе  ѡбрѣла  бо  єси  благодать  оу  Бога  Послша  Маріа  глаголющаго  Ищѣте  и  ѡбрѧщете  съ  боѧзнїю  иска  съ  радостїю  ѡбрѣте  благодать  оу  Бога  глаголющаго  Азъ мене  любѧщїа  люблю  и  ищщїи мене ѡбрѧщтъ  благодать  Ищщаѧ  Марїа  Господа  ѡбрѣте  благодат  ... Не  босѧ  Марїе  Рече  къ  Марїи  Архаггелъ  Не  босѧ ѡбрѣла бо єси благодат оу Бога  В. не бо се мааро не бо нашла си ты благодатъ ѡдъ бога слшала е марїа що се  пише то ищите и наађи кѥте з боянѥмъ ѡна иска и с радосђ наагѥ сређ ѡдъ бога како  що и велы господъ кои мене милю те и я милемъ и коино мене трааже они то свою сређ  трааже  и марїа  ищђи  іѡ  бога  наагѥ  свою  врл  сређ щоно  се    піисм  благодатъ  добро пронаходенѥ назіива ... Не бо се марїе рече к марї архаггелъ не стара се честиты  дааръ добіила си кодъ бога (666а–666б) Иго Б.  свободою  єюже  Христосъ  насъ  свободи  стоте  и  не  паки  игомъ  работы  ѡбдержитесѧ  Колми ты паче  свободою Христомъ дарованною вын  стоиши! Иго же Сына твоегѡ благо  аще  глаголеши  се  раба  Господнѧ  игомъ  рабѡты не ѡбременисѧ Игѡ бѡ єгѡ благо  и  бремѧ єгѡ легкѡ єстъ Носѧще ти въ чревѣ воскликнетъ ѡ тебѣ Царъ Давыдъ Всѧ слава  дщере Царевы внтръ Носѧщи на ркахъ Бога и ты глаголати бдеши Иго мое благѡ В.  оу то  слободи  с коіѡмно  е насъ христосъ ѡслободїѡ држте  се и  стоте а не изнова  пакъ подъ товаръ несносни се подлаажите да колико паче ты марїѥ свакадъ оу богодаато  ти  слободи  стоишъ  твога  сына  сѣдло  благое  ако  и  веліишъ  то  єво  я  самъ  господня  робиня с посленымъ бременомъ се не прти иго е нѥгово драаго и бреме м е лако носеђи ти  га оу трбх подвіикнткѥ ѡ тебы царъ давыдъ сва е слава царево кђеры оу ніѡзи  156 изнтра а нхаюђи ти на рк господичикя и саама кѥшъ то изговаарати мо е ярамъ  гладакъ (668б–669а) Начатокъ и Конецъ Б.  Радсѧ  ѡбрадованнаѧ  с  радостїю  начах  Начатокъ  бо  иже  єстъ  веселїе  Аггелѡмъ  родиши  с  Радостїю  и  конч  Родиши  бо  Конецъ  Родиши  Того  Иже  рече  Азъ  єсмъ  Алфа  и  ѡмега  Начатокъ  и  Конец  ...Радсѧ  оубѡ  ѡбрадованнаѧ  Господь  с  тобою  Начатокъ  и  Конецъ В.  рад  се ѡбрадованна ѥрно  таа начетакъ що  е веселѥ  аггелско  родити  кѥшъ ты  тако  пакъ радосђ и доконаавамъ радости кѥшъ родити краа и конацъ како ѡнъ саамъ ѡ себы  то  и  исказе  тко  е  собомъ  я  самъ  рече  алфа  и  ѡ  првы  и  послѣднїи  ... рад  се  ѡбрадованна господъ с тобою започетакъ и довршіиванѥ (679а) Гаљатовски мѣсце Г. Маетъ Пречистаа Дѣва мѣсце... Маетъ Пречистаа Дѣва мѣсце... Мает Пречистаѧ  Дѣва мѣстце... Маєтъ пречистаѧ Дѣва мѣстце и в небѣ... Маетъ теды пречистаа  дѣва мѣсце межи людми... Мает Пречистаѧ Дѣва мѣстце в небѣ з пренасвѧтѣшою  Троицею В.  имаа  богородица  свою  сѣдеђ  столиц  (696б);  имаа  пресветаа  богородица  свое  пріистоище  (697а) имаа  пресветаа  богородица  свое  пріистоище  (697а) Имаа  пречиста  дѣва  марїа  своя  столичнаа  места  горє  на  неб...  (698б) инди  пресветаа  велика  оваа  госпогя  дѣвока  царска  марїа  имаа  свое  место... (699a) Имаа  пречистаа  дѣва  богородица  наша  велика  царица  свое  за  седенѥ  іѡ  место  и  кодъ  свете  троице  набліиз (708а) патронка Г. котрыи  маютъ  за  патронк  пречистю  Дѣв  ... и  теперъ  котрыи  люде  мают  за  Патронк Пречистю Дѣв В. коино себы за прїателиц имад свет богородиц (698а) ... та и досадъ здѣшаю се те  спреке коино за патрон да речемъ прїателиц имаа себы свет богородиц (711а–711б)     157 жидок   Г. Дозналъ тогѡ єденъ жидок в Константінополю которы пришолъ до церкви з дѣтми  христїанскими и поживалъ з ними Тѣло и Кровь Христов вернвшисѧ до дом сказалъ  тое ѡтцеви  своем  теды тецъ  єгѡ бдчи жидомъ невѣрнымъ  розгнѣвалсѧ барзо  на  сына  своегѡ В. ишли деца гяци причестіивати се рано оу цркви замеша се ѥдно ш нима непознано и  ѥдно  чифтче  дїете  те  се  и  ѡно  причесты  а  каде  дома  догѥ  кааза  онъ  то  своме  отц  и  матери невѣрнимъ жидовомъ да  се  е причестїѡ тѣла и крви христово а ѡтац м  стакларъ бїаше врло се ѡнъ за то на свое дїете разлюты (704а) Епископски рѧдъ Г. бо за тое  оударене хотѣли скинти Свѧтогѡ Николаѧ з рѧд Епископского  ... свѧты  Никола зосталъ при оу рѧдѣ Епископскомъ В. кђах  да  га  изметн  из  владычаства  за  таа м  оударацъ  ...  тако  светы никола  ѡпетъ мирно ѡста оу своме митрополитств (706б) 5.5. Прераде цитата из Светог писма и химнографије Познато је да је једна од најважнијих одлика Венцловићевих беседа његов пионирски рад на преношењу богословских садржаја са црквенословенског на народни језик. Многи истраживачи истакли су значај његових превода делова Светог писма за које није имао претходних узора у српском народном језику. Не знамо колико је основана Павићева тврдња да се у његовом обимном делу „налази у ствари један слободан, али ванредно песнички и успео превод готово целе Библије“ (Павић 1972: 182). Неспорно је, међутим, да је монах Гаврило превео велике делове Старог и Новог завета. Истицано је, такође, да је Венцловић књиге за богослужбену употребу само преписивао српскословенском редакцијом, а да је беседе, које нису строго богослужбени текстови, преносио на народни језик сa жељом да их учини што разумљивијим и доступнијим. До сада, међутим, није често запажано или довољно наглашавано да су поједини библијски цитати које је Гаврил преводио, истовремено и део православне химнографије. Поред тога, у прерађеним 158 текстовима налази се и химнографија која није заснована искључиво на цитатима из Светог писма (тропари, кондаци, акатисти и др). Неки од ових текстова, или бар њихови делови, врло се често, чак и по неколико десетина пута понављају у анализираним беседама. У случају Беседа на Благовести, очекивано, најчешће је присутна химнографија посвећена Богородици и Богородичним празницима.118 Тако с правом можемо рећи да је Венцловић пионирски и супротно начелима средњовековне диглосије преносио и православну химнографију на народни језик. Извесно је да ови преводи нису заживели у богослужбеној употреби,119 али су његовом заслугом садржаји ових делова „појућег богословља“120 вероватно по први пут постали разумљиви „простим људем“. Као ни у претходно посматраним одликама Венцловићевог преводилачког поступка, ни овде не можемо приметити доследност или јасан принцип. Поред тога што је смело и вредно преносио на народни, Гаврил је поменуте садржаје неретко остављао на црквеном језику. Понекада се идентични делови химнографије могу пронаћи и на народном и на српскословенском језику. Поред тога, честа појава је и мешање језика ‒ Венцловић наизменично користи народни и црквени језик, понекад чак и у оквиру исте реченице. 118 Најчешћи су текстови, односно делови текстова Богородице Дјево, Величит душа моја Господа, Достојно јест, Господ просвјешченије моје, О тебје радујетсја свјакаја твар, делови 50. псалма и делови Благовештенског акатиста. 119 О првим иницијативама за превођење богослужења на народни језик, 60-тих и 70-тих година XIX века, видети нпр: К. Кончаревић, Језик и православна духовност. Студије из лингвистике и теологије језика.Крагујевац 2006, 229. 120 Појам „појуће богословље“ смо преузели из: Кончаревић, Ксенија, „Пролегомена за расправу о нашем богослужбеном језику”, Богословље 44 (1–2), Богословски факултет Српске православне цркве, Београд 2000, 149–163. 159 У Беседама посебну пажњу привлаче преводи различитих цитата из 5.5.1. Библије, делови химнографије, молитвословља, зазиви и општа места речи богородице Апостола, Христа, пророка, псалмопевца. Преводи су претежно дословни, али има и оних слободнијих, исписаних колоквијалним језиком, којим се постиже непосреднији однос са паством, али и нека врста осавремењавања садржаја. Посебно је занимљиво да јеромонах Гаврил повремено уноси своје допуне и у ове делове текста. Дамаскин Д. яко  вели  мнѣ  величїѥ  сильныи  и  свето  имѣ  ѥго  и  милость  ѥго  въ  родь  и  родь  на  боѥщыхь се ѥго  В. велико ми се свѣтаѡ овы данашны данъ оукааза що ме е повіисїѡ силовиты господъ  свето м име нѥгово и милостъ ѥ нѥгова ѡдъ рода до рода надъ тіимъ людма кои га се  боѥ121 (624б) Баранович Б. Рече же Маріамъ къ Аггел Какѡ бдет се? понеже мжа не знаю В.  каде  м  рече  а  како  то  може  ѡдъ  мене  быти  кадъ  за  мжк  страан  не  знаамъ122  (656б) Б. Исповѣда Величїе  Єгѡ Царь Давыдъ Камѡ под ѿ Дха  твоегѡ? Аще  взыд на  Небо Ты тамѡ єси Аще снід въ ад тамо єси Аще возм крилѣ мои рано и вселюсѧ въ  послѣднихъ морѧ и тамѡ бѡ рка твоѧ наставит мѧ и оудержитъ мѧ Десница твоѧ  В. по давыдов сказываню да велике големине нашега господина и дге м сасма рке  и кдаа рече знаамъ бегати кдъ ли се подѣти и съкрити изпредъ твога дха ако да се  испенѥмъ на небо ты си саамъ тамо горе да ако ли силеземъ доле подъ землю оу дбине  адове и тамо  си ты ако бы и кано птица  с крилма рано ѡдлетїѡ чакъ за море  кое тамо  пстолине  скрити  се  алъ и  онде  кѥ ме  досеђи твоя  рка и наађи ме  и  твоя кѥ ме десница  задржати и преместити с места123 (659б) 121 Уп. Лк 1, 49–50. Део песме Богородици Величит душа моја Господа, која се пева на недељном и празничном јутрењу између осме и девете песме канона. 122 Уп. Лк 1, 34. 123 Уп. Пс 139, 7–10. 160 Б. Тѣмже Павел глаголет Нѣсте свои кплени бо єсте цѣною В. зато  намъ  то  и  велы  паваѡ  ніисте  віи  по  себы  свои  господары  ама  робови  сте  ѥрно  цѣном сте кплѥны124 (661б) Б. Маріа  возопи  къ  Бог  Слх  моем  далъ  єси  радост  и  веселїе  возрадютсѧ  кости  смиренныѧ Єгда призрѣ на смиренїе Рабы своеѧ возрадютсѧ кѡсти смиренныѧ В. ѡндаа и марїа  подвикн  г  бог  те  рече моме  слшаню даѡ  си боже  весел  радостъ  порадоваткѥ  ми  се  и  мое  хде  кости125  каде  си  погледаѡ  на  снизностъ  свое  ти  робинѥ126  (662а)   Б. Господь просвѣщенїе мое и спаситель мо кого сѧ оубою? Господь защититель живот  моем ѿ кого сѧ оустраш? В. та господинъ богъ е свакадъ мое просвѣтліиванѥ и мо спаситель я ѡтъ кога би  се бояла господъ ѥ моме живот зааклонъ и кога се знаамъ плашити127 (674а) Б. Написа Ісаїа И бдтъ вамъ всѧ сіѧ словеса аки словеса Книг печатлѣнных ємже аще  дасть  ѧ  человѣк  оумѣющ  книгам  глаголющи  Почти  се  и  речет  не  мог  почести печатлѣнны бо сть В.  Кааже  пророкъ  исаїа  и  быткѥ  вама  све  ове  рѣчи  тако  каа    піисм  напіисате  подъ  печатомъ речи и таа книга запечатена дати кѥ сє книжн човѣк коино зна чатити и  ређи м  се да  е прочаты а ѡнъ кѥ то ѡдговоръ дати те  ређи я  е доиста не мог прочатити  защо запечатлене с те книге тврдо128 (674а–674б) Б. Єлици въ Христа крестистесѧ въ Христа ѡблекостесѧ В. по апостолов сказіиваню кои сте се  христа крстилы то с отыме оу христа сте се  преобкли129 (679б) 124 Уп. 1. Кор 6, 20. 125 Уп. Пс 51, 8. 126 Уп. Лк 1, 48. Део песме Богородици Величит душа моја Господа, која се пева на недељном и празничном јутрењу између осме и девете песме канона. 127 Уп. Пс 27, 1. Прокимен апостола на литургији и прокимен пред паримеје. 128 Уп. Ис 29, 1. 129 Уп. Гал 3, 27. Песма која се пева након миропомазања и на појединим празничним литургијама, уместо Трисвете песме (на Васкрс, Божић, Богојављење, Велику суботу, Духове, Лазареву суботу). 161 Гаљатовски Г.  єще покажетсѧ Христосъ и дїєю  срогимъ в  день ѡстатнї  гды бдетъ мовити до  люде грѣшныхъ Идѣте ѡтъ мене проклѧтыи въ гнь вѣчны   В. на страшноме ѡномъ сд христосъ ѡправиткѥ ити све грешнїике и безаконике ѥдно с  погани каде рекне идите ѡдъ мене проклетніицы оу огань вѣчны130 (704б) Г. ведлгъ  Апостола  Павла  Єгда  пріде  кончина  лѣтомъ  посла  Богъ  єдинородногѡ  ына своегѡ раждаема ѡтъ жены В. како  що  апостолъ  паваѡ  за  христа  намъ  доказе  кадъ  велы  догѥ  кра  годинама  ондаа посла богъ ѥднороднога свога сына ѡдъ жене с роденѥмъ131 (709а) 5.6. Преношење црквенословенских сегмената и мешање језика Са друге стране, поред тога што је преводио на народни језик, Венцловић 5.6.1. није занемаривао ни потцењивао ни традиционални црквенословенски. „Тај језик, посебно српска редакција његова, био је њему толико близак да се понекад имао утисак да ни сам није свестан кад из једног у други прелази“ (Миловановић 1982: 14). В. Јовановић наводи да Венцловић и сам „вели да у овој књизи (Мачу духовном) није све написано просто, јер оно што се говори Богу намештено је по писању књижевном, тј. црквеним језиком, а што људима, то је просто ‒ народним језиком“ (Јовановић 1911: 118). Дакле, у појединим примерима он преноси у духу средњовековне диглосије: реченица тече на народном језику, али се на црквеном преноси помен празника, молитвословље, речи Богородице, архангела Гаврила, апостола, псалмопевца или неког светитеља из житија, након чега се наставља, односно враћа на народни језик. Црквенословенским деловима се „потврђује да су садржаји списа у деловима са народном основом исто тако део црквене књижевности као што су то и одређени садржаји на црквеном језику“ (Стефановић 2002: 54). 130 Уп. Пс 25, 41. 131 Уп. Гал 4, 4. 162 Баранович Б. єгда глаголет Благословенна ты в женахъ Кто тако смысленно возмогл бы совершити  цѣлованїе якоже Аггелъ В. що речено бы іѡ благословеннаа ты въ женахъ132 и тко бы то тако смишлѥно на  кратко све поздравліиванѥ ѥдно свршїѡ како що аггелъ (656а) Б. и глаголи съ радостїю всегда Величитъ дша моѧ Господа и возрадовасѧ дхъ мо ѡ  Бозѣ спасѣ моемъ В. и свакадъ радо и весело кадра си изговаарати ове свое ѡ себы речи величіитъ дша моя  господа и възрадова се дхъ мо ѡ бозе спасе моемъ133 (654а–654б) Б. єгда рече Бди мнѣ нынѣ по глагол твоем  В. такы рече к аггел бди мне по глагол твоем134 (657а) Б. Хвалитсѧ Богородица глаголющи Величитъ Дша моѧ Господа и возрадовасѧ Д хъ мо ѡ Бозѣ Спасѣ моем В. хваліи се право светаа богородица говоређи величитъ дша моя господа и възрадова  се дхъ мо ѡ бозѣ спасе моемъ135 (662б–663а) Б. Тебѣ же повелѣно ми Благовѣстити Радость Радсѧ ѡбрадованнаѧ Господь с тобою В. алъ єво тебы закаазано ми бы радъ гласъ донети чвенъ рад се ѡбрадованнаа господъ  с тобою136 (667б) Б. Єгда оубѡ Богородица рече Величитъ дша моѧ Господа и возрадовасѧ дхъ мо ѡ Б озѣ Спасѣ моемъ Сотвори мнѣ величїе силны 132 Уп. Лк 1, 28. 133 Уп. Лк 1, 46. Прокимен апостола или паримеја и део песме Богородици Величит душа моја Господа, која се пева на недељном и празничном јутрењу између осме и девете песме канона. 134 Уп. Лк 1, 38. 135 Уп. Лк 1, 46. Прокимен апостола или паримеја и део песме Богородици Величит душа моја Господа, која се пева на недељном и празничном јутрењу између осме и девете песме канона. 136 Уп. Лк 1, 28. 163 В. каде  овы божїи градъ  светаа богородица похвалы господа бога те  ове  рѣчи изрече  величитъ  дша  моя  господа  и  възрадова  се  дхъ  мо  ѡ  бозе  спасе  моѥмъ  яко  сътворы мнѣ величїе силны137 (669а) Б. Тебѣ бо ректъ Благословенна єси в женахъ В. теби кѥ се говорити благословенна ты въ женахъ138 (673а) Гаљатовски Г. ѡ чимъ Пречистаѧ Дѣва сама Пророковала мовѧчи Ѡтъ нынѣ блажат мѧ вси  Роди  В. како що е ѡна и саама то прорекла кодъ елисавете  захаарин дом ѡ себы ѡтсадъ рече  блажетъ ме въси рѡди139 (695а–695б) Поред тога што одређене наводе преноси на црквенословенском, Венцловић 5.6.2. их на неким местима одмах затим преводи и на народни језик. „Беседник је тако омогућио слушаоцу и да чује актуелизовани исказ техником сказа, али и да разуме његово значење уколико није зналац црквенословенског језика, вршећи тако и просветитељску улогу.“ (Милановић 2001: 14) Један од Венцловићевих узора за овакав поступак свакако је био Гаљатовски, који је такође повремено преводио на овај начин. У његовој беседи налазимо нпр: Радтесѧ  и  веселѣтесѧ  яко  мзда  ваша  заплата ваша многа на небесехъ. Баранович Б. ѡ Господи азъ рабъ тво азъ рабъ тво и сынъ рабы твоеѧ В. ѡ господи азъ  рабъ тво я  самъ господине  слга тво  слга  сам ти и  сынъ твое  слшкинѥ140 (660б) 137 Уп. Лк 1, 46. Део песме Богородици Величит душа моја Господа, која се пева на недељном и празничном јутрењу између осме и девете песме канона. 138 Уп. Лк 1, 28. 139 Уп. Лк 1, 48. Део песме Богородици Величит душа моја Господа, која се пева на недељном и празничном јутрењу између осме и девете песме канона. 140 Уп. Пс 116, 16. 164 Гаљатовски Г. длѧ тогѡ мовитъ Богъ до люде: якѡ бренїе пти поглажд  ,ихъ  якъ болото на дорозѣ  зглаж ихъ В. тога ради кроз давыда то и говоры богъ до ѡсїѡны люды яко бренїе пты поглаажд  ихъ каа блато на пт тако ђ и згазити141 (703б) Г. то  бразъ  маліовалъ  Апостолъ  Лка  гды  жилъ  на  свѣтѣ  называно  то  бразъ  дигітрїа проводителка В.  ікона  с  младенцемъ  богородична  що  ю  е  написаѡ  светы  єѵаггелистъ  лка  чдотворна прозвана именомъ одигтрїа то ѥстъ проводница (713а) Претходни примери би могли навести на закључак да Венцловић у највећој 5.6.3. мери следи начела средњовековне диглосије. Уметањем превода црквенословенског текста на народни, као што илуструју претходни примери, он не нарушава ова правила. Налазимо, међутим, и места на којима се овакви наводи уносе делом на српскословенском, а делом на народном језику. Тако се дешава да у одређеним сегментима, чак и у истим реченицама, долази до мешања језика. Понекад, на пример, Богородица говори наизменично народним и црквеним језиком. На овај начин се оба језичка израза изједначују и тиме се суштински одступа од диглосије, чија је основна одлика разликовање узвишенијег, „посвећеног језика“ од оног са народном основом. Дамаскин Д. се  раба  господьня  боуди  мнѣ  по  глаголоу  твоем  и  се  рекши  кь  чьстьномоу  начелникоу аггельскомоу и се рекши ѡставї ю оуслышимь прочеѥ что кь неи праведни іѡсифь  глаголѥть В. чѡ си ѥръ самъ се к отоме предаала те сам ти рекла се раба господня бди мне по  глагол твоем142 я вѣђъ що више ѡдъ мене ищешъ що ли чекашъ т док те мо старацъ  затече те и обадвое изржены бдемо ты кѥшъ знамъ измађи и ѡтіити алъ мени кѥ горко  141 Уп. Пс 18, 42. 142 Уп. Лк 1, 38. 165 пасти с цангрызанѥмъ нѥговымъ и спочитанѥмъ то дѣвока изговоры к архаггел  гаѵріил и ѡнъ такы е ѡставы (615б) Д. Не вопроша же ѡ Дѣво Преблагословеннаѧ! Какѡ се бдетъ понеже мжа не знаю Всѧ  Чиста Чистымъ ѿ тебе Єдиныѧ Чистыѧ и Раждаемое свѧтое наречетсѧ Сынъ Божі В.  Не  въпраша  же  ѡ  дѣво  благословенна  како  се  бдетъ  идеже  мжа  не  знаю143  чистымъ  е  сващо  чисто144  из  тебе  ѥдне  пречисте  и  раагяно  е  свѣто  сынъ  божїи  зватикѥ се145 (622б) Д. яко  вели  мнѣ  величїѥ  сильныи  и  свето  имѣ  ѥго  и  милость  ѥго  въродь  и  родь  на  боѥщыхь се ѥго ѥмоуже слава и дрьжава вь вѣкы вѣкомь аминь В. що ме е повіисїѡ силовиты господъ  свето м име нѥгово и милостъ ѥ нѥгова ѡдъ  рода  до  рода  надъ  тіимъ  людма  кои  га  се  боѥ146  ємже  слава  и  држава  и  ныня  и  присно и въ вѣкы вѣкомъ аминъ (624б) Баранович Б. Величитъ Дша моѧ Господа и возрадовасѧ дхъ мо ѡ Бозѣ Спасѣ моем  В. величитъ дша моя господа и порадова  се мо дхъ ѡ бог моме  спасителю147  (665б)   Б. Седмое Величитъ дша моѧ Господа Словеса Молитвы и Благодаренїѧ  В.  седмаа беседа бы  іѡ  каде  се ѡ  сын  оу  себы порадова  з дшомъ и  рече величіитъ  дша моя  господа148  кадъ  е  тако  погледаѡ  наа ме  хд ѡтселе  свакы  рѡдъ  хође  ме  з  діикомъ хвалити149 то с нѥне речы богомолске и благодаарне (658а) 143 Уп. Лк 1, 34. 144 Уп. Тит 1, 15. 145 Уп. Лк 1, 35. 146 Уп. Лк 1, 49–50. Део песме Богородици Величит душа моја Господа, која се пева на недељном и празничном јутрењу између осме и девете песме канона. 147 Уп. Лк 1, 46–47. Изобразитељни псалам који се пева као први антифон на изобразитељној литургији. 148 Уп. Лк 1, 46. Део изобразитељног псалма који се пева као први антифон на изобразитељној литургији. 149 Уп. Лк 1, 48. 166 Б. се же работающїи ми ясти имтъ глаголетъ Господь и Ты оубо раба Господнѧ Хлѣб  ясти бдеши съ небесе съшеды В. єво кои мены послю и ѥсти ђе150 велы господъ и ты оубо раба господня хлебъ кѥшъ  ѥсты с неба сишлы (673а) Б. Речетъ и тебѣ работающе себѣ Господь иже єст с тобою Азъ єсмъ хлѣбъ сошеды с  небесе  да яси и жива  бдеши въ вѣки  се  работающїи ми  глаголет  пити  имт  вы же  возжаждете лѣнивїи В. теби же работающе господеви речет се ѡтъ господа иже с тобою азъ єсамъ хлѣбъ  съшады съ небесе да яси и жіива бдеши єво кои ми слже пити кѥ а віи ленивци ѡтъ  жеђи малаѯаавати151 (678а) Повремено, Венцловић веће делове текста оставља на црквенословенском. 5.6.4. Дужина оваквих сегмената може бити од неколико реченица, па до читавих страна. Као што примећује Ч. Миловановић: „Прва половина превода тече сасвим лепо, на народном језику ... Превод је, као и обично у Венцловића, читак и живахан, донекле слободан, али у целости веома веран оригиналу. Међутим, негде око половине језик се мења ... Венцловић одједном више не преводи него једноставно преписује из оригинала, мењајући само редакцију, тј. од руске прелазећи на српскословенску. ... Да ли је он то намерно чинио, због природе самог текста ..., или му се грешка случајно омакла, можда зато што је на том месту био прекинуо писање па га тек касније наставио, тешко се може утврдити. Али да се са оба језика он савршено лако и природно служио, то остаје ван сваке сумње.“ (Миловановић 1982: 14). Томе у прилог говори и чињеница да у неким, додуше веома ретким случајевима Венцловић интервенише чак и на црквенословенском тексту. Баранович Б. Словеса Молитвы и Благодаренїѧ Всѧ твоѧ словеса Пречистаѧ Дѣвѡ сть Благаѧ  Мдраѧ и Ѹтѣшающаѧ Но єгда рекла єси Бди мнѣ по глагол твоем сїе всѣхъ паче слх  150 Уп. Јн 6, 35. 151 Уп. Јн 6, 35. 167 нашем даде  радость и веселїе ѡ  сем  словѣ похвалисѧ чрезъ Давыда Ѿригн  сердце мое  Слово благѡ Благѡ ибѡ Благагѡ Бога породиши Глаголи И бдтъ въ благоволенїе  словеса оустъ моихъ Благоволилъ єси Господи в земли твое яже даде плодъ сво рекши Б ди ми ѿ Дха Свѧта Зачала єси Чистаѧ Дѣвѡ въ чревѣ твоем Воплощенна Бога Я коже в началѣ Богъ рече Бди свѣтъ и бысть свѣтъ В. то  с  нѥне  речы  богомолске  и  благодаарне  ѡ  божїѥмъ  іѡ  нагледн  добротворств  Въса  твоя  словеса пречистаа  дѣво  благаа  стъ мдра  и потѣшителна  нъ ѥгда  сїе  рекла  єси бди мнѣ по глагол твоем сїе паче въсѣхъ иніихъ слх нашем даде радостъ весел  ѡ семъ словесы саама и похвалила се єси чрезъ давыда твоего праотца глаголѥ ѡтригн  срдце  мое  слово  благое  тѣмже  оубо  благо  и  благаго  бога  породивши  глаголѥши  и  бдтъ въ благоволѥнїе  словеса оустъ моихъ благоволилъ єси господи въ земли твоеи  яже даде плодъ  сво  рекши бди ми ѡтъ  дха  светаго  зачела  єси  чистаа  дѣво  въ  чревѣ твоемъ въплщеннаа бога како ис почела що ѥ богъ рекаѡ бди свѣтъ и бы свѣтъ  (658а‒658б) Б. Ты аще бы єси древле рекла Бди ми по глагол твоем древле  рѡд человѣческом  благо събыло бысѧ аще и нынѣ Доволно скоро понеже доволнѡ Благѡ Ты родиши Сына  ѡ Немъже ѱаломникъ То  рече и быша То повелѣ и  создашасѧ и Тебѣ тожде дарет  да  єгда  речеши  и  бдет  Повелиши  и  созиждтсѧ  Твоимъ  Сыном  всѧ  быша  и  без  негѡ  ничтоже быст єже быст и тобою Пречистаѧ Богородице всѧ бдтъ без тебе же ничтоже  бдетъ єже бдетъ в попеченїи спасенїѧ нашегѡ В. ты благословенна въ женахъ аще бы древлѥ рекла бди ми по глагол твоме то  древлѥ род чловѣчаском на добро и збыло би се аще ныня доволно скоро понѥже доволно  благо ты родишы сына ѡ нѥмже ѱаломніикъ таа рече и быше то повеле и създаше се  и тебы тоижде сїе даретъ да ѥгда речеши и бдетъ повелиши и съзиждтъ се твоимъ  сыномъ  въса  быше  и  без  нѥго  ничтоже  быстъ  єже  быстъ  и  тобою  пречистаа  богородице  въса бдтъ без  тебе же ничтоже  бдетъ єже бдетъ  оу постарааню нашега  спасенїа (659а) Б. и речеши съ ѱаломникомъ Сердце мое и плоть моѧ возрадовастасѧ ѡ Бозѣ живѣ се раба  добраѧ раба и благаѧ оуже Благагѡ Бога благаѧ Мати ѡ малѣ была єси вѣрна якѡ  зачнеши ѿ Дха  свѧта надъ мнѡгими тѧ поставитъ Господь иже єстъ с тобою и  речетъ  Внїди  в  радост  Господа  твоего  Возрадетсѧ  сердце  сокршенное  и  смиренное  и  радость твою никтоже возметъ ѿ тебе Радсѧ ѡбрадованнаѧ Дхъ свѧты наде на тѧ 168 В. и речеши съ ѱаломникомъ срдце мое и плтъ моя възрадовасте се ѡ бозе жіиве се рааба  добра и благаа иже благаго бога благаа мати ѡ маале была еси вѣрна яко зачнеши  ѡдъ дха света надъ многими те поставитъ господъ иже ѥстъ с тобою и речетъ ти  въниди  въ  радостъ  господа  своего  тогда  възрадет  се  и  твое  съкршенное  срдце  смереннорадости же твоее никтоже възметъ ѡтъ тебе рад се ѡбрадованна дхъ светы  наиде наа те (678а–678б) Б. Якѡ Дождъ с Небесе на Рно сониде ты Маріа Рно рно ѿ плоти ѿдаленое сице ты ѿ  похотї плотскихъ Христосъ дождъ имже Рно твое ѡросисѧ Маріѧ Рно в неже ѡблечесѧ  Агнецъ Божі и насъ ѡблекает В. Якоже даждъ съ небесе на рно съниде ты марїе  рно сы ѡтъ плти оудаалѥнно е  сице  ты ѡтъ  похоте плтаскихъ  христосъ  даждъ  имже  рно  твое ѡросіи  се марїа  бы  кано ѡвче рно що се  нѥга преоден божїе ягнѥ (689б) Б. хвалисѧ Маріамъ глаголющи Величит дша моѧ Господа и возрадовасѧ дхъ мо  ѡ  Бозѣ  спасѣ  моемъ  Моли  спаса  ѿ  Дха  свѧтагѡ  зачатагѡ  да  нас  въ  беззаконїи  зачатыхъ и въ грѣсѣхъ рожденныхъ спасенїѧ ради нашегѡ пришеды спасетъ Вѣсть бла га блажитъ кѡсти сіѧ вѣсть Радсѧ ѡбрадованнаѧ Господь с тобою блажит кѡсти сего  ради возопи Маріѧ Се бо ѿ нынѣ блажатъ мѧ вси рѡди В.  хвали  се марїамъ ѡ господ  бог  твоме що  е  с  тобомъ  те  говори  велича дшо моя  господа  и  възрадова  се  дхъ мо ѡ  бозе  спасе  моемъ  моли  зачетаго  ѡтъ  светаго  дха  да  въ безаконы насъ зачетіихъ и  въ  гресѣхъ  рожденніихъ  иже  спасенїа нашего  ради  пришады  спасетъ  сїа  вѣстъ  рад  се ѡбрадованна  господъ  с  тобою  гласъ  благы  блажитъ  кости  сего  ради  възапы марїа  се  бо  ѡтъ  ныня  блажетъ  ме  въси  роди  (680а) Б. твои же рцѣ правд держатъ и глаголеши Азъ правдою явлюсѧ лиц твоем насыщсѧ  внегда явит ми сѧ слава твоѧ Матеремъ и Дѣвамъ славо ты чистаѧ сердцем прежде Б ога оузриши въ плоти послѣжде же и мы речемъ и Видѣхомъ слав єгѡ В. твое же рце пресветаа дѣво правд држетъ и глаголѥши азъ правдою явлю се лиц  твоем  насищ  се  вънѥгда  явитъ  се  мнѣ  слава  твоя  матеремъ  и  дѣвамъ  славо  ты  чистаа срдцемъ прежде бога оузриши въ плти а после и мы како єѵаггелистъ казе  и видесмо слав єго (680б) У Венцловићевој преради беседе Јована Дамаскина налазимо сегмент на српскословенском, који се простире на скоро две стране овог рукописа. 169 В.  радоу  се  врло  кђерко  цара  давыда  и  мако  истинитога  небеснога  христа  цара  нелажна  дѣвице  марїе  коино  землянымъ  царемъ  напаче  вѣрнымъ  баряке  развїа и влаадостъ имъ надъ непрїатели даае рад се ѡбрадованна іѡакимова и аннина  дащи иже въ молитвѣ непорочно рождьши подобне временемъ сіихъ житїю радоуи се  ѡбрадованнаа иже ѡтъ колена давыдова царскаа же и левитскаа и ѡтъ анны же  богомдрїе  паче  надежде  възрастшы  радоу  се ѡбрадоваанна  иже  ѡтъ  дѣвства  въ  саама светаа светыихъ въспитавшїи се и ѡтъ аггела тано пищ прїемлющїи рад се  ѡбрадованнаа  иже  ѡтъ  аггела  радости  благовѣщенїа  радостъ  неизглаголанню  и  въ  истин  неисповѣдим  мірови  исходатаившї  радоу  се  ѡбрадованнаа  багровиднаа  чрвлѥнице  иже  небеснаго  и  землнаго  цара  заа  ны  въплщша  се  оукрасившы  ради  се  ѡбрадованнаа иже  сїанїе  ѡтачаскые  благости  и  свѣта  ѡнаго  невъместимаго  нигдѣже  неболезанно  въ  чревѣ  въместивши  понесла  єси  рад  се  ѡбрадованна  мроносимаа  землѥ  и  живоносна  корабице  и  новаа  мроположнице  дховнаа  иже  въсего  міра  мро  подателними  вонями исплнивши рад се ѡбрадованна злаатаа въистинн кадилнице и чистое пресветое  и  нескврное  чистоты  скровище  радоу  се  ѡбрадованнаа  незаходимаго  слнца  вѣчно  живщаго  и  въс  тваръ  благостїю  ѡзарающаго  плтїю  мірови  възсїавшы  рад  се  ѡбрадованна  въсесвѣтлы  облаче  неизмѣнны животвориваго  дха  иже  благосрдаго  дажда  възрастившы  и  въсего  міра  ѡросившїи  ради  се  ѡбрадованнаа  богопечатленнаа  дверы  живота нашего иже ѥдинъ яко васъ въниде и изіиде съ присносщее слово бога и отца  рад  се  ѡбрадованнаа  землнымъ  спасенїе  иже  скрбъ  въ  радостъ  претворы  и  землнаа  небеснымъ съвъкпалшї и вражди раздршивши  средостенїе  рад  се ѡбрадованнаа лозо  чистоты  неѡсезаемаа  и  древо  благосрдїа  до[607а]бролиственно  кринъ  белоѡбразны  истиннаго  дѣвства  Рад  се  ѡбрадованна  неисксобрачна  юнице  иже  тѣлца  млекомъ  оупитавшїа и величїе ѡно небесное въ чревѣ носивши радоуи се ѡбрадованнаа нескврнаа  аггнице  иже  багровласное  ѡбаче  ѡвче  оно  волѥю  за  въсѣхъ  насъ  жренное  пречистыма  ркама сктавши радоу се ѡбрадованна и непорочнаа нечртожнаа отроковице иже зачетїе  странно  и  рожденїе  неоувѣдаемо  землнымъ  неболезанно  показавши  рад  се  ѡбрадованна  иже  въсѣхъ  ради  въсепозлаащенны  ковчеже  светыни  и  жазле  богосаажденны  цвѣтъ  процавтшы  рад  се  ѡбрадованна  свѣщоносны  и  златоносны  свѣтилниче  свѣтовидимаа  трапезо  иже  живоносны  хлѣбъ  на  себѣ  носещїи  рад  се  ѡбрадованнаа  иже  хѥрвімское  и  пречдное  цара  славы  сѣдалище  и  бога  слова  въплщенїа  царскаа  полато  радоу  се  ѡбрадованна  ѡдшевлѥнны  и  пречастны  царствющы  грааде  тобою  бо  ныня  царствющї  градъ  приснокрѣпляемъ  веселитъ  се  рад  се  ѡбрадованна  горо  божіа  тчнаа  горо  оусиреннаа  гора  сїѡняа  гора  ѡсенѥнна  гора  несекома  гора  божїа  ѡдшевлѥннаа радоу се ѡбрадованна покрове печалнымъ и застпнице страшнаа иже  истинню  те  богородиц  исповѣдающимъ  рад  се  ѡбрадованнаа  марїе  христїаномъ  170 въсемъ дивное благовѣтливое прибежище и въсако велико съдѣланно и добротѣ превышнѥе  чдо недомислимо радоуи се чистаа дѣво богоневѣсто Єто ѡво міи грѣшны колико смо се  кадры  были  начити  и  въвѣстити  з  богодахнтѡга  піисма  к  небесно  невѣсти  с  нашимъ  с  невалялымъ  оустма  толико  и  проговорисмо  на  ваше  слшаанѥ  за  почастъ  похваліиваня пресвето богородицы (606а–607б) 171 6. Стилско-језичке одлике Беседа на Благовести Стилом Венцловићевог језичког израза бавило се више аутора. Премда постоје неки заједнички именитељи, став о стилско-језичким карактеристикама његовог књижевног рада варира. Милорад Павић тако наводи: „Венцловићево песничко дело ‒ пише Ролф Дитер Клуге ‒ сам аутор је наменио усменом предавању; да би остварио тај циљ, он се служи реторском, декламаторском, чак и театрално-драматском дикцијом. Све је то подвучено широком скалом гласовних и музичких ефеката (алитерацијама, гласовним сликањем, понављањем и варирањем одређених гласовних комплекса), језичким средствима (анафорични обрти и понављања речи, игре речи, паралелизми и друго) и стилистичким средствима (изненађујућа и необична поређења и метафоре, антитетски обрти, склоност ка парадоксалним, каткад и неразумљивим формулацијама, ка оксимори и хиперболи, често ка сировом сензуализму), што даје за право да се говори о ’маниристичком стилу’ који већ прелази у барокни сoncetto“ (Павић 1972: 179). Познато је да су многе Павићеве констатације о Гавриловом књижевном стваралаштву негиране од стране различитих аутора,152 а у основи већине замерки стоји чињеница да се Павић није бавио идентификацијом оригинала и поређењем Венцловићевих прерада са изворним текстовима, већ је сав рад посматрао као Гаврилов ауторски. Стога Ч. Миловановић наводи: „Ако говоримо, на пример, о његовој ’кончетистичкој школи’, ... морамо најпре у самом тексту одвојити оно што је заиста само Венцловићево, па на основу тога доносити крајњи закључак. ... Значи, ако хоћемо да говоримо о кончетистичком стилу ових проповеди, треба јасно да кажемо да је кончетист био ‒ Гаљатовски, а да је Венцловић само радо преводио његове беседе на српски језик“ (Миловановић 1981: 33). Ми бисмо се сложили најпре са констатацијом Димитрија Стефановића да је Гаврил свој израз градио тако да одговара проповедима, али да при томе није занемаривао ни стилски ефекат (Стефановић 2002: 58). 152 Видети нпр: Трифуновић, Ђорђе, Српска књижевност у књижевној критици – стара српска књижевност I, Београд 1972, 62–89; Деретић, Јован, „Мистификације око Венцловића и старе поезије”, Књижевна историја IV (6) 1972, 705–722; Миловановић, Челица, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик 29 (1), Нови Сад 1981, 27–42. 172 Можемо констатовати да однос аутора према Венцловићевом стилу варира у зависности од тога да ли су и у којој мери они настојали да раздвоје текст предлошка од Венцловићевих допуна и прерада. Такође, значајан чинилац у доношењу суда о стилу је и избор анализираног текста. Као што је раније показано, Гаврил није са истим ентузијазмом приступао свим предлошцима ‒ неке је преводио мање-више дословно, док је код других додавао дуже дигресивне сегменте. У нашем раду, настојали смо да одлике Венцловићевог стила потражимо само у сегментима за које нисмо нашли паралеле у текстовима које смо идентификовали као предлошке. Подсећамо, ипак, да предлошци који су нам били доступни нису увек они из којих је Венцловић преписивао. Други проблем у оцењивању основних карактеристика Венцловићевог стила индиректно описује Ирена Грицкат: „За правилно разумевање и оцену неког текста са стилске стране потребно је имати не само специјалних знања, него и ширег познавања епохе и њене идеологије, а можда чак и урођеног или бар добро изграђеног смисла за такво истраживање. ... Што се тиче старог српског стваралаштва ... треба, разуме се, имати на уму византијске а преко њих античке грчке, као и хебрејске утицаје; и ова материја, према томе, мора се бар донекле познавати, нарочито зато што се уз владање општим чињеницама може тачно одредити ‒ шта је било оригинално у старој српској књижевности, а тога је свакако било доста“ (Грицкат 1972: 118). Сматрамо да се овај став, иако изречен у односу на стару српску књижевност, може применити и на Венцловићев рад, тим пре што је он на њој био школован и био под њеним великим утицајем. У наставку, као решење И. Грицкат нуди следеће: „Стилским фигурама се може приступити са литерарних позиција, тј. са разумевањем њиховог лексичког смисла и са естетским судом о томе да ли је ‒ и какав ‒ стилски ефекат достигнут; а може се приступити и лингвистички, што значи без момента оцене успешности или неуспешности, али са указивањем на технику настанка фигуре“ (Грицкат 1972: 118). Узевши у обзир наведену проблематику ‒ неопходност раздвајања оригиналног текста беседа од Венцловићевог, дозу непоузданости при идентификацији предложака, као и комплексност и ширину приступа потребног 173 за квалитативну оцену стила ‒ одабрали смо да у даљем разматрању следимо управо овакав „лингвистички пут“. Са друге стране, приликом анализе Венцловићеве лексике сматрали смо да би раздвајање текста на дословно преведене сегменте и оне који то нису било беспредметно, па чак и контра-продуктивно. На тај начин би се ван истраживачког фокуса нашли бројни значајни и меродавни примери. За разлику од анализе стилских фигура, где нам је од суштинског значаја за сагледавање основних одлика Венцловићевог стила било да препознамо да ли је он неку фигуру преузео или пак сам створио, при лексичкој анализи свака реч ‒ било да је део превода, парафразе или оригиналног Гавриловог сегмента ‒ пружа ваљан извор за проучавање његове лексике. Стога су одлике Венцловићеве лексике посматране на свих тринаест беседа, док је стилско-језичка анализа спроведена на девет одабраних текстова. 6.1. Лексика Венцловићевих беседа Када је реч о језику и стилу, истраживачи153 су једнодушни у оцени да је Венцловић у својим списима демонстрирао изузетан језички таленат и велико стилско мајсторство. Користећи читав низ средстава и поступака, како стандардних тако и иновативних, у области творбе речи, синтаксе, лексике, фразеологије, стилистике и реторике, Венцловић је у својим делима постигао изванредну разноврсност и богатство језичког израза. Још у најстаријим радовима154 о Венцловићу и његовом делу примећена је, посебно у жанру проповедне књижевности, у коју спадају и Беседе на 153 Видети нпр: Ivić, Pavle, „Jezik Gavrila Stefanovića Venclovića i srpski govori oko Budimpešte”, Hungaro-slavica, Elte Szláv Tanszékcsopoprtjа, Budapest 1997, 97–100; Стефановић, Димитрије, „Напомене о синтакси и лексици у језику ’Житија светог владике Максима’ од Гаврила Стефновића Венцловића”, Реферати и саопштења. 1, Сеобе и изгнанства као тема у југословенским књижевностима / 20. Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, Панчево, Нови Сад, Тршић 11-16. 9. 1990., Међународни славистички центар, Београд 1991, 389–396. 154 Јовановић, Владан, „О језику Гаврила Стефановића Венцловића”, Дијалектолошки зборник Српске краљевске академије (2), Београд 1911. 174 Благовести, својеврсна диглосија. Она се огледа у напоредној употреби двају језичких идиома: црквенословенског српске, ређе руске редакције – с једне стране, и народног – с друге стране. Најбоља илустрација за ово језичко двојство могу бити читаве синтагме или реченице дате паралелно на црквенословенском и у преводу на народни језик:155 слыши  дащи  и  виждъ  слша  добро  кђерко  и  гледа  (646б), се  раба  господня  єво  самъ  господинова  слшкиня  (657а), ѡ  господи  азъ  рабъ тво я самъ господине слга тво (660б), яко бренїе пты поглаажд ихъ каа блато  на  пт  тако  ђ  и  згазити  (703б), небо  закрилюю  облаци  по  сказіиваню  ѱалма  одѣвающем небо облакы (710б). Црквенословенизми 6.1.1. Поред низа фонетских, морфолошких и синтаксичких црта карактеристичних за црквенословенски језик, у тексту Беседа налазимо мноштво црквенословенских лексема са српскословенским или рускословенским ликом: почрпаемъ  (594а), ѥстаства  (592а, 603а, 650б), вонями  (606б), пищ  (606а), цѣвнице  (625а), приснокрѣпляемъ  (607а), въплщша  (606а), плтїю  (593б, 606б, 650а), напаче  (606а..., 5х), зрещ  (594б), влхвы  (591б), неосежны  (625б), вѣщъ  (601а, 693а, 706б), зиждителя  (592б), неѡсезаемаа  (606б), нечртожнаа  (607а), прелаастила  (597б), отроковице  (594б, 607а), ѡбаче (607а), въсачаскаа (593б, 660а), съраслнаа (593б, 636б), оуничижити  (619а), предстателнице  (594а, 675б), прїемлющїи  (606а), ѡтндъ  (624б, 683б), капища  (594б) итд. Међу творбеним црквенословенизмима најкарактеристичније су бројне именице средњег рода на -їе: благовѣщенїе  (591а, 595а..., 12х),  спасенїе  (596а, 606б..., 13х),  єѵаггелїе  (681а, 682а..., 5х),  смеренїе  (658а, 660а..., 6х),  зачетїе  (607а, 610б..., 5х),  покланянїе  (615б, 652б, 727а),  милосрдїе  (652а), исправлѥнїе  (594а, 594б), исплнѥнїе (594б, 647б), знаменїе (648а, 649б, 650б), величїе (607а, 669а..., 4х),  поченїе (634а, 693б, 720б), веселїе (651б, 677б), цѣлованїе (653а), сказанїе (715б), сїанїе  (592а, 606б),  селѥнїе  (594б, 648а),  зданїе  (596б, 631б)  итд. Овим именицама у српском народном језику одговарају именице на -е с јотовањем претходног сугласника. Њих такође има доста у Беседама: шааранѥ  (616б),  каалянѥ  (616б),  155 Видети поглавље 5.6.2. 175 каменѥ  (619б),  знаменѥ  (624а), држанѥ  (628а, 630б), заношенѥ  (628б),  створенѥ  (592а, 626б..., 4х), пресЂіиванѥ  (616б), милованѥ  (625б, 634б), честіитанѥ  (593б), ѡпрощенѥ  (592б, 596б..., 5х), веселѥ (661б, 670а, 679а), здравлѥ (706б), оускрснђе (592б), піиђе  (629б, 632а..., 4х), зачнђе (641б), цвѣђе (642б) итд. Творбени црквенословенизми су и суперлативни облици са суфиксом-ѣш-:  новѣшее  (593б),  свѣтлѣшаа  (594а),  преславнѣша  (647б),  частнѣшїа  (647б),  господставнѣшїа (648а), државнѣшїа (648а), силнѣшїа (648а), начелнѣшїа (648а),  тврдѣша (648а), пространнѣшее (648а), краснѣшаго (663а). На плану синтаксе веома је честа типична црквенословенска конструкција апсолутни датив. То је самостална синтаксичка јединица велике старине, настала у старословенском по угледу на грчки апсолутни генитив, а најчешће је имала значење временске, ређе узрочне зависне реченице.156 Апсолутни датив Венцловић је очигледно као готов модел преузео из предложака којима се служио, али га је обилато користио и у деловима текста у којима преовладава народни језик: защо она слжеђи іѡ оу цркви Тако е казала была архїерею (597б), марїа ищђи  іѡ бога наагѥ  свою  врл  сређ  (666б), кодъ цркве боравлѥђи  іѡ цигрно  е  слжила  бог  (696а), онде  кѥ  свое  спасенїе  стеђи  боравлѥђи  м  насам  (696а),  леѡнъ  капралъ  шетаюђи м се снаполя поредъ бедена градскога саам нещо чатааше (711а), ѡ томе се ѡни  дрма  распалюю  голем  свою  желю  имаюђи  имъ  г  бог  (707а),  кадъ  га  мати  с  іѡсифомъ тражеђи тређы данъ нааЂоше оу ѥрсалимско цркви дишпощаюђи м се ѡ  книзи с матори оучители (717а), нхаюђи ти на рк господичикя и саама кѥшъ то  изговаарати  (668б),  гаѵрило  драагы  извѣсђе  драаг  радостъ  богородицы  боравлѥђи  іѡ  ѡвдѣ (654а) итд. Као што се из примера види (има их још велики број), апсолутни датив је код Венцловића нешто модификован и упрошћен у односу на црквенословенски. Именски део најчешће је изражен неком заменицом у дативу: ми, мени, ти, м, іѡ, намъ, имъ, док се партицип јавља у окамењеној адвербијализованој форми на -ђи  (данашњи глаголски прилог садашњег времена): пролазеђи, проріичђи  (603б, 605а 2х), говоређи (609б, 611б... 22х), стрепеђи (616а, 668а), пїюђи (618б) итд. У литератури 156 Видети нпр: Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Матица српска, Нови Сад 1975, 175. 176 је већ примећено да ова конструкција често иде науштрб разумљивости текста (Стефановић 2002: 54). Тако, на пример, у реченици: архаггелъ  гаѵріилъ  каза  пророк захары слжеђи м оу олтаар (600б) очекивано би било да прилог слжеђи има исти субјекат као и глагол у главној реченици (каза), те би се према томе односио на архангела Гаврила. Међутим, очигледно је да код Венцловића цела реченица има други смисао: архангел Гаврил каза пророку Захарији док је овај (Захарија) служио у олтару. Сличних примера има још. Народни језик 6.1.2. Језички израз са народном основом у Беседама представљен је великим бројем речи и израза, конструкција и обрта који су део народног језичког блага и какве не можемо наћи у црквенословенском, руском или у другим предлошцима који су Венцловићу били доступни. Тим наслеђеним лексичким благом Венцловић се обилато и зналачки служио, али ни њему самом није била страна језичка креација, било да је реч о његовом оригиналном стваралаштву или његовим преводима и адаптацијама. Имамо најпре читав низ обичних, стилски немаркираних речи за изражавање конкретних и апстрактних предмета и појмова. То су именице: маарва  (591б), трб  (616а, 665а),  надниц  (634б), сршлик  (642б), зидааръ  (647б),  стакларъ  (704а), бркашилы (634а), шкндедъ (643а), богобоше (667б, 674б..., 4х), наамђорцемъ  (725а),  накнаЂацъ  (713а),  дечаака  (690а), недоносче  (682а),  пеленчет  (711б),  довице  (700а),  клица  (683а), стреха  (718б),  жежк  (707а),  юріишемъ  (700б),  попевкомъ  (718б), неячи  (722б),  снебыванѥмъ  (657а),  поздаанѥ  (671б, 674а, 696б), животованю  (627а, 658б, 696б), кааненѥмъ  (723б),  намигіиваня  (726б),  ѕлопатенѥ  (722б), превара  (681б, 686б),  кривде  (702а),  кривиц  (725а),  снаага  (659б, 721б),  глобомъ  (723б),  слаботиню  (683б), ѡбликло  (688б),  загонетка  (716а),  людство  (645б, 691а, 721б), пређніѡмъ  (627б, 631б..., 4х),  сванђа  (690б) итд; глаголи: харати  (723б), ѱовати  (724б), ржити  (724б),  ѕвѣрити  се  (723б),  дивлячити  (723б),  згазити  (703б),  надити  (602б, 699б, 708а),  наЂіивати  (725а),  пропатити  (722б),  зановѣтати  (609б),  изригати  (653б, 674б),  згрнчати  (643б), не  хаяше  (598а), меркааше  (598а),  пронераазишъ  (се)  (600б), ѡпрепаасты  (се)  (600б), ѡбезекн  се  (659б), ѡсмдила  (645а), забашры  (655а), 177 снебыва се (669б), оувѣџбала (683а), распды (688б), оуздаюђи се (694а) итд.; придеви: маторъ  (698а),  здѣтна  (636а),  старостливъ  (624б),  непоршн  (685б),  разборит  (694а),  швртне (696б), помамна (703б), юнаачны (704а), кощнавы (714а), цѣлокпанъ (635а, 638б, 721а),  безбрижлива  (722а),  нелагодно  (722б),  оскднимъ  (723а) итд; прилози: залдъ  (673а, 722а),  ласно  (685б),  изнтра  (608б, 639б, 682б),  полако  (692б, 697б),  ѡбашка  (695б, 698б),  потанк  (655а),  болболъ  (686а),  безѡбзирце  (701а),  наизмакъ  (597а) итд. Даље, приличан је број речи и израза који су у великим тезаурусима пропраћени квалификативима као што су: разговорно, фамилијарно, шаљиво, погрдно или пејоративно, фигуративно, вулгарно и слично. Те је речи Венцловић свакако црпео из живог, свакодневног говора људи из своје средине и слушалаца којима се у цркви обраћао, те су оне њима морале бити добро познате и разумљиве: ждер  (600а), блене  се  (640б),  шеврдаа  (687б),  подкожише  (се)  (689б),  ѡтшїика га (703а), замзены блекани (711б), тры оу он ватрен пеђъ (704а), латы онога  демона  (703а), полемати  (697а), хакн  (697а), Ђипы  (697а), згрхати  (678б), здрзгати  (670б), ѕло рн (630б), наазбанъ (619б), грхнла (592б) итд.   Слично претходним речима, многи устаљени изрази и фразеологизми које у Беседама можемо посвуда наћи, део су живог говорног језика: на  добр  волю  (620а),  пкы  сиромаси  (689б),  преко  изма  (595б, 685а),  без  изма  (636б, 677а), ѡдъ  манѥ рке (708б), ѡтъ среднѥ рке (709а), оу ово плачливо долачи (654а), за мк мї е  (694а), мк теглити (712б), на мке се дати (720а), на видело ѡбявити (619а), сплести се  оу  коштацъ  (600а),  ѡдъ  ѥда  пцаѡ  (622а),  паараюђи  свое  срдце  (638а),  глобе  намеђ  (702а), бога за плеђи ставилы (676а), на добро приведе (646б), бела ме снаагѥ (620б), те  ми  образъ  ѡцрни  (617б),  оузе  е  на  миндростъ  (616а),    носъ  дхати  мрщало  (722а),  памет ми се заврђе (643а), иди кдъ те очи воде (619а), с матернимъ млекомъ самъ  ѡдоена (614б) итд. Разговорне конструкције 6.1.3. У наративним деловима и дијалозима, али и другде, Венцловић се врло радо служи читавим спектром колоквијалних израза и разговорних конструкција, често на тај начин оживљавајући и богатећи штури и понекад сувопарни текст 178 предлошка. Разговорни фразеологизми користе се и ради прилагођавања текста слушаоцима и постизања блискости (Милановић 2001: 10): онъ  ђши  човѣка  (707б), шикн шакомъ оуз образъ арїа (707б), такы скопа га за чпе „одмах га ухвати за косу“  (704а),  насредъ  таабора  хакн  ілїана  с  копѥмъ    прси  пронзіи  га  (697а),  божїе піисмо  глаав имъ оуврђ (701б), ѡтъ тЂоженскогъ пиполѥня и намигіиваня  (726б), боче се съ своимъ тѣломъ (719б), да се с нама шегаю по сокааци (718б), док се нїе  раскотила  (самосатскаа  своеволна  ѥресъ) (714б),  много  щоща  и  прикаламлюю  ѡтъ  себе  (657а), Благо си то мацы коя га родила тога онога ли Ђипш (639а), ѡткда е тко е  та чеговиђ лї е (618а), повребаѡ би я нѥга и ватїѡ (620а), да се бааръ наѱемъ ш ніиме  и  изржіим  га  кано  нищо  човѣка  (618а),  да  м  такы  на  паню  глав  с  моіѡмъ  днгѥрскомъ  брадвомъ  ѡтфіиримъ  (617б),  защо  онъ  Ђидїа  мою  старостъ  ѡбезчасты  (617б), кои е то та са мъномъ пронашаѡ се ѡртаакъ (617б), изговоры то твое шааранѥ и  длакавы посаѡ  (616б),  скоро  се  топи ѡдъ мене  (617б), мног  срамот  и  белаа  имаамъ  протеглити (612а), ѡ чем то шиѥшъ (611б), а що си се и обезаѡ т толико ѡко менє те не  шибашъ и идешъ своимъ птемъ (611б), докле и ты т съ мномъ ѥдно ніиси налепїѡ  ако стигне старацъ дома оу овы пааръ (611б) итд. Учесталост употребе разговорних обрта и колоквијализама, међутим, није увек индикатор Венцловићеве оригиналности у смислу потпуне независности од предлошка. У литератури је већ упозорено на то да „живахност приповедања и колоквијални тон не треба да нам буду мерило при одвајању Венцловићевих оригиналних текстова од оних које је однекуд преузео“ (Миловановић 1981: 36). Посебан колорит Беседама дају речи и облици дијалекатског порекла: каде  (592а..., 69х), нођомъ (629а..., 4х), данасъке (603б, 604б), оудіиль (612а..., 7х), ѡмма  (618а, 635а), такы/такы (599б..., 35х), сасма/сасма (599б..., 21х), тадаръ (598а..., 15х), свагдаръ (609а), к отоме (597а..., 19х), с отымъ (600а..., 18х), с отога (610а..., 17х), овы  благы данакъ (604б), оны каменъ (677а), сталяти (628б), испраляаше (675а), оупраляти  (655а), ш ніиме (597б..., 11х), ш ніѡме (598б..., 14х), назіивлѥ (715а, 716б), прозіивлѥ  (636б), дозіивлѥмо  (710б), прстеноваата  (611б), напіисато  (653б),  проріицато  (681б), свршито (634а..., 5х), склопито (657б), изгласито (637б) итд. 179 Узвици 6.1.4. Живост приповедања и блискост духу разговорног језика Венцловић постиже и учесталом употребом бројних узвика, као и неких речци: ѡ, ѡхъ, ѡхѡ, хе, леле, я, де, деде, но  де, нде; єто, ама. Најчешћи је узвик ѡ, који се претежно користи за обраћање уз вокатив именица, али и другде: ѡ  дѣвоко  (610б, 613а, 641б), ѡ  обрадованна марїе  (710а), ѡ  іѡсифе  (599а), ѡ ты  гаѵріиле  (601б), ѡ младъ  юначе  (612б), ѡ виде да  е здѣтна (616а), ѡ да благо  си томе чрев  (639б), ѡ да чдна  врла гласа (646б), ѡ да велика тога твога милокрвства (646б), ѡ да велике дбине блаага  свакога  (659б) итд. Следе други узвици: ѡхъ  ядны  я  човѣкъ  (703б),  ѡхѡ  рече  неласно е быти ісраиилю (690а), хе хе жазалъ ловлѥнїа (622б), хе хе видимъ я твою  мнитв маро (616б), яѡ леле мены (657а), я защо вѣђъ не приватиш ми рѣчи (608б), я  защо тіи мааро попзе се (622б), оудри де чити пати (701а), но де исто ѡ томе смотріимо се  (656б), нде на добр волю текъ толико искаажи ми га (620а), а деде ѡтіиди тамо до нихъ  (610а), деде право оукаажи ми (617а) итд. Врло су фреквентне речце єто и ама (преко стотину примера): добра м воля єто бы (615а), онаа єто дароносца носы (635б), то е єто  милокрвство големо (657б), с отіимъ єто очима (677а), таа єто места на земли (698а); ама  кадъ нища нища (630б), ама ты си све и прешла (708б), ама како ђе марїа поднети огань  (602а), ама то бїаше саама светаа богородица (701а) итд. Позајмљенице 6.1.5. Саставни део језика Беседа чине и позајмљенице из других језика, не рачунајући црквенословенски и руски: грчког, турског, немачког, мађарског и других. Грцизми, као што је познато, представљају најстарији слој позајмљеница у српском језику. У Беседама их има доста, и најчешће су то речи које означавају разне религијске појмове или појмове из црквено-богослужбене сфере. Већина њих је и данас мање или више позната и разумљива и чини неотуђиви део лексичког блага савременог језика: аггелъ  (592а..., 75х),  архаггелъ  (596а..., 12х),  ѥпископ  (714б),  архїепископа  (591а), архїере  (609б, 639а),  митрополитств  (707б),  патрїархъ  (605а..., 5х), протопопа  (642а), калгѥры  (699б, 705а),  покалгѥрити  (696а),  архистратигъ (596б, 605б, 692а), апостолъ (599а..., 25х), одигтрїа (713а), єѵаггелїе  180 (681а..., 5х), єѵаггелистъ  (598б..., 9х), ікона  (713а), олтара  (707а),  квотъ  (630а, 697а), ѱаломъ (710б), ѱалтиръ (625а), омофъ (707б), длїа (708б), гпердлїа (709а),  латрїа (708б), Ђаво (595б..., 8х), демони (703а), ад (592б, 645б), каѳоличаскаа (718а),  ідоле  (605б),  ѥктенїа  (724а),  ѥлеа  (636а),  лтргіиска  (693б),  ѥресъ  (714б),  ѥретіикъ  (706а), канне  (681а), постаасїю  (649б), поганска  (702б); кринъ  (607а), кѥдаръ  (693б, 709б), кпарисъ (649а..., 4х), мро (593б, 606б, 649а), порфира (648б), трапезо (607а),  тронъ (707а), комора (698б), галїа (702б), монархъ (711а), гиганти (714а), стихъ (676б, 710а), малаѯаавати  (677б) итд. Срећемо и један број речи хебрејског порекла које су преко грчког ушле у наш језик: серафими (634а..., 4х), хѥрвіми (593б..., 5х), аминъ  (595а..., 22х),  сатана  (650б, 655а, 689а), фарисе  (664а), манна  (647а),  пасхе  (634б), фараѡна (629б). Сразмерно највећи број позајмљеница у Беседама отпада на турцизме, у које убрајамо не само изворно турске речи, већ и оне које су у српски посредством турског ушле из арапског, персијског, хебрејског, грчког и других језика. Међу турцизмима налазимо најпре један број речи које су и данас мање или више у живој употреби и имају исто значење као и у Венцловићево време: занаатъ  (622б), дшманъ  (620б), конакъ  (596б, 624б), ѡртаакъ  (617б), медаан  (619а), фереџомъ (636б), сакати (706а), бнара (620а), амаанетъ (598б), бела (620б, 623а), бџаак  (620а), хавлїю  (620а), коншилк  (637а, 726б), хвада  (690б), баряке  (606а), блюке (700б), злмомъ (723б), кюнџїа (631б), каѵг (725а), ягмомъ (726а), аадетъ  (697а), бериђетна  (628а), крталише  (692а, 702а, 722б), наамђорства  (627б), пизма (592б, 628б), софри (603б), чифтче (704а) итд. Следи низ нешто ређих турцизама као што су: батаалѥно (644а), хичъ (617а), Ђидїа (617б), дертъ („јад, брига, мука, бол“, 669б), наахїами (702а), ђтци („пањеви, кладе“, 640б), ѡбегенисала  (од обегенисати „заволети, одабрати по свом укусу“, 620а), вилааетъ  (645б), днгѥрина  („тесар, дрводеља“, 600а, 611б), гютрмско  (од ђутурум „онемоћао, оронуо“, 640б), каѵтаномъ  (641а), пешкешъ  („дар, поклон“, 624а), хесапъ („рачун“, 634а, 635а) и сл. Најзад, тридесетак турцизама су мало фреквентне речи, од којих се неке не могу наћи у свим речницима савременог српског језика, а понеке чак ни у 181 речницима турцизама: гаанилкъ (богатство, изобиље, 605а), даџїа  (тужилац, 620б),  довлетлк  (од довлетлук: срећа, благостање, богатство, раскош, обиље, 686а), єѯиклкъ (мањак, недостатак, 699а), єшкіиле (јако, много, здраво, 707а), заахметъ (труд, напор, тегоба, дангуба, невоља, напаст, 637а); ичогланы (пажеви, дворани, 700б), ябане (од јабана: страна, други крај, туђина, туђе место, 622б), ѥџецїи (од јеџеција: јело, храна, јестиво, 678а), калабалк (од калабалук: мноштво, множина, гомила, метеж, гужва, 691а), маазлъ  (свргнут, смењен; без ичега, празних руку, 699а), мхрлесаате (од мухурлеисати: запечатити, жигосати, 674б), пачариза (од пачариз: штета, квар, 602б), пещемаалѥмъ (од пештемаљ: велики убрус, 592а), ракаама (од ракам: бројка, рачун, 635а), саафи (чист, прави, отворени, 706б), серсаама (од серсам: коњска опрема, 690б), тарзъ (начин, облик, 709а), телбіизе (од телбиз: зао, покварен човек, варалица, 689а), телбизлкъ (поквареност, 722а), дише (од ујдисати: доликовати, приличити, пристајати, 657а), оулакџїи (од улакџија: гласник, гласоноша, 597б), хедепсзъ (безобразник, човек неваспитан, неуљудан, 621б), хіиле (од хила: лукавство, превара, подвала, неправда, лаж, 617б, 720а), хисе (део, 621а..., 6х), хзрно (од хузуран: докон, беспослен, безбрижан, 640б). Значење појединих турцизама код Венцловића одудара од значења какво се обично дефинише у речницима. Тако на пример за глагол докундисати Шкаљић наводи значење „нашкодити, наудити“, Речник Матице српске „додијати, досадити“, Речник САНУ „нанети штету, наудити; доскочити (некоме), доћи главе; додијати, дозлогрдити, дојадити“ и сл. Међутим, код Венцловића је ова реч имала значење отприлике „објавити, посведочити“, што се може закључити из контекста у којем се јавља: како що соломонъ ѡ том докндисе говоређи (643б), докле се  годъ  сва пророчаскаа піисма не испне таа коя за насъ докндисю  (624б), и ѡ чем  ове  речи докндисемъ православни христїани (694а), ѡ то таны божїіѡ ѡдъ аггела іѡ  докндисаато  (684б) итд. Или, за реч тафра Шкаљић наводи значење „љутит и ватрен напада ријечима“, док код Венцловића иста реч (или њене изведенице тафраџїа, тафрали, тафрено) има сасвим друго значење, што се из контекста јасно види: благаа части пощеня берикѥта тафре (656а), с краснымъ пѣсмами свою тафр да  проводіимо  на  стрне  веселеђи  се  (603б), нити  може  лакомацъ  икадъ  покоранъ  быти  и  182 тафраџїа  тко  се  тѣлесно  држы  (722а), небеса  намъ  божїю  тафрали  слав  оуказю  (715а), оу толико м тафрено славы (627б) итд. Поједини турцизми имају код Венцловића нешто измењен лик у односу на оне какви се данас обично јављају или како се наводе у речницима: мхмелатлкъ  (муханатлук „осетљивост, страшљивост“, 596б), хороспїа  (роспија, 621а), ираа, ирааіѡмъ, ирааетскы (раја, 702а, 695б), баадїава  (бадава, 712б), хабаръ (хабер, абер, 664б), хаатера  (хатар „пристрасност“, 705б), гаарезъ (гараз „пакост, злоба, пизма, мржња“, 628б, 725а). Венцловић је искористио могућност да се од речи с турском основом, помоћу српских префикса и суфикса граде нове речи, па је тако настао низ изведеница: батаалѥно  (644а), ѡбегенисала  (620а), бериђетна  (628а), дертливы  (677б), дертеђи  (591б), ѡдертити  (609б), докндисаавати  (701б), днгѥрскы  (622б), ирааетскы  (695б), оуягмише  (664а), коншїискымъ  (661б), наамђорства  (627б), наамђорцемъ  (725а), тафрено  (627б), хвадисати  (666а), прохесапити  (635а), безхіилешна  (604б), хзрно (640б) и сл. Налазимо и понеку хибридну сложеницу са основама из двају језика ‒ грчког и турског: ђаволъбаше „главни ђаво, ђавољи поглавар“ (655а), или турског и српског: хабароносанъ „онај који носи, доноси глас или вест“ (692а). Мимо наведених турцизама налазимо у неким речима и турске суфиксе -џија, -лук и -ли. Они се могу додавати на турске основе: оулакџїи (597б),  даџїа (620б), кюнџїа (631б), тафраџїа (722а); мхмелатлкъ (596б), гаанилкъ (605а), днгѥрлкомъ (616а), довлетлк (686а), калабалк (691а), єѯиклкъ (699а), телбизлкъ  (722а), коншилк (637а, 726б); шишемли (597б), бояли (639б), тафрали (715а), а могу се додавати и на српске основе: издаваџїа  (598б), провадаџїа  (603а),  придоставаџїе  (625б), пшеницораздаваџї (640а), оуправаџїа (702а), изборли (654б). У поређењу с турцизмима сразмерно је невелик број позајмљеница из других језика. Имамо најпре један број германизама: грофови  (702а), фришко  (пофришко) (593а, 601б), офиціиромъ  (597б), пахори  (пахорскы) (695б), фрацимеркы  (700б). У Венцловићевој речи чпотъ  није тешко препознати германизам који савремени речници наводе као шпот „исмејавање, ругање, срамоћење“ (< нем. 183 spotten), нпр.: те ми образъ ѡцрни да самъ за рг и чпотъ мегю сви дванаистъ колена  іисраилѥвы  (617б). Број хунгаризама, с обзиром на средину у којој је Венцловић живео и делао, изненађујуће је мали: біирови (од биров „општински старешина, кмет; слуга општинског старешине“, 705б), єшкти (од ешкут < мађ. esküdt „сеоски судија, поротник“, 705б), харцъ (< мађ. harc „бој, битка“, 699б)157, рыфа (од риф „стара мера за дужину од око 75 cm“, 688b), фела („врста, пасмина, сој“, 593a..., 4х), негба (негве < мађ. nyȕg „окови“, 635б). Имамо најзад један број речи романског порекла, најчешће латинског или италијанског. Неки добро познати латинизми по распрострањености представљају тзв. интернационализме: форма  (708б), помпа  (помпаашно) (722б, 633а), наатре  (595б..., 11х), полате  (604б, 681б); затим нешто ређе речи латинског порекла: фирмаментовымъ (од фирмамент < лат. firmamentum „небески свод“, 716а), провенд  (од провенда, чешће пребенда < новолат. praebenda „црквено имање; приход од таквог имања“, 695б). Сложенице 6.1.6. У области творбе речи пажњу заслужују, поред осталог, сложенице и именице субјективне оцене, као карактеристичне стилеме којима је Венцловић у знатној мери обогатио свој језички израз. По критеријуму врста речи међу сложеницама највише је придева – око 150, затим око 120 именица, петнаестак глагола и десетак прилога. Најстарији слој сложеница чине калкови са грчког, којих је у српској књижевности током читавог средњег века било веома много. Ту су препознатљиве сложенице с првим делом на благо-, добро-, много-, въсе- и сл. (грч. εὐ-, παν-, πολυ- итд). У Венцловићевим Беседама оваквих сложеница има на десетине. Ту су именице: благовѣщенїе (591а..., 12х), благоволѥнїе (658а), благодаареня (697б, 723а),  благодаянїа  (651а), благоханїе  (650а), благочастїа  (649б/650а), благосрдїа  (606б), добродетели (648б), добротворенѥ (687а), доброчиненѥ (638б..., 5х), доброговиянѥмъ (637а),  157 Уп. Skok, Petar, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, JAZU, Zagreb, 1971–1973, „harac“. 184 многометанисаня  (722б), многораспіитіиванѥмъ  (657а), многоцвѣтїе  (649а),  въседржитель  (679а)  итд.; придеви: благогоднаа  (678а),  благовѣтливое  (652а),  благосрдаго  (606б),  благоѡбразны  (640а),  благорастворенны  (648б),  доброполчнаа  (640б), добропощены  (633б),  доброродна  (604б/605а), добролиственно  (606б/607а),  доброразсдно  (621а),  многочедны  (604б),  многочовѣчны  (604а),  многохитлена  (646а),  многожелива  (604б),  многоговорліив  (712а),  въсесвѣтлы  (594б, 606б),  въсеблагословенна  (594а), въсепѣтаа  (594а, 594б)  итд.; глаголи: благовѣстити  (610а),  благодарити  (625б),  благосіивляти (673а), изблагосіивляти (690а) итд. Сложених именица и придева са бого- у првом делу има неколико десетина, са близу стотину примера: богобоязливци  (674б),  богознанство  (690а),  богомдрїе  (606а),  богоотацъ  (678а),  богопознаанѥ  (717а),  богогодіиваню  (595б), богочовѣка  (636а),  богогласны  (605б), богодахнтѡга (607б), богозрачны (593б), боголюбазнаа (593б), богославнаа  (594а), богосмѣстна (614б), боготечное (649а), боготкаанаа (648б) итд. Нарочито је велик број сложеница које се, према грчким узорима, јављају у функцији епитета везаних за Богородицу, Христа, Св. Тројицу, арханђеле, анђеле, пророке и сл, које су карактеристичне за православну химнографију: неисксобрачна  юнице  (607а), слначнозрачнаа  слнца  незаходимаго  колеснице  (593б), неисксомжна  невѣсто  (683а),  рад  се  ѡбрадованна  свѣщоносны  и  златоносны  свѣтилниче  свѣтовидимаа  трапезо (607а), радоу се дверы спасаемымъ пламенноносна клеще (594а), рад се стлпе  огнѥоблачны  (684б), рад  се  господоименита  марїе  (593б),  въсепозлаащенны  ковчеже  светыни  и  жазле  богосаажденны  (607а), рад  се  ѡбрадованна  мроносимаа  землѥ  и  живоносна  корабице  и  новаа  мроположнице  (606б); ѥдиночеды  тво  сынъ  (652а),  роды  сына  отц  съраслнаа  ѥдносщна  и  събезначелнаа  (593б), ѥднорогѥны  божіи  сынъ  (685б); живоначелне  троице  (613б), троица  светаа  и  ѥдиносщнаа  (595а); великы  гаѵрилъ  єто  потаны  слга  хабароносанъ  (692а); шестокрилаты  серафими  (692б),  хѥрвими многоочиты (698б); Великогласовиты мегю пророцы ... исаїа (633а); светоименитаа  и лепозгледнаа невеста ѥрсалимскы градъ (604б) итд. Деминутиви, хипокористици, аугментативи 6.1.7. Као експресивна језичка средства Венцловић радо користи и именице субјективне оцене ‒ деминутиве, аугментативе, хипокористике и пејоративе. У 185 Беседама понајвише има деминутива: господичиђъ  (618а, 642а), господинчиђа  (635б),  господичикя  (668б), дасчица  (653б),  кђиц  (612б, 620а),  марвинче  (624а),  отроче  (620б),  пеленчет  (711б),  стрчакъ  (681а),  чифтче  (704а) и др. Понекад ради истицања Венцловић уз деминутив употреби и придев мали, тако да се добија нека врста плеоназма: маало  детенце  (660а), маала  крщена  дечица  (700а), с  мааломъ  дечицомъ  (604б). Међу деминутивима, или поред њих, налазимо и један број хипокористика: дечицы (640а), жіитакъ (592б, 600б..., 7х), жіитка/жіитка (619а, 637а, 661б, 722а), годинїица (641а), данакъ (604б, 633б), детешце (657б), рчка (647а), рчко  (593б, 650б) итд. Треба рећи да именицу не чине хипокористиком само њене спољашње творбено-лексичке особине, него је потребно да она у датом контексту изражава субјективни, емоционални став говорника односно писца према именованом појму. То се код Венцловића најчешће врло лепо види: ѡ мое детешце  защо нама тако чиніишъ (657б), срова жанца безгрѣшно дечицы (640а), за првашнѥ свое  даанке вѣчны онїи годинїица споминѥ се (641а), овы благы данакъ (604б), на овы благы  хбавъ  данакъ  (633б), рад  се  рчко  исплнъ  манны  (593б) и сл. Хипокористике Венцловић не гради само од заједничких именица, него и од личних имена (Марија, Јосиф, Гаврил), најчешће у вокативу: не препада се маро (592б), видимъ я  твою  мнитв  маро  (616б), видим  те  да  си  и  ты  єѵжинымъ  траагомъ  пошла  маро  (620б), ѡтговаара маара до господара іѡ (654б), чисте дѣвоке мааре (662а), не бо се  мааро не бо (666а), садъ си маро раба господня (673а), ты мааро (712а); ма іѡсо почека  (617б); ѡ  Гаѵро  архаггеле  (674а). У односу на деминутиве нешто је мањи број аугментатива: бнарина  (591б), бнарине  (630б), болесчине  (640б), вртлячины  (660б), кожшиномъ (640а), пещерин (619б, 623б), пещерины (593б, 596б) и др. 6.2. Стилске фигуре у Венцловићевим беседама Као што је раније изложено, при стилској анализи Венцловићевих Беседа настојали смо да разликујемо стилске поступке који су присутни у изворном тексту од оних који су настали мањим или већим Гавриловим интервенцијама, или се налазе у сегментима који немају паралелу у предлошку. Одлике Венцловићевог стила посматрали смо на девет одабраних беседа.158 Стилску 158 Видети поглавље 5. 186 анализу засновали смо на идентификовању Венцловићевих стилских поступака, испитивању њихове заступљености, као и посматрању начина на који их гради у односу на предложак. Примери су графички представљени у складу са начелима за приређивање текста: једноструко су подвучена Венцловићева уметања, двоструко преводи блискозначним речима, а таласасто парафразе. Верно пренесени сегменти нису подвучени. Места у примерима на која смо желели посебно да укажемо, осенчена су сивом бојом. Фигуре изговора 6.2.1. Термином „фигуре изговора“ обухватићемо све фигуре код којих се стилски ефекат заснива на звучању гласова, слогова или речи, односно њиховом понављању. Једина фигура из ове групе која нема за основу понављање је ономатопеја. Њу Венцловић користи веома ретко – налазимо свега пар примера као што су свакаа стваръ кликты (721а), кликтеђи говоріимо (662б) и сл. Асонанцу (понављање истих самогласника) користи нешто чешће, али не толико често да би се она могла приписати његовом стилу. Штавише, стиче се утисак да је асонанца пре последица граматичких условљености него свесне жеље аутора. Томе у прилог говори и чињеница да су примери асонанце много учесталији у деловима текста који представљају Венцловићеве краће допуне и слободније преводе предлошка, него у ширим ауторским целинама, које немају паралеле у оригиналу. Овакви сегменти су нешто слободнијег израза, па би се пре у њима могле очекивати стилске фигуре употребљене са намером, али то овде није случај. Налазимо највише примера у којима се фонетски ефекат остварује понављањем самогласника о односно у, док су асонанце са другим самогласницима ређе: ама допосле пакъ к свіимъ жидовомъ казюђи се ѡвако е говорїѡ  (660б), доходымо к отоме (710б), ѡ себы ове ѡ ніѡзи пророчаске речи говорити (695а), міи  незброено благо имаамо оу земляны сдови намъ свои (658б), и с памекю се сніижаю предъ  богомъ  слшаюђи м  и  врло меркаю м  на  говоръ  (674б), крто  се  држеђи  с  размомъ  (707б), дрг  брат  км  прїателю  (708б); понављање самогласника и: іиссъ  мо  господинъ сынъ заповеды (657б), то ѥстъ свимъ некрщеникомъ безвѣрнимъ по ѡво  187 имъ  смрти  дше  до  пакла  ид  (658б); понављање е: те  с  лебденѥмъ  и  лепымъ  говїанѥмъ (655а); понављање а: томе с отога гласа валя се доносна радовати (671б)... Алитерација (понављање истих сугласника) јавља се са приближно истом учесталошћу као асонанца. За разлику од претходне гласовне фигуре, за ову се стиче утисак да је Венцловић користи са извесном намером или бар осећајем за звучни ефекат. Срећемо примере у којима се дословно преведена реч или синтагма допуњава тако што се гради алитерација: джни  смо  тжити  (722б, понављање сугласника ж), с  лкавымъ  образомъ  ѕміискимъ  те  е  на  ѕло  наведе  (654б, понављање з), ѥдн цркв  и три  самотворна мраморна  (714а, пон. р), аггел  изборли и славн на глас (654б, пон. л)... Још један аргумент у прилог овој тези налазимо и у синтаксичким целинама које су уметнуте или слободно преведене, а код којих је извесно да је Венцловић бирао речи које ће дати одређен звучни ефекат: ни се що кечити и бечити  спречати се на кога (722а), хбавїе и повркѥ свое лче намъ доле пща зрачно (604а), носеђи  благога бога (669а), лѣпъ гласъ гавріилъ доносы дѣвокы (654б), слшала е марїа що  се пише (666а), нека ѡніи паче плач кои с бога за плеђи ставилы (676а), ако смо добры и   вѣры тврды (679б), изнтра подапр црковны таванъ (714а)... Премда ретки, веома су занимљиви примери код којих постоји понављање више различитих фонема, са преплитањем. Тако се у једном примеру у првом делу реченице понавља сугласник н/њ, док се у другом преплићу ч/ћ и о: не молеђи  се ни на колена предъ нимъ падаюђи каа цар него стоеђи спрођъ очїю м и ощро говоређи  (693б). Учесталост н/њ опада ка крају реченице, док се ч/ћ повећава. У другом примеру наилазимо на смењивање н и и: ино да ніиси оучинила (712а). Алитерација обухвата и понављање истих слогова,159 које се такође јавља у невеликом броју примера. Попут асонанце, вероватније је последица граматичке повезаности речи него Венцловићевог стилског поступка. Наводимо примере код којих се, иако условљено слагањем падежа, добија звучни ефекат вишеструким понављањем истог слога: с коіѡмъ наамеромъ своіѡмъ хитленомъ (655а), с небомъ  него  и  съ  земліѡмъ  свѡмъ  цѣломъ  (668а), страшимъ  се  и  стрепіимъ  (676а), нѥно  159 Видети нпр: Solar, Milivoj, Teorija književnosti, Školska knjiga, Zagreb 1979, стр. 62. 188 дѣвоячко  з  доброчиненѥмъ  боравлѥнѥ  (694б), свіимъ  своимъ  наачиномъ  чистођомъ  добриніѡмъ  каадросђ  влаадомъ  (708б), єднога  христа  истиннога  бога  изаради  тога (709б). Са друге стране, римоване конструкције су прилично честе и разноврсне. Употребом римованих парних конструкција и сродних израза Венцловић постиже еуфонијски ефекат, који слушаоцима омогућује да лакше усвајају и боље памте садржај беседа. Најједноставније су оне где су римоване речи узастопне или веома блиске: кечити и бечити (722а), ѡдъ боя и боя (726б), здраво и право (619а),   този  тзи  (697а), было  и  свило  се  (616б), що  бы  бы  то  се  выше  не  разбы  (622б), владычица  царица (610б), голбице  доносне  маслице  (681а), ѡтговаара  маара  до  господара (654б), маловрстанъ жіитакъ сасма кратакъ (710а)... Још је М. Павић уочио значајно место метра и риме у Венцловићевом опусу, претпостављајући да је Гаврил, између осталог, писао и стихове.160 Више аутора је оспорило ову тезу, наводећи као један од аргумената и то да је Павић графичком поделом текста у „стихове“ довео у заблуду читаоце да је Венцловић заиста стварао оригиналне песме.161 Не оспоравајући ову критику, употребићемо исти графички поступак, али само ради наглашавања ритмичности појединих римованих фрагмената, који представљају Венцловићев слободан превод или допуне предлошка: наалична  е  томе  \  неб  снчаноме  (713а), те  рече  немаар  \  зидарскомъ Поглаваар (714а), а віи кѥте жеднити \ те и каапи воде желити (673а), богъ е   свем \ и свѣ е оу нѥм (665а), то м и даде \ те що нїе знаѡ \ такы знаде (706б), ком се  може \ таа да и држы \ и то творы \ що се говоры (662а), мо е ярамъ гладакъ \ и товар  мї  ѥ  сладакъ  \  сасма  врло  лакъ (668б), алъ нѥно  срдце  чисто  \  изригати  кѥ  слово  сладко  (653б), овы  ѕли  аггели  \  щоно  с  садъ  бесовы  \  наши  ѡпаакы  дшманы  \  и  мчители  паклены \ и таа цѣліиваня \ да речемъ поздравліиваня \ людска раазлика (655б). На једном месту налазимо занимљив пример, који би могао ићи у прилог томе да је Венцловић, ако не са јасном намером, онда бар са осећањем за звучање, 160 Видети: Павић, Милорад, Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972, стр. 12‒13, 49, 99‒100, 116‒117. 161 Видети нпр: Деретић, Јован, „Мистификације око Венцловића и старе поезије”, Књижевна историја IV (6) 1972, стр. 716. 189 бирао и ређао речи. Следећи фрагмент представља веран превод предлошка, али је избором и редоследом речи постигнут музички ефекат. Он, наравно, може бити и случајност, али треба имати у виду да овог ефекта не би било само да је Венцловић употребио неки синоним или другачији ред речи: ѥрно  како  се  е  оу  христ човѣчаскаа скона з богомъ срочила  \ тако и пресветаа богородица з богом се  е  присвоила \ ѥрно она е родила \ христа сына божїа (709а). Још један пример стилске фигуре која се ретко среће у Беседама је епизеукса (понављање истих речи): и како е горе кое аггелско хоро ѡтъ кое рке више  више тако по нма кѥ горе и добре христїанѥ више више разреЂивати за стаянѥ коино ѡвде  за  овога  живота  болѥ  болѥ  оузбд  раадилы  ѡ  дши  се  подижђи  (704б). Није јасно зашто је Венцловић овде користи, јер не само да би реченица без удвојених речи била комплетна, већ оне ремете њен ток и чине је нешто тежом за разумевање. Налазимо и случај удвојеног вокатива, какав се користи и у савременом језику, али га Венцловић, необично, прати удвојеном личном заменицом: ѡ  дѣвоко  дѣвоко чдна ти си ты (610б). Полиптотон (понављање исте речи у различитим облицима) Венцловић користи чешће. Углавном се ради о споју различитих падежа именице или заменице, а понегде и варирању глагола по лицима: състаяти дргъ з дргомъ (722а), дргъ за дрга (726а), то нѥно и ѡдвише веселы се срдце кадъ е господъ свакадъ оуѥдно  ш ніѡме нїе ніѡзи за потреб каа нама (663б), како ѡнъ саамъ ѡ себы то и исказе тко е  собомъ  (679а), ѡ томе и  дргъ  дрга  тевтишити валя  (679а), плаађ  с  плађомъ  (695б), небеса небесъ (716б); кои мене милю те и я милемъ (666б)... На неколико места реч из предлошка проширује својом синагмом тако да се добије ова стилска фигура: ватрена  воска  с  ватреніимъ  мачевыма  (697б), измегю  серафіима серафимъ (707а)... Анафору срећемо на неколико места. Најчешће се ради о понављању краће синтагме или једне речи: како  е ѥданъ богъ тако на  свѣт ѥ и ѥдна божїа црква  ѥдно  крщенѥ  прааво  и  ѥдна  вѣра  источне  апостолске  съборне  цркве  (724а), оу  нашо  слободи  кодъ  наше  царице  божїе  матере  (603б), даждъ  ми  съ  радостїю  глаголати  190 даждъ и  слишателѥмъ съ  радостїю  слышати  (653а), нити без трда ни без  сзаа коме имаа  прощенѥ (713а), ако снааг оу коіѡ потребы ако що дрго (714б)... Епифора је веома ретка. Венцловић је ствара тек понекад, допуњавајући предложак: каа царъ желы за тобомъ видети твою ти красот и гледы наа те и изаради  тебе на савъ рѡдъ човѣчіи мило гледы (670а). Комбинација претходне две фигуре, анадиплоза, се јавља у врло занимљивом облику, за који можемо претпоставити да је надахнут „плетенијем словес“. Анадиплоза (А) се налази угнеждена између две реченице које граде епифору (Б): я  не  оуміимъ  ти  ни  знамъ  за  кога  више  казати  (Б) кроме що  сам  ти  рекла рекла самъ (А) єто то ти и садъ каземъ (Б) (620а). Симплоху проналазимо у Венцловићевом преводу Дамаскинове дијалошке беседе. Занимљиво је да се јавља у врло сличним колоквијалним конструкцијама са вокативом скраћеног облика личног имена:  залд  шеврааншъ  мааро  залд  (617а), почека ме ма  іѡсо почека (617б), не бо  се мааро не бо (666а). С обзиром да ове конструкције представљају проширење предлошка, претпостављамо да је Венцловић, поред осталих средстава, симплоху користио да би говор ликова приближио говору пастве. Међу фигурама дикције, Венцловић најчешће користи парономазију (понављање истозвучних речи). У највећем броју случајева нижу се речи изведене из истог корена, при чему су то углавном именица и глагол: она  насъ  своимъ  покровомъ покрыва (603б), архаггелъ гаѵрїилъ пресвето богородицы маріи глашаа овы  радостанъ гласъ (672а), моромъ ли мори люде (701б), шикн шакомъ (707б), саамъ ѡтъ  свое м добре волѥ преволяатъ (724б)... Налазимо опште место рад  се  ѡбрадованна  (610б) и његове варијације ѡ  тебы  радет  се  ѡбрадованнаа  (653а), с  радіимъ  радовати  се  (663а), као и друге конструкције од истозвучних глагола и прилога или придева: те весело провеселіимо се  (603б), знашъ да кѥ насъ и обадвое изобличити ѡблична кленова вода за неволю пїюђи е  намъ  (618б)... Парономазију Венцловић користи и у разноврсним другим комбинацијама врста речи: свѣткюђи  весело  з  дшами  подховно  (721а), великы  благы празничны благовѣщенїа гѡдъ (721б), грѣхот имаамо за то голем а грѣхъ е  191 свакы  дшогбацъ  (726а), свакы  по  себы  свакы  данъ  да  имаа  свое  молѥнѥ  доконаавати  (726а), ѡдъ  боя  и  боя  (726б), вѣђъ що  бы  бы  то  се  выше  не  разбы  (622б), гаѵрило  драагы  извѣсђе  драаг  радостъ  богородицы  (654а), те  саамъ  из  нѥ  зрак  рабск  наа  се  ѡдъ  раабе  приваты  (680а), к  ніѡзи  на  молитв  и  на  похваліиванѥ  нѥзино  (710б), брађо никомъ ничіимъ джны не ѡстате (695б)... Издвојили бисмо конструкције са суперлативима. У примеру то пострашнїем  ѡтъ  земляны  царева  съ  страхомъ  (668б) именица и суперлатив, и поред палатализације, слично звуче. Међутим, у примеру зато  понабольма  свега  добра  (724б) упаривање је на основу значења, јер услед неправилног суперлатива фонетски ефекат изостаје. Епитети 6.2.2. У складу са усвојеним начелима анализе текста, посматрали смо само оне епитете за које је извесно да не представљају директан превод предлошка. Они се најчешће налазе у саставу целина којима је Венцловић проширивао изворни текст приликом превођења, али често стоје и као појединачне речи, убачене уз постојећи епитет, а неретко и на местима где га у оригиналу нема. Како је констатовано у литератури, Венцловић додавањем квалификатива настоји да својој пастви појасни значење апстрактних мисли и појмова, као и да надомести недостајућу терминологију (Стефановић 2002: 52).162 Међутим, посматрајући анализиране беседе као целину, можемо приметити и то да Венцловић епитете не умеће са истом учесталошћу у све беседе. Стога претпостављамо да је критеријум којим се водио био добрим делом и субјективне природе: у беседама или деловима беседа који су му били инспиративнији, које је можда чешће читао, или за које је имао више времена, налази се више додатих епитета него у другима. Уношењем епитета тамо где их нема у предлошку, Венцловић појачава експресивност излагања и подвлачи особину појма која је од значаја за тренутну мисао: насъ хдіихъ (721а), бы цѣлокпанъ богъ и чловѣкъ (721а), из рая бы ржно  протераатъ  (721а), оу  нашо  доброи  вѣры  (723а), праава  истинна  (724а), истинитога  162 О начину на који Венцловић умеће квалификативе у свој превод било је већ речи у поглављу о преводилачком поступку. Видети поглавље 5.1.1. 192 небеснога  христа  цара  (606а), тврдођд  дѣвок  (609а), небесне  красоте  веселе (615а), сладкы слшателю (653а), гаанилка наспорна (661б), богогодлив дш (666а), гласовито хваалы (694б), кпарисъ мрисны (695а), и толике тщене корабе (703а), ѡсїѡны  люды (703б)... На местима где у предлошку епитет већ постоји, Венцловић често додаје квалификатив истог или сличног значења: честитъ гаанилкъ врлы (605а), паметно и  смишлѥно натрагъ ѡдговаара (656б), господинъ снаажанъ и силовитъ на воскы (669б),  распаалѥно ватрено пеђины (704а)... Поједини уметнути епитети немају потпуно исто значење као они из предлошка, већ је веза више асоцијативна: чистаа  без  покора (614б), драговолно  и  мирно  свѣтке  (604б), оно  лествицы  оуздигнто и испралѥно  (605а), вышнѥга  великога  цара  (605б), големо  и  страшно  таны  (610а), многосплетаане  чдне  беседе  (611а), бедяст невѣрн ђдъ (613а), слово драаго и сладко (662б)... Најчешће се ради о паровима са везником и, који понегде може бити и изостављен: подъ  Ђаволскомъ  и  смртномъ  влаадомъ  ѥднаако  стои  (722а), по  брађи  намъ  своіѡ нелагодно и неволно  (722б), оугодно и приватно  господ бог  (722б), овы  благы  и  прехвалѥны  данъ  (603б), не  бди  тако  скоро  плаха  и жстра (608а), краасна  и  лепозрачна  лица  (622а), хдо  и  сниско  држаанѥ  (658а), ѕлочеста неваляла  рѣчъ  (679а), ѕли  бесовы и пакостны (699б)... Неки епитети су део и других стилских фигура. На пример, код парова епитета милокрвно и кротко (722а) и на гол гладкоме добр іѡ срдц (653б) срећемо алитерацију – понављање сугласника к и р, односно г и л; благы  празничны  благовѣщенїа гѡдъ (721б) је парономазија; мегю тымъ кнезови силовитымъ (702б) чини риму; незгодны грѣхъ (619б), невисокы момци (714б) су еуфемизми, а маечка с  деца (714б) хипокористике. Нешто више примера налазимо за епитете који истовремено представљају и кључни део метафоре: дшевно  ходити  (721б), я  марїа ніисамъ шаренымъ птемъ пошла грѣшити (610а), ватрене рке (611б), ощро говоређи  (693б)... Ипак оваква места су пре изузеци него правила и не можемо их сматрати нарочитим одликама Венцловићевог стила. 193 Занимљиво је било истражити и уз које појмове најчешће стоје епитети. Најбројније примере налазимо за епитете уз реч, говор и беседу: наша  моба...  приватна  и  годна  бог  (726а), рече  к  аггел мрщало  натраагъ  (608а), аггелъ налепо  проговоры  (608а), ѡтговоріи  м  пакъ  марїа  плахо  (612а), вражы  шапаатъ  (620б), с  хбавимъ  разговоромъ  (654а), весело  кадра  си  изговаарати  (654б), речы  пожаливе  и  домостаростне  (657б), слово  драаго  и  сладко  (662б), беседливе  речы  (666б), изговорно  слово  (667а), ѡтъ  неволѥ  говорити  тжно  (670б), беседе  неразмрсне  (674б), піисм  беседливомъ  (674б), ѕлочеста  неваляла  рѣчъ  (679а), добротворливе  и  сладке  рѣчы  (679а), врле  рѣчи  (679б), ощро  говоређи  (693б), незгодне...  рѣчи  (693б), бистро  и  разговетно  говоренѥ  (694а), гласовито хваалы (694б), лепо искаазати (711а), лепо просіимъ  (711а), проговоры к ніѡзи  гласовито (712а), свак тврд и мчнознан рѣчъ (716а)... Епитети уз име мајке Божије се разликују у зависности од тога ко их изриче. Беседник истиче њену светост, чистоту, побожност и мудрост, већином кроз сталне епитете: чистаа  дѣвока  (608а), чистаа  без  покора (614б), чиста  и  пощена  дѣвока  (608б), пречисте  дѣвице  марїе  (610а), пресветые  дѣвы  маріи  (615б), пресветаа  богомати  (660а), благаа  царица  (711а), честит  слав  (660б), паметно и  смишлѥно натрагъ ѡдговаара  (656б)... У дијалошким беседама, додајући и слободно преводећи епитете у говору Богородице, Венцловић настоји да истакне њену смерност, понизност и богобојажљивост: мене  страшлив  (667б), наа ме хдн  погледаа (673б), свагдашнѥ дѣвоке (678б), ходеђи ми трбшато за коръ познанцемъ  (619б)... Епитетима у репликама архангела Гаврила беседник осликава Богородицу као упорну и жустру у жељи да сачува своју чистоту: тврдођд  дѣвок (609а), не бди тако скоро плаха и жстра (608а), ѡтговоріи м пакъ марїа плахо  (612а)... Уз име Божије такође преовлађују стални епитети: вышнїи  богъ  (614а, 615а), жіивога  бога  (653б), іиссъ  божаставны  (669а), вышнѥмъ  бог  (672б), вышнѥга великога цара  (605б), истиннога бога  (709б), истинитога небеснога христа  цара  (606а), силовиты  господъ  (624б), господинъ  снаажанъ  и  силовитъ  на  воскы  (669б)... У исказивању односа човека према Богу, код Венцловића посебно место заузима епитет хди. Њега користи учестало и готово по правилу када је потребно 194 исказати смерност и скрушеност: насъ хдіихъ (721а), наа ме хдн погледаа (673б), хдн рааб свою (619б), то е смеренїе хдо и сниско држаанѥ (658а)... Епитет који Венцловић најчешће користи је големъ. Њиме веома ретко означава конкретну физичку одлику (големъ човѣкъ  (711а), голем  снааг  (714б)), већ га скоро увек користи за истицање одређене апстрактне особине или појма: големо и страшно таны (610а), големо снискодржаанѥ себе (657б), голема грѣхота (724б, 726а), голем  радостъ  (620б), големы  дааръ  (670б), діика  голема  (708б), милокрвство  големо (657б), голем сређ (670б), мкомъ големомъ (663б)... Епитети се у највећем броју случајева јављају у облику придева за којим следи именица на коју се он односи. Око три пута мањи је број инверзних конструкција, попут: небесне красоте веселе (615а), бриг дертлив (622а), ѡдъ кваара  ѕлога  (654б), гаанилка  наспорна  (661б), сређ  честит  (665а), кпарисъ мрисны  (695а), вояка ергава (711б)... Понегде је именској синтагми додата и заменица, у контексту у којем би се она иначе подразумевала. Тиме се постиже ефекат понављања који доприноси изражајности епитета: хдн  рааб  свою  (619б),  провидномъ посл м  (680а), богате  м рке (724б), яѡкати кѥ с тжна болестлива имъ срдца (677б)... Наилазимо и на занимљиве конструкције, код којих се између низа епитета и именице умећу синтагме: како що е жедноме човѣк сладка и мила за піиђе стдена  на врђины вода (679б), разборит добр к людма милостив волю (694а), по брађи намъ  своіѡ нелагодно и неволно (722б), наамеромъ своіѡмъ хитленомъ (655а)... Понеки низови епитета се разбијају уметањем именице у средину: тЂоженске  желѥ  распаліиване  (727а), честитъ  гаанилкъ  врлы  (605б), телесно  каалянѥ  погано (617а), ѕли бесовы и пакостны (700а), мегю расхалнымъ женами маазліимъ (703б),  высокы якы  снази крти кощнавы (714а)... Епитете проналазимо и уз глаголске именице. Приближно је подједнак број конструкција са и без инверзије: добромъ  зактеваню  (723б),  ѡ  міирноме  боравлѥню  (725б), валялогъ  цѣливаня  (653а), големо  снискодржаанѥ  себе  (657б), предъ  ніимъ  плашливо  прекланянѥ  (667б), бистро  и  разговетно  говоренѥ  (694а),  мчномъ  животованю  195 (696б); играанѥ  весело  (668а), неко  големо ѡ  бог  разбіиранѥ  весело  (719б), разсЂіиванѥ  вѣщо (714б), кааненѥмъ нашимъ милостивымъ (723б)... Придеви у функцији епитета се, у мањем броју, срећу и у саставу именских предиката: не  бди  тако  скоро  плаха  и  жстра (608а), како  те  видимъ  да  си  врло  старостливъ (624b), и кроз нихъ даае богъ людма снааг да с якы фришки юнаачны и  хитры (704а)... Прилози у функцији епитета су знатно ређи од придева и јављају се отприлике у једној четвртини примера. Неки од занимљивијих примера су: весело се  разиграава (721б), нехаатно проведемо (722б), ако се валяло  любави држіимо (724б), єво и  я  вам  се  лепо  моліимъ  (725б), лепо  дичити  навелико  здизати  (611а), радо  надклоните  оуши  ваше  (653а), вигѥно  прославити  (676б), оумилято  и  подложно  ...  призіивлю  (712а); пропатити  намъ  що  мчно  (722б), ѡтъ  неволѥ  говорити  тжно  (670б), просимо  милято  (720б)... На неколико места сусрећемо неуобичајене епитете, језгровите изражајности или неочекиване употребе: тжно  бог  се  за  нихъ  молимо  (723а). Овде тжно не означава мољење које је тужно, како се у први мах чини, већ пре има значење „са жаљењем“. Сличан поступак сажимања присутан је и у следећем примеру: Ђаволи  се  мте  препадаюђи  плашливо  (678б) ‒ препадаюђи  плашливо схваћено дословно звучи као оксиморон. Међутим, овде има значење „препадајући тако да уплаше“. Наилазимо и на супротан поступак, где се једноставна и уобичајена реч мења неуобичајеном. У примеру пофришкые... дати кѥ (711б) је из ширег контекста јасно да пофришкые има значење „пре, најпре“. У појединим случајевима, прилично ретким, али веома драгоценим, Венцловићев језик просто заблиста, а епитети су ванредно успели, па чак и песнички: свакы  з  блата  меснатъ  ѥзыкъ  (614а), грижливъ  данъ  (619а), беседе  неразмрсне  (674б), жстромъ  посл  (694а), цвѣтасте  рѣчи  (694б), чекаюђи  люте  смрти  (697а), ова  нашъ  маловрстанъ  жіитакъ  (710а), замзены  блекани  (711б), снажн  сређ  (714а), высокы якы  снази крти кощнавы (714а). 196 Метафора 6.2.3. Садржаји које Венцловић најчешће исказује метафорично су у вези са врлином и грехом. Грех се најчешће представља аналогијом са неком свакодневном радњом или сликом: по  свакомъ  грѣх  вааляюђи  се  (721б), телесно  каалянѥ погано (616б), ѕломъ ѡбносити (621а), да и нихъ такве црне з дшами оучине  како  що  с  саами  (699б)... Међу гресима се посебно истичу гордост и лакомост, односно везаност за тело и овај свет: многымъ людма богъ имъ ниховъ трб (665а), то слово що се е ѡдебелило с тѣломъ (674б); двострчити паметъ свою (726б), пшити се по  себы (722а), с оумомъ своимъ високо се дизати (721а), нека ѡніи паче плач кои с бога  за плеђи ставилы (676а)... Врлина коју најчешће срећемо међу метафорама је истрајност у вери, побожност. Она је представљена слободом од греха: оу то слободи с коіѡмно е насъ  х(ристо)съ  ѡслободїѡ  држте  се  и  стоте  а  не  изнова  пакъ  подъ  товаръ  несносни  се  подлаажите  (668б), ѡтесааны ѡтъ  грѣха  (653б), ты марїѥ  свакадъ  оу  богодаато  ти  слободи  стоишъ  (668б). Врлина се приказује и као „прави пут“: птове  свое  побожно  испраляаше (675а), коино се жіив и ходе по заповеди христовымъ траагомъ (702а)... Метафоре којима су изражене реч, говор или беседа се граде на пренесеном значењу глагола који означавају неку радњу у домаћинству или пољу: ни се сетити ѡ чем то шиѥшъ (611б), що ме толико кощнишъ човѣче (620а), поболѥ кѥ  га изощрити  беседи (708а), китасти іѡ исплести за діик хбавы рѣчы (694б)... Према класичној дефиницији овог стилског поступка, метафора се заснива на преносу својстава са једног на други појам, у четири вида: са живог на неживо, са живог на живо, са неживог на живо и са неживог на неживо (Трифуновић 1990: 281–282). Најзаступљенији вид код Венцловића је пренос са неживог на неживо и он се претежно јавља у функцији конкретизовања апстрактног. Конкретизацију користи када је потребно појаснити или приближити неки апстрактан појам, обично богословски. На пример, јерес представља као „злу плеву“, Евин грех као „утапање среће“, усрдна молитва је „хитање Богородици“, а услишење молитава „отварање врата“: понеко  хисе  ѥресы  ѕле  плеве  (724а), ѥрно  єѵва  насредъ  рая  животъ  изгбы каде  запређено вође з дрвета  оузе    свое црево  св  сређ тадааръ  стопы  (662б), каа  197 милостиво мацы нашо прошни милокрвно враата ѡтворати (663б), сви скпа врвлѥђи с  хіиђніѡмъ идемо к ніѡзы (661а)... Са друге стране, присутан је и обрнут поступак, када се конкретни појмови представљају необичнијим и апстрактнијим: грешници су „они који су Евиног трага“, поштени они којима су „руке праве у сваком мерењу“, хришћани су „Божија земља“; срамота је „црн образ“, а лукавство „образ змијски“: коимъ  то  тымъ що с єѵвина траага (658б), нека с вамъ рке пале ѡтъ тгѥгъ зааноса и крагѥ  праве  свакомъ мереню (726а), а міи смо христїани таа нѥгова земля що ю богъ назире  каара  и  миле  (675а), да  ми  не  црнишъ  т  образа  (619а), с  лкавымъ  образомъ  ѕміискимъ (655а)... Mетафора се може јавити у неколико језичких форми.163 Предикативна или копулативна метафора означава облик код којег субјекат има дословно, а предикат пренесено значење. Код Венцловића овај облик није нарочито заступљен: а ты саама быстъ ковчегъ мыслном ноевы (680б), а міи смо христїани таа  нѥгова земля що ю богъ назире каара и миле (675а)... Уколико из метафоре изостане помоћни глагол међу саставним деловима, именски део предиката постаје апозиција, а метафора се назива апозицијском. За овај облик метафоре у беседама на Благовести налазимо свега неколико примера: ты  марїѥ  ... твога  сына  сѣдло  благое (668б), понеко хисе ѥресы ѕле плеве (724а), за нхово ѕлопатенѥ тешко ли дговаанѥ  (722б)... Једна од најопштијих карактеристика Венцловићевог књижевног поступка је понављање синтагми које имају исто или слично значење. Код метафора се овакво понављање најчешће реализује низањем пренесеног и дословног значења. Некада Венцловић додаје метафору изворном тексту, на месту где је у предлошку нема: тѣсно  мї  е  ѡтсвдаа  ни  знаамъ  що  чинити  ни  како  се  ѡдговаарати  (619а), с  лкавымъ образомъ ѕміискимъ (655а), те порогѥнѥ мога детета ми нагріиза ме ѱюђи и  ржеђи  (619а)... Ипак, много чешће предложак проширује својом метафором са разрешењем: и бриг намъ с наше глааве скіида міиростъ даае (725б), она насъ своимъ  покровомъ покрыва ѡтъ  сваке наапасти и ѕліи несвидовнїица и пазы лепо  (603б), ако ме  163 Видети нпр: Јелачић Србуљ, Виолета, Rhetorikè téchne, Београд 2007, стр. 197. 198 послшашъ и рѣч ми пріимишъ (609б), шибашъ и идешъ своимъ птемъ (611б), те га врло  тааишъ ѡдъ мене и трааг м крїешъ (620а)... Сажимањем метафоре до облика у којем остаје само синтагма у пренесеном значењу настаје лексичка метафора. У Беседама на Благовести лексичку метафору најчешће срећемо у виду глагола или глаголске синтагме. Типични примери су замене глагола у циљу постизања сликовитости или разговорног израза, ближег слушаоцу: и по свакомъ грѣх вааляюђи се (721б), и я ово  написаато  соломономъ милемъ  (667б), то  слово що  се  е ѡдебелило  с  тѣломъ  (674б); не  пшити се по себы (722а), ни се  сетити ѡ чем то шиѥшъ (611б), що ме толико кощнишъ  човѣче (620а), те не шибашъ и идешъ своимъ птемъ докле и ты т съ мномъ ѥдно  ніиси налепїѡ  ако  стигне  старацъ  дома  оу  овы пааръ (611б), те  порогѥнѥ мога детета ми  нагріиза ме ѱюђи и ржеђи (619а), тко се орли те оустае за свою вѣр (707б), поболѥ кѥ га  изощрити  беседи (708а), кдъ ли чемерница тако ѡмма знаамъ засадъ ити (618а)... У настојању да беседу приближи пастви, Венцловић понекад гради и развијеније метафоре. На тим, додуше ретким, али значајним местима исијава његов несумњиви таленат за реч. На пример, у исказу твоя  оутроба  гнѥздо  єстъ  кокошки  нашо  христ  (680б) користи неуобичајен симбол за Богородицу – „гнездо“ и још необичнији за Христа – „кокошка наша“, па свакодневним и слушаоцу лако схватљивим односом „гнездо‒кокошка“ слика однос Богородице и Христа. На једном месту Венцловић са готово сликарском вештином гради приказ Божије моћи: те те е заклонїѡ ѡдъ божїе железне дгобоне палице (725а). На једном примеру можемо пратити како Венцловић читаву библијску алегорију сажима, приближавајући је слушаоцу, али истовремено не губећи суштину. Он пише: велы  намъ    єѵаггелїю  господинъ  христосъ  тргте  на  дшевномъ пазаар за времена (661б). У предлошку стоји: Рече Христосъ Господь Кплю  дѣнте (184б) („тргујте“), тако да Венцловићев текст делује као слободнији превод. Међутим, мало подробнија анализа показује другачије. У предлошку је парафразиран стих из Јеванђеља по Луки164 којим почиње парабола о господару који својим слугама оставља десет кеса сребра да га умноже тргујући, а по 164 „Дозвавши, пак, десет својијех слуга даде им десет кеса, и рече им: ’Тргујте док се ја не вратим.’“ (Лк 19, 13) 199 повратку сваког награђује по заслузи. Венцловић локализује ову референцу у библијском тексту, затим параболу тумачи са разумевањем, а потом је сажима и враћа у изворни контекст. У овом светлу, постаје јасно да се не ради о простом слободном преводу, већ о брилијантом поетском поступку. Симболи 6.2.4. Неки од наведених примера метафора обилују симболима, па су се могли сврстати и у ову стилску фигуру. У Венцловићевом тексту није увек могуће недвосмислено оценити неку фигуру као симбол, метафору или други троп. Ово је једна од одлика које његово књижевно стварање има заједничко са средњовековном књижевношћу. Како наводи Лихачов: „Средњовековни симболизам често замењује метафору симболом. То што ми сматрамо метафором, у многим случајевима се показује као скривени симбол, рођен у трагању за тајним подударностима материјалног и ’духовног’ света“ (Лихачов 1972: 19). У наставку, Лихачов даје критеријум за разликовање симбола од осталих фигура: „Ослањајући се првенствено на теолошке доктрине или на преднаучне системе представа о свету, симболи су уносили у књижевност снажну струју апстрактности и по самој својој суштини били су директно супротни основним уметничким тропима ‒ метафори, метонимији, поређењу итд, заснованим на сличности или прецизном издвајању онога што је главно, на реално запаженом, на живом и непосредном доживљају света. Супротно метафори, поређењу, метонимији, симболе је увела у живот првенствено апстрактна, идеалистичка богословска мисао“ (Лихачов 1972: 191). При анализи симбола у Венцловићевом тексту као основну смерницу настојали смо да користимо наведени критеријум. Фигуре које би се могле класификовати на више начина означили смо симболима тамо где веза дословног и пренесеног значења не би могла бити успостављена без богословског предзнања или познавања устаљеног фонда средњовековних симбола. У Беседама на Благовести најзаступљенији су симболи везани за Богородицу. Они представљају синониме за њено име, преузете из богатог средњовековног фонда. Венцловић у својим допунама изворног текста користи 200 устаљене симболе и то превасходно у шаблонским конструкцијама. Тако, Богородицу најчешће назива чистаа  дѣвока  (608а, 672а, 706а...), или само чистаа (613б), дѣвока  (666б), дѣво  чистаа  (676б), пресветаа  дѣво  (680б). Међутим, понекад искорачује из шаблона, слободнијим преводом или другачијом нијансом симболичке везе. На пример, на месту на које је једноставно могао да преведе, „чистој деви“, он користи деминутив чисто дѣвочицы (654б). На сличан начин, често се среће и симбол царице: владычица  царица (610б), ѡ  вышняа  царице  (660б), горняа  царица (698б), наша  велика  царица (708а), наша  владычица  (710a), или престола: богоноснаа  столица (610б), царско  седенѥ  небеснога  цара  (610б), али наилазимо и на необичније симболичке асоцијације са Христом као царем: г(о)сподинова  дворкиня  (671б), госпогя  дѣвока  царска  (695б). Исто тако, поред устаљених наша владычица  богоневѣста (697б), богоневѣста наша благаа царица (711а), невѣсто божїа (607б), матери  божїе (709б), наша  владычица  пречистаа  дѣва  мати  божїа (710а), читамо и ѡ ты нова млаадо  (616а), матеремъ и дѣвоячка  славо (711б). Венцловић, дакле, када се ради о симболима у вези са Богородицом, углавном преузима устаљене обрасце. На појединим местима их делимично мења, са циљем приближавања слушаоцима. Са друге стране, издвојили бисмо и неколико примера којима постиже управо супротно ‒ подизање степена апстракције и потребног богословског знања да би се симбол растумачио. Негде користи референце на библијски текст, као яђима  и  аннина  єво  ѥднорогѥна  кђи  (696а). На једном месту превод допуњава са говоры  се  да  си  ты  градъ  вышнѥга  великога  цара  (605б), што није могло у потпуности бити јасно слушаоцу који не познаје симболичку везу Богородице и града – Јерусалима.165 Опет, на неким местима Венцловић тумачи симболе из изворног текста: ѡтвааліи се каменъ ѡдъ литице горе без човѣчы рк . . . таа гора богородица се наріиче а  каменъ без рк ѡттрженъ христосъ (605б). 165 „Јерусалим је због храма назван градом Божијим ... Као што је у храму боравио Бог и јављао се и општио са људима, тако је и у Пресветој Богородици боравио тај исти Бог...“ (Шпановић 2004: 117–118) 201 Однос Богородице и Христа је представљен и аналогијом са материјалним драгоценостима: имаа  овы  дкатъ  врло  хбавъ  печатъ  изображенъ  на  себы (662а), честиты дааръ добіила си кодъ бога (666б), ама ты радостъ ѡдъ аггела докндисаат и  големы  дааръ  достаде (670б)... Скренули бисмо пажњу на пример: изнаагѥ  не  драхм  єрЂав  сребро  ни  злаато  него  таа  скпы  белегъ (661б). „Скупи белег“ се може протумачити као драгоценост, вредност, али и као жртва, предодређеност за страдање. Истражујући појмове који се користе као симболичке слике, најчешће наилазимо на речи „руке“ и „глас“. Венцловићу појам руке служи да означи моћ, како људску, тако и божанску, и то посебно моћ употребљену за пружање помоћи или заштите: рке нека с вамъ пржене на делѥнѥ сиромааши (726б), даае изобилно свак  наш потреб ѡдъ богате м рке (724б), а єто ты пречиста з држаанѥмъ на свои ти рк  и  врло желно  носикѥш  га  (609а), ѡдъ моє  ватрене  рке  оузимала  єсти  (611б), да  велике  големине нашега господина и дге м сасма рке (659б), оу чїюно рк свако благо лежы  (676б), божїю тафрали слав оуказю и нѥговіи м рк масторїю справн (715а)... Глас означава радосну вест, коју архангел Гаврило доноси Богородици: лѣпъ  гласъ  гавріилъ  доносы  дѣвокы  како  то  и  валядїаше  чисто  дѣвочицы  добаръ  гласъ  и  пріимити  ѡтъ  частнога  аггелскога  господства  (654б), ѡдъ  цара  царицы потаны іѡ гласъ доноси (654б), ѡткако ми рече сладкы гласоноша родиткѥшъ  сына и именовакѥш  га  іиссомъ  (663а), єво тебы закаазано ми бы радъ  гласъ донети  чвенъ (667б), и томе с отога гласа валя се доносна радовати (671б), пресвето богородицы  маріи глашаа овы радостанъ гласъ (672а)... Метонимија 6.2.5. Метонимија представља фигуру којом се слика гради на основу просторне, временске или друге повезаности са појмом који представља. Ова веза почива на односу између појмова који постоји у стварном свету, за разлику од симбола, где је та веза апстрактна и по правилу је потребно познавање „кода“ којим се симбол повезује са појмом који представља. 202 Најчешћи вид метонимије који Венцловић користи је замена узрока последицом и то посебно тако што апстрактнији појам или радњу представља конкретнијом физичком представом која тај појам прати или из њега проистиче. На пример, уместо „љутити се“ каже  носъ дхати мрщало (722а). Уместо „видео је“ користи стоеђи спрођъ очїю м (693б) или да м е предъ очима было (605б). Тамо где је просто могао рећи „умиру“ служи се изражајнијим сликама глаав гбе (706а) или свою  крвъ  просиплю (707а). „Глас“ у једном случају представља вест: лѣпъ  гласъ  гавріилъ доносы дѣвокы (654б), а у другом речи: с коимъ гласомъ ђ те пакъ на видело  ѡбявити (619а). Занимљиву илустрацију овог Венцловићевог поступка налазимо и у следећем примеру: богъ  се  оу  повіитк  виде.  с  телом  се  оукааза  з  дхом  се  прознаде  (665а). Без Венцловићеве интервенције, ова реченица престављала би тек уобичајен богословски исказ. Међутим, увођењем мотива повијеног новорођенчета, он апстрактну слику оживљава и приближава свакодневном искуству. Сличан поступак користи и да би појачао изражајност поруке коју упућује пастви. Уместо глаголског облика користи метонимијску замену:   свакомъ  вашемъ ход и посл весело божїе име оузимаате прво напредъ  споминюђи га (670а), рке  нека с вамъ пржене на делѥнѥ сиромааши (726б), с отога ѥзыкъ за збе лепо е држати и  рке съзжмїати к себы (725а)... Претходни примери приказују вид метонимије који Венцловић најчешће употребљава ‒ замену узрока и последице. Други видови су, у мањем броју, такође присутни. Тако су деловима тела представљене личне особине, оруђа или радње: ѡна  имъ  подяры  срдце  да  воліѡмъ  своіѡмъ  престаю  грѣшити  (712б), каяти  прилежно с разцвѣлѥнымъ срдцемъ (712б); прегледа гдѣ що подъ своіѡмъ ркомъ имаа  (660а), що кои човѣкъ зактева саамъ на тога и нде и на рк дааю м (699б), те нї   чем не грѣше ни с ѥзыкомъ а ни с коимъ посломъ (703а), кадъ престане човѣкъ и с  ѥзыкомъ и срдцемъ грѣшити (712б)... 203 Синегдоха 6.2.6. Синегдоха представља подврсту метонимије, којом се реч која означава целину употребљава да означи један њен део, као и да део означи целину, или се употреби једина уместо множине и множина уместо једнине (Јелачић Србуљ 2007: 200). Венцловић синегдоху користи ређе и са мање разноврсности него метонимију. Употребљава је углавном тако што личност као духовну и физичку целину представља једним њеним делом, који је репрезентативан у датом контексту. На пример, новорођенче назива „пеленчетом“ када жели да нагласи његову незрелост и слабост: да кадъ е ѡна ѥдномъ пеленчет говоръ даала то болма ...  свѣстъ дати кѥ своимъ хвалїѡцемъ (711б). Личност је најчешће приказана делом тела, карактеристичним за одређени оквир. Појам „руке“ представља особу кроз њено делање, посебно у моралном погледу: нека  с вамъ рке пале ѡтъ тгѥгъ зааноса и крагѥ праве   свакомъ мереню  (726а). „Образ“ означава изглед, лик, који може бити како духовни: предъ нѥнимъ  образомъ частнимъ (720б), тако и физички: богъ не гледаа на образъ людскы неголи  на срдца имъ гледы ко е какве ђды (675а). У последњем примеру у низу налазимо још једну синегдоху исте врсте („срца“), при чему је она и разрешена. Низање истоврсних фигура, као и фигура са разрешењем представљају карактеристичне Венцловићеве стилске поступке, какве срећемо кроз читав текст. Појмови као што су „глава“, „душа“ и „крв“ углавном се срећу у синегдохама из фонда општих места: ты  си  млада  женска  глаава  (621б), колико  дшаа имаа подъ своіѡмъ државомъ (623а), с крвлю христовомъ искплѥно (722а)... Други видови синегдохе су знатно ређи. Налазимо неколико примера замене множине једнином: докле се чловѣкъ саамъ ... с покаянїемъ не ѡтбавы (722а), изнети  кою  хвалѥн  речъ  (694а), раадити  ми  ѡ  леб  чіимъ  ђемо  се  храаниты  (616а); односно замену природних непогода њиховим градивним елементима: съчвати и  ѡтбраанити овога свѣта ѡдъ ватре и воде и ѡтъ свакога холя (704б). 204 Перифраза 6.2.7. Перифраза је стилско средство којим се са више речи представља оно што је могло бити казано са мање (Јелачић Србуљ 2007: 195). Мотив који је најчешће исказан овом фигуром је Богородичино безгрешно зачеће. Венцловић каже: те е то добіила оу себы (616а), достала оу себе дїете (620б) или, мало узвишенијим тоном, пресветаа  троица  ... имала  е  свое  место  боравно  оу  ніѡзы  (708а). Перифразом настоји да истакне врлину Богородичине чедности, на начин који би, чини се, био близак његовим слушаоцима: нїе свѣџбала мшке стране (620б), що  ѡна  нїе  се  ѡщетила  (661б), недознано  ти  роденѥ  без  дѣвоячкогъ  померена  квара  (609б). Богородичину чедност негде и додатно подвлачи, тако што уз појам из изворног текста дѣвока ниже неколико својих перифраза са истим значењем, као на пример: кад  самъ я  дѣвока  и  за мжа  не  знаамъ  нитъ  самъ  с  кіимъ  вѣнчаата  (611а). Овај поступак срећемо и код других мотива, у мање или више развијеном облику: дрма ходы нигде не стои (717б), та човѣкъ е милостивъ добаръ дшеванъ  потежливъ на добротворство (712а)... Венцловић перифразе најчешће гради тако што уместо глагола употребљава именицу са истим кореном речи, а затим бира предикат тако да добије исто или сродно значење. На пример, уместо „наругаше ми се“ каже рга ме  сколы  (619а); „разговарати“ постаје свога  разговора  имати  (608б); „не долази“ је ѡтстани  се  ты  твога  долазка  к  моіѡ  кђи  (608а); те  скривено  ѡдъ  насъ  изостаешъ  (657б) стоји тамо где је могло бити једноставно „кријеш се“, а уместо „трули и умире“ поетичније подъ влаадостъ смртн и гніилостъ подпаде (721а). Налазимо и занимљив пример где уз перифразу насталу описаном техником стоји и друга, добијена двоструком негацијом: оу  свакоме  добр  довлетн  ничіимъ  неѡскдн  (622б). Ипак, овакви примери су веома ретки, па не можемо рећи да је двострука негација један од Венцловићевих стилских поступака. 205 Синоними 6.2.8. Синоними, у виду синонимских парова, се често срећу у Беседама на Благовести и представљају један од видова општег Венцловићевог књижевног поступка – понављања, низања истозначних или блискозначних речи или синтагми. Не можемо са сигурношћу рећи да ли је овај поступак преузео из књига са којима је долазио у додир или је он последица беседничког дара – тек, извесно је да га је усвојио и са истрајношћу и посвећеношћу примењивао. Томе у прилог стоји и чињеница да низове синонима најчешће налазимо у деловима текста које је Венцловић сам дописао или слободно превео, попут: за  то  се  нища  не  стара  нитъ  се  що  брины  (614а), како що  и  давидъ  казюђи  велы  (664а), нитъ  кѥ  нѥгов  царств икадъ быти края ни конца (660б), ѥръ проси и моли (698а), и я вам се лепо  моліимъ и за бога васъ просіимъ (725б), за сређ имъ и бериђъ (725б), много щоща ѕла  и неволѥ (700а), грѣха нам се свакога врло валя пазити и клонити се (726а), бояти и  себы  стрепити  (669б), що  влада  и  заповѣда  (695б), оу  свако  самъ  слжбы  каадра  и  валяла  (671б), никога не кдіимо ни ѡпадаамо (724б), аггелъ налепо проговоры то рече к ніѡзи  (608а)... Са друге стране, о посвећености том поступку сведоче и примери у којима је Венцловић дословно преводио предложак уз допуњавање синонимима. За разлику од неких других стилских поступака, где су Венцловићеве интервенције имале за циљ да изворни текст приближе слушаоцу, овде то није случај, јер би он био јасан и сам по себи. Понављања имају за циљ да пажњу слушаоца задрже на једном појму. Гомилањем речи и привременим успоравањем ритма излагања указује се на важност појма, наглашава неко његово својство или појачава изражајност императива. На овај начин постигнут је и естетски ефекат. У наредним примерима, Венцловић преузима појам из предлошка, али додаје и свој синоним: с тобомъ е господинъ ы богъ (654а), чааст ли ил м хвала (708б), не бо  се  ни  се  що  препада  (670б), с  тобомъ  ѥ  свѣ  цѣло  небо  (665а), съ  земліѡмъ  свѡмъ  цѣломъ  (668а), господинъ  снаажанъ и  силовитъ  (669б), она лечы и віида болестніике  (715б)... Низови синонима могу бити различите врсте речи, а најчешће су то глаголи: нагріиза ме ѱюђи и  ржеђи  (619а), дрма  си прїѡнѡ и наваалїѡ (619а), да и  206 изсече и побїѥ (696б), за то се нища не стара нитъ се що брины (614а), не бо се ни се що  препада (670б), него то чааше и говорааше да е и дхъ божїа стваръ (664б), она лечы и  віида болестніике (715б), ѥръ проси и моли (698а), хође те хвалити и лепо дичити (611а),  прометати  се  и  трговати  (661б),  хле  и  рже  (707б),  неправд  състаляю  и  сплеђ  (680б),  многе ккѥ и цркве се срониле и попадале (697б)... У највећем броју примера глаголски облици су у истом времену и лицу, али ређе налазимо и неуобичајеније конструкције, сачињене од презента и његовог синонима у облику глаголског прилога садашњег: како  що  и  давидъ  казюђи велы  (664а), где  се  находы боравлѥђи таа  горняа царица  (698б), воюю  с  нами  боређи се (700а)... Сличне конструкције често се срећу у Светом писму. Примери за друге врсте речи су нешто ређи. Срећемо синонимске парове именица, придева и прилога: с тобомъ е господинъ ы богъ (654а), нїе заа те страва  ни  плашенѥ  (675а), могтствомъ  и  каадросђ  (710а), многаа  бѣда  и  неволя  ме  снаагѥ  (669б), не чине намъ кваара ни пакости (725а); господинъ снаажанъ и силовитъ (669б), бди  справна  и  готова  (608а), славн  на  глас  (654б); ш  ніиме  оуѥдно  єто  сви  скпа  (721б), ѡбрђе се оуокругъ наѡколо (717б)... Међу низовима именица посебно су занимљиви они код којих се као синоними користе позајмљенице: не раба ни слшкиня (660б), людоморца сотоне враага (721а), сатана Ђаволъбаше (655а), наароди и ѥзыци (724а), за сређ имъ и бериђъ (725б), мног  срамот  и  белаа  имаамъ  протеглити  (612а), ис  кога  е  града  ваароши  лы  (618а), запалюе  пшчаны  прахъ  баартъ  (716б), тга  дертлива  (622а), нитъ  кѥ  нѥгов  царств  икадъ  быти  края  ни  конца  (660б), рече  немаар  зидарскомъ  Поглаваар  (713а)... Антоними 6.2.9. Антоними, тачније антонимски парови, нешто су ређи у односу на синониме, али нису мање маркантна језичко-стилска средства. Њихова најчешћа улога је фигуративно представљање целине као јединства крајности. Венцловић приближно подједнако често допуњава постојеће низове као што и умеће своје: вѣрне  и  невѣрне  (723б), те  св  въселѥнн  маало  и  велико  мжко  и  207 женско све преписю (623а), ѡтъ когано стрепы небо и земля (676а), ѥднако боляромъ и  сиромахомъ  птник  и  домакѥмъ  познанц  и  несъзнанц (705б); каде  догѥ  сдити  жіивымъ и мртвымъ (717а), враата нїе ѡтвораѡ ни на оулазк ни излазк (618а), те и  нама двострко дши и тѣл хвадише (726а)... Када се користе за означавање целине, антонимски парови се најчешће спајају везником и, али налазимо и неколико другачијих примера. Срећемо полисиндетске низове са речцама та и я: та вѣрнымъ та невѣрнымъ (724б), я на  сн я  оу  оумлѥ  (700б), као и са заменицом ко: такво  ђе тамо и место имати  свое мегю  коимъ аггели ко выше ко сниже (699а), или у конструкцији како за хрискяне тако и  за  иновѣрце  (725б). Антоними се јављају и у асиндетском низу: гдѣ  бы  свою  глав  ѡтъ снца ѡтъ кише ли подклонїѡ (669а). Друге функције антонима у Венцловићевим беседама су ређе. Налазимо их употребљене ради појачавања значења контрастом, у виду споја наглашеног појма и негације његове супротности, као у примерима: не  гнѥва  нъ  радости  (676б), господарица ... своме тѣл а не слшкиня (705б)... Још једна улога антонима је исказивање појма који се налази између крајности, а за који или није лако пронаћи одговарајући термин или се он елегантније исказује негативом: а сад самъ єво ни жіива ни мртва (618а), ни ѡвде ни  тамо  (673б), и пощенѥ такво да  іѡ издааемо не више ни  сниже (709б), коино ни ѕла ни  добра ніис чиныли (700а)... Понављања 6.2.10. Једна од најизразитијих особина Венцловићевих Беседа на Благовести су понављања – низови речи, синтагми и реченица истог или сличног значења. О овом поступку је било речи раније у тексту, када смо разматрали начин на који Венцловић приступа превођењу и проширивању изворног текста, док ћемо га овде размотрити из стилског угла. Понављање је, извесно, до Венцловића могло доћи под утицајем старе српске књижевности где је, како констатује Томислав Јовановић, неговано још од Св. Саве, па кроз читав њен век (Јовановић 1990: 188). Овај поступак Лихачов 208 сматра једном од основних одлика „јужнословенског стила“: „Нагомилавање синонима, синонимских спрегова сличних поређења, толико карактеристичних за јужнословенски стил, не само што апстрахује излагање: оно до крајњих граница појачава његову експресивност и емфатичност“ (Лихачов 1972: 138). Појачавање изражајности излагања може се сматрати најопштијом и најважнијом улогом коју понављања имају код Венцловића. Ако имамо у виду чињеницу да је Беседе на Благовести писао пре свега за потребе излагања на богослужењу, у животном добу када је већ имао знатно беседничко искуство, тим пре постаје извесно да ову фигуру треба посматрати пре свега као опробано и ефикасно реторско средство. Примери понављања су разноврсни, како по облику, тако и по сродности елемената који се нижу. Најчешће су то синоними, односно синтагме које имају исто или врло слично значење. За нијансу слабију семантичку везу налазимо код низова чији елементи имају блиско, али не и потпуно исто значење. Најзаступљенији вид понављања су парови синонима, о којима је већ било речи, па ћемо овде истражити друге видове понављања. Налазимо читав низ парних конструкција које не представљају синониме, већ се ради о синтагмама блиског значења. Оне су често толико тесно повезане да прелазе у плеоназме, попут: ш  ніиме  оуѥдно  єто  сви  скпа  (721б), све  скпа  ѥдно  (655б), дѣвоцы  прстеноваато за мжа (653б), те трдна ѡстанемъ з дететомъ (612а), оу трбх зачеты  дїете (620б), кадъ  се  ѡтъ  матере  роды  (711б), говорна  гласа  (620б), с  ѥдномъ  дѣвокомъ  сиротномъ без матере без  отца  (655а), зліимъ надити  (708а), где  се  находы  боравлѥђи  (698а),   томе  донѥмъ  снижемъ  хор  (700а), ако  ме  и  не  видишъ  свакадъ очима (612а)...  Понављања се срећу и у конструкцијама чији елементи немају потпуно исто значење, већ су повезани по сличности. Основни мотив је исти, али уз мање варијације у значењу. Ове варијације немају за циљ да нагласе различитости у семантичким нијансама, већ управо супротно, да приказивањем из различитих углова пруже свеобухватнију слику или јаснију поруку: с  принЂіиванѥмъ  и  кааненѥмъ  нашимъ  милостивымъ  (723б), милте  и  пазите  се  лепо  съ  свои  вамъ  дшмани (725а), неѡпоганѥн ни натрнѥн (616а), и то с речи ѡсвестне разсдне (658а), а  209 міи  смо  джни  ѡ  свем  хвалити  га  и  славити  (660а), држте  се  и  стоте  (668б), него  то  чааше и говорааше (664б), како що се и  піисм ѡ томе доноси те веліи се (724а), чааст ли  ил  м  хвала  (708б), ѡдъ  ѕла  закриліивати  и  браанити  (723а), за  свїю  стараа  се  и  промишля (724б), те срамоте дочекати и пріимити (616а), корнише на кралство и царство  (711б)... Ређе наилазимо на парове чији елементи нису појединачне речи, већ синтагме сличног значења, као на пример: то е смеренїе хдо и сниско држаанѥ (658а), ѡбіиЂи  де  ты  момче  наѡколо  ѡдъ  мене  подалеко  (608а), лепо    пощеню  држеђи  право  свѣткю  (672б), рааздоръ  оу  вѣри  таа  инаатъ  и  смђня  що  е  многаа  (724а), из  изтрніиваня и ѡдъ  вѣчите  смрти  (721б), право  се  држеђы и  чисто  (723а)... Неке од њих Венцловић примењује на више места у истом обрасцу:  нѥгово прааво вѣры и   христїанскоме заакон (721б), да и богъ на праав вѣр и зааконъ христїанскы ѡкрене  (726а). Парове реченица сличног значења налазимо у невеликом броју примера. То су по правилу независне реченице, са евентуалним изостављањем понављања предикта, попут: и я вам  се лепо моліимъ и за бога васъ просіимъ (725б), наголемо  хокѥ те діичити и блаженн те наріицати (614а), како се я не бы язвїѡ и ѡдъ ѥда пцаѡ  (622а), тко е оу чем ѡдъ бога зазваатъ ко е на що постаѡ и регѥнъ (665б)... Када се користе у негацији, то је углавном у полисиндетској форми, ради појачавања исказа упозорења, прекора или дистанцирања: не  заборавляте  се  ни  се  що  ѡбнехаатите (726а), ни кцноѡ оу враата ни запіитаѡ слобода лї е оуђи (612б), нити ми е  к  отоме  волѥ  а ни коѥ желѥ имамъ  (611а)... Сличну употребу срећемо и у упитном облику: що  веђъ  стоишъ  т  ща  ли  ѡклевашъ  (621б), као и у императиву: Не  бо  се  марїе  рече  к  марї  архаггелъ  не  стара  се  (666б). Занимљиву реченичну конструкцију налазимо у примерима где се понављање остварује глаголским прилогом садашњим: говеђи ми дивно поиздалека  говораше к мени  (618б), воюю с нами  боређи се (700а), како що и давидъ казюђи велы (664а)... Таутолошки низови од два члана су најзаступљенији облик у Беседама на Благовести, али Венцловић користи и низове од три или више елемената. Некада овакве вишечлане низове гради око појмова из предлошка, на местима где постојећу слику жели да учини наглашенијом, живљом и уверљивијом. У том 210 циљу користи више поступака: гомилање синонима, попут части  пощеня  берикѥта  тафре  (656а), она  даае  людма  оумлѥ  паметъ и  размъ  (713а), моя колена  прекланямъ  доходимъ припадаюђи ми г земли покланямъ се (676а); затим појашњавање, као мдри  хѥрвими многоочиты коино за  сващо знад и виде  (698б) или ширење слике блиским појмовима, на пример оу коіѡ неволи оу робств ли и по тамницаа (722б), где се годъ  собомъ находы на свакоме мест и пт  (726а), и на свако доброчиненѥ своимъ ближнимъ  род и коншилк  своме (726б). Ипак, најчешће настоји да израз из извроног текста прошири тако да он буде близак слушаоцу, те задобије и задржи његову пажњу: а  та що ми рече рад се такы се съкры и нигдѣ га на медаан нема нитъ м траага имаа  кдъ е ѡтишаѡ (619а), що людма сде свакомъ по правицы без хаатера и міита ѥднако  боляромъ и сиромахомъ (705б), како я те телесне сласти не знамъ нити икадъ самъ то  зактевала т проб видети с мшкомъ стркомъ да би се ѡпоганила (622б), видим те да си  сасма  лѣпъ  и  хбавъ  момакъ  с  красна  стаса  цифрасто  ѡдевенъ  гиздава  образа  свѣтла  (608б)... Исте поступке Венцловић примењује и код вишечланих таутолошких низова који нису изграђени на основи из изворног текста, већ их у потпуности сам ствара: клети и ѱовати хлити ли за кіимъ (724б), и віишка заалишнога држаня кодъ  себе и лакомости (726б), како ђе съ своимъ царствомъ оупраляти що ли чинити ш ніиме  како ли провіигяти  (655а), изарадъ неправедны и крывы послова лкавы  (701б),  овы ѕли  аггели щоно с садъ бесовы наши ѡпаакы дшманы и мчители паклены (655а)... Најразвијеније облике фигуре понављања налазимо у виду набрајања, где Венцловић настоји да мисао пренесе навођењем што већег броја илустрација. Овај поступак је карактеристичан за места на којима покушава да оствари што ближи контакт са слушаоцима, ради преношења моралне или верске поруке: за цара  и  господ м за свое спахїе за вощане и поглавааре нхове за кнезове свое и біирове за сво  рѡдъ и прїателѥ (725б), цари краали кнезови спахїе грофови земліѡдржцы (702а), него  да речемъ како своме конши дрг брат км прїателю ли коме що се ѡвде издааѥ (708б), мдри  разговорни веселы хоратаџїе изборлы на глаас люди  (711б), трдеђи се  с потомъ  с  метанисаанѥмъ с неспааванѥмъ с подѣѡбомъ за свое те грѣхове (712б), лечы слепе глхе  неме  и  добр  свѣстъ  несмишлѥнимъ  даае  (713б)... Ређе, набрајања срећемо и у полисиндетском облику: ѡ  живот  ѡ  здравлю  ѡ  спасенїю  (725б), преста  ѕлоба  и  падаанѥ и каріимны покоръ и чпота за рг наша (604а)... 211 Поједини начини на које је саздана фигура понављања нису бројни, али одскачу од општег обрасца, те сматрамо да би их требало посебно истаћи. Проналазимо низове код којих су елементи постављени тако да им значење варира од слабијег ка јачем, у градативном поретку: що  нїе  ни  може  быти  (721а), никад  се  то  нїе  здесило нитъ  се  е  кадъ  чло  (614а), не пронаагѥ  се  никоѥ ласке  лаже ни  варалице (679а), не съ ѕлочестимъ сребромъ з дкати лы (661б), з глобомъ с пређніѡмъ  с ѡбѣЂіиванѥмъ и с ѡстаалимъ злмомъ повреЂіивати пленити ли и харати (723б)... Негде се понављање по сличности остварује негацијом супротности: ради  се ѡбрадованнаа и нища не тжи  (654а), ако  е наша прошня по божїіѡ вол те нїе що  спрођъ (726б), сва си ѡтсвдаа чистаа и без маане (612б), с коіѡмно е свѣтъ създаатъ и  држіи се крто без померааня (656б), саами без ничїе помођи (714б), маечка с деца была  невисокы момци (714б)... На неколико места проналазимо најсажетије облике понављања, у виду конструкција без везника. То могу бити низови квалификатива, попут ѕлочеста  неваляла рѣчъ (679а),  распаалѥно ватрено пеђины (704а), люди ощромны бистрѣ памети  (714б) или одредбе за начин као нпр: валя ми раадити з дрхаатомъ оу страах (668а). Занимљиве су и конструкције код којих се понављање остварује различитом врстом речи. На пример, значење глагола се понавља глаголском именицом: сматрамо  се  оу  своме  смишліиваню  (721а); именице глаголом: з  діикомъ  хвалити  (658а), просвѣтлюемо  се  побожно  с  китенѥмъ  цифраюђи  се  (721а); придева глаголом: а ніис каѡни не блате се (703б). Налазимо и понављање актива пасивом: неста іѡи га изпредъ очїю бы несвигѥнъ (615б). Преплитања 6.2.11. „Истанчани стил ’плетенија словес’, који се појавио и раширио на Балкану у XIV и XV веку, развијао се не без руског утицаја и управо у Русији достиже свој највећи процват.“ (Лихачов 1972: 14) Школован на традицијама старе српске књижевности са једне стране, а преписујући и преводећи руско-украјинске зборнике са друге, Венцловић је извесно морао бити под утицајем овог књижевног поступка. 212 Стил „плетенија словес“ није лако једнозначно одредити, па су се многи аутори служили описним одредницама као што су „китњаст“, „реторичан“, „метафоричан“ и сл. (Mulić 1963: 4) Један од најчешће цитираних покушаја да се овај стил ближе одреди понудио је Лихачов: „Овај однос према речи огледа се у његовој звучној страни (алитерације, асонанце итд), у етимологији речи (повезивање речи истога корена, исти етимолошки наставци итд), у тананости њене семантике (повезивања синонимска, таутолошка и др), у љубави ка грађењу нових речи, сложеница, калкова према грчком и др.“ (Трифуновић 1990: 252) Ђорђе Трифуновић даље даје конкретнију дефиницију: „У највишим својим домашајима ’плетеније словес’ чини јединство многих стилских особености: апстракција; богате лексичке асоцијације; синонимика; синонимска поређења; губљење стварног значења речи; таутологија; игра сазвучја гласова; неологизми; игра речи; дуга набрајања; перифразе; понављање; нагомилавање епитета и др.“ (Трифуновић 1990: 253) Сви ови књижевни поступци, њихово преплитање, низање и нагомилавање имају за циљ апстраховање излагања и појачавање његове изражајности. Према мишљењу Лихачова, „циљ писца се састоји у томе да опширним причањем, дугим описом отвори уши слушалаца, да их присили да схвате оно што они некако нерадо, лењиво слушају. То значи да је задатак писца у експресији сликања, у сталном довођењу до свести читаоца података о светоме, у стварању, код читаоца, побожног односа према светоме. Отуда бесконачна понављања, крајње успоравање приче, које читаоца присиљава да обрати пажњу управо на оно што је писац хтео да је обрати, и које појачава емфатичност приповедања, јер успоравање причања скоро увек појачава његову емоционалност.“ (Лихачов 1972: 142) Овакво схватање „плетенија“ можемо лако повезати са општим одликама Венцловићевог књижевног стварања – тежњом да придобије слушаоце, просвети их и пренесе им моралне поуке. Занимљива је и једна критика овог Лихачовљевог става: „Ја то схваћам, међутим, мало другачије него Лихачов који споменуто мјесто интерпретира као задатак писца да опширним приповједањем присили слушаоце схватити оно што они, тобоже, нерадо и лијено слушају; мени се пак чини да је смисао наведених 213 цитата у настојању да се опширним приповиједањем отупи слух слушалаца за конкретну реалност, те да се тако сва њихова пажња пренесе на подручје емоционалне перцепције, да се конкретно и рационално подвргне апстрактном и емоционалном.“ (Mulić 1963: 20–21) Не можемо искључити могућност да је и ово, макар несвесно, могла бити Венцловићева намера. Међутим, имајући у виду слику пастве, коју нам на неким местима и сам беседник преноси не штедећи речи прекора, овакву могућност сматрамо мало вероватном. Неке примере „плетенија словес“, односно неке фигуре које би се могле сматрати његовим видом – перифразе, епизеуксе, низове синонима, парономазије и др. – смо већ обрадили као посебне целине. Овде ћемо се усредсредити на конструкције у којима се више стилских фигура налази испреплетано. Фигуре могу бити испреплетане на различите начине, а пореци које срећемо код Венцловића су низ (образац ААББ), опкорачење (АББА) и учешљавање (АБАБ). Преплитања код којих фигуре стоје у низу могу настати низањем синонимских односно антонимских парова: да богъ  сміиры мегюсобно вилааетъ те  свакы  радъ  немира  да  престане    земли  ратъ  (724а) ‒ сміиры/немира, немира/ратъ. Такође, у низу коя би и ов потан с тааѥмъ спазила не проглашюђи (623б) пароними потан/с тааѥмъ су додатно појачани негацијом своје супротности, не проглашюђи. Највећи број примера налазимо за опкорачења. Њих карактерише то да преплитање започиње једном врстом стилске фигуре, затим се наставља другом, а завршава првом врстом. Врсте стилских фигура које граде преплет могу бити исте или различите. На пример, богоноснаа столица царско седенѥ небеснога цара (610б) садржи два пара синонима: богоноснаа/небеснога  цара и столица/царско  седенѥ. Први пар синонима се налази на почетку и на крају, а други у средини преплета. Слична је ситуација у примеру ніисамъ  оне  ђди  да  ме  ласно  на  кою  невалялостъ  преволіишъ с ласкаанѥмъ (609а), где се комбинују две парономазије ‒ парови речи са сличним звучањем, односно истим кореном: ласно/с  ласкаанѥмъ и невалялостъ/преволіишъ. Парономазија (понављање речи са истим кореном) представља фигуру која се најчешће комбинује са другим фигурама у преплетима. То могу бити 214 синоними, као у примеру неголи и міи то да зактевамо собомъ по нашо якости колико  смо  кадри  бог  да  нааликемо  ѡ  томе  добромъ  зактеваню  (723б). Проналазимо и сажетију форму, где се између истозвучних чланова умеће синоним једног од њих: ѡтъ ѕле наалоге пакостливы ѕлотвораа (722б). Парономазија се комбинује и са сродном фигуром, полиптотоном, који такође чине истозвучне речи, али само оне које представљају различите облике исте променљиве речи – падежа за именице, рода, лица или времена за глаголе итд. У примеру тадаръ свакога пно блаага хокѥшъ имати каде родишъ богатога бога оу  чїюно  рк  свако  благо  лежы  (676б) истозвучни пар богатога  бога  опкорачен је полиптотоном свакога пно блаага/свако благо. Ова фигура се понекад у преплету јавља и сама, као у: како ком онъ саамъ  що хође дати то томе и оно ѡноме дааръ ѡтъ себѣ даае (715б), где се парови то/томе и  оно/ѡноме налазе између дати/даае. Нешто ређи облик преплитања од опкорачења је учешљавање. Њега чине наизменична смењивања различитих стилских фигура. У овом облику се налазе најразноврснија и најбогатија преплитања која срећемо у Беседама на Благовести. По правилу, једну фигуру увек чини парономазија, док се као остале смењују синоними, антоними, полиптотон, епизеукса (понављање истих речи) и друге. Тако на пример, налазимо алтернацију антонимских парова и контраста: снце  ѥднако  даѡ  ѥ  да  ся  та  вѣрнымъ  та  невѣрнымъ  ѕліимъ  и  добримъ  киш  ѡдзгоръ  ѥднако  пщаа  правіимъ  и  неправимъ  (724б), при чему антоними вѣрнымъ/невѣрнымъ  и правіимъ/неправимъ истовремено представљају и парониме. На другом месту читамо и  досадъ  тко  ѕломъ  досагюе  христїаномъ  скоро  саамъ  съ  ѕломъ ѡбрше  (702а), где смењују парономазија досадъ/досагюе и епизеукса ѕломъ/ѕломъ. Већина претходно наведених примера преплитања настала је Венцловићевим допунама изворног текста, на местима где у предлошку овај поступак није примењен. То нас наводи на закључак да је Гаврил преплитања стварао свесно, са посебном пажњом и намером, а не да је тек копирао обрасце које је сретао током свог рада на преписивању. У прилог овој тврдњи наводимо 215 два примера самосталног Венцловићевог текста, у којима видимо вишеструка смењивања различитих стилских фигура, а које све обједињује заједничка мисао: клети и ѱовати  хлити ли за кіимъ  нїе  лъ то  голема  грѣхота  спрођъ божїе  заповѣсти  ржити  люде  кадъ  е  богъ  заповѣдїѡ  благосивляти  и  молити  се  а  не  клеты (724б); ѡбрадованна  марїе  яже  съ  радостїю  аггелское  цѣлованїе  оуслышала  еси  ѡ  радостномъ  твоѥмъ  цѣлованы  даждъ  ми  съ  радостїю  глаголати  даждъ  и  слишателѥмъ  съ  радостїю  слышати (653а). Поређења 6.2.12. Најзаступљенија су поређења духовног и материјалног света. Њихова улога није првенствено у томе да сугеришу дуализам света и „духовни смисао“ материјалних ствари, већ пре да слушаоцу приближе апстрактне појмове успостављањем веза са свакодневним, добро познатим стварима и дешавањима. На пример, сложену есхатолошку представу анђеоских хорова коју гради Гаљатовски, Венцловић у свом преводу пореди са сликом војне јединице, која је извесно била блиска његовом слушаоцу: свако е то аггелско хоро садъ попразно ... каа  оу кмпаны овде вояакаа кадъ е манѥ (699а). Или, у сличном маниру: горнѥ небо що  е каа ѡвде що е  стреха надъ кђомъ (718б), каа сахатно велико коло що и ѡстаала кола  врты  за  собомъ  и  пресвета  богородица  тымъ ѡкретніим  се  небомъ  наріиче  (717б), и  светаа  богородица  е  наалична  е  томе  неб  снчаноме  (713а), колико  е  велика  была  на  глас кано царица (673б), марїа яко се боязливости божїе држи каа тврда ѡдъ ѕла  зааклона (666б)... Слика са којом се пореди не мора бити из непосредног искуства, већ је довољно да код слушаоца може створити јасну и живу представу. Тако, Венцловић позива паству: весело  провеселіимо  се    милости  братскы  каа    царскоме  двор на части (603б). Супротно томе, у појединим примерима Венцловић својом интервенцијом замагљује значење предлошка. Иако уводи конкретан појам у поређење, читав смисао бива само још апстрактнији: были с хѥрвіми с многіимъ очима що се на нма  светы  дхъ  каа  на  кочїа  возааше  (706б). Улога поређења у овом и сличним примерима није, дакле, у приближавању смисла, већ у стварању живописније представе. Сличан поступак срећемо и у примеру: хеле  таа  кривица  кано  краЂа  подмкла наа те и наа ме кѥ се дотерати (618б). 216 Живописне представе Венцловић ствара и поређењима између световних појмова, али су, за разлику од претходних примера, оне у овом случају врло конкретне: ѥръ доръ каа мня лице м блистааше (618б), да се бааръ наѱемъ ш ніиме и  изржіим  га  кано  нищо  човѣка  (618а), оно  дїете  лепо  чисто  каа  маторъ  човѣкъ  проговоры  (698а), говорїѡ  е  са  мномъ  кано  дргъ  и  братъ  ми  пощено  из  далѥгъ  стоеђи  (618а); а  сад  самъ  каа  некаа  врло  ѕлочеста  хороспїа  прогонѥна  (621а), страшимъ  се  и  стрепіимъ кано по джности ѡдъ нѥга (676а). На неколико места, Венцловић предложак допуњава поређењима која садрже референце на библијски текст: наалично  и  к  апостолскомъ  оученю  к  нама  говорен прославите бога оу вашимъ тѣлесима (665б), светы апостолъ паваѡ... доказе  намъ  каа  добры пастиръ  говоређи  (699б),   то планети кои  се  роде  бываю высокы якы    снази крти кощнавы каа зааточнїици гиганти166 (714а)... Како наводи Д. С. Лихачов: „Захваљујући свом ’идеолошком’ или ’идејном’ значају, средњовековна поређења су се сразмерно лако еманциповала од текста у коме се налазе. Она су често стицала самосталност, поседовала унутрашњу заокругљеност мисли и лако постајала афоризам“ (Лихачов 1972: 215). У Венцловићевим беседама проналазимо неколико поређења која би се могла уклопити у овај средњовековни образац: како е ѥданъ богъ тако на свѣт ѥ и  ѥдна божїа црква ѥдно крщенѥ прааво и ѥдна вѣра источне апостолске съборне цркве  (724а), како що на неб ѕвѣзде сяю тако даровы светога дха из побожне човѣче  дше наполѥ вигѥно сѣваю (715а), милокрвства пожалива више ѡдъ насъ истеже богъ  више неголи справе кое подшне (722б). Контраст 6.2.13. Контраст се, у различитим облицима, у Беседама на Благовести јавља чешће од поређења и то у готово двоструко више примера. О његовом најсажетијем облику, антонимским паровима, већ je било речи у претходном тексту, док ћемо овде ближе сагледати развијеније форме. 166 Иако се гиганти помињу на више места у Старом завету, није најјасније на шта се односи „заточници“. Вероватно је то: „А после тога наста рат у Гезеру у Филистејима; тада Сивехај Хусаћанин уби Сифаја који беше рода дивовског, и бише покорени“ (1. Дн 20, 4). 217 Један од преовлађујућих мотива је контраст између духовног и материјалног, небеског и земаљског, душе и тела. Овај мотив има значајно место у средњовековној књижевности, о чему Лихачов говори: „Свет земаљски и свет небески, свет материјални и свет духовни, према томе, не доводе се само у склад него се и супротстављају. Тај елеменат антитезе скоро свагда је присутан у средњовековном поређењу и представља неизбежан резултат његовог идеолошког карактера, који не допушта уметничку непрецизност, иначе уобичајену у поређењу“ (Лихачов 1972: 215). Не улазећи у расправу о томе да ли и у којој мери Венцловићев књижевни рад припада средњовековној књижевности, можемо приметити да се примери контраста света земаљског и света небеског уклапају у наведену констатацију Лихачова: ако  се  боишъ  овде  кога  сда  и  ѕле  парнице  сдъ  и  пресЂіиванѥ горко и нетешно тамо кѥ быти онога свѣта (616б), многымъ людма богъ имъ  ниховъ трб а оу богородичн црев исты богъ створитель цреваа боравы съкривено (665а), с тобомъ е и  сва земля ѥрно небо  е господнѥ  а земля м  е подножнаа  (665а), да бы  започели  бога миловати  а  не  овосвѣтскы  грѣхъ  (716б), тко  лї  е ѡтъ  свое младости  до  смрти све текъ врло ѡ дши радїѡ а за свое тѣло нища нїе маарїѡ (699а), небесны не  само царъ него и творацъ све ствари договаара се съ земляномъ царицомъ (655а)... „Други мотив за контраст у беседама је илустровање добра и зла, исправног и неисправног понашања и поступања. Контрасти са овом функцијом нарочито су чести у беседама шајкашима, где је овакво сликовито изражавање, нарочито уколико је било употпуњено дугим набрајањем или поређењем, имало пуну стилогеност“ (Милановић 2001: 22). У Беседама на Благовести срећемо мотиве добра и зла постављене тако да је добро нека врста оруђа и штита у борби против зла: наалетъ  з  добромъ  подносимо  (724б), не  допщаа  имъ  ни  богъ  изаради  нашега к нима добротворства що ѕломъ наЂіивати намъ (725а), на добро и наводе а ѡдъ  ѕла ѡдврађаю (700б)... Као што то констатује А. Милановић, Венцловић контраст користи и када жели да појача морализаторску поруку слушаоцима. Она треба да нагласи све благодати исправног поступања са једне стране, и све штетне последице погрешног са друге: а  бог  с  отіимъ ѡдбїянѥмъ  своимъ ѡдъ  нѥга  чіимъ ѡни да  мог  що  надити  него  саами  себы  надише  (699б), оу  то  слободи  с  коіѡмно  е  насъ  218 христосъ  ѡслободїѡ  држте  се  и  стоте  а  не  изнова  пакъ  подъ  товаръ  несносни  се  подлаажите (668б), к овоме свѣт се и држы и о нѥм сва м е міисаѡ како би га стекаѡ а  ѡнаа га е прошаѡ а тко ли се к неб држи та се више ѡ дши стараа (721б‒722а)... Такође, налазимо и парафразу хришћанске поуке о окретању другог образа: ко ли  ѱе лепо м ѡдговара оударацъ поднеси (725а). Венцловић користи контраст и за појачавање изражајности излагања, на различите начине. У појединим примерима значај одређене ситуације наглашава њеном неочекиваношћу, односно преласком из једне крајности у другу: ни  тога  образа  що  га  никадъ  ни  на  сн  ніисамъ  видела  сад  га  на  яве  предъ  собомъ  гледамъ  (608б); и таа кратка мала нѥна речъ на колико добро свима изаагѥ (659б), ѡтъ слшкинѥ  своіѡмъ матеромъ е оукааза (664б)... Некада овом фигуром подвлачи свеобухватност неке појаве, попут: свіимъ  христїаномъ ѥднако како мшко фели тако и женскоме стрк (726а) или божїе піисмо   глаав имъ оуврђ ща им се валяа клонити що ли творити (701б). Посебан случај наглашавања чини понављање негацијом супротности, видом контрастног паралелизма. Појава бива упечатљивија када се упореди са својим негативом, а врлина јаче светли у мраку греха: ніиси  ты  ѡтъ  човѣка  рогѥнъ  него  дхъ  си  (609а), обикла  самъ  я  господ  бог  моме  слжити  чисто  а  не  погано (621б), не молеђи се ни на колена предъ нимъ падаюђи каа цар него стоеђи спрођъ  очїю м и ощро говоређи (693б), не згледна него млива (719б)... Контрастни паралелизам је поступак карактеристичан за библијски текст. На појединим местима Венцловић препознаје фрагменте и парафразе из Светог писма, те допуњава предложак у истом маниру: ко се хође хваалити ѡ господ бог  нек се хвалы велы апостолъ а не с чіимъ дргымъ (665б).167 Контрастом се слика и моћ Богородице, која се, занимљиво, манифестује на овом свету. За разлику од приказа божанске свемоћи, који неретко почивају на 167 Сегмент ко се хође хваалити ѡ господ бог нек се хвалы највероватније представља Венцловићев превод цитата: „А који се хвали, Господом нека се хвали“ (2. Кор 10, 17). Наставак велы апостолъ  а не  с  чіимъ дргымъ  је, претпостављамо, парафраза стиха: „А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ког ради разапе се мени свет, и ја свету“ (Гал 6, 14). 219 емоцијама стрепње и страха, Богородичина снага исказује се кроз помоћ малима и слабима: и  из  бнща  ѡтъ  пка  сиромаашка  подигне  на  големо  ѡна  човѣка  те  боляриномъ  на  глас  господиномъ  оучиніи  за  преласно  (711б), ако  с  собомъ  и  замзены блекани ѡна и просвѣсђе (711б), добр свѣстъ несмишлѥнимъ даае (713б)... У неколико примера контраст је искомбинован са другим фигурама. Венцловић зазив из изворног текста допуњава обраћањем слушаоцима, чинећи истовремено и контраст и паралелу. Са једне стране, Богородицу и присутне поставља напоредо као очигледне супротности, али се обема странама обраћа на исти начин, молбом, поредећи своју понизност пред слушаоцима са оном пред Богородицом: моліимъ пресвет дѣв богородиц за помођъ а ваше христолюбїе лепо  просіимъ за мало послшанѥ (711а). Спој два међусобно супротна поређења срећемо у следећем примеру: више  ѡтъ снца бїах свѣтлы а кадъ ѡтпадоше црніи ѡдъ мраака ѡсташе (699б). Занимљив је пример два пара контраста, који су истовремено супротстављени један другом: възношливымъ глав сніижа а ниске оуздиже на велико  (670б). Контрасти възношливымъ/сніижа  и ниске/оуздиже састављени су од међусобно испреплитаних антонимских парова възношливымъ/ниске  и сніижа/оуздиже. Преплитање контрастâ може бити и вишеструко и богато разгранато. У наредном примеру се смењују афирмативни (А) и негативни (Н) сегменти три исказа. Сегмент А1 је контраст сегменту Н1 итд: (Н1) да више к отоме не бдемо оу  вражїем робств (Н2) ходеђи намъ по свои воля желиво и по свакомъ грѣх вааляюђи се  (А1) него    чистоты    правды  слободни  боравимо (Н2) не  овосвѣтожеливцы  (А3) ама ѡ  дши и ѡ бог да имаамо свою намъ заабав (Н3) ни тѣлесн волю себы кнадеђи (А3) него  дши  место  тамо  ватаюђи (721б). Ако мало ближе размотримо овај пример, приметићемо да је први исказ контраст: да више к отоме не бдемо оу вражїем робств  ... него    чистоты    правды  слободни  боравимо  Други је паралелизам, али супротстављен првом исказу: (не) ходеђи намъ по свои воля желиво и по свакомъ грѣх  вааляюђи  се  ... не  овосвѣтожеливцы  Трећи исказ се наставља на други као његова супротност, а сам се састоји из смена афирмативних и негативних сегмената: ама  220 ѡ дши и ѡ бог да имаамо  свою намъ заабав  / ни тѣлесн волю  себы кнадеђи  / него  дши место тамо ватаюђи. Хипербола 6.2.14. Венцловић ретко користи хиперболе у беседама на Благовести. Судећи по досадашњим радовима на тему беседа шајкашима,168 чини се да је и у другим беседама ова фигура мало заступљена. Налазимо свега неколико хипербола у правом смислу. Занимљиво је да је у свима присутан мотив воде – као кише (у смислу природне непогоде), средства за утољивање жеђи или покајничких суза: що  нигде  на  земли  ни  толико  места  свога  нїе  имаѡ гдѣ бы свою глав ѡтъ снца ѡтъ кише ли подклонїѡ (669а), а віи кѥте жеднити  те  и каапи  воде желити (673а), толико  свои  сзаа  пролїе  колико  е  на крщеню  воде  на нѥга  изасто (712б). Неке фигуре би се, формално, могле сматрати хиперболама. Међутим, посматрано са становишта данашњег језика, честом употребом изгубиле су много од своје уметничке вредности: големо се чдо такво каза тако да савъ  свѣтъ то виде  (697б), и непрїателѥ нхове оу пакленомъ мор стопити да имъ и траага нестане (703а). Обраћање слушаоцима 6.2.15. Кроз Венцловићев преводилачки и приређивачки рад на беседама стално провејава његово настојање да придобије своју публику, час рационално, приближавајући им језик и смисао излагања, час емоционално, интензивирајући његов тон и изражајност. Стога помало чуди чињеница да се у беседама на Благовести среће сразмерно мало фигура којима се успоставља непосреднија комуникација са слушаоцима: обраћања, реторских усклика, питања и солилоквија (реторских питања са одговором). 168 Уп. нпр: Анђелковић, Маја, Проповеди на Дан Христовог рођења у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића. Докторска дисертација, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Београд 2008, Милановић, Александар, „Стилогеност Венцловићевих беседа на народном језику”, Рачански зборник 6, Бајина Башта 2001, стр. 9–25. 221 Венцловић се својој пастви, уз понизност, обраћа позивом на послушање. Тај позив срећемо неколико пута у истој конструкцији: такогѥръ  и  васъ  свїю  лепо  просіимъ  за  послшаанѥ  с  оусрдїемъ  (695а), моліимъ  пресвет  дѣв  богородиц  за  помођъ а ваше христолюбїе лепо просіимъ за мало послшанѥ (711а). Непосредан однос са слушаоцима покушава да створи и ради обраћања пажње на речи апостола Павла, које у наставку парафразира: а  слшадете  поздааницы без мке за ѡпрощенѥ грѣхова свои що намъ апостолъ паваѡ казе (713а). На појединим местима, опет, помало је нејасно зашто Венцловић ословљава слушаоце, будући да тиме ремети прилично разумљиву нарацију. Претпостављамо да је у наредном примеру обраћање употребљено као начин да се излагање на тренутак заустави, те дâ већа важност Богородичиним речима које затим следе: ако  и  з  дргоячомъ  беседомъ  архаггелъ  г  дѣвоцы  маріи  драагы  слшатели и ѡна на то ѡдговоры те рече (661б). Реторско питање 6.2.16. Обраћање пастви Венцловић понекад чини крајње срдачно и наставља питањем којим, чини се, настоји да одржи ту ноту блискости: Є  драага  брађо  хрисђани  прознасте  ли  какво  пощенѥ  валяа  чинити  пречисто  дѣвы матери  божїе  (709б). Указујући на претходно излагање, проповедник настоји да га посебно нагласи и учврсти у свести слушаоца. На сличан начин, Венцловић реторским питањем најављује тему излагања, настојећи да за њу придобије пажњу аудиторијума: и що е оваа намъ радостъ (668б), и ѡ чем ове речи докндисемъ православни христїани (694а); защо човѣкъ е много снижы и  слабіи ѡдъ аггела (705б)... Реторским питањем настоји и да мотивише слушаоце да сами увиде како у пракси треба применити хришћанско учење: є  пакъ  како  да  можемо  кога  клети  и  ѱовати  хлити  ли  за  кіимъ  нїе  лъ  то  голема  грѣхота  спрођъ  божїе  заповѣсти  ржити  люде кадъ е богъ заповѣдїѡ благосивляти и молити се а не клеты (724а–724б), и како  да и нагледамъ како ли ђ имъ помођи кадъ сами себы ѕло копаю (725б)... 222 При превођењу Дамаскинове дијалошке беседе, Венцловић допуњава предложак вишеструким реторским питањима, ради подизања драматичности сцене: алъ оны хедепсзъ кои свдъ свою може нађи защо се оу тгѥ меша (621б), защо не  идешъ к нѥм боравити ш ніиме що веђъ стоишъ т ща ли ѡклевашъ (621б). У појединим случајевима, Вецнловић допуњава реторско питање из предлошка својим одговором, формирајући солилоквиј. Иако је оваквих места свега неколико, вредно их је поменути као још један од инструмената којима Гаврил настоји да истински допре до својих слушалаца: а коя ѥ то тана м ѥстъ  єто оваа (721а), а знате ли що ѡни оуягмише ѡтъ христа светога дха (664а)... Изреке 6.2.17. На пословице и изреке у Венцловићевим беседама указао је још М. Павић (Павић 1972: 176), а каснији аутори то илустровали додатним примерима, попут А. Милановића (Милановић 2001: 10) и М. Анђелковић (Анђелковић 2008: 98). Међутим, ови аутори нису раздвајали Венцловићев текст који представља дослован превод предлошка од оног који је Венцловићева слободнија творевина, па стога сматрамо да би са опрезом требало узети квалификације одређених сегмената као пословица или изрека који би се могли приписати Гаврилу. Ђ. Трифуновић наводи: „Извесне изреке које се изворно приписују Гаврилу Стефановићу Венцловићу веома су блиске ’Књизи проповедниковој’“ (Трифуновић 1990: 110). Узимајући у обзир само оне сегменте који немају паралелу у предлошку, а који би се могли окарактерисати као изреке, можемо рећи да они најпре представљају сажете елементе хришћанског учења: нити може лакомацъ икадъ покоранъ быти и тафраџїа (722а), к овоме свѣт се и држы и о нѥм сва м е міисаѡ како би га стекаѡ а ѡнаа га е прошаѡ а  тко ли се к неб држи та се више ѡ дши стараа (721б–722а), без людске мегюсобне любови свога спасенїа дшевна не можемо имати (723б), богъ не гледаа на образъ людскы неголи на срдца имъ гледы ко е какве ђды (675а), без дха люди не мог се жіивити (680а). 223 7. Типологија Венцловићевих интервенција У претходним поглављима169 бавили смо се Венцловићевим преводилачким поступком и стилским одликама делова текста који представљају његове допуне, односно парафразе. Показали смо да се интервенције јављају у виду сегмената различите дужине, који се понекад састоје само од неколико речи, а некад од целе реченице или више њих. У наставку ћемо се детаљније бавити дужим сегментима Венцловићевог изворног текста како бисмо сагледали које теме у њима превладавају. У литератури170 се на различите начине приступало тематској анализи Гаврилових беседа и скренута је пажња само на поједине њихове одлике. Нису нам познати радови у којима је пажња посвећена тематском проучавању изворног Венцловићевог текста, издвојеног од текста предлошка. Стога ћемо се овде посветити тематској анализи изворних сегмената. На овај начин јасније се може сагледати које теме потичу од изворних аутора беседа (Дамаскина, Бараноцича и др), а које су Гаврилове. За потребе овог рада, уз одређене измене и допуне, надовезали смо се на класификацију коју је дала М. Анђелковић (Анђелковић 2008: 56–75), с том разликом што је ауторка анализирала беседе у њиховој целовитости, не издвајајући посебно сегменте који непосредно припадају Венцловићевом ауторству. Раније смо скренули пажњу на то да се учесталост и обим његових интервенција разликују од текста до текста. У поглављу о преводилачком поступку показали смо да допуне и прераде у беседама из Кључа разуменија, Учитељног јеванђеља и Дамаскиновој беседи, чине приближно половину текста, док се, са друге стране, у беседама из Труби словес Гаврилове интервенције своде на свега једну петину. 169 Видети поглавља 5 и 6. 170 Видети: Анђелковић, Маја, Проповеди на Дан Христовог рођења у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића. Докторска дисертација, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Београд 2008; Миловановић, Челица, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик 29 (1), Нови Сад 1981, 27–42; Павић, Милорад, Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972; Стефановић, Димитрије Е., „О неким језичко-стилским особинама Венцловићевих списа о светој Петки”, Рачански зборник 7 2002, 49–60. 224 Уочили смо два основна тематска аспекта Венцловићевих допуна. Један представљају катихетске поуке о библијским садржајима, богословским учењима, као и полемике о православљу као „јединој правој вери“. Други чине практични савети о томе како треба водити исправан хришћански живот. Проповедник говори о традиционалним хришћанским вредностима и заповестима и залаже се за то да оне не буду само формално усвајане, већ и да се практично примењују. Горња подела није увек егзактна, јер се тезе мотивски и тематски гранају и преплићу. Проповедник неуморно настоји да тему беседе асоцијативно повеже са свакодневним искуством, да беседу учини истовремено и поучном и сврсисходном, али и да је испуни што већим бројем најразличитијих информација, од практичних до теолошких 7.1. Празничне теме Надовезујући се на текст предлошка, Венцловић у три своја сегмента наглашава значај празника. Његове допуне доприносе остваривању непосредности са слушаоцима и наглашавају значај заједништва, црквеног сабрања и „милокрвства“. Гаврил говори о празничном расположењу и духовној радости у којој треба проводити празник: Краснога и яснога овога дна праздникъ благовѣщенїа брађо христїани благодаримо  господа бога кои смо га дочекали да га лепо  милокрвств мегю собомъ братскы хбаво  и проводіимо свѣткюђи весело з дшами подховно (720б–721а). Он подвлачи и проширује поруку о важности љубави и живота у миру са ближњима у празничним данима:   тога  радъ  джни  смо  га  побожно  свѣтковати  и  дшевно  ходити  пощено  с  правицомъ милокрвно и кротко не пшити се по себы ни се що кечити и бечити спречати се  на кога и  носъ дхати мрщало него с міиромъ з дгоподношенѥмъ по светоме дх оу  добротворств се и жели състаяти дргъ з дргомъ (722а). Подсећа слушаоце на значај Богородице којој је посвећен празник и на њену заштитничку љубав према онима који је славе: 225 те  весело  провеселіимо  се    милости  братскы  каа    царскоме  двор  на  части  оу  нашо слободи кодъ наше царице божїе матере она насъ своимъ покровомъ покрыва  ѡтъ сваке наапасти и ѕліи несвидовнїица и пазы лепо (603б). 7.2. Теолошке теме У неколико наврата Венцловић даје своја појашњења појединих теолошких тема за које сматра да су сувише апстрактне да би биле схватљиве његовим слушаоцима. Објашњења су поједностављена и разложена са циљем да се што успешније приближе неуком човеку. У цитатима које доносимо, посебну пажњу поклонио је оваплоћењу Христовом, Богородичином безгрешном зачећу и значају који јој је Творац указао изабравши је да роди Спаситеља. Богородица је, у складу са барокном мариологијом,171 представљена као небеска царица. Изразито је занимљива Венцловићева представа о томе да Творац–Цар, не само да је одабрао обичну, смртну жену за мајку свог Сина, него се са њом и „договара“. Однос Творца и Богородице Гаврил представља као брачну заједницу: наглашава Божију жељу да рођење Христово буде у складу са Маријином слободном вољом. Поред тога, Богородица је равноправна господарица овог света, која се пита и о свим другим одлукама које доноси Цар небески. Са друге стране, ова идеја би се можда могла посматрати у контексту Гаврилових залагања за бољи положај жена.172 Наиме, ако је и сам Господ указао овакво поштовање и поверење једној „девојци сиротици без оца и мајке“, тим пре би исто поштовање женама требало да указују и његови слушаоци у својим породицама: лѣпъ  гласъ  гавріилъ  доносы  дѣвокы  како  то  и  валядїаше  чисто  дѣвочицы  добаръ  гласъ  и  пріимити  ѡтъ  частнога  аггелскога  господства  тако  то  пріилика  и  бїаше  принести  те  господинове  големе  чисте  рѣчи  и  самоме  томе  приносїѡц  аггел  изборли  и  славн  на  глас  предъ  аггели  господин  богородицы  коино  ѡдъ  цара  171 Видети: Тимотијевић, Мирослав, „Сузе и звезде: о плачу Богородичиних чудотворних икона у бароку”, Растко, 2000, http://www.rastko.rs/rastko-ukr/au/timotijevic_cudotv.html. 172 Видети: Павић, Милорад, Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972, стр. 113–115. 226 царицы потаны іѡ гласъ доноси защо и то  е поназавише чдо како то небесны не  само царъ  него  и творацъ  све  ствари  договаара  се  съ  земляномъ  царицомъ  с  ѥдномъ  дѣвокомъ  сиротномъ  без  матере  без  отца  с  тЂомъ  хранѥницомъ  како  ђе  съ  своимъ  царствомъ  оупраляти  що  ли  чинити  ш  ніиме  како  ли  провіигяти  нека  то  и  ш  нѥномъ воліѡмъ бде (654б–655а). Богородица ће, заједно са Христом, владати и у Божијем царству којем „неће бити краја ни конца“: коино кѥ се оу яковлѥво домовины ѡцарити те надъ іисраили оу вѣкъ вѣчиты хође  царовати  нитъ  кѥ  нѥгов  царств  икадъ  быти  края  ни  конца  рече  іѡ  аггелъ  а  оуѥдно  ш  ніиме  и  тебы  такогѥръ  ѡ  вышняа  царице  крощоно  и  ты  кѥшъ  ш  ніиме  царовати оудіиль вѣчито зато и веліи ти се рад се ѡбрадованна (661а). Гаврил на занимљив начин интерпретира и причу о безгрешном зачећу. Наводи да све треба да се догоди у великој тајности како се ђаво не би досетио и покушао да се умеша у Божију промисао. Ова идеја није блиска хришћанској догматици, нити се може наћи у канонској приповести о Благовестима. Она, међутим, асоцира на народно веровање у могућност да се „урекне“ нешто велико и важно уколико се открије пре него што се догоди. Верујемо да је увођење тајанствености и магијског веровања у овај опис послужило да се слушаоци додатно заинтересују и да им се још сликовитије приближе наведени садржаји: тадаръ  ѡпетъ  ѡ  томе  преко  поглавита  свога  м  аггела  ѡ  томе  свое  зглашенѥ  с  овомъ  царицомъ  каазати  іѡ  то  посла  га  те  с  лебденѥмъ  и  лепымъ  говїанѥмъ  то  валядїаше нѥм  све  потанк  насаамо предъ  ніѡмъ  исказіивати м по  ред  божїе  тане  тако да нї сви небесны аггели скоро не прознад за то ни пакъ Ђаво на земли не сетїи се с  коіѡмъ  наамеромъ  своіѡмъ  хитленомъ  дотле да  се  то  забашры що богъ  чины  докле  пакъ  исподиже и  поврааты  чловѣчаскы  рѡдъ  с  првога  попзнђа  и  заблденя  на  првы  становитъ м наачинъ те да испны с изборлимъ дшевнимъ людма онаа аггелскаа  горе места ѡткдно с испали овы ѕли аггели щоно с садъ бесовы наши ѡпаакы дшманы и  мчители паклены (655а–655б). 227 Венцловић се осврће и на тему сотериологије,173 наводећи да је за спасење и искупљење за првородни грех, поред Христове жртве, неопходно и људско покајање: защо  све  тѣлесно  то  старанѥ  вѣщо  ѡ  саможіивств  пакъ  ка  и  ѡтпре  подъ  Ђаволскомъ  и  смртномъ  влаадомъ  ѥднаако  стои  нїе  с  крвлю  христовомъ  искплѥно  докле се чловѣкъ саамъ исподъ свѣстке наатре с покаянїемъ не ѡтбавы (722а). Интересантно је и Гаврилово настојање да на илустративан начин појасни хришћански догмат о Светој Тројици ‒ личност Бога Оца који је непојмљив и недокучив човеку у својој ипостаси и Исуса Христа, чије ће „по човечаству лице“ видети сви свети: ѥрно  сви  светіи  гледати  кѥ  божїе  лице  онолико  како  що  га  аггели  виде  сян  зрак ѡдъ бога а лица оу бога нема да га ко може видети док се саамъ не кааже оу  коіѡ  дрго  нааликы  неголи  то  ясно  що  е  христово  по  човѣчаств  лице  м  хође  сви  светіи видети (719а‒719б). 7.3. Библијске теме У поглављу о преводилачком поступку говорили смо о Гавриловим преводима навода из Светог писма.174 Констатовали смо да их је најчешће верно преводио, али су слободним увођењем народног језика они добили другачији стилски израз. Повремено је, међутим, уносио своје допуне и у библијске цитате. Приметно је да су његове интервенције увек у служби појашњавања и актуелизовања библијских прича, посебно у ситуацијама када су у предлошку само назначени неки догађај или личност из Библије, за које се подразумева да су читаоцу познати. Венцловић настоји да овакве библијске референце употпуни навођењем приче на коју оне указују. Овај поступак нам указује и на то да су његовим слушаоцима оваква објашњења била неопходна, што посредно сведочи о степену знања његове пастве. 173 Сотериологија = хришћанско учење о спасењу људи, учење о Христу као спаситељу и искупитељу човечанства. 174 Видети поглавље 5.5.1. 228 Тако, уз помоћ неколико краћих уноса приближава слушаоцима старозаветну причу о трудноћи Аврамове жене Саре (1. Мој 18, 12‒14): ни  се  е  Богородица  изволіиваню  оу  себы  подсмѣхіивала  каа  авраамова  подъ  сенькомъ сарра како се за ню піише кадъ богъ авраам рече овога добы быкѥ ти ѡтъ  сааре сынъ доч она то и подсмїа се рече оу себы яѡ леле мены що ми досадъ за младости  нїе было да ѡдъ сендобы быти ли ми то чдо я стара а мжъ ми іѡшъ постары (657а). На једном месту, надовезујући се на предложак, парафразира библијску приповест о Благовестима, додајући и да је она сведочанство јеванђелисте Луке: неголи з драаге волѥ приваты богородица аггелск  рѣчъ више не ѡтговаара кроме  що  га  запіита  како  ђе  без мжа  родити  ако  и првіи мдарци много щоща и  прикаламлюю  ѡтъ  себе  беседе  за  шаар  говорлив  како  що  к  чем  оу  беседи  дише  съставакъ  по  разабрааню такы рече к аггел бди мне по глагол твоем на то ѡде аггелъ ѡдъ нѥ  како єѵаггелистъ лка посведочаава ѡ томе и оу овоме що се велы се раба господня єво  самъ господинова слшкиня (657а). Венцловић настоји да оживи причу из Постања о Мојсијевом одласку фараону (2. Мој 3, 10‒12). Својим допунама развија Мојсијев лик у правцу у којем би, по његовом мишљењу, он био сликовитији и ближи слушаоцима: За  ѡногъ  даѵнашнѥга  добы  Кадъ  ѥ  богъ  пошиляѡ  пророка  мѡѵсеа  к  ѥгпатском цар фараѡн те м закааза да м имаа говорити не молеђи се ни на колена  предъ нимъ падаюђи каа цар него стоеђи спрођъ очїю м и ощро говоређи (693б); и бояѡ моѵсе ити к цар фараѡн такве незгодне прођ цара рѣчи говорити м те  се ѥ предъ богомъ  своіѡмъ мааномъ ѡдріицаѡ како не може то ѡдъ нѥга быти ѥръ  ѡнъ е оу ѥзык мтавъ а ѡдъ много даанаа имаа како нища ни говорити не може и ондре  бистро и разговетно говоренѥ валяа човѣк предъ царемъ и свіи м боляри да ѥ лише ѡ  таквомъ  жстромъ  посл  беседа  и  ѡ  чем  ове  речи  докндисемъ  православни  христїани  (694а). Венцловићева појашњења библијских догађаја не иду само у смеру парафразирања навода из предлошка, већ он понегде даје и њихова тумачења. На пример, пророштво Данилово он прво допуњава тако да оно постаје изражајније, а затим додаје и његово остварење у Новом завету: 229 данїлъ оу оно добы що хође да се събде допослѥ како тадаръ да м е предъ очима  было тако право ѡно сказываше те рече ѡтвааліи се каменъ ѡдъ литице горе без човѣчы  рк  и  испосътира  свѣ  ідоле  поганске  богове  то  приводы  за  христово  без  мжа  ѡдъ  матере  рогѥнѥ  м  ѥрно  таа  гора  богородица  се  наріиче  а  каменъ  без  рк  ѡттрженъ  христосъ (605б). Допуном цитата апостола Павла Венцловић настоји да посебно истакне део библијског текста који је у предлошку изостављен. Актуализује га и даје као препоруку за честит хришћански живот: апостолъ павалъ женами заказе да нис беседливе и  цркви да мче коимъ то  тымъ  що  с  єѵвина  траага  коено  на  своме  ѥзык  смрты  ядъ  носе  каа  євва  що  е  ѡтъ  запређена дрвля вође окшала то людма се  заказе ваше жене подъ заатворомъ да  седе   покорности безъ мђнѥ нек се оуче себе и свою дец а не ѡстаале мжке люде (658б‒659а). И следећи цитат потврђује Гаврилово добро познавање Светог писма. Он вешто сажима девету и десету главу Књиге пророка Данила175 и стилски и лексички их приближава пастви: за данилово добы кадъ с тамо ісраили были запленѥны до седамдесетъ годына а  пророкъ  даніилъ  моляше  се  бог  да  и  вѣђъ  крталише  из  робства    томе  догѥ  к  нѥм  архаггелъ гавріилъ те м рече не тжи даниле єво я самъ дошаѡ послаатъ ѡдъ бога да  васъ изведе  оу вашъ вилааетъ  алъ єто врло мї  е  досадъ  спречаѡ птъ кнезъ перскога  царства имаа дваистъ и ѥданъ данъ що смо се за то преречіивали и да ми нїе оу помођъ  бїѡ дошаѡ нашъ господинъ михаилъ не знаамъ що би чинїѡ он ми поможе те добихъ  то извести васъ (702а–702б). Поред Светог писма, он је својим парохијанима, инспирисан текстом предлошка представљао и поједине апокрифне списе. Налазимо парафразе из дефтероканонске Књиге Товита, чију трећу главу Венлцовић врло сажето препричава: из тога реда е быѡ архаггелъ рафаилъ що е проводїѡ товіина сіина те га ѡжени и  що е быѡ ѕлы дхъ прї ѡно невести сари те іѡ е морїѡ мжеве латы онога демона именомъ  азмодена ѡтшїика га те га свѣза оу ѥгпатско пстыни да товы квара не чины (703а– 703б). 175 Упоредити са Дан 9, 2-24 и 10, 12-13. 230 7.4. Полемичке теме Међу Венцловићевим допунама посебно су уочљиве оне у којима настоји да истакне узвишеност и надмоћ хришћанства, односно православља, у односу на друге конфесије и религије. Он поручује да без „праве вере“, хришћанске, нема спасења, при чему са мање или више острашћености критикује некрштене, иноверне и припаднике других вера: те  како  кроз  адама  сви  вѣчномъ  смрђ  помир  то  ѥстъ  свимъ  некрщеникомъ  безвѣрнимъ  по  ѡво  имъ  смрти  дше  до  пакла  ид  тако  пакъ  крозъ  христово  вѣрованѥ сви жіивы з дшами оу вѣчноме животованю ѡстаю (658б); догѥ намъ христосъ да насъ кои смо  нѥгово прааво вѣры и  христїанскоме  заакон изподъ смрти адове ѡткпи (721б). Може се рећи да се ова тема посредно или непосредно провлачи кроз већину Венцловићевих коментара. Овакво настојање не може се посматрати издвојено из друштвеног и историјског контекста. У Гаврилово време Срби у Угарској били су под великим притиском да се приклоне унији. Стога није случајно што су међу његовим изворима били Лазар Баранович и Јоаникије Гаљатовски, украјински беседници прослављени у борби против уније у Русији.176 Прерађујући њихове беседе, Венцловић преузима разрађени полемички апарат ових аутора. Уз то, настоји да излагања употпуни и прилагоди својој средини. Упозорава да су све друге вероисповести лажне и јеретичке, наглашавајући да је само једно право крштење и само једна права вера источне, апостолске, саборне цркве: защоно ѥдна е таа праава истинна що е ѡ бог наша православна вѣра а дрго свѣ е  лажа  акаръ  чїа  вѣра  была  оу  свако  се  находи много мало  ли  понеко  хисе  ѥресы  ѕле  плеве  своеволне  за  инатъ  како  е  ѥданъ  богъ  тако  на  свѣт  ѥ  и  ѥдна  божїа  црква  ѥдно  крщенѥ прааво и ѥдна вѣра источне апостолске съборне цркве (724а). Наглашава и да Богородица посебно штити оне који се одлучно боре за православну веру: 176 Опширније о томе видети у поглављу 2.5. 231 ѥръ она и врло желиво миле бога и спажаа ѡдъ беде те люде кои бога милю и  поредъ бога за православн вѣр оустаю ѡтпирђи ѥ (707а–707б). Иако је у својим проповедима посебну пажњу посвећивао борби против уније, Венцловић се осврће и на проблем исламизације, који је и даље био присутан, пре свега у старој постојбини. Стога нам је привукао пажњу један сегмент о борби против јеретика и Јевреја, у који је он унео и Турке, иако их аутор предлошка не наводи: тко се орли те оустае за свою вѣр и зааконъ жстр надпирђи се спрођъ кои ѥретіика  траака ли и жидова кои хле и рже христїанск вѣр вичђи на нихъ  са затицаанѥмъ  своимъ крто се држеђи с размомъ без стрчаня (707б). Важно је, међутим, истаћи да насупрот наведеним ставовима о неприкосновености „једне праве вере“, налазимо и позив на помирење и јединство, љубав и мир међу свим људима. Венцловић наводи да су пред Богом сви једнаки и да је важно молити се за све људе, не само за хришћане: защо без людске мегюсобне любови  свога  спасенїа дшевна не можемо имати а то  насъ привлаачи милокрвство  съ  свима држати кадъ  се  за  све люде бог молимо те не  текъ само що се христїани с отога мегю собомъ лѣпо се почитю и пазе се него и ѕлочестнике  невѣрне и наше ѕлотворе дшмане (723б); зато свда стоеђи наши свещеници кано ѡбщіи ѡтци мир проміишляюђи имъ за  све  люде  и  стараюђи  се  ѡ  свачїѥмъ  спасенїю  по  нно  джности  моле  се  ѡ  свѣм  свѣт  ѥднаако да богъ сміиры мегюсобно вилааетъ те  свакы радъ немира да престане  земли  ратъ и рааздоръ оу вѣри таа инаатъ и смђня що е многаа (724а). 7.5. Морализаторске и поучне теме Нема сумње да су међу Венцловићевим оригиналним сегментима најбројнији они у којима јеромонах Гаврил износи различите морализаторке и поучне савете. Под морализаторским саветима подразумевамо оне који говоре о етичким нормама хришћанства. Они су код Венцловића најчешће неодвојиви од својеврсних поука о владању у цркви, у свакодневном животу и у односу према ближњима. 232 Чести су сегменти у којима се слушаоци позивају на безусловну љубав и милосрђе, нарочито према слабијима, несрећнима, болеснима и немоћнима. Венцловић неуморно инсистира на овој хришћанској заповести, која прожима све књиге Новог завета и патристичку мисао. У тексту који наводимо он истиче да је љубав према ближњима важнија и од типиком прописаних „многометанија“ и постова, односно да суштина вере увек мора бити испред форме, што представља и једну од главних окосница расправа Христа са фарисејима и јудејским свештеницима.177 Венцловић је сличну ситуацију препознавао у својој заједници. Страхопоштовање народа према цркви и црквеним великодостојницима, као и социјалне и материјалне разлике међу парохијанима погодовале су окружењу у којем је превасходни значај имало испуњавање очекиваних друштвених норми, док су суштинске вредности православља често биле занемарене.178 милокрвства  пожалива  више  ѡдъ  насъ  истеже  богъ  више  неголи  справе  кое  подшне сва е нѥгова господъства тафра и помпа  людскоме милокрвств и жалѥню по  брађи намъ своіѡ нелагодно и неволно що е то пропатити намъ що мчно с постараанѥмъ  за брађ врло е то брађо оугодно и приватно господ бог ѡдъ насъ више ѡтъ поста и  многометанисаня  ѥръ  ѡ  томе  велик  заповедъ  божїю  имаамо  помаагати  неячи  и  оскднимъ тжніикомъ (722б–723а); дргаа  е  форма  пощеня  и  поклонъ  ѡдъ  манѥ  рке  не  господъскаа  него  да  речемъ како своме конши дрг брат км прїателю ли коме що се ѡвде издааѥ то се зове  длїа (709а). Венцловић у моралистички контекст ставља и друге теме које сматра важним за духовни живот појединца. Најчешће су то однос према ближњима, однос духовног и телесног, блуда и чедности, однос између полова, између богатих и сиромашних. О потреби да се духовно претпостави телесном Венцловић каже: 177 Видети нпр: Лк 11, 37–54, Мк 2, 23 – 3, 6. 178 Видети поглавље 2.3. 233 да више к отоме не бдемо оу вражїем робств ходеђи намъ по свои воля желиво и по  свакомъ  грѣх  вааляюђи  се  него    чистоты    правды  слободни  боравимо не  овосвѣтожеливцы ама ѡ дши и ѡ бог да имаамо свою намъ заабав (721б); Я міи  садъ  оу  ѕлоби  жіивђи  к  овомъ  свѣт  съ  свѡмъ  наатромъ  прилеплѥны  тѣлесн волю испняюђи цѣло а не дшевн кою за що ли тамо мисліимо плађ ѡдъ бога  имати него толико да се діиль препорчемо пресвето дѣвы маріи владычици нашо  богородици (720б). Занимљиво је поређење овоземаљског богатства и славе са телесним и грешним: тко  се  тѣлено  држы  та  бог  оугодити  не  може  него  овоме  свѣт  по  врааг  волю  траажи да е богатъ чвенъ и вигѥнъ (722а). Причу из предлошка о анђеоским хоровима Гаврил даље разрађује наводећи који ће људи и на који начин заузети упражњена места палих анђела. Истиче да посебну хвалу и дивљење заслужују „девственици“ – они који су у чедности провели цео живот, међу које убраја и „праве калуђере“. Ова синтагма може се протумачити и као дискретна референца на стање међу монаштвом.179 С  людма  добры  и  богобоязливы  изарадъ  свое  милости  и  пречисте  м  дѣвы  марїе  нѥгове  драаге  матере  по  волности  христосъ  богъ  нашъ  испняа ѡніи  свѣтъ  празна места ѡткдно с испали ѡвіи ѕли ангѥли що се садъ изподъ неба выяю и како е  горе кое  аггелско  хоро ѡтъ кое  рке  више више тако по нма кѥ горе и добре  христїанѥ  више више разреЂивати за стаянѥ коино ѡвде за овога живота болѥ болѥ оузбд раадилы ѡ  дши  се  подижђи  оу  шестоме  хор  бораве  све  аггелскаа  господа  тамо  мегю  нма  кѥ  боравити  дѣвставницы  неженѥны  люди  и  дѣвоке  кои  с  се  до  свое  имъ  смрти  чисто  здржалы  те  се  ніис  оу  себы  разждизали  ни  що  неваляло  перилы  поганеђи  себе  и  праавы  калгѥры (704б–705а). Међу заслужним „девственицима“ су и супружници који „као брат и сестра сиротињски живе“:  179 О Венцловићевој критици монаштва видети нпр: Павић, Милорад, Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972, стр. 113‒115. 234 и  пакъ  женѥны  а  чисто  с  се  ѥдно  држали  те  ніис  лежали  заѥдно  него  каа  братъ и  сестра до  смрти  се пазилы по  сиротински  се живђи  с трдомъ без  сваке  хіиле    пост оу молитвы ѡтъ свога рааденя половиц за дш издааюђи (725а). У беседи Јоаникија Гаљатовског о анђеоским чиновима и редовима, Венцловић користи прилику да се надовеже на тему из предлошка и допуни је својом критиком уживања у овоземаљским пропадљивим добрима, која кваре човека и сврставају га у редове ђавола, односно похвалом духовног уздизања у тежњи за вечним животом: тко лї е ѡтъ свое младости до смрти све текъ врло ѡ дши радїѡ а за свое тѣло  нища нїе маарїѡ нитъ се е кадъ на що срдїѡ ѡвде та кѥ по  наагорнѥмъ хор быти  како и  ѱалм се піише свакоме по нѥгов посл онога свѣта богъ кѥ исплаатити а тко ли  се све стараѡ само ѡвога свѣта како ђе се лепо ѡбживити да е болї и напреднїи таа саамъ  може то  знати да тамо вѣђъ нища некѥ имати ѡтъ  свега  е маазлъ ѡстаѡ ни пристаѡ  тамо ни ѡвамо а тко ли іѡще по ѕліи птовї е ходїѡ и с неправдомъ се е  ѕлобы жіивїѡ  тымъ е место ѥдно з Ђаволи вѣчнаа мка (699а). Поједини морализаторски делови Гаврилових проповеди сачињени су од низа практичних савета за свакодневни живот у складу са хришћанским начелима. Беседник позива на самопреиспитвање, уздржавање од свађа, оговарања и мешања у туђе послове: ако се валяло  любави држіимо те се ѥднако за све люде моліимо и ѡ свѣм бога  благодаріимо  наалетъ  з  добромъ  подносимо  никога  не  кдіимо  ни  ѡпадаамо  с  отога  држааня се таква свако благо доходы и рине Толико брађо да се просвѣстимо що міи саами  чинимо ни на кога да не ѕлобіимо свакы гаарезъ каѵг ташкаюђи са ща ли се згааЂа с отога  ѥзыкъ за збе лепо е држати и рке съзжмїати к себы (724б–725а). 7.6. Однос према молитви Стална и усрдна молитва је, поред љубави према ближњима, још један важан мотив у оригиналним деловима проповеди. Молитва заузима посебно место међу темама у Венцловићевим допунама Беседа на Благовести. Он на различите начине покушава да прикаже њену важност и место у животу православних верника. 235 Гаврил проповеда да молитва треба да претходи свакој одлуци, и да буде присутна у „сваком ходу и послу“: ѡ брађо христїани весело  слжите господ бог   свакомъ вашемъ ход и посл  весело божїе име оузимаате прво напредъ споминюђи га (670а). Истиче и да је молитва дужност хришћана према Богу, који се о свима и о свему стара: ѥданъ  богъ  коино  е  све  и  сътворїѡ  све  то  свдаа  знаа  и  прегледа  гдѣ  що  подъ  своіѡмъ  ркомъ имаа що ли се где чины а міи  смо джни ѡ свем хвалити га и  славити  (660а). Молитву ставља и у контекст међуљудске солидарности, чију важност стално наглашава, наводећи да су чланови заједнице, када нису у могућности да на други начин помогну ближњима у невољи, дужни да се за њих неуморно моле: с враагомъ и с овымъ свѣтомъ на нашемъ крщеню ѡбѣђали смо се воѥвати да не  дараамо  натраагъ  валя  намъ  ѡдъ  ѕла  закриліивати  и  браанити  свакога  човѣка  и  поредъ бегѥны оустаяти с ѡтимаанѥмъ ѡтъ ѕла ако ли що саами собомъ ніисмо кадри  помођи  ни  кога  добра  имъ  прибавити  а  ѡно  тжно  бог  се  за  нихъ  молимо  да  имъ  поможе то можемо кои ѡ томе хаата и нааглы помођъ оучинити и хође га богъ послшати  (723а). Такође, сматра да је веома важно шта човек молитвом тражи од Бога. Бог, како каже Гаврил, неће услишити себичне жеље за овоземаљским добрима које нису „души за хвајду“: ако е наша прошня по божїіѡ вол те нїе що спрођъ на кое ѕло доконаанѥ и светске  тафре достаткѥмо то що просимо а ако лї е дши на кваръ  томе знаамо да нема нища  що е право и дшї е за хвад на гледанѥ сиромаашїи и немођнїи на кое добро чиненѥ   томе наша молѥня слша и даае намъ свакадъ нааспорно господинъ богъ (726б).  У једном коментару подучава слушаоце одговарању на литургији, током јектеније,180 у којој, између осталог, стоји и молба Богу да се сви људи уједине „у једну хришћанску цркву“. Стога се Гаврил пита: како је могуће да „кунемо и 180 Видети нпр: Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990, стр. 128. 236 псујемо“ оне за које се у цркви молимо? Ово преставља још једну манифестацију његовог сталног настојања да укаже на лицемерје у међуљудским односима и на површно, формално практиковање православља: єда би се сви наароди и ѥзыци прикпилы  ѥдн хрисђанск цркв то оу ѥктенїа  на свакомъ црковномъ правил говоре попови а и міи пакъ на то ѡдговаарамо те велымо  господи помил и пода господи є пакъ како да можемо кога [724б] клети и ѱовати  хлити ли за кіимъ нїе лъ то голема грѣхота спрођъ божїе заповѣсти ржити люде кадъ  е богъ заповѣдїѡ благосивляти и молити се а не клеты оуѥдно брађо да се за све молимо  по заповѣди намъ метанишђи до землѥ предъ богомъ  да би  свїю помиловаѡ  саамъ  ѡтъ свое м добре волѥ преволяатъ (724а–724б). О значају који Венцловић придаје молитви сведочи и следећи цитат. Беседник прво парафразира текст оригинала у којем се говори о молитви за све ближње, а посебно за надређене и за оне који су на власти. Затим додаје подужи текст у којем образлаже неопходност свакодневне молитве за све, од највећих до најмањих, за пријатеље и непријатеље, а за опште добро и појединца и заједнице. Настојећи да оствари непосредан однос са паством, он чак лично преклиње своје слушаоце да се труде да буду што ревноснији у молитви и испуне ту „заповед Божију“ која „није мучна“. Наглашава да дужност непрестане молитве није само свештеничка, већ и свих верних: я кадъ єто заповѣда се намъ за наше пакостливе ѕлотворе молити се да що би рекли  єда за свою брађ не валя нам се бог молити та то намъ и єстъ велика джностъ за све  христїане молити се понааболма за наше старїе за цара и господ м за свое спахїе за  вощане  и  поглавааре  нхове  за  кнезове  свое  и  біирове  за  сво  рѡдъ  и  прїателѥ  мобе  и  прошне на добро имъ за нихъ господ бог оусрдо валя доносити наше ѥрно нно оу міир  боравлѥнѥ и  слобода  насъ ѡдъ  ѕла  закланя  и бриг  намъ  с  наше  глааве  скіида міиростъ  даае  зато  по  заповѣсти  божїіѡ  како  е  саамъ  крозъ  пророка  исаїю  рекаѡ  богъ  віи  свещеницы молите  се  и  говорите  моимъ  людма  да  моѥ  заповѣди  слшаю  и  творе  данъ  на  данъ велы ѡни мене ищ а саами собомъ оудаалюю се ѡдъ мене с престпліиванѥмъ мога  ми заказіиваня и како да и нагледамъ како ли ђ имъ помођи кадъ сами себы ѕло копаю  єво  и  я  вам  се  лепо  моліимъ  и  за  бога  васъ  просіимъ  бааръ  т  заповѣстъ  божїю  испняте  що  нїе  мчна  свесрдо  се  за  све  те  люде  по  подретл  и  по  ред  више  искаазате  молите како за хрискяне тако и за иновѣрце ѡ живот ѡ здравлю ѡ спасенїю за  сређ  имъ и бериђъ ѡ міирноме боравлѥню на воски съчваню и надбыяню наше непрїателѥ коино  237 ищ да насъ погазе и наше добро с ягмомъ развк за неверне да и богъ на праав вѣр и  зааконъ  христїанскы ѡкрене  и  таа  за  нхъ  наша моба  велико  е ѡдъ  насъ  приватна  и  годна бог те и нама двострко дши и тѣл хвадише а аколи то неђемо чинити ни се  молити грѣхот имаамо за то голем а грѣхъ е свакы дшогбацъ зато и ѡпетъ веліимъ  тога  вамъ  дгованя  не  заборавляте  се  ни  се  що  ѡбнехаатите  прво  за  црковніике  ваше  молеђи се после за вощане и за све люде защоно таа джностъ мобена дргъ за дрга не  само  свещенном  ред  ѡтъ  христа  и  апостола  м  предаата  е  него  свіимъ  христїаномъ  ѥднако  како  мшко фели  тако  и женскоме  стрк  молити  се  ѥднимъ  за  дрге (725а–726а). *** Својеврсну синтезу свих наведених тема којима се Венцловић бави представља цитат који доносимо у наставку. Навод је у потпуности Венцловићев, тј. не садржи парафразе, већ Гаврил наставља и даље разрађује тему из предлошка о греху и покајању. Ово је један од најсмелијих и најсамосталнијих Венцловићевих сегмената, којим се он удаљава од изворног текста и проговара самостално. Гаврил, прилично оштрим тоном, критикује калвинистичко181 схватање опроштења греха, засновано на предестинацији.182 Венцловић инсистира на томе да искључиво поуздање у Божију милост, без личног труда и жртве – ако се човек „с муком не очисти и не испере“ – не може донети спасење. Критикује и духовнике који „бадава (олако) дреше и праштају“, јер ће и они заједно са грешником „муку теглити“. Човек се може спасти тек када „с језиком и срцем престане грешити и толико својих суза пролије колико је на крштењу воде на њега изасуто“. Позива се на свете оце, а све потврђује речима апостола Павла, слободно преводећи цитат из Посланице Коринћанима: „Ако за овога нам живота тек само у Христа се хоћемо уздати без нашега труда, то понајгори смо од свих људи.“183 Поређењем са савременим преводом овог навода видимо да му је 181 О калвинизму у Мађарској видети нпр: Kovacs, Teofil, „Kálvin és a magyarországi és erdélyi reformátusság”, http://www.c3.hu/~klio/klio103/klio022.html. 182 O калвинистичком схватању опроштаја видети нпр: „Calvinism“, у: Encyclopedia of the Reformed Faith, D. K. McKim, D. S. Wright (ур.), Westminster/John Knox Press, Louiswille, Kentucky, U.S.A. 1992, стр. 48–50. 183 Упоредити са 1. Кор 15, 19: „И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи.“ 238 Гаврил, променом реда речи, изменио смисао како би поткрепио своју тврдњу. Као закључни аргумент користи парафразу Христових речи из јеванђеља по Матеју.184 а ако ли тко то мисли по калвинскы с поздаанѥмъ своимъ на божїю милостъ  на божїю ли матеръ и на кое свѣце грешеђи и не ѡтстаюђи се да м се ѡпросте никадъ  то неђе быти или пакъ оу томе држи ѡпрощенѥ що  се  е исповѣдаѡ и причестїѡ а не кае  се  мчеђи свое тѣло та да и не мислы да е ѡпрощенъ  томе и на сдъ божїи з грѣхомъ  хође  изађи  и  с  оніимъ  дховникомъ  заѥдно  кои  га  баадїава  дреши  и  праща  те  мк  теглити  ако  се  ѡвде  с  мкомъ  не  ѡчисти  и  не  испере  кадъ  престане  човѣкъ  и  с  ѥзыкомъ и срдцемъ грѣшити и толико свои сзаа пролїе колико е на крщеню воде на нѥга  изасто ондаа вѣђъ знати кѥ да е прощенъ ѡтъ свега м грѣха тако светы отци казю  нити  без  трда  ни  без  сзаа  коме  имаа  прощенѥ  а  слшадете  поздааницы  без  мке  за  ѡпрощенѥ грѣхова свои що намъ апостолъ паваѡ казе пишђи къ коринтомъ оу зачел  рѳ  ако  за  овога намъ живота текъ  само    христа  се  хођемо здати без нашега  трда  то  понагоры  смо  ѡтъ  свїи  люды  єда  рече  христосъ  грѣх  е  накнаЂацъ  да  не  бде  то  въздааси речено е комждо по дѣломъ єго (712б–713а). 7.7. Допуне у беседама Јоаникија Гаљатовског и Јована Дамаскина У претходним поглављима било је речи о беседама Јована Дамаскина и Јоаникија Гаљатовског у Венцловићевој преради.185 Ове беседе се посебно издвајају својом садржином, разноврсношћу и преплитањем тема. Као што смо већ констатовали, Венцловићеве интервенције најчешће су тесно повезане и условљене текстом предлошка, па се углавном своде на појашњавање појединих садржаја из оригинала и повећавање динамике излагања. Будући да се ови предлошци својим садржајем разликују од других Беседа на Благовести, и поједине теме којима се Гаврил бави у својим допунама другачије су од оних у осталим беседама. 184 Упоредити са Мат 16, 27: „Јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца својега са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по дјелима његовим.“ 185 Видети поглавља 3.3.3 и 3.3.5. 239 Допуне у беседама Јоаникија Гаљатовског 7.7.1. Беседе Јоаникија Гаљатовског можда на најбољи начин приказују Венцловићев просветитељски труд. Оне се разликују од других, између осталог, и по бројним референцама на различиту црквену литературу. Наиме, у тексту Јоаникијевог оригинала на маргинама стоје референце на књиге Светог писма, житија светих и сведочанства и предања из црквене историје. Велики број реферисаних текстова Венцловић уноси у свој превод, парафразирајући их и преносећи у колоквијалном тону. На тај начин, он настоји да својим слушаоцима ове садржаје приближи, наводећи податке до којих нису могли сами доћи, а који су неопходни за потпуно разумевање беседа. Не можемо са сигурношћу тврдити где је Гаврил проналазио назначене текстове. Претпостављамо да их је познавао од раније, срећући се са њима међу бројним страницама које је преписивао и преводио. Уношење оваквих допуна на још један начин показује Гаврилово искрено настојање да просвети слушаоце. У том смеру важно је приметити да овакве катихетске теме он настоји да приближи не само садржином, већ и начином презентације: поред тога што су писане језиком пријемчивијим простом народу, излагање је динамичније и живописније од оног из предлошка. Тако, на пример, у изворном тексту Гаљатовски тек овлаш помиње Св. Петра Атонског, а на маргини наводи житије на које се позива. Венцловић, пак, текст проширује ширим контекстом приповести о светитељу, уносећи своју парафразу житија: Каде  е  римскы  принципъ  петаръ  быѡ  наоумїѡ  покалгѥрити  се  те  се  ѥ  ѡдрекаѡ  воевааня и  обрече  се до  свое  смрти  слжити господ бог  размишляваше  се  кдъ би на  страан  ѡтишаѡ  да  нико  не  знаа  кдъ  се  е  подѣѡ  за  нѥга  оу  томе  оуказа  м  светаа  богородица милостъ свою на сн м догѥ к нѥм те м то рече да иде тамо  аѳонск гор  щоно се садъ светаа гора назіива и онде кѥ свое спасенїе стеђи боравлѥђи м насам и то  онъ  такы  послша  и  оучины  те  бы  светъ  до  нѥга  е  пста  была  онаа  гора  онъ  е  првы  населыи (696а). Сличан поступак примењује и на месту где Гаљатовски укратко наводи предање о Св. Меркурију. Венцловић га проширује слично као у претходном 240 примеру, али овде, поред катихетске улоге, живописан детаљ из житија служи истовремено и да остави утисак на слушаоца, чему у прилог стоје и наводи попут: „чекајући љуте смрти“, „тим часом он ђипи, лати своје копље“ и „хакну Јулијана с копљем у прси пронузи га“: тадааръ юлїанъ  с  перси  се  бїаше  и  говорааше  док  се  враати  по  кападођы  све  христїане  да  погбы  а  ѡни    този  тзи  чекаюђи  люте  смрти  даню  нођ  с  плачемъ  по  црква  се  молях  наавише  пресвето  богородици  да  и  с  отога  крталише  а  светы  мченикъ меркрїе  лежаше  оу  квот  оу  велико  цркви  и  нѥгово  боно  копьѥ  више  квота м стаяше преко чивїа обешено єто ти ѥднощъ текъ смотре светы великы василїе где  догѥ богородица  цркви предъ квотъ мченика меркрїа те м рече да иде оубыти  цара  юлїана  тымъ  часомъ  онъ  Ђипы  латы  свое  копѥ  оу  перско  земли  насредъ  таабора  хакн ілїана с копѥмъ  прси пронзіи га и пакъ такы натрагъ догѥ ѡставы на место за  белегъ крваво свое копьѥ леже  сво квотъ несвигѥно людма (696б–697а). На сличан начин, из Историје Барона Цесара186 доноси приповест о томе како је Богородица одбранила Цариград од персијске војске. Краћи навод Гаљатовског Венцловић знатно проширује, градећи свеобухватнију и живљу слику догађаја. Повремено, чини се, пушта перу на вољу, уносећи описе каквих извесно нема код украјинског аутора, попут „изађе у њихов табор с многима хубаво оденути фрацимерки и с млади ичоглани цареви“: Како  се  е  таа  прѡбаа  и  згодила  была  доста  птъ  с  таквимъ  нѥзинымъ  цариград  ѡдбраніиванѥмъ  ѡдъ  непрїателске  воске  ѥданъптъ  быаше  подъ  цариграадъ дошла тщена перска воска и наоколо ѡбколила загонеђи се юріишемъ да га  оузм  єто  ты  ѥдномъ  доби  видеше  персы  гдѣ  ѥдна  врла  госпоЂа  кроз  капїю  градск  изаагѥ  оу  ниховъ  тааборъ  с  многима  хбаво  ѡденти  фрацимеркы  и  с  млаады  ичогланы  царевы  прознаше ѡни да  е  то  царица изнтра и  чинише  іѡ птъ  да иде к шатор  везіиров  рекоше  заиръ  идє  да  проси  миръ  а  такы ѡставише  быти  се  докле  виде  що  ђе  се  доконати  ама  то  бїаше  саама  светаа  богородица  що  и  чвааше  цариградъ  ѡдъ  непрїателя  догѥ  ѡна  тако  с  тафромъ  до  шатора  везырова  крозъ  воск  трск  и  онде  е  неста донекле ѡни чекаше що ис тога да бде пакъ многаа господа ѡдоше да виде що се то  за много  доконааваа  те ѡна не излазы исподъ шатора  нити кога  хабра имаа  видеше ѥръ  186 О Историји Барона Цесара у Венцловићевим прерадама видети: Миловановић, Челица, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик 29 (1), Нови Сад 1981, стр. 34–36. 241 нема е ѡнде нити ю е везіиръ видеѡ закле им се чдише се що би то было кадъ с е сви  видели ѥръ  е ѡнде дошла не  свероваше него  се  за то  свадише мегю  собомъ  оудри де  чити  пати  быше  се  и  секоше  та данъ  до  нођи  тща и погибе  на  страданъ ѡдоше изподъ  цариграда своимъ птемъ натраагъ а и грци и потераше кадъ видеше ѥръ и е много изгинло  те беже (700б–701а). Сличан наратив срећемо и у Венцловићевим проширењима текста Гаљатовског на месту где он указује на Житије св. Марије Египћанке Софронија Јерусалимског. Гаврилова допуна, за разлику од предлошка, садржи детаљан опис догађаја Богородичиног јављања Марији Египћанки. Шире посматрано, можемо рећи да је ово једна од особености Венцловићевих допуна – он настоји да код својих слушалаца створи комплетну слику, попут сцене на којој се одвија радња из житија. При томе, „ликови“ проговарају језиком који је слушаоцима близак и уверљив: каконо що  е  саама приврнла была марїю ѥгпатск  с крварства  іѡ к покаянїю  кадъ се оу ѥрсалимско цркви она снаполя предъ ікономъ богородичномъ моляше  а  никаако  не  дааваше  іѡ  се  оулезсти    цркв  да  цѣле  частніи  крстъ  свѣ  ѥ  нещо  с  враата  црковны  натрагъ  ѡтріиваше  она  зато  оузе  плакати  предъ  ікономъ  свете  богородице  том оуловї ѥ богородица и доведе к великомъ покаянїю проговоры к ніѡзи  гласовито те іѡ рече ино да ніиси оучинила ты мааро него що ти веліимъ такы то оучины  иди  преко  іѡрдана  и  тамо  кѥш  се  спасти    мир  како  ѡна  доч  та  гласъ  ѡдъ  богородице що іѡ рече такы диже се и тркомъ ѡде за іѡрданъ  пстыню (712а). Једно место у слову Гаљатовског је, чини се, посебно надахнуло Гаврила. У другим наводима он се оквирно држи предлошка, а његове допуне заснивају се на сажимању и парафразирању делова приповести из црквене литературе који нису ушли у изворни текст. Овде се, пак, он неочекивано слободно удаљава од оригинала и развија причу. Приповеда о „злим бесовима“, који хришћане, а посебно „калуђере и попове“ желе „црне з душами да учине“. На тренутак се враћа предлошку да би у контексту свог излагања парафразирао речи апостола Павла, а затим наставља поуком о томе како човек може доспети у анђеоске редове: „голем рат и харц овде ш њима ваља да има који мисли тамо доћи“. Тога раадъ по свіи ты хораа аггелскы светіи люди разрегѥны и населяни хокѥ быти  ѥрно  свако  е  то  аггелско  хоро  садъ  попразно  и  єѯиклкъ  е  мегю  ними  на  брою  каа  оу  242 кмпаны  овде  вояакаа  кадъ  е  манѥ  защо  из  свакога  онога  хора  понеко  хисе  изарадъ  грдинѥ поизпадало е доле ѡдъ оны аггелскы арманды те се чинише ребелїе ѕли бесовы и  пакостны нама а бог с отіимъ ѡдбїянѥмъ своимъ ѡдъ нѥга чіимъ ѡни да мог що  надити него саами себы надише више ѡтъ снца бїах свѣтлы а кадъ ѡтпадоше црніи  ѡдъ мраака ѡсташе толико с ѥдни христїани се боре а понавише с калгѥры и с поповы  да и нихъ такве црне з дшами оучине како що с саами и свѣд и оу пакло кога на що  по вол м грѣхъ наводеђи що кои човѣкъ зактева саамъ на тога и нде и на рк дааю  м  то  находити  да  чины  и  сврше  свою  волю  зато  и  піишђи  светы  апостолъ  паваѡ  влаад  нхов  ѡ  чем  ѡни  надъ  нами  имад  доказе  намъ  каа  добры  пастиръ  говоређи  Брађо  нїе  наша  браанъ  и  ратъ  к  людма  по  тѣл  и  крвопролїиваня  Неголи  нашъ  е  христїанскы  големъ  харцъ  и  тежакъ  бо  спрођъ  наши  дшевны  непрїателя  нашега  ѕломля  к  начеломъ  и  властемъ  до  свѣтодржааца  помрчны  овога  вѣка  ѕліимъ  изподъ  неба дховомъ ѡтндъ не допщаю ѡни тамо коме дођи оу онаа аггелскаа хора ѡткдно  си ѡни испали големъ ратъ и харцъ ѡвде ш нима валяа да има кои мислы тамо дођи  много щоща ѕла и неволѥ валя м подносити без язбе ѥръ знад ѡни то да богъ с людма  ѡнаа  нихова  аггелскаа места  празна  испняа  зато  они  и  воюю  с  нами  боређи  се  и  на  ѕло  наводеђи ѡдврађаюђи насъ на свое волѥ к овоме свѣт да бы она не достали и врло се мало  тіи находы кои га трааже (699а–700а). Допуне у беседи Јована Дамаскина 7.7.2. Дијалошка беседа Јована Дамаскина у Венцловићевој преради посебно се издваја по карактеру и учесталости његових интервенција на тексту предлошка.187 Можемо чак рећи да Гаврилова креативност и удаљавање од средњовековног поетског манира овде достижу свој врхунац када су у питању Беседе на Благовести. Стил и језик Гаврилових допуна нису без утицаја предлошка. Писан колоквијалним и непосредним тоном, изворни текст свакако је погодовао начину на који Венцловић иначе приређује Беседе. Дијалог између Богородице и архангела Гаврила већ је по својој форми одговарао Венцловићевој мисији – приближавању садржаја пастви – али он одлази и корак даље, осавремењујући га бројним колоквијализмима и детаљима који имају за циљ да радњу учине 187 У ранијем тексту истакнуто је да и сама изворна беседа привлачи пажњу тиме што у њој врхуне новине црквене књижевности када је у питању прича о Благовестима, у односу на одговарајући библијски односно апокрифни извор. Видети поглавља 3.2 и 3.3.5. 243 динамичнијом и уверљивијом. На пример, Богородица се обраћа анђелу са: чемъ  брате що ми говоріишъ и то свѣ разбырамъ те видіимъ те како ніиси ты ѡтъ човѣка  рогѥнъ  него  дхъ  си  алъ  не  знамъ  кои. Речима Челице Миловановић, Гаврил је „тачно осетио драмски, понекад чак комички набој текста који је имао пред собом, и врло спретно га пренео у српски говорни језик да би више подвукао писхолошке нијансе које се крију у једноставним али прегнантним дијалозима оригинала“ (Миловановић 1981: 38). Обратили бисмо пажњу и на један Гаврилов поступак о којем није било много речи у досадашњој литератури.188 У предлошку, реплике се нижу једна за другом, без нарације. На маргинама се, као у драмском тексту, налазе имена „ликова“ (Богородице, архангела Гаврила, Јосифа). Венцловић ове ознаке разрађује, додајући „глас“ наратора. На пример, на месту где у предлошку стоји: Єда аггель бѣяше въ снѣ явлеи ми се и рекы ми Венцловић наводи: рече іѡсифъ ... да лї е то аггелъ бїѡ що ми се е на сн оуказаѡ те ми рече (623а).  Овим поступком он постиже већу разумљивост текста и лакше праћење дијалога.189 Такође, веома често, уместо једноставног рече  марїа Венцловић уноси додатни колорит у радњу, попут: На  то  ѡдговоры  чистаа  дѣвока  и  рече  к  аггел мрщало натраагъ (608а). Гаврилово надахнуће не завршава се уметањем оваквих наративних сегмената, већ он интервенише и на управном говору. Његове допуне толико су честе и разноврсне да бисмо се усудили чак рећи да се унутар Дамаскиновог слова крије читава једна мала Венцловићева дијалошка беседа. Другим речима, ако би се издвојили његови сегменти разастути у виду допуна дијалогу из изворног текста, добио би се мање или више независан оригиналан Венцловићев дијалог. 188 Видети: Миловановић, Челица, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик 29 (1), Нови Сад 1981, стр. 38. 189 На неким местима, да ли због пада концентрације при преписивању или можда због тога што је изворни текст на том месту био оштећен на маргини, Венцловић губи синхронизацију између назначених ликова и њихових реплика. Тако се дешава да Марији припише Јосифове речи и обрнуто, али обилкујући их тако вешто да слушалац тешко може приметити да нешто није у реду; тек поређењем са изворним текстом постаје јасно где је дошло до грешке. 244 У прилог овој претпоставци као пример доносимо први део Дамаскинове беседе, при чему ћемо приказати само Гаврилове оригиналне, односно парафразиране сегменте. На местима где је то неопходно због контекста, навешћемо и поједине верно преведене делове изворног текста. Венцловићеве интервенције једнако су заступљене и у другом, трећем и четвртом делу ове беседе, што се може видети у првом прилогу, на странама 610а–615б, 616а–621б и 621б–624б. Овим поступком нисмо желели да се залажемо за то да је Гаврил аутор „прве драме на српском језику“, како гласи у више наврата оспорена Павићева квалификација. Намера је била да прикажемо учесталост и садржајност Венцловићевих допуна, из којих се, на још један начин, може видети његова даровитост за речи, као и искрено и неуморно настојање да допре до својих слушалаца. Подсећамо да су у примерима које доносимо Гаврилове интервенције графички приказане на следећи начин: једноструком линијом подвучена су Венцловићева уметања; двоструком линијом подвучено је превођење синонимима; таласастом линијом обележени су слободнији преводи и парафразе; верно преведени делови текста нису подвучени. Одломак из првог дела беседе: На то ѡдговоры чистаа дѣвока и рече к аггел мрщало натраагъ ѡбіиЂи де ты  момче  наѡколо  ѡдъ  мене  подалеко  ... ѡдовдъ  поскорїе  да  си  измакаѡ  ѡтстани  се  ты  твога долазка к моіѡ кђи ... к отоме пакъ іѡ аггелъ налепо проговоры то рече к ніѡзи  та послша ме мало дѣвоко док ти искажемъ по ред на що самъ к тебы послаатъ а не  бди тако скоро плаха и жстра єво сво даавнашны договоръ садъ хокѥ богъ да доконаа те  то зактеде на видело свіимъ изнети ... рече м ѡпетъ дѣвока видим те да си сасма лѣпъ  и хбавъ момакъ с красна стаса цифрасто ѡдевенъ гиздава образа свѣтла алъ те чдне твое  речи ми говорене ѡтъ тебе що и никадъ нисамъ чла  све ми се чины да нещо ты мене не  вараашъ ... а єво и свога ми зарчніика я вѣђъ имамъ праведна човѣка те м знад  люди чїа самъ подъ прстеномъ жена не пріистои ми се више з дргы момци свога разговора  имати ни то и  саама зактевамъ чинити и  стидіим  се врло да би  с каквомъ мшкомъ  страаномъ що беседити  а млаад момчадъ  ни видети не  зактевамъ  а камоли  да  сво  245 кои разговоръ сво имала би ш нима рече аггелъ та я те добро знаамъ како си ты чиста и  пощена дѣвока тако да ти на свѣт нема дѣвоячкогъ паара зато самъ я ѡтъ бога и  послаатъ дођи к тебы на поздаано толико послша ме сестро моя ... рече марїа чемъ  брате що ми говоріишъ и то свѣ разбырамъ те видіимъ те како ніиси ты ѡтъ човѣка  рогѥнъ него дхъ си алъ не знамъ кои ... алъ я доиста ніисамъ оне ђди да ме ласно на кою  невалялостъ преволіишъ с ласкаанѥмъ ако бы кое маазлице преда мномъ изводїѡ  іѡще  ты  никадъ  на  ѡвакв  тврдођд  дѣвок  ніиси  се  намерїѡ  ...  рече  аггелъ  знаам  те  какве  сы  натре  дѣвоко  алъ  я  єво  тебы  лажливы  маазліица  не  доносіимъ  ... коласто  свилено одело що га на себы носіишъ проказе те ѥр си с царскога подретла ... що и саама то  свакадъ  исказешъ  говоређи  да  еси  таа  зато  ѡтселе  и  я  те  изобличемъ  що  си  коя  ли  имаашъ быти ако ме послшашъ и рѣч ми пріимишъ рече дѣва що е хваде т тебы много  и  зановѣтати  ... речє  аггелъ  но  велим  ти  да  кадъ  се  изврше  мое  ове  рѣчи  що  ти  каажемъ  оу  свое  имъ  томе  време  ондаа  кѥш  се  сетити  и  прознати  томе  недознаномъ  заподѣл оукаазъ тадааръ вѣђъ поче дѣвока распитіивати аггела с коимъ наачиномъ то  може ѡдъ нѥ быти (608а‒610а) Имајући у виду овакве примере, чини се да се монах Гаврил на тренутке потпуно саживео са текстом – препушта му се, могли бисмо рећи да ужива у њему. У литератури, као и у досадашњем излагању, истицано је Венцловићево неуморно настојање на приближавању садржаја беседа пастви. Ипак, не треба губити из вида ни то да је овај преписивач у њима могао налазити и лично задовољство, утеху и разоноду, посебно у тренуцима самоће и разочарања, о чему и сам сведочи у једном писму: „Толико имјеју мало утјешеније здје и отраду што сам миран у ћелији, не имјеју које досаде ни гареза с ким, ни у цркви људске крамоље, ка у Коморану што сам подесио. Сâм сам у ћелији, сам у цркви настојник...“ (Павић 1972: 24) 246 8. Закључак Лик и стваралаштво Гаврила Стефановића Венцловића до сада су привукли пажњу бројних истраживача. Његов загонетни живот и богато дело проучавали су историчари књижевности, филолози, историографи, историчари уметности, етнолози и други. И поред свих напора, о Гавриловом животу се врло мало зна, а велики део његових рукописа ни до данас није представљен јавности. Многа питања у вези са овим вредним ствараоцем и даље су отворена. Биографски подаци су малобројни, непотпуни и неповезани, па се о већем делу његовог живота не зна готово ништа, а нису познати ни место ни време његовог рођења и смрти. Различита су мишљења о томе којој књижевној епохи припада Гаврилов рад, а у вези са тим се поставља и питање његове оригиналности. Није извесно ни колико је његово дело имало значаја у времену у којем је живео. Заслуге које му се, међутим, не могу оспорити су у томе што је, с једне стране, у време великог продора рускословенског језика био међу последњим писарима који су остали доследни србуљској традицији. Са друге стране, био је један од првих који су народни језик увели у књижевност, па и у богослужење. Превођењем важне богословске литературе настојао је да својој пастви приближи дела писана на њима тешко разумљивом црквенословенском језику, попут беседа светих отаца, али и савремених барокних писаца, у оно време познатих украјинских проповедника Лазара Барановича, Јоаникија Гаљатовског и других. Циљ нашег рада био је да се пре свега филолошком анализом рукописне грађе, која до сада није у већој мери проучавана, покаже Венцловићева књижевна и језичка даровитост, као и рад на приближавању сложених богословских садржаја необразованом народу. Поред тога, његова дела посматрали смо и као сведочанство о друштвеним приликама и духу времена. Тема истраживања биле су беседе на Благовести у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића, које се налазе у рукописној књизи Слова изабрана, завршеној 1743. године. Нашу грађу чини тринаест беседа: два слова Јована Златоустог, слова Јована Дамаскина и Максима Исповедника, пет слова 247 Лазара Барановича, два Јоаникија Гаљатовског, тлкованије, поученије и пролог на Благовести. У намери да се приближимо Венцловићевим беседама осврнули смо се најпре на историју установљења и обележавања овог празника, која је уско повезана и са развојем беседа на Благовести. Истражили смо како су се оне развијале кроз векове, од изворне приповести из Светог писма, преко Јаковљевог Протојеванђеља и слова светих отаца, до Венцловићевих извора. Након прегледа отачких беседа, приказали смо који су елементи овог новозаветног апокрифа, на који начин и посредством којих извора доспели у беседе које читамо у Венцловићевој преради. Затим смо се бавили идентификацијом Гаврилових предложака, разматрајући изворе из којих је наш проповедник највероватније преузео беседе на Благовести исписане у зборнику Слова изабрана. Велику помоћ при идентификацији извора представљала је чињеница да је Венцловић прилично прецизно и доследно наводио предлошке које је користио. Следећи ове наводе, Венцловићеве изворе потражили смо најпре у библиотечким фондовима Епархије будимске и Архива САНУ, међу књигама које су му могле бити на располагању. За текстове које нисмо пронашли у овим библиотекама успели смо да идентификујемо по један или више одговарајућих извора у другим доступним словенским рукописним, односно старим штампаним књигама. Ради се о текстолошки истим или веома сличним беседама записаним у зборницима који, међутим, већином нису могли бити доступни Венцловићу, било по времену настанка, било по месту на којем су се налазили. У досадашњој литератури било је више дискусија о томе да ли је Гаврил своје беседе записао пре или након што их је изговарао, као и да ли их је говорио напамет или читао. Дужина појединих беседа навела је на сумњу да су оне уопште могле бити у целини произношене у цркви. Полазећи од начина на који је сам Гаврил у насловима беседа упутио на њихово место у богослужењу, може се закључити да оне извесно јесу читане на службама. Типиком је, наиме, предвиђено да се дужи текстови могу поделити на више делова и читати у више 248 наврата, чак и у неколико дана, што управо одговара начину на који је Венцловић изделио текстове беседа, чак и када таква подела не постоји у изворном тексту. Осим тога, у досадашњим истраживањима Гаврилове беседе претежно су посматране у контексту црквених проповеди, при чему најчешће није указивано на то да поједина слова светих отаца имају своје место у богослужењу и као типиком прописана чтенија (читања). Тако се, на пример, Друга беседа Јована Златоустог може изговарати као проповед, али и као једно од чтенија на Благовести. Поред тога, међу своје беседе Гаврил је уврстио и друге жанрове црквене књижевности ‒ пролог, тлкованије и поученије ‒ које имају прецизно одређено место у богослужењу, које и Венцловић доследно наводи. Ова чињеница донекле је у супротности са до сада често заступаним ставом да у Гавриловом књижевном стварању постоји оштра граница између богослужбених текстова, на црквенословенском, и оних намењених „простим људем на разумност“, на народном језику. Можемо, дакле, закључити да је Гаврил и део текстова богослужбене намене – чтенија – преносио на народни језик. Одлике Гавриловог правописа и језика посматрали смо на свих тринаест Беседа на Благовести. Сагледали смо основне одлике, навели њихову учесталост и подвукли типичне карактеристике. У досадашњим истраживањима установљено је да Венцловићев језик има особине сремских говора. У складу са тим, и у Беседама срећемо читав низ икавизама карактеристичних за сремске говоре. Такође, у нашем корпусу налазимо потврду и свих других у литератури наведених одлика Венцловићевог говора, као што су доследни ијекавизам дијете, 3. л. мн. презента на -ду, аналошко почетно о именице отај и др. У рукопису Беседа налазимо приличан број великих слова, пре свега у виду орнаментисаних иницијала. У осталим случајевима, тешко је уочити неку правилност у погледу употребе великог слова: оно се понекад пише на почетку већих смисаоних целина, понекад на почетку реченице, али врло често и у средини реченице. 249 Венцловић употребљава готово искључиво дебело јер (ъ), а може се рећи да танко јер (ь) пише само по изузетку. Разлоге за писање дебелог јера треба тражити, између осталог, и у томе што се Венцловић, као и остали Рачани, служио руским црквеним књигама, од којих је неке и сам преводио и прерађивао. Означавање гласа е прилично је недоследно. Он се обележава словима е и ѣ. При томе се прво слово јавља у две варијанте: тзв. уско е и тзв. широко є. На почетку речи широко є пише се око десет пута чешће него е и у тој позицији може означавати било е било је. У појединим речима је за обележавање вокала е преферирао некад е, а некад ѣ. Иначе, пошто је његов језик у основи екавски, е и ѣ није разликовао у изговору, па се није трудио ни да их разликује у писању, за шта налазимо доказе на скоро свакој страници рукописа. Често на малом простору срећемо различите случајеве мешања е и ѣ. Слично важи и за писање слова и и ы. О томе да у њиховом писању није било неке систематичности и доследности сведоче, поред осталог, и примери у којима на врло малом растојању у истим облицима имамо написано час и час ы. Једна од најособенијих Венцловићевих правописних црта, не само у Беседама већ и у другим његовим рукописима, јесте писање удвојених вокалних слова. У нашој грађи најчешће се јављају удвојено аа (иза меких сугласника яа) и удвојени вокали, најчешће іи, ређе їи, сасвим ретко ы, ї, ыи, і. Писањем удвојених вокалских слова Венцловић обележава дуге слогове под акцентом, као и постакценатске дужине. Ни у једном ни у другом случају означавање удвојених вокала није спроведено доследно, већ се оно може окарактерисати само као општа тенденција. У погледу обележавања гласа ј влада велико шаренило и има доста недоследности. Сам глас ј обележава се словима , і, и, ѵ, , док се групе ја, је, ју презтежно означавају лигатурама я, ѥ, ю,  иако и ту има приличних одступања. Венцловић је лигатуре писао доста произвољно и недоследно, што се нарочито односи на я и ѥ у позицији иза вокала. Сугласнике ћ и ђ Гаврил обележава на више начина. Најчешће их пише двема варијантама старога слова ђерв (ђ). Словима ђ и Ђ обележавају се 250 сугласници ћ и ђ у домаћим и страним речима, у различитим положајима. Ређи начин писања ћ и ђ је помоћу к, г я, са лигатурама ѥ, ю. Писање група ћа, ће, ћу, ђа, ђе, ђу у целини носи печат случајности и несистематичности. Групе љи, њи Венцловић често ижицу с дијерезом (): вол, нма. Овакав начин писања сматра се Венцловићевом иновацијом. У писању слова х постоји изразита несразмера између великог броја примера у којима се оно чува у корену речи и ретких места на којима је изостављено. Узроке овој појави треба тражити пре свега у јакој ортографској традицији и утицају предложака којима се Венцловић служио, нарочито ако се зна да је у његово време процес губљења х у многим штокавским говорима био већ далеко одмакао. Приликом анализе Гавриловог преводилачког поступка, посматрали смо начин на који се он односиo према предлошцима, као и у којој мери се одважавао да и сам проговори кроз беседе које је преводио. Поређењем одабраних девет беседа са претходно идентификованим изворима покушали смо да укажемо на неколико основних праваца у његовом раду на адаптацији текста. Настојали смо да, колико је то могуће, јасно раздвојимо и обележимо места која су верно пренесена на народни језик, места која су слободније преведена или парафразирана и она која немају паралеле у изворном тексту. Као најчешћи и најмаркантнији Венцловићев поступак препознали смо проширивање текста предлошка. Проширења се јављају у виду сегмената различите дужине: понекад се они састоје из само једне или две речи, а понекад од целе реченице или више реченица. Посебно су занимљиви они сегменти у којима се Венцловић удаљава од оригинала и уноси делове који не само што немају паралеле, већ нису ни строго везани за контекст предлошка. Оваква места нарочито су значајна за проучавање оригиналности Венцловићевог стваралаштва. Покушали смо, такође, да сагледамо колике су Гаврилове допуне у односу на изворни текст. Показало се да наш вредни писар није увек био једнако инспирисан предлошком. Венцловићеве интервенције на беседама из Кључа разуменија, Учитељног јеванђеља и на Дамаскиновој беседи, чине приближно 251 половину текста, док, са друге стране, у беседама из Труби словес оне износе свега једну петину. Даље, показало се да Гаврил повремено изоставља поједине делове предлошка, али је број оваквих примера знатно мањи од броја допуна. Венцловићеве интервенције одликују се недоследношћу, како при додавању, тако и при изостављању сегмената. Сегменте које у неким случајевима изоставља, у врло сличним ситуацијама он додаје изворном тексту, при чему није могуће установити неки одређени критеријум за ове поступке. Посматрали смо и на који начин јеромонах Гаврил преноси, односно преводи поједине изразе. Понекад он дословно преводи или чак преузима реч из предлошка, али се чешће труди да измени, оживи и приближи текст слушаоцу настојањем на избору што различитијих и живописнијих изражајних средстава на народном језику. Повремено је, у трагању за разноврснијим изразом, донекле одступао од значења изворног текста, али је при томе смисао остао исти. Посебно су драгоцени примери Венцловићевих покушаја да компликовану и мало разумљиву терминологију описно пренесе на народни језик. Објашњења на народном језику најчешће иду у смеру појашњавања преведеног текста. Међутим, у појединим случајевима Гаврил бира сложенији израз од оног у изворном тексту. Многи истраживачи истакли су да је Венцловић књиге за богослужбену употребу само преписивао српскословенском редакцијом, а да је беседе, које нису строго богослужбени текстови, преносио на народни језик сa жељом да их учини што разумљивијим и доступнијим. Познато је, такође, да се у оквиру беседа налазе се и преводи делова Светог писма за које није имао претходних узора на српском народном језику. До сада, међутим, није често запажано или довољно наглашавано да су поједини библијски цитати које је Гаврил преводио, истовремено и део православне химнографије. Поред тога, у прерађеним текстовима налази се и химнографија која није заснована искључиво на цитатима из Светог писма (тропари, кондаци, акатисти и др). Неки од ових текстова, или бар њихови делови, врло се често, чак и по неколико десетина пута понављају у анализираним беседама. Тако с правом можемо рећи да је Венцловић пионирски и 252 супротно начелима средњовековне диглосије преносио и православну химнографију на народни језик. Извесно је да ови преводи нису заживели у богослужбеној употреби, али су његовом заслугом садржаји ових делова „појућег богословља“ вероватно по први пут постали разумљиви „простим људем“. Као ни у претходно посматраним одликама Венцловићевог преводилачког поступка, ни у овом случају не можемо приметити доследност или јасан принцип. Поред тога што је смело и вредно преводио на народни, Гаврил је поменуте садржаје неретко остављао на црквеном језику. Понекада се идентични делови химнографије могу пронаћи и на народном и на српскословенском језику. Честа појава је и мешање језика ‒ Венцловић наизменично користи народни и црквени, понекад чак и у оквиру исте реченице. Ово потврђује у литератури изнету претпоставку Ч. Миловановић да се „са оба језика он лако и природно служио“. Томе у прилог говори и чињеница да у неким, додуше веома ретким случајевима, Венцловић интервенише чак и на црквенословенском тексту. Кад је реч о стилу и језику, истраживачи су једнодушни у оцени да је Венцловић у својим списима показао изузетан језички таленат и велико стилско мајсторство. Венцловићева лексика под снажним је утицајем диглосије, која се огледа у напоредној употреби двају језичких идиома: црквенословенског српске, ређе руске редакције – с једне стране, и народног – са друге. Поред низа фонетских, морфолошких и синтаксичких црта карактеристичних за црквенословенски језик, у тексту Беседа налазимо мноштво црквенословенских лексема са српскословенским или рускословенским ликом. Типична црта пренета из црквенословенског је и апсолутни датив, који је Венцловић очигледно као готов модел преузео из предложака којима се служио, али га је обилато користио и у деловима текста у којима преовладава народни језик. Апсолутни датив је код Венцловића нешто модификован и упрошћен у односу на црквенословенски. Језички израз са народном основом у Беседама представљен је великим бројем речи, израза и конструкција који су део народног језичког блага и не налазимо их у црквенословенском, руском или у другим предлошцима који су 253 Венцловићу били доступни. Тим наслеђеним лексичким благом Венцловић се обилато и зналачки служио, али ни њему самом није била страна језичка креација, било да је реч о његовом оригиналном стваралаштву или његовим преводима и адаптацијама. Лексичком фонду народног израза припадају како обичне, стилски немаркиране речи, тако и бројни разговорни, шаљиви и пејоративни квалификативи, узвици, као и фразеологизми. Као експресивна језичка средства Венцловић радо користи и именице субјективне оцене ‒ деминутиве, аугментативе, хипокористике и пејоративе. Хипокористике Венцловић не гради само од заједничких именица, већ и од личних имена (Марија, Јосиф, Гаврил), најчешће у вокативу, попут „Маро“, „Јосо“, „Гавро“ и сл. Ипак, учесталост употребе разговорних конструкција и колоквијализама, као што је већ истицано у литератури, није увек показатељ Венцловићеве оригиналности у смислу потпуне независности од предлошка. Венцловићеву лексику карактерише и знатан број турцизама, од којих су се неки одржали и до данас. Посебно су занимљиви они који се не могу наћи у свим речницима савременог српског језика, понеке нисмо пронашли чак ни у речницима турцизама, а значење појединих одудара од наведеног у речницима. Карактеристичан Венцловићев поступак је и грађење речи од турске основе и српских суфикса. Одлике Венцловићевог стила посматрали смо на сегментима текста који немају паралелу у предлошку, како бисмо стекли увид у оне стилске особености које су аутентично његове. Као једну од најопштијих карактеристика стила препознали смо употребу различитих низова и понављања. Са једне стране, фигуре се граде на основу сличности по звучању. Понављање истих сугласника (алитерацију) и самогласника (асонанцу) срећемо приближно подједнако често, и чини се да их Венцловић гради са извесном намером или осећајем за звучни ефекат. Међу стилским фигурама које се заснивају на звучању најучесталија је парономазија (понављање истозвучних речи), при чему су то најчешће речи са истим кореном. Његов осећај за звучање посебно се истиче у прилично честим и разноврсним римованим парним конструкцијама. 254 Са друге стране, једна од најизразитијих стилских одлика Венцловићевих Беседа на Благовести су понављања – низови речи, синтагми и реченица истог или сличног значења. Примери понављања су разноврсни, како по облику, тако и по сродности елемената који се нижу. Синонимски парови често се срећу у Беседама на Благовести и представљају једно од најупечатљивијих обележја Венцловићевог стила. Антонимски парови нешто су ређи у односу на синониме, али нису мање маркантна језичко-стилска средства. Низање епитета такође је чест и карактеристичан поступак, којим Гаврило настоји да приближи, појасни или живље дочара појам из предлошка. Најразвијеније облике понављања налазимо у виду набрајања, којима Венцловић настоји да мисао пренесе навођењем што већег броја илустрација. Овај поступак карактеристичан је за места на којима покушава да оствари ближи контакт са слушаоцима, ради преношења моралне или верске поруке. Још један вид понављања среће се приликом употребе метафора, када Венцловић прво наводи појам у пренесеном, а затим и у дословном значењу. Метафора се претежно јавља у функцији конкретизовања апстрактних, обично богословских појмова. Присутан је, међутим, и обрнут поступак, када се конкретни појмови представљају апстрактнијим, ради живописнијег излагања. На сличан начин, Венцловић користи и поређења, која су међу његовим најучесталијим стилским средствима. Премда малобројна, веома су занимљива преплитања, настала Венцловићевим проширивањима изворног текста, на местима где у предлошку овај поступак није примењен. Ово нас наводи на закључак да је Гаврил преплитања стварао свесно, са посебном пажњом и намером, те да их није само преузимао као обрасце из изворних текстова. Кроз Беседе на Благовести непрестано провејава Венцловићево настојање да своје слушаоце придобије и са њима успостави непосреднију комуникацију. Стога донекле изненађује чињеница да проналазимо сразмерно мало реторских фигура обраћања, усклика, питања и солилоквија. 255 Посматрајући веће оригиналне Венцловићеве сегменте препознали смо две основне тематске категорије у које се могу сврстати његове допуне и парафразе. Прву представљају катихетске поуке о библијским садржајима, богословским учењима и полемике о православљу као „јединој правој вери“. Другу чине практични савети о томе како треба водити исправан хришћански живот. Проповедник говори о традиционалним хришћанским вредностима и заповестима и залаже се за то да оне не буду само формално усвајане, већ и да се практично примењују. Дата подела, наравно, није увек егзактна, јер се тезе мотивски и тематски гранају и преплићу. Гаврил неуморно настоји да тему беседе асоцијативно повеже са свакодневним искуством, да беседу учини истовремено и поучном и сврсисходном, али и да је испуни што већим бројем најразличитијих информација, од практичних до теолошких. Мотиви које најчешће срећемо су љубав, молитва, скромност, милосрђе, духовна задовољства насупрот телесним, православље као једина права вера и друга општа места хришћанског учења, наслеђена из јеванђељске и патристичке мисли. У његовим прерадама, међутим, захваљујући начину на који их је пренео и представио својим парохијанима, поткрепивши их примерима из свакодневног живота, ова места добијају сасвим нови изглед – престају да буду очекивана општа места и постају илустративне, разумљиве и, што је најважније, актуелне поуке блиске оновременом слушаоцу. Констатовали смо и да су Венцловићеве интервенције најчешће условљене и тесно повезане са текстом предлошка, па се углавном своде на појашњавање појединих садржаја из оригинала и повећавање динамике излагања. Пошто се беседе Јована Дамаскина и Јоаникија Гаљатовског посебно издвајају својим садржајем, разноврсношћу и преплитањем тема, и поједине теме којима се Гаврил бави у допунама тих текстова другачије су од оних у осталим беседама. Можемо чак рећи да у беседи Јована Дамаскина Гаврилова креативност и удаљавање од средњовековног поетског манира достижу свој врхунац када су у питању Беседе на Благовести. Писан колоквијалним и непосредним тоном, изворни текст свакако је погодовао начину на који Венцловић иначе приређује Беседе. Његове 256 допуне толико су честе и разноврсне да бисмо се усудили чак рећи да се унутар Дамаскиновог слова крије читава једна мала Венцловићева дијалошка беседа из које се, на још један начин, може видети његова даровитост за речи, као и искрено и неуморно настојање да допре до својих слушалаца. Овакви, дужи и слободнији оригинални сегменти указују на то да се монах Гаврил на тренутке потпуно саживљавао са текстом – препуштао му се, могли бисмо рећи да је уживао у њему. Стога, не треба губити из вида ни то да је у писању могао налазити и лично задовољство, утеху и разоноду, посебно у тренуцима самоће и разочарања. Овим истраживањем покушали смо да једном од до сада ређе коришћених метода ‒ идентификовањем предложака и раздвајањем оригиналног Венцловићевог текста ‒ на примеру Беседа на Благовести из различитих аспеката сагледамо његов преводилачки, књижевни и просветитељски рад. Наше проучавање потврдило је неоспорни значај и јединственост дела Гаврила Стефановића Венцловића. Заслугама овог вредног писара, које су већ истицане у досадашњим истраживањима, додали бисмо и чињеницу да је Венцловић пионирски и супротно начелима средњовековне диглосије на народни језик преносио и текстове богослужбене намене ‒ чтенија и православну химнографију. Са друге стране, својеврсна тајанственост којом су обавијени живот и рад овог вредног монаха, оставља много простора за даља истраживања. Можемо констатовати да је једна од најупечатљивијих одлика Венцловићевог рада недоследност. Почев од самог рукописа, преко правописа и језика, лексике и стила, преводилачког поступка и односа према диглосији, закључно са избором тема о којима проговара у ауторским сегментима ‒ све носи снажан печат тренутног надахнућа, усредсређености и расположења овог преданог писара и у неком смислу писца. Могло би се рећи да једину несумњиву доследност у његовом раду представља неуморно и искрено настојање на просвећивању пастве. Питање оригиналности Венцловићевог дела, које је често било предмет расправе у литератури, сложено је и својим обимом превазилази оквире овог рада. 257 Узимајући у обзир све до сада речно, сложили бисмо се, међутим, са констатацијом Маријана Мишића да „Венцловићеву оригиналност треба тражити у опусу који је ослобођен вишевековних стега поетског манира“. Беседе на Благовести свакако показују да има доста основа за даља истраживања у том правцу. Представљена грађа потврђује да је јеромонах Гаврил своје проповеди промишљено обогаћивао садржајима и детаљима које је сматрао најприхватљивијом духовном храном за своје парохијане. Увидом у његове оригиналне сегменте може се стећи и посредна етнографска слика његовог окружења, као и поједина сазнања о друштвеним приликама и духовном и културном стању његових слушалаца. Одабрани текстови представљају само мали део стваралаштва Гаврила Стефановића Венцловића на народном језику. Њихов обим и садржај, међутим, довољни су да потврде неопходност и значај проучавања осталих, до сада недовољно испитиваних дела. Надамо се да ће наше истраживање подстаћи даља трагања за његовим аутентичним мислима, илустративним представама и погледима на свет, сакривеним међу хиљадама руком писаних страна. 258 9. Начела приређивања текста Приликом приређивања текста Беседа држали смо се следећих начела: 1. Раздвојене су све речи које су у оригиналном рукопису писане састављено. 2. Иницијали, иницијална и велика слова оригинала репродукована су великим словом. 3. Надредни знаци (акценти, спирити и титле у скраћеницама) изостављени су. Задржани су надредни знаци који су саставни део слова (ї, , ), пајерак () и титла за означавање бројне вредности. 4. Натписана слова спуштена су у редове без посебног означавања. 5. Лигатуре т+и, а+у, т+в, а+г, л+г и др. разрешене су без посебне ознаке, док су лигатуре щ и  задржане. 6. Графијске варијанте појединих слова (з, д, р, с, т и др.) нису репродуковане, осим широког є. 7. Задржани су изворни знаци интерпункције, при чему тачан положај тачке између горње и доње линије реда није увек било могуће прецизно утврдити. 8. Кустоде, које се налазе при дну сваке стране, нису репродуковане. 9. Скраћенице су разрешене на следећи начин: а. скраћенице под титлом или с титлом изнад натписаног слова разрешене су у полукружним заградама; у речима с титлом реконструише се и јер (ъ) на крају речи после сугласника и пајерак () иза слоготворних р и л: црква, крстъ, смртъ, оускрснђе, слнце и сл; б. скраћенице без титле (с натписаним словима) разрешене су у угластим заградама. 10. У изломљеним заградама дата су испуштена слова или речи, нпр: милокрвно, снчаногъ, детета и сл. У текстовима девет Беседа које смо поредили са идентификованим предлошцима (једно слово Јована Дамаскина, пет слова Лазара Барановича из Труби словес проповедних, два слова Јоаникија Гаљатовског из књиге Кључ разуменија и једно слово из Учитељног јеванђеља) Венцловићеве интервенције графички су приказане на следећи начин: 259 ‒ једноструком линијом подвучена су Венцловићева уметања; ‒ двоструком линијом подвучено је превођење синонимима; ‒ таласастом линијом обележени су слободнији преводи и парафразе; ‒ испрекиданом линијом означени су делови текста које је Венцловић пренео на црквенословенском; ‒ верно преведени делови текста нису подвучени. 260 Библиографија Рукописна грађа Стефановић Венцловић, Гаврил, Слова изабрана, Архив САНУ бр. 137 (101). Зборник житија и слова, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду, Ћоровићева рукописна збирка, бр. 75. Панегирик, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду, Рукописна збирка, бр. 1. Поменик водичнички, Архив САНУ, бр. 32 (138). Учитељно јеванђеље, Библиотека Српске православне епархије будимске у Сентандреји, ЂУР, 1. Електронски извори и грађа „Cканированные книги Patrologia Graeca”, Православная энциклопедия «Азбука веры», 2015, http://azbyka.ru/otechnik/Patrologija/scan-patrologia-graeca/1#_90 „Евангелие (с толкованием)”, Свято-Троицкая Сергиева лавра. Старопечатные книги, 1756, http://old.stsl.ru/manuscripts/staropechatnye-knigi/332?fnum=219 „Преподобный Максим Исповедник”, Православная энциклопедия «Азбука веры», 2015, http://azbyka.ru/otechnik/Maksim_Ispovednik „Преподобный Максим Исповедник”, Семинарская и святоотеческая. Православные библиотеки, http://pravlib.ru/books.html#Преподобный_Максим_Исповедник „Пролог”, Соборник, http://sobornik.ru/text/prolog/prolog03-05/page/prolog03-25.htm „Протојеванђеље Јаковљево”, Православље, http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Протојеванђеље_Јаковљево „Святитель Иоанн Златоуст (Полное собрание творений)”, Семинарская и святоотеческая. Православные библиотеки, 261 http://pravlib.ru/books.html#Святитель_Иоанн_Златоуст_(Полное_собрание_ творений) Баранович, Лазар, Трубы на дни нарочитыя, Друкарня Києво-Печерської лаври, Київ 1674, http://irbis-nbuv.gov.ua/cgi- bin/irbis_ir/cgiirbis_64.exe?Z21ID=&I21DBN=ELIB&P21DBN=ELIB&S21ST N=1&S21REF=10&S21FMT=online_book&C21COM=S&S21CNR=20&S21P 01=0&S21P02=0&S21P. Галятовский, Иоанникий, Ключ разумения с[вя]щенником законным и свецким належачый, Друкарня Києво-Печерської Лаври, Київ 1659, http://www.rare.univ.kiev.ua/ukr/showbook/showbook.php3?0166662. Панегирик, Манастир Тројица, Манастир Тројица код Пљеваља 1595, http://ubsm.bg.ac.rs/latinica/dokument/1/panegirik-slova-i-pohvale-svetih-otaca. Свето писмо, превод Синода СПЦ, http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod Полный церковно-славянский словарь, 2015, http://www.orthodic.org Тимотијевић, Мирослав, „Сузе и звезде: о плачу Богородичиних чудотворних икона у бароку”, Растко, 2000, http://www.rastko.rs/rastko- ukr/au/timotijevic_cudotv.html Церовић, Љубивоје, „Срби у Словачкој”, Растко, 1997, http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_slv.html#_Toc412640836 Kovacs, Teofil, „Kálvin és a magyarországi és erdélyi reformátusság”, 2010, http://www.c3.hu/~klio/klio103/klio022.html Migne, Jacques P., Patrologiae Cursus Completus, http://patristica.net/ Литература Албијанић, Александар, „Икавизми фонетског и морфолошког порекла у језику Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник за филологију и лингвистику XXV (2), Матица српска, Нови Сад 1982, 83–90. 262 Албијанић, Александар, „Кратак осврт на треће лице множине презента у језику Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник за филологију и лингвистику XXXVI (1), Нови Сад 1983, 79–82. Албијанић, Александар, „Прилог проучавању неких морфолошких особина у језику Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник за филологију и лингвистику XXXVI (1), Нови Сад 1983, 63–78. Албијанић, Александар, „Најмаркантније језичке особине Венцловићевог рукописа Поученија и слова разлика (1732)”, Сентандрејски зборник 1, Београд 1987, 237–251. Анђелковић, Маја, Проповеди на Дан Христовог рођења у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића. Докторска дисертација, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Београд 2008. Белић, Александар, Основи историје српскохрватског језика. Фонетика, Београд 1969. Бикар, Федора, Сентандреја у огледалу прошлости, Ф. Бикар – Српска самоуправа, Нови Сад – Будимпешта 2003. Кулишић, Шпиро, Петар Ж. Петровић и Никола Пантелић, „Благовести”, у: Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Београд 1998, 36–37. Толстој, Светлана, Љубинко Раденковић, „Благовести”, у: Словенска митологија. Енциклопедијски речник, Zepter Book World, Београд 2011, 27–29. Босић, Мила, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 1996, 229–231. Васиљев, Љупка, „Буквар из 1717. године - дело Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 39 (2) 1996, 169–184. Витковић, Гаврило, „О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића”, Гласник Српског ученог друштва 1872. 263 Витковић, Гаврило, Списак изложених историјских, књижевних и уметничких споменика српских, Краљ. српска државна штампарија, Београд 1883. Вујаклија, Милан, Лексикон страних речи и израза, IPS – Просвета, Београд 2009. Грицкат, Ирена, Актуелни језички и текстолошки проблеми у старим српским ћирилским споменицима, Народна библиотека СР Србије, Београд 1972. Давидов, Динко, „Срби у Коморану и Ђуру”, Рачански зборник 2, Фондација „Рачанска баштина“, Бајина Башта 1997, 20–31. Давидов, Динко, Дејан Медаковић, Сентандреја, Југословенска ревија, Београд 1982. Даниловић, Драгана, „Сентандреја и Библиотека Српске православне епархије будимске”, Годишњак 1979, Народна библиотека Србије, Београд 1979, 379–384. Деретић, Јован, „Мистификације око Венцловића и старе поезије”, Књижевна историја IV (6) 1972, 705–722. Дьяченко, Григорій, Полный церковно-славянский словарь, Издательский отдел Московского Патриархата 1993, http://www.slavdict.narod.ru. Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Матица српска, Нови Сад 1975. Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1990. Ивић, Павле, Дијалектологија српскохрватског језика: увод и штокавско наречје, Матица српска, Нови Сад 1985. Ивић, Павле, „Језик Гаврила Стефановића Венцловића и српски говори око Будимпеште”, Hungaro-slavica, Elte Szláv Tanszékcsopoprtjа, Budapest 1997, 97–100. Ивић, Павле, „О дијалекту и пореклу Гаврила Стефановића Венцловића”, Рачански зборник 2, Бајина Башта 1997, 15–18. Јелачић Србуљ, Виолета, Rhetorikè téchne, Rhetoricé téchne, Београд 2007. 264 Јелесијевић, Снежана, Изворна књижевна дела Кијевске Русије у српскословенској рукописној традицији. Докторска дисертација, Филолошки факултет, Београд 2012. Јефтић, Атанасије, Празничне беседе, Српска књижевна задруга, Београд 2002. Јовановић, Владан, „О језику Гаврила Стефановића Венцловића”, Дијалектолошки зборник Српске краљевске академије (2), Београд 1911, 105–306. Јовановић, Томислав, Књижевно дело патријарха Пајсија. Докторска дисертација, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Београд 1990. Јовановић, Томислав, Стара српска књижевност. Хрестоматија, Филолошки факултет – Нова светлост, Београд – Крагујевац 2000. Јовановић, Томислав, „Прича о три пријатеља као проповед код Гаврила Стефановића Венцловића”, Рачански зборник 8–9, Фондација „Рачанска баштина“, Бајина Башта 2004, 37–47. Јовановић, Томислав, Апокрифи. Новозаветни, приредио и на савремени језик превео Томислав Јовановић, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд 2005, 9–31. Јовановић, Томислав, Димитрије Е. Стефановић, Венцловићев сентандрејски Буквар 1717, Радионица „Венцловић“ – Арте, Будимпешта – Београд 2013. Јовић, Александра, „Акатист као химнографска форма”, Православна теологија и култура - зборник са научног скупа одржаног 25-26. децембра у Нишу, Центар за црквене студије, Ниш 2009, 159–167. Кисић, Милица, „Фондови Библиотеке Српске православне епархије будимске у Сентандреји”, Годишњак 1979, Народна библиотека Србије, Београд 1979, 384–388. Ковијанић, Ристо, „О Гаврилу Стефановићу-Венцловићу”, Зборник Матице српске за књижевност и језик 1, Матица српска, Нови Сад 1953, 164–165. 265 Кончаревић, Ксенија, Језик и православна духовност. Студије лингвистике и теологије језика, Крагујевац 2006. Лихачов, Д. С., Поетика старе руске књижевности, Српска књижевна задруга, Београд 1972. Мано-Зиси, Катарина, Надежда Синдик, „Црквенословенске књиге XVIII-XIX века Библиотеке Епархије будимске у Сентандреји (каталог II)”, Археографски прилози 10/11, Народна библиотека Србије, Београд 1988–89, 149–277. Милановић, Александар, „Стилогеност Венцловићевих беседа на народном језику”, Рачански зборник 6, Фондација „Рачанска баштина“, Бајина Башта 2001, 9–25. Милеуснић, Слободан, „Рачани у Великој сеоби”, Рачански зборник 2, Фондација „Рачанска баштина“, Бајина Башта 1997, 50–57. Миловановић, Челица, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик 29 (1), Нови Сад 1981, 27–42. Миловановић, Челица, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића, II”, Зборник Матице српске за књижевност и језик 30 (1), Нови Сад 1982, 5–17. Мирковић, Лазар, Православна литургика или Наука о богослужењу Православне источне цркве, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1961. Мишић, Маријан, „Полемике о делу Гаврила Стефановића Венцловића (I)”, Свеске. Књижевност, уметност, култура 72, Мали Немо, Панчево 2004, 213–222. Младеновић, Александар, „Још једно писмо Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик 12, Матица српска, Нови Сад 1964, 134–136. 266 Младеновић, Александар, „Обележавање гласова ћ и ђ у рукопису Мач духовни Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник за филологију и лингвистику X, Матица српска, Нови Сад 1967, 113–124. Недељковић, Миле, „Благовести”, у: Годишњи обичаји у Срба, Вук Караџић, Београд 1990, 128–129. Недељковић, Миле, „Благовести”, у: Календар српских народних обичаја и веровања за просту 1995, Ваљевац, Ваљево 1995, 158–159. Остојић, Тихомир, Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Срп. Манастирска штампарија, Сремски Карловци 1905. Павић, Милорад, Гаврил Стефановић Венцловић, Српска књижевна задруга, Београд 1972. Павић, Милорад, Барок, Научна књига, Београд 1991. Павић, Милорад, Црни биво у срцу: легенде, беседе, песме, Просвета, Београд 1996. Петковић, Сава, Речник црквенословенскога језика, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци 1935, http://www.svetosavlje.org/slovenski/pdf/Recnik_CSL_A4.zip. Петров, Милан, „Прилог историји српских библиотека у 18. веку”, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Филолошки факултет, Београд 1969, 95–106. Поповић, Душан Ј., Срби у Војводини, Матица српска, Нови Сад 1959. Поповић, Д. Ј., М. Богдановић, „Девет писама Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик (IV-V), Нови Сад 1956. Радојчић, Никола, „О презимену и пореклу Гаврила Стефановића Венцловића”, Гласник Историског друштва у Новом Саду 4 1931, 314–316. Радонић, Јован, Мита Костић, „Инвитаторија цара Леополда I и привилегије српске”, у: Сеоба Срба 1690, Радојка Горјанац, Петар Милошевић (ур.), Београд 1990, 43–54. 267 Ранковић, Зоран, Црквенословенски језик, Православни богословски факултет, Београд 2009. Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад 2011. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Институт за српски језик САНУ, Београд 2014. Симић, Прибислав, Хиландарски типик монаха Романа 1331, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2010. Синдик, Надежда, „Рукописи и старе штампане књиге у Библиотеци Српске православне епархије будимске у Сентандреји”, Годишњак 1979, Народна библиотека Србије, Београд 1979, 388–393. Синдик, Надежда, „Приновљене рукописне, старе и ретке штампане књиге у Библиотеци Српске православне епархије будимске у Сентандреји”, Народна библиотека Србије, Београд 2002, 401–443. Синдик, Надежда, Мирослава Гроздановић-Пајић и Катарина Мано-Зиси, Опис рукописа и старих штампаних књига Библиотеке Српске православне епархије будимске, Народна библиотека Србије – Матица Српска, Београд – Нови Сад 1991. Синдик, Надежда, Катарина Мано-Зиси, „Црквенословенске књиге XVII-XIX века Библиотеке Епархије будимске у Сентандреји”, Археографски прилози 9, Народна библиотека Србије, Београд 1987, 181–277. Скабаланович, Михаил, Тумачење типика, Истина, Шибеник 2014. Скерлић, Јован, Српска књижевност у XVIII веку, Издавачка књижарница "Напредак", Београд 1923. Стефановић, Димитрије Е., „Напомене о синтакси и лексици у језику Житија светог владике Максима од Гаврила Стефновића Венцловића”, Реферати и саопштења. 1, Сеобе и изгнанства као тема у југословенским књижевностима / 20. Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, Панчево, Нови Сад, Тршић 11-16. 9. 1990., Међународни славистички центар, Београд 1991, 389–396. 268 Стефановић, Димитрије Е., „О неким језичко-стилским особинама Венцловићевих списа о светој Петки”, Рачански зборник 7, Фондација „Рачанска баштина“ 2002, 49–60. Стефановић Караџић, Вук, Српски рјечник: 1852, Просвета, Београд 1986. Стојановић, Љубомир, Каталог рукописа и старих штампаних књига: збирка Српске Краљевске Академије, Српска краљевска академија, Београд 1901, 84–171. Стојановић, Љубомир, Каталог Народне библиотеке у Београду, Рукописи и старе штампане књиге, Београд 1982. Стошић, Љиљана, Српска уметност: 1690–1740, Балканолошки институт САНУ, Београд 2006. Тимотијевић, Мирослав, „Гаврил Стефановић Венцловић и барокна пикторална поетика”, Рачански зборник 1, Фондација „Рачанска баштина“, Бајина Башта 1995, 61–76. Трифуновић, Ђорђе, Српска књижевност у књижевној критици – стара српска књижевност I, Београд 1972. Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд 1990. Трифуновић, Ђорђе, „О неким питањима проучавања Поученија изабраних у старим словенским књижевностима”, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор LXXIX 2013, 3–18. Фиљас, Георгиос Н., „Благовести Пресветој Богородици”, Каленић 2, Српска православна епархија шумадијска, Крагујевац 2015, 10–14. Чурчић, Лазар, „Доситеј и Рачани у Срему”, Рачански зборник 13, Фондација „Рачанска баштина“, Бајина Башта 2007, 23–30. Шпановић, Марко, Православно учење о Богородици, Православац, Шабац 2004. McKim, D. K., D. S. Wright, „Calvinism”, у: Encyclopedia of the Reformed Faith, Westminster/John Knox Press, Louiswille, Kentucky, U.S.A. 1992, 48–50. Maretić, T., Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, JAZU, Zagreb 1981. 269 Mulić, Malik, Srpski izvori "pletenija sloves". Doktorska disertacija, Zagreb 1963. Šagi-Bunić, Tomislav J., Povijest kršćanske literature, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1976. Škaljić, Abdulah, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Svjetlost, Sarajevo 1966. Skok, Petar, Etimologijski rečnik hrvatskoga i srpskoga jezika, JAZU, Zagreb 1971– 1973. Solar, Milivoj, Teorija književnosti, Školska knjiga, Zagreb 1979. Φίλιας, Γεώργιος Ν., Οἱ Θεοµητορικὲς ἑορτὲς στὴ λατρεία τῆς Ἐκκλησίας, Γρηγόρη, Атина 2008. 270 Прилог А: Приређени текстови Беседа на Благовести Прво слово Јована Златоустог (591а–595а) [591а] Мѣсеца марта въ кє данъ На благовѣщенїе пресветые владычице нашее  богородице и приснодѣвы марїѥ Сказанїа и словеса предводнаа на србскы ѥзыкъ  за  просте  люде  ѡтъ  многіихъ  светыхъ  събранна  почителнаа  приказителна  похвалнаа  СОВО  Првоѥ  и  похвалное  иже  въ  светыхъ  отца  нашего  іѡанна  златостаго архїепископа Константинополскаго­  Засяло е намъ брађо христїаны оно прааво никимъ несвигѥно данасъ снце коено  е  пре  овога  свакы  данъ  излазнога  постало  без  почетка  само  по  себы  своствомъ  свагдашняа свѣтлостъ сяна свем свдаа що свѣтлы неѡтстпно хвалимъ господа бога  мраака се ѡслободихъ алъ єво пакъ сасма овіи м блисталы лча не мог поднести родіи ми  се ѡпетъ изнова свѣтъ неголи помрчина ѡтъ страха ме обколюе и презима о роденю томе  рад самъ алъ раадъ [591б] образа снебивам се видымъ где новы изворъ извире а стаараа  бнарина пресише млаадо се зачинѥ и мати раагя съдетеля собомъ ненаршенаа дїете саамо  печаты сво излазакъ крозъ матеръ родіилю видимъ безмжн  сына без  отца и врло  сян ѕвезд с пеленами повїена младенца а св тваръ држы ясле нааликю небесном  престол  а маарва  се  присвоява  хѥрвімском  предстояню  небесно  свѣтленѥ  сяюђи  чдо  показю  аггели  се  радю  а  пастыри  свираюђи  проріич  влхвы  ѡ  бог  баю  а  ѥѵрескы  поповы на бога хл износе іродова влаада се оукыда и смртъ се собаара ад се веже а єѵва  попева ѕміа ѥцаа ѡдъ ядъ дертеђи се гледеђи свое  роблѥ попщано из тамніица наполѥ а  мчитель ѡстае  саамъ  оу  мкы  маало  дїете  сисе  сисаюђи  наспораава  млеко  своіѡ макы  и  храаны  е  саамо  с  рками ношено носы  свою м носіилю  зато  и я  се  страшіимъ  стрепеђи те  божїе тане вѣрюђи гаѵріил таа ме страва попщаа ове нѥгове господске беседе изговорне  г  дѣвокы  маріи  чдо  изводе  Рад  се  ѡбрадован[592а]наа  господъ  с  тобою  рад  се  прерадованна  храме  божіи  ѡдшевлѥнны  радоуи  се  ѡбрадованнаа  неб  и  земли  радованное  жилище  рад  се  благодатнаа  истиннаго  винограада  нелажнаа  мати  и  чистаа  дѣво  радоуи  се  благодатнаа  непременнаго  божаства  достоиное  въместилище рад се ѡбрадованна невъместимаго ѥстаства село пространна полато царева  рад  се  ѡбрадованна  тамніимъ  сїанїе  ради  се  благодатнаа  ѡвъдовавшем  мір  невѣстичаство нескврное да приметнемъ и я к отоме щогодъ рече дѣвока а що мислимъ  ово е плахо згледанѥ я кадъ послаатога не съзнааемъ то како бы тога знала що га е послаѡ  ові е страшанъ како видимъ да сказіивааты валяа да е  іѡшъ и много пострашнїи каде  ова съ своимъ блистаанѥмъ засены ми очи да с каквымъ пещемаалѥмъ мог закрити  271 велико  снце  кадъ  ме  створенѥ  плашїи  како  ђ  поднети  створителя  ѡтъ  слге  се  препадохъ я  господина  ли ђ  родити  пакъ  іѡ на те міисли  разговоры  аггелъ те  іѡ  рече  не  бо  се  марїе  не  бо  нитъ  се  ѡ  томе  смђа  не  говоры  ово  к  тебы  оу  раю  еѵ[592б]вина  ѕмїа  не  препада  се маро я те  богородиц  наріичем  а  не  раѵвнїимъ  те  з  богомъ  не  бо  се  марїе  радостъ  сам  ти  донеѡ  а  не  кою  превар  ласкав  да  сам  ти  изпронашаѡ с мніитвомъ не бо се марїамлїе некѥш се ты онако спотакнти кано еѵва що е  и  на  носъ  грхнла  ѡдъ  нѥ  е  постала  смртъ  алъ  ѡтъ  тебе  быткѥ  ѡпетъ  свима  оускрснђе ѡдъ  оне быше отрови и трпко вође а ѡтъ тебе постае животворивы крстъ  ѡтъ оне лажна варалица ѡтъ тебе праава истина ѡдъ нѥ пизма и мрзостъ ѡтъ тебе  милокрвна  любавъ  скрозъ  євв  разлченїе  людско  бы ѡтъ  зиждителя  бога  а  кроз  тебе  казе  се  състаатакъ  з  божїимъ  тѣломъ  и  крвлю  ѡдъ  нѥ  оу  ад  мртвы  санъ  с  проклетствомъ ѡсдна брига плачны птовы посталы с трнѥмъ прораастла земля братинска  ѕлоба и мрщаанѥ  оубоство потопъ  а ѡтъ тебе зажиже  се ясна велика  свѣђа за  свѣтленѥ  свем  вилаает  з  благословомъ  и  ѡпрощенѥ  свїю  грѣхова  радостъ  рѣка животекђе  воде  вѣчны поко троличны жіитакъ божїа над людма велика милостъ безсмртно кпатило и  мртвымъ  [593а]  пакъ  изподизаанѥ  ѡтъ  оне  дванаистъ  ѕлочесты  колена  е  постало  и  разходна  смртъ  по  свѣт  алъ ѡ  тебе  спотакла  пасти  ђе  ѡтъ  нѥ  е  свако  ѕло  попзіиванѥ  падало а ѡтъ тебе оустанкѥ фришко на ноге и дванастъ врлы и добры апостола и по  гроб жіивы Не бо се марїе достала си честит милостъ ѡдъ бога єво зачети кѥшъ оу  себы  тога  що  е  горе    отц  а  и  оу  твоме  тѣл  те  кѥшъ  родити  сына  ѡдъ  адама  давнашнїега  и  прегяшнѥга  ѡдъ  мене  векѥга  и  вышшега  ѡдъ  неба  хѥрвискога  господара  и  вѣковомъ  оуправаџїю  родиткѥшъ  таквога  сына  що  е  с  почела  отчина  и  ѥднолика  комено  све  жіиво  слжы  и  покланя  м  се  и  несвигѥна  никымъ  како  що  и  я  предъ ніимъ двоређи ми попевамъ ал га не видымъ ни м образа съзнааѥмъ каквѣ е  форме  и  стрепеђи  ми  стоимъ  пред  нымъ  заче  светаа  богородица  с  аггеловымъ  гласомъ и затрдны з дететомъ носіи га  оу  себы до рочна времена а кад  се навршїи то  време роды сына свое прво и последнѥ дїете що га мжка фела не насаады нитъ се ѡтъ  отца телеснога заподеѡ роды класъ без посеана зрна роды човѣчаскога оураа[593б]дїѡца  родіи  га  оу  ѥдно  пещерины  а  чакъ  оу  персиды  се  оукааза  роды  сына  отц  съраслнаа  ѥдносщна  и  събезначелнаа  те  насъ  ѡдъ  вражіи  послова  и  ѕле  наалоге  избавы  и  сво  благословъ  намъ  даріива  зато  сад  и  мы  брађо  кано  исходатацы  вѣчитога  намъ  блаага  стечена  сви  с ѥднимъ  гласомъ  хвалеђи ѥ изгласіимо честіитанѥ к ніѡ говоређи  рад  се  ѡбрадованнаа  рад  се  господоименита  марїе  господъ  с  тобою  ты  си  данасъ  створителя свега свѣта и свога оу свою ти оутроб носити оузела190 на когано ни хѥрвіми не  190 Реч је накнадно написана изнад реда. 272 смед  згледати  рад  се  дшевное  небесно  вънже  богъ  плтїю  въселіи  се  радоу  се  злаатое  свѣтило  и  свѣщниче  богозрачны  рад  се  рчко  исплнъ  манны  христа  живопитанные  пищи  радоу  се  доброто  яковля  юже  избраа  богъ  и  болшю  аггелъ  сътворы  радоу  се  лествице  небеснаа  ѥюже  съниде  богъ  съ  чловѣкы  поживе  и  на  небеса  възведе  чловѣчаство  рад  се  богородице  съсде  дѣвства  ковчеже  словесны  божаставные  славы  рад  се  слначнозрачнаа  слнца  незаходимаго  колеснице  слнце  възсїавши  недоменное  радоу  се  боголюбазнаа  чдо  чдесемъ  новѣшее  радоу  се  мро частное благохае въсачаскаа и мро [594а] плное  рад се предивнаа и препѣтаа  рад  се невесто неневѣстнаа да и пакы рек Рад  се владычице въсепѣтаа мати богаа  слова  радоуи  се  серафимѡвъ преславнѣшаа  и преболшаа  сщіи  радоу  се  свѣтлѣшаа  царева полато иже  свѣтъ невечернїи  възсїавшы  радоу  се  свѣтоносное небо истинны  свѣтъ  ѡблистающїи  и  мір  конце  ѡзарающы  и  магл  грѣховню  прогонещи  рад  се  прибежище  христїаномъ  и  државо  радоу  се  дверы  спасаемымъ  пламенноносна  клеще  радоу  се  клетвы  раздрешенїе  въсеблагословенна  рад  се  грѣшнимъ  прибежище  и  испорчнице  мір  въсем  помощнице  рад  се  падшимъ  исправлѥнїе  въставлѥнїе  же  и  твржденїе  радоу  се  тишино  и  пристанище  къ  спасенїнїю191  рад  се  слишанїе  новое  и  изреченїе  глаголанїю  радоу  се  даре  данны  ѡтъ  бога  преславнаа  и  богославнаа  владычице  рад  се  скораа  застпнице  и  предстателнице  истинно  призивающим  те  Тѣмже  въси  въпїем  ти  Рад  се  радоу  источниче  из  нѥгоже  вода  жизны  истече  животнїе каплѥ ѡтъ нѥгоже жизанъ почрпаемъ и дшевнїе насищаемъ се благодати  радоу  се  [594б]  ѡтвршїа  рождаствомъ  твоимъ  двѣры  въхода  жизны  и  раское  селѥнїе  намъ  ищщимъ  богатно  подающи  радоу  се  съвршенное  исправлѥнїе  вѣрнымъ  твоимъ рабомъ рад се славо свещеникомъ светителѥмъ оукрашенїе и доброто радоу  се пророкомъ въсемъ исплнѥнїе радоу се нищимъ богатаство и скровище рад се въсехъ  благіихъ вина отроковице преблагаа преблагаа и въсепѣтаа рад се въсесвѣтлы облаче  въ теби бо исплнише се въса пророчаства ов бо те дверъ нарече къ раю зрещ на истокъ еюже  нѣстъ  никтоже  минлъ  развѣ  твоего  и  въсего  міра  творца  а  дргы  кпин  горещ  и  не  ѡпаляем въ те бо въсели  се  огань божаства и ты  се не  опаалы и ин же гор  светю  ѡтъ тебе бы окрныитъ каменъ не ркама мжаскыма и съкршы въса капища размнаго  навъходоносора а инъ источныкъ печатленны порода богосаажденнаго ѡтъ вѣчнаго садовїа  по  истинне  велико  и  преславно  Єстъ  єже ѡ  тебе  творитъ  се  таинство  богородице  Ты ѡ  пресветаа дѣво вышшїи еси въсакое хвалы каква бо таа имена имтъ быти имиже те  достоино похвалимъ  имъже  [595а] ѡтъ  тебе плтъ прїетъ и  роди  се  самъ богъ  тебы  въсакое  ѥстаство  небесныхъ  и  землныхъ  частъ  приноситъ  подобно  бо  ѥстъ  ты  бо  191 Дитографијом м. спасенїю. 273 истинны  престолъ  єси  ты  посреде  размніихъ  царствїи  свѣтовнымъ  ѡсїанїемъ  сїаеши  идеже  славитъ  се  отацъ  вишнї  єгоже  сил  имще  присеняющю  и  покланяютъ  се  сын  єгоже  роды  и  славословит  се  дхъ  светы  иже  въ  оутробе  твое  царице  рождаствомъ дѣствова ѡ обрадованна мати тобою бо троица светаа и ѥдиносщнаа  въсемъ  познана  быстъ  иже  вѣровавшимъ  въ  сына  твоего  христа  бога  нашего  нъ  съ  собою  и  насъ  оубогіихъ  достоиныхъ  сътвори  прїети  съвршеннаго  твоего  благодетїа  ѡ  христѣ  іиссе  господѣ  нашемъ  съ  нимже  слава  отц  частъ  и  држава  кпно  съ  светымъ дхомъ и ныня и присно и въ вѣкы вѣкомъ аминъ      274 Друго слово Јована Златоустог (595а–603б) Слово  второе  на  светое  Благовѣщенїе  пресветые  богородице  тогожде  іѡанна  златооустаго  Почитати намъ брађо христїани понаболма джностъ имаа овы ѡтъ свіи празника  великы  годова  првы  нашем  с  праздника  радо  и  весело  прибавлѥн  спасенїю  изарадъ  благовеще[595б]нїа  пресвете  богородице  праздника  що  е  ніѡ  та  преко  изма  врло  сладакъ хбавы гласъ ѡтзгоръ с неба донеѡ архаггелъ гаѵрилъ да кѥ се ѡтъ нѥ родити  господинъ богъ нашъ с човѣчаскимъ образомъ и човечаскы родъ хође ѡслободити  изподъ Ђавола и паклены мка то  е наше слободе доказыванѥ было пакъ натрагъ зазванѥ  наше  оу божїю волю и ѡтъ првога много  зановетнога  старозаконнога писма повратакъ и  доходенѥ к ласномъ ѡ бог богатномъ оуразмливаню и к правомъ лѣпомъ христов  заакон  дшевномъ  боравлѥню  а  ѡтъ  првога  намъ  ѕлочесте  нааке  и  наатре  ѡтбїянѥ  зааречно без повратка ни с міислю Него све напредакъ г болѥмъ богогодіиваню затицати  нам  се  валя  єво  и  то  е  доста  за  големо  чдо  где  на  започетк  овога  нова  христїанскога  закона  що  нїе  никадъ  то  чвено  было  с  ѥдномъ  дѣвокомъ  ста  се  великы  архаггелъ  разговарати крощо и що то може быти тога радъ ѥрно  с првомъ на  свѣт женомъ  оу  раю  єѵвомъ  докле  е  іѡще  дѣвокомъ  чистомъ  была  а  похотлива  за  грѣхомъ  на  срдц  разме то Ђаво и крозъ  [596а]  ѕмїю  оузе  разговоръ ш ніѡме имати  сво лкавы како да  ѡдврааты родъ човѣчаскы ѡтъ бога и погбіи га що и чины зато меще нѥга после то  ѡпетъ  божіи  аггелъ  с  неба  имаде  з  дѣвокомъ  мдромъ  и  безгрѣшномъ  говоръ  потаны за повракянѥ ѡтъ вражїа плена людско г бог пакъ да бде оу слженю пише се  да  е  шестога  мѣсеца  аггелъ  ѡтъ  бога  послаатъ  быѡ  оу  назааретъ  г  дѣвоци  прстеноваато за мжа кои е то та шесты мѣсецъ ѥстъ прво да речемъ по вѣка и рока  ѡтъ адамова постатка было є ондаа вѣђъ прошло ѡдъ оно доби петъ хилядъ и петъ  стотинъ годына на по шесте хиляде е было защо хиляд година то се ѥданъ вѣкъ брои да ѥ  тога времена послаатъ бы гаѵрїилъ сказюђи м како ѡпетъ свем овоме свѣт настати ђе и  дођи спасенїе що е давно с почетка изгблѥно было послатъ бы архаггелъ гаѵріилъ носеђи  адам слободны пасошъ да се врне натрагъ оу свою домовин раск нек се дигне с првога м  падааня давнашнѥга и ѡтъ свезе паклене испсти се вѣђъ посланъ бы рече се [596б] шестога  мѣсеца то ѥстъ на по године шестъ мѣсеціи по године држіи се посла се гаѵріилъ к  чисто дѣвы маріи да женскы мхмелатлкъ преѡбрне оу частно пощенѥ послаатъ бы  архистратигъ  приготовити  чистом младиђ  конакъ  послаатъ  бы каа  некы  врлы  кмъ  с  прстеномъ  да  ѡбрчы  зданїе  своме  здателю  послаатъ  бы  гаѵріилъ  г  жіиво  полати  275 цара  аггелскога  г  девокы  іѡсифово препорчницы  чвано за млаадога  іисса  христа  чистомъ дѣвокы недотакнто с мжкомъ шааломъ съ задираанѥмъ ѡко нѥ посла се  аггелъ на то да исказе клоненѥ ѡтъ грѣха а првомъ свем ѡпрощенѥ имати посланъ бы  Г  болестливымъ  лекааръ  даница  раана  идђи  предъ  сваноукѥмъ  послатъ  бы  гаѵріилъ  исказати доходъ очина сына що боравы горе оу вишнѥга бога отца недры како таа ѥ то  що га доле мати на  рк нха посла  се  оузнаанити  седеђега  горе  на небесно  столицы и  доле  оу  земляно  пещерины  лежеђега  оу  яслаа  посланъ  бы  ближы  воякъ  сказюђи  тан  царск потаю ѡбележн с вероваанѥмъ а не злознаа[597а]нѥмъ и з големомъ бриткомъ  парбомъ  ни  с  надговааранѥмъ  коимъ  тан  с  покаянѥмъ  свои  намъ  грѣхѡва  с  припаданѥмъ  г  земли  покланят  а  немерен  с  разміишлянѥмъ  ѡ  бог  ни  с  испитіиванѥмъ мерено како и коме ли лиц валя се наапре покланяти отц сын ли ил  м дх то е недостижно ѥдномее бог поклонъ исказіивати валя алъ не премерати кое ѥ  потеже  веђе  лї  е  и  поизбор  лї  е  въ шесты мѣсецъ  посланъ  быстъ  богомъ  архангѥлъ  гаѵріилъ  г  дѣвицы  маріи  кои  ѥ  та  шесты  мѣсецъ  ѥстъ  то  было  ѡдъ  оно  добы  наизмакъ шестога мѣсеца ѡтъ како га е захарїа видеѡ оу олтар казюђи м ѥр ђе сына  имати и с неверованя м ѡнемы а елисавета быяше зачела  себы предтеч іѡваана и по  ѡвомъ посл знаа се да е тако каде догѥ аггелъ к мары казати ѥръ сына божїа хође  она родити изарадъ к отоме поздаан вѣровааню то іѡ рече єво и твоя сродница єлисаавета  подъ свою старостъ сына е зачела ово вѣђъ шесты іѡ е мѣсецъ ѡтъ како е трдна з  дѣтетомъ а ню сви зов неродіиліѡмъ рече по зачнђ іѡваанов то ѥ та шесты мѣсецъ  кадъ  пакъ  к  ніѡзи  аггелъ  [597б]  дошаѡ  бїаше  ѥрно  понапре  оулакџїи  валядїаше192  изаађи  предъ  господиномъ  и  гласъ  м  доходливъ  проносити  ѥръ  иде  кано  господскы орженосацъ що напреде предъ своимъ офиціиромъ с копѥмъ съ шишемли  валядїаше се ѡгласніик наапре казати предъ свѣтлимъ господьскымъ долазенѥмъ  шестога мѣсеца пакъ посланъ бы архаггелъ гаѵрїилъ г дѣвокы зарчено мж а не  здржено за жен него текъ препорчено да е држы и спажа е кодъ себе лепо за неко време  защо она слжеђи іѡ оу цркви Тако е казала была архїерею и свещеніикомъ да се неђе за  мжа оудаавати тога радъ ѡпетъ пощен старц коме више не валя жена предадоше ѥ за  здржанѥ и прстеноваше  е  зато ш ніиме  да  е  спажа кано  свою  с  храаномъ и  с ѡделомъ  стараа се за ню и не псты ѡтъ себе а ѡна да га слшаа и раади м по кђи що е женскы  посаѡ а ща радъ ѡна то бы зарчена каа с мжемъ зато по ѡвоме пт како и євва оу  раю  докъ  е  іѡшъ  и  чистомъ  дѣвокомъ  была  алъ  мжа  е  имала  свога  и  ѕміа    дѣвоячств ню е прелаастила [598а] а по дргомъ посл пакъ изаради тога іѡ се е слчило  то за мжа походенѥ з божіимъ хотенѥмъ да  се що Ђаво хитлены не досеты ни прозна  192 Написано валядїаша. 276 ѡдъ нѥ слчен т божїю башен тан пре времена Защо из дѣвоке произаађи на ѡвы  свѣтъ вигѥно стаяше се вѣчитомъ цар ѥрно чѡ е то и знаѡ онъ пакостникъ светаго  пророка  исаїе  овом  прореченѥ  піисаато  се  дѣва  въ  чревѣ  зачнетъ  и  родиткѥ  сына  ємманила бога с нама те ѡдъ оно доби и врло ѡнъ на све дѣвоке меркааше пазеђи  алъ вѣђъ за прстеноваате с мжемъ не хаяше кано вѣђъ подъ мжовліѡмъ е воліѡмъ  а  дѣвоками  дораастліимъ  хођааше  ѡ  кварномъ  з  рк  и  зл  глас  али  прстеноваатимъ порчницами нема ѕла гласа защо дргїи момци више се не заподеваю ѡко  нхъ тога радъ господинъ богъ то и оучины да за мжа погѥ а кадъ  томе навршіи  се по године ѡтъ како е ѥдно с мжемъ была шестога мѣсеца пише се догѥ архаггелъ  гаѵріилъ  г  дѣвокы  ѡбрченно  за  мжа  именомъ  іѡсифа  нѣга  тадаръ  не  бїаше  дома  хоЂаше по своме посл днгѥрскоме и чте како и що казе пророкъ те вели за ово[598б]га  мжа з дѣвокомъ боравлѥђи м дати ђе се рече книга запечатлена том мж що знаа  чатити и има книга ѡ чем се таа подъ печатомъ книга изявлюе ако нїе то речено тако за  ов чист без маане дѣвок покривено и коме то мж дати кѥ се тко лї е издаваџїа та  єс  сви  црковны  Поповы  ѡнї  е  предадоше  ѡтъ  подретла  давыдова  старц  іѡсиф  дрвотесаар та єто іѡсифъ знаѡ ѥ и имаѡ свою книг дрг м нїе за потреб было чатити  ама ѥданъ амаанетъ предаатъ валяло м е оузети на ѡстав чваюђи цѣло код себе онъ е  вѣђъ свою прв жен біѡ имаѡ и ѡстарїѡ оуѥдно ш ніѡме децее доста быѡ изродїѡ знаѡ е  що е жена ѡнаа оумрла а деца ѡстала мжка и женска дораасла на що м е дргаа жена оу  старости  матор  него  наагона  радъ  и  за  хахаатеръ  свещеничаскы  ѡтъ  събора  марію  прїимы к себы кано и рогяк свою отца ни матере свое вѣђъ тадаръ нїе имала да е знала  кдъ натраагъ дома ѡтиты а ѡсифъ како и єѵаггелистъ що за нѥга свѣдочы да е быѡ  правъ  и  како  светъ  човѣкъ  зато  нѥм  и  наметнше  држатї  е  и  да  е  срдитъ  оу  кое  до[599а]бы  не  ѡттераа  ѡтъ  себе  тога  радъ  ѡбрчише  га  ш  ніѡме  да  не  може  ѡдбыти  крозъ дец за щогодъ из кђе м и имаа е ѡдѣвати и пазити каа свою жен а велике свое  деце  бїаше  се  растаѡ  кђери изподаваѡ  самъ чисто    своме  се  пощеню жіивляаше  врло  и  нхъ  свѣтовааше  и  чааше  з  господнимъ  наказіиванѥмъ  лепо  се  држати  како  що  и  апостолъ павалъ казе за ѥднога м сына да кадъ е дошаѡ с пта м оученя по земли  и вереня на христїанство оу ѥрсалимъ на виденїе състати се ѡнде з дргіима апостоли  дргога нїеднога рече апостола не могохъ онде видети ни се с коимъ състати кроме якова по  телесномъ  рогѥню  господнѥга  брата  не ѡтъ  дѣвоке  марїе  да  е  христовъ  братъ  онъ  него  ѡтъ  іосифове  прве  жене  рогѥнъ  подате  рече  пророкъ  книг  запечатен  мж  таквомъ що знаа книг то єстъ кои е вѣђъ имаѡ свою м вѣнчаат жен а ѡнъ ђе велы и  сам  се ѡтбыти те ђе  ређи ѡтстанте ме  се нис вѣђъ заа ме книге не мог и я чатити а  крощо  не  можъ  и  чатити  ѡ  іѡсифе  зато  рече  не  мог  и  прочатити  ѥр  с  те  книге  тврдо  запечатлене  я  за  кога  с  то  тебы  на  ѡ[599б]ставы  за  съчванѥ  предаате  свега  свѣта  277 създателю  рече  ѥс  ѡчекивно  на  спажанѥ  препорчно  даате  шестога  такы  мѣсеца  ѡдъ  бога  бы  послатъ  гаѵріилъ  архаггелъ  прогледати  т  запечатлен  книг  с  оваквомъ  заповѣсђ м божїѡмъ  рече м богъ но де доЂи архаггеле гаѵріиле хођ те послати до  ѥднога места да ми вѣрно и поздаанно с потаіѡмъ моіѡ неисказато никіимъ дознаато  таны ѡтслжишъ  єто  ѥдном  исто  тебы  то  засадъ  исказемъ  него  томе  покривенном  чдном посл хбаво послжи ѥрно изарадъ  свога ми милосрдїа  съжаліѡ сам  се на та  човѣчаскы  рѡдъ що  све  гби  се  и  гине  право  и  криво  изаради  єднога  човѣка  и  то  е  даавно  было  що  е  скріивїѡ  адамъ  зато  хођ  доле  сіиђи  да  потраажимъ  тога  заблгѥна  адама кдъ  се  е подѣѡ гдѣ лї  е  хднїикъ  а  саздатъ  е на мо  образъ  с моіѡмъ  ркомъ  жаѡ  ми  га  е  да  се  до  конца  стопы  грѣхъ  ѥ  вѣђъ  ѡматорїѡ  и  заборавлѥнъ  м  ѡстаѡ  видимъ таа моя стваръ ни пода що бы и замгя и почады създаата ми врла и лепа справа  сасма се поршы а  съ ѕломъ ѡтхраанѥно що ѥ  [600а] ѡно вкови колю и ждер  раа ѡста  празанъ ѡтъ селяана и запсты животно дрво с плантитымъ ватренымъ мачемъ даѵно  се чва враата ѡтъ бериђетнога места с храаномъ затворена с а на що е кадъ нико нїе за  то с обореннога низ терена ѡдъ борца врага милемъ и меще човѣка идемъ я саамъ оу  образ човѣч потааенъ сплести се оу коштацъ те се порвати с отымъ борцемъ али то да се  не проче да не тече онъ изпредъ мене ѥръ то я тааимъ и ѡдъ овы свїю небесны сіила  цигло  тебы  ѥдном  то  доказемъ  за  знаанѥ  Него  ѡтіиды  доле  г  девокы  марїи  оу  назааретъ галилескы що е за днгѥрина іосифа обрчена иди к отоме дшевноме жіивомъ  граад що е за нѥга пророкъ изрекаѡ преславнаа глаголаше се ѡ тебы грааде божіи иди к  моме беседлив  раю к источнимъ враатима моима  иди к моме красноме гласитомъ дом  валяломъ  сел  г  дргоме  землян неб  к широкомъ  гст  облак  те  намести и  огласы  мога  силазка  крп  иди  готовлѥнно  свето  ми  црквы  к  моіѡ  из  волѥ  ми  мило  полати к частно невѣсти ѡтіиди насаа[600б]мо к ніѡзи те оу ши проговори то словесно  сѣницы зготви ми съ слшаанѥмъ іѡ ѡтъ тебе бесед мо оулазакъ оу ню и то се пази  да  некако  твоимъ  предъ  ню  долазкомъ  и  с  оугледомъ  кано  даніила  не  престраавишъ  е  плахо илъ е з говоромъ пронераазишъ да іѡи се дша и срдце не ѡпрепаасты ни смты ѡ  тебе  него  лепо тихо  и кротко  оулезы  оукаазати  іѡ  се  знашъ нїе  оно  пророкъ  слободны  него  плашлива  саама  дѣвока  а  менї  е  посвѣђена  с  првымъ  ти  гласомъ  такы  ѡбрад  ѥ  смешно  и  весело  то  реци  марїи  рад  се  девоко  леп  сам  ти  гласъ  донеѡ  рад  се  възрадованнаа  да  и  я  кроз  ню  ядн  єв  помилемъ  и  породъ  іѡ  ѡдъ  неволѥ  ѡслободіимъ  и  издоводимъ  пакъ  к  себы  оу  свое  небесно  царство  вѣчны  имъ  добры  жіитакъ с аггели  ѥдно здрженѥ аминъ    278 ВТОРАА ЧЕСТx  После  како  архаггелъ  гаѵріилъ  каза  пророк  захары  слжеђи  м  оу  олтаар  по  стаароме  заакон  божїю  слжб  да  кѥ  м  се  сынъ  родити  іѡанъ  великы  пророкъ  и  христовъ предтеча на по године пакъ шестога мѣсеца ѡпетъ посла тога архаггела  богъ  оу назааретъ  [601а] к  іѡсифово  обрчницы дѣвокы марїи  да  іѡ з добромъ  кааже  ѥръ  кѥ  она  зачети  и  родиткѥ  божїа  сына  тѣлесно  вигѥна  човѣка  оузе  онъ  т  господск заповѣстъ како  е зач такы сіигѥ доле оу назаретъ гдѣно  іѡсифъ с марїѡмъ  сѣгяше стаде оу град и поче се разміишляти ѡ томе како то може быти говорааше саамъ оу  себы  страшна  е  то  вѣщъ  и  беседа  оумлѥ  ми  надилазы  и  несвѣстица  ѡбоуима  ѡ  томъ  чдноме  посл  како  е  то  тко  е  страшанъ  хѥрвімомъ  и  недознанъ  серафімомъ  що  е  аггелскымъ  силама  небеснымъ  неможно  поднети  то  ѡнъ  ѡбѣђаава  ѥдно  неснажно  дѣвокы сносити те самъ собомъ велы к ніѡ дођи и  ню се сместити и то за чдо гдѣ  іѡ се ѡбриче крозъ беседно ѥдно чвено слшанѥ оуселити се оу ню ѡсгѥне єѵве кђеръ иде  да е прославы и на големо е повіисы те ми велы да м приготовіимъ слшаню іѡ оулазакъ  може ли тако сместити нѥно црево нигде несмещеннога доиста е за дивот те тане божїе чдо  страховита тога посла тако  єто аггелъ ѡ томе  се  размишліиваше пакъ[601б] господъ  владыка к нѥм то рече та що се то снебіивашъ и смђаш се оу себы ѡ ты гаѵріиле чем  ли се чдїишъ то а ниси лы попре ты ѡдъ мене послаатъ быѡ г захары архїерею те м  прокааза за іѡвааново роденѥ а каде ти не свѣрова ондаа га занемы да не може говорити до  саамога  тога  вигѥня  детета  м  рогѥна  не  осдіи  лы  старца  с  мчанѥмъ  како  ты  клетв  изрече я  такы  і  подтврдихъ  не  с  твоим  ли доказіиванѥмъ  изаагѥ  дѣло  на  видѣло  єда  неродіиля  єлисаавета  не  затрдны  маторост  се  помлаады  разглавлѥны  оуди  ѡчврстнше  разслаба телеснаа ѡбяча фришко и єто и закржлава земля лепъ изнесе класъ неродна заче  и що ѡдъ мене не може быти каажи ми коино самъ словомъ сващо създаѡ що изреко то  омма и зби се а ты ща радъ оупаде оу двострко размишліиванѥ и що пакъ на то аггелъ  ѡтговоры  то  рече  ѡ  владыко  що  е  то  лечити  болести  тѣлесне  и  замршене  оузлове  ѡдрешіивати и  слабе  оумртвлѥне зглавке прожіивляти  снажно и тѣло пофришко  чинити  за дѣтинско ношенѥ и раадянѥ те ѡдрешіивати неродно и престарело дѣбло [602а] на родно и  зелено  ѡбрађанѥ  и  сха  трска  прозеленюе  те  се  из  корена  подмлаЂе  и  закржлав  землю  поновити за рѡдъ а женама дечино роденѥ по завичаю стои се ѡ томе за свѣдоџб е сарра и  ревека и анна до старости были неродіилѥ пакъ родише близ пред смртъ ѡтъ тебе свачемъ  наболѥ з горега преврађа се и старостъ цавты ама безмжно дѣвокы родити то е сврхъ  тѣлеснога аадета и наатре а и що свое ти боравлѥнѥ владыко велышъ быти оу дѣвокы с  тога посла и чда ми нестае небесны и земляны крговы тебе не мог сместити я девоячко  ліи те црево хође сместити ѡпетъ на то рече господъ к архаггел да како ме е сместила  279 аѵвраамова  колиба  рече  аггелъ  авраамъ  се  е  назваѡ  сасма  гостолюбивъ  милокрвно  е  дочекіиваѡ знане и незнане птнике а  с тобомъ  е  свдаа пно пролазеђи ти птемъ како  бїаше м кђа при пт та си м се и оукаазаѡ вигѥно подъ  сенкомъ пакъ и прогѥ ама  како ђе марїа поднети  огань твога божаства твои престоли на коино  седіишъ плантеђи  изокола  жег  [602б] съ  своіѡмъ  зракомъ  паалеђи  и  тебе  ли  може  поднети  плашлива  дѣвока а владыка пакъ рече є ако е кою пакостъ оучинила ватра оу синаю кпины то и  маріи  ђе  надити  мо  дохѡдъ  к  ніѡзи  да  каде  оны  оганъ  що  е  сѣнкомъ  с  неба  спріиликоваѡ  долазакъ  божїемъ  огню  не  съжеже    пстыни  трна  него  іѡще  запои  га  да  болѥ раасте пакъ що за то да по правицы рекнешъ таа мня сяна ватрена се виды алъ на  землю оу кишно наалицы сиходы тадааръ вѣђъ архаггел неста ѡтговаараня него съже се  оу  себе  и  зе  раадити  ѡ  своме  посл  на  що  е  послатъ  оно  доконаавати  оугѥ  оу  соб  г  дѣвокы марїи те ѥ поздрави то  іѡ рече рад се ѡбрадованна марїе господъ с тобою  тебе ѕлокобніикъ с несређомъ неђе ссрести ни пачариза може ти що оучинити где е понаапре  ѕлотворъ  ратъ  заподеѡ  и  започело  е  смртно  изашло  стдааръ  ѡпетъ  міиръ  и  животъ  произлазитъ ы господинъ богъ єто быти заподѣва крозъ жен ѕло изаагѥ съ женомъ  пакъ на болѥ се свем ѡбрађаа рад се възрадованнаа и за[603а]то ѡтъ сендобы не сраами  се  нитъ  се  що  стрча  що  си  и  ты  женскога  траага  те  се  производна  людскоме  ѡсгѥню  смртн  пакъ  єво  по  милости  сдіина  мати  стаѥшъ  радоуи  се  обрадованна  божїа  невѣсто  частна  изродіиліѡ  запщенномъ  вилаает  радоу  се  тіи  си  оу  твоме  црев  потопила и даавила свѣтск смртъ радоу се дшевна божїа цркво радоуи се ѡбщо  небесно  населіиванѥ  и  раю  земляны  рад  се  неразлчимога ѥстаства мѣсто  пространное  тако  єто  то  се  збы  и  догѥ  великы  за  болестніике  докторъ  и  боравлѥникомъ  оу  црноме  мраак  зася  имъ  ярко  снце  и  смтніимъ  оукааза  се  без  промене  хбавъ  пріистанакъ  ѕлопатливымъ  робовомъ  ѡслободникъ  зашлицамъ    незнаанъ  произнаходацъ  пленныкомъ  повратацъ  догѥ  разсеаннымъ  по  свѣт  людма  събіираачъ  и  разстіимъ  с  немира  милокрвна  стега  обеђиванымъ  закриліивацъ  на  бою  браніикъ  прогонѥнымъ  приватилацъ ѡзеблицамъ згрѣвачъ птникомъ провадаџїа топлѥніикомъ здржацъ онъ  е  нашъ примиріивацъ з  богомъ що  смо  га  свагдашнѥга  помођніика    свѣм  достали на  сладко  благодатна  саамо[603б]га  христа  том  слава  съ  отцемъ  и  светымъ  дхомъ и ныня и присно и въ вѣкы вѣкомъ аминъ 280 Слово Јована Дамаскина (603б–625а) Слово третїе на благовѣщенїе пресветые богородице преподобнаго отца нашего  іѡанна из дамаска града     Саданѥмъ частноме и господьскомъ събрааню свѣтломъ и пречдноме споминааню  страане племена свакога рода и ѥзыка свакаа доброродна фела многосъбраано и милокрвно к  праздник множаство побожны людї съборно  скпщины радюђи се з дшами дховно  да свѣткемо овы благы и прехвалѥны данъ ѡ бог с краснымъ пѣсмами свою тафр да  проводіимо на  стрне веселеђи  се ѡ давыда цара красно кђери приспелом  іѡ царском  год  съ  затицаанѥмъ  стрчаавамо  се  к  ново  ово  црковно  на  гощенѥ  софри  те  весело  провеселіимо се  милости братскы каа  царскоме двор на части оу нашо слободи кодъ  наше царице божїе матере она насъ своимъ покровомъ покрыва ѡтъ сваке наапасти  и ѕліи несвидовнїица и пазы лепо доиста данасъке и размливе све небесне силе с неба  се  ѡдзгоръ  скланяю  прегіиблюђи  се  [604а] доле  те  с  нама  земляніимъ  людма  веселеђи  се  оуѥдно свѣткю данаске се ѥ испнило давыдово прореченѥ що се  ѱалм кааже да се  веселе  небеса  и  раде  се  земля  єто  ѡбадвое  то  радости  испны  ѡбрадованна  марїа  данасъ  свѣцопочитоваты  и  многочовѣчны  свѣтлы  съборъ  лепо  се  цифрасто  преѡдева  с  накитенѥмъ  с  отыме  и  светаа  црква  хбаво  цвѣтаа ѡтъ  данасъ  и ѡтъ  стдена  зимна мраза  на  топло  и многоцвѣтасто  пролетнѥ  време  се ѡбрађа  и ясно  снце  на  висин  истиче хбавїе и повркѥ свое лче намъ доле пща зрачно данасъ богомъ насагѥны ѥдемъ  ѡтвораа  се  те  првосъздаты  з  божіимъ  ркама  адамъ  чловѣколюбия  радъ  благости  господнѥ ѡпетъ  тамо  се  населя  с  тщенымъ  своимъ  породомъ  данаське  се  разтры  прадедово и єѵвино ѡсдно ѡтъ бога протеранѥ преста ѕлоба и падаанѥ и каріимны покоръ  и  чпота  за  рг  наша  и  онаа  голема  пређня  оугасе  данасъ  горнї  аггелсцы  чиновы  з  донима ликю изаради саданѥга четворокранѥга свѣт праздника овога и великога по црква  христїанскога  събыраня  цѣло  савъ  свѣтъ  свѣтлымъ  се  свѣтомъ  про[604б]свѣтлюе  данасъ  безхіилешна  божїа  црква  побожно  своіѡмъ  красотом  се  діичы  и  кано  съ  златніимъ  трепетликами  з  добриніѡмъ  саданѥга  дна  многожелива  цифрасто  се  сносы  данасъ светоименитаа и лепозгледнаа невеста ѥрсалимскы градъ овы доле земляны  з  горніимъ  небеснымъ  ѥрсалимомъ  ѥдно  врло  се  веселы  и  новы  сїѡнъ  по  пророчаскомъ изреченю краасіи се хбаво данасъке що е ѡтъ давыда цара многочедны  градъ виѳлѣемъ каа земляно небо  се  казе и кано младоженя мегю  сватовы накиђен  се  свіигя  данасъ  зракоимениты  градъ  назааретъ  и  частнаа  ваарошъ  гѥтсиманїа  а  и  свакы градъ и страана христїанска савъ човѣчы родъ и племе драговолно и мирно свѣтке  овы благы данакъ данасъ сва господа и цари земляны съ свіимъ людма непорочн  281 наш цариц и божїе маакы овы споменъ по царскы почитю такогѥръ и  све царске  кђеры  и  царице  к  паантеню  ове  божїе  полате  вышнѥга  цара  матери  ѡдъ  сн чаногъ истока чакъ и до запада стич се съходеђи скпа и с остааліимъ дѣвокама младе  невѣсте маке с мааломъ дечицомъ двостркомъ свакаа добрород[605а]на фела човѣчаа  матеръ  дѣвиц  и  доилиц  нашега  живота  господина  богогодливо  хвалеђї  е  оузвишю данъске ис почела светопіисанне пророчаске книге на сред се износе и разгіиблю  те  свакы  по  себы  пророкъ  проказе  честитъ  гаанилкъ  врлы  овога  года  данасъ  патрїархъ  іаковъ оу сн м вигѥно оно лествицы оуздигнто и испралѥно крто стоеђи съ землѥ на  неб  наслонѥно  радюђи  се  приповѣда  данасъ  моѵсе  давнашны  пророкъ  ісраилскы  воЂъ  и  зааконоположнїикъ  за  он  гоређ  кпин  а  неспаалѥн  що  ю  е  мотрїѡ  оу  хоривско  горы напросто яве намъ исказе како е она богородицы нааликовала данасъ мегю пророцы  на глас чдны захарїа проріичђи м с подвикіиванѥмъ тако исказе те велы видеѡ самъ  рече  алъ  оукааза  се  ѥданъ  злаатанъ  свѣтнякъ  съз  горђомъ вощаномъ  свѣђомъ на  нѥм  данасъ  исаїа  великы  проповѣдачъ  и  ѡтъ  пророка  сынъ  проріичђи  м  за  богородиц  віиче зовђи израсти ђе чдна за дивот палица из корена ѥссеѡва а ѥзеклъ дивны пророкъ  пакъ  то  намъ  доказе  єво  рече  видимъ  ѥдна  за[605б]творена  враата  крозъ  кояно  нїе  никадъ  прошаѡ  ни  нтра  ни  наполѥ  ѡсвѣмъ  ѥданъ  господъ  богъ  и  діиль  ѡсташе  замакнта такогѥръ и богогласны пророкъ данїлъ оу оно добы що хође да се събде допослѥ  како  тадаръ  да  м  е  предъ  очима  было  тако  право  ѡно  сказываше  те  рече  ѡтвааліи  се  каменъ  ѡдъ  литице  горе  без  човѣчы  рк  и  испосътира  свѣ  ідоле  поганске  богове  то  приводы  за  христово  без  мжа  ѡдъ  матере  рогѥнѥ  м  ѥрно  таа  гора  богородица  се  наріиче а каменъ без рк ѡттрженъ христосъ е данасъ и давыдъ с краснопоянѥмъ  ѱаломскымъ  велы  то  доиста  ѡ  томе  дѣвоячкомъ  чистомъ  босіилковомъ  стрк  преславнаа ѡ тебы глаголаше се граде божы щоно міи рекнемо нещо чдно за тобомъ ѡвамо  лѣпо говоры се да си ты градъ вышнѥга великога цара данашнѥга дна сстиже с неба  к  отоме  граад  и  великы  чиноначелніикъ  небесніимъ  силама  гаѵріилъ  архистратигъ  прошавшіи  м  небесне  кргове  догѥ  оу  назааретъ  запоя  с  похваліиванѥмъ  ѡвози  дѣвокы  нарече  е  богородицомъ  и    томе  поздравліиваню  то  іѡ  изглаасы  Рад  се  ѡбрадованнаа [606а] господинъ е богъ с тобомъ неголи и мы ако смо и земляны слабы  люди овы оуѥдно ш ніиме аггелскы гласъ да презмемо такв похвал нашо ходатацы  вечне намъ радости сладк пѣсм изговаарамо доносеђи к ніѡзи ово аггелско поздравліиванѥ  рекнемо радоу се врло кђерко цара давыда и мако истинитога небеснога христа  цара  нелажна  дѣвице  марїе  коино  землянымъ  царемъ  напаче  вѣрнымъ  баряке  развїа и влаадостъ имъ надъ непрїатели даае рад се ѡбрадованна іѡакимова и аннина  дащи иже въ молитвѣ непорочно рождьши подобне временемъ сіихъ житїю радоуи се  ѡбрадованнаа иже ѡтъ колена давыдова царскаа же и левитскаа и ѡтъ анны же  282 богомдрїе  паче  надежде  възрастшы  радоу  се ѡбрадоваанна  иже  ѡтъ  дѣвства  въ  саама светаа светыихъ въспитавшїи се и ѡтъ аггела тано пищ прїемлющїи рад се  ѡбрадованнаа  иже  ѡтъ  аггела  радости  благовѣщенїа  радостъ  неизглаголанню  и  въ  истин  неисповѣдим  мірови  исходатаившї  радоу  се  ѡбрадованнаа  багровиднаа  чрвлѥнице  иже  небеснаго  и  землнаго  цара  заа  ны  въплщша  се  оукрасившы  ради  се  ѡбрадованнаа[606б] иже сїанїе ѡтачаскые благости и свѣта ѡнаго невъместимаго нигдѣже  неболезанно  въ  чревѣ  въместивши  понесла  єси  рад  се  ѡбрадованна  мроносимаа  землѥ  и  живоносна  корабице  и  новаа  мроположнице  дховнаа  иже  въсего  міра  мро  подателними  вонями исплнивши рад се ѡбрадованна злаатаа въистинн кадилнице и чистое пресветое  и  нескврное  чистоты  скровище  радоу  се  ѡбрадованнаа  незаходимаго  слнца  вѣчно  живщаго  и  въс  тваръ  благостїю  ѡзарающаго  плтїю  мірови  възсїавшы  рад  се  ѡбрадованна  въсесвѣтлы  облаче  неизмѣнны животвориваго  дха  иже  благосрдаго  дажда  възрастившы  и  въсего  міра  ѡросившїи  ради  се  ѡбрадованнаа  богопечатленнаа  дверы  живота нашего иже ѥдинъ яко васъ въниде и изіиде съ присносщее слово бога и отца  рад  се  ѡбрадованнаа  землнымъ  спасенїе  иже  скрбъ  въ  радостъ  претворы  и  землнаа  небеснымъ съвъкпалшї и вражди раздршивши  средостенїе  рад  се ѡбрадованнаа лозо  чистоты  неѡсезаемаа  и  древо  благосрдїа  до[607а]бролиственно  кринъ  белоѡбразны  истиннаго  дѣвства  Рад  се  ѡбрадованна  неисксобрачна  юнице  иже  тѣлца  млекомъ  оупитавшїа и величїе ѡно небесное въ чревѣ носивши радоуи се ѡбрадованнаа нескврнаа  аггнице  иже  багровласное  ѡбаче  ѡвче  оно  волѥю  за  въсѣхъ  насъ  жренное  пречистыма  ркама сктавши радоу се ѡбрадованна и непорочнаа нечртожнаа отроковице иже зачетїе  странно  и  рожденїе  неоувѣдаемо  землнымъ  неболезанно  показавши  рад  се  ѡбрадованна  иже  въсѣхъ  ради  въсепозлаащенны  ковчеже  светыни  и  жазле  богосаажденны  цвѣтъ  процавтшы  рад  се  ѡбрадованна  свѣщоносны  и  златоносны  свѣтилниче  свѣтовидимаа  трапезо  иже  живоносны  хлѣбъ  на  себѣ  носещїи  рад  се  ѡбрадованнаа  иже  хѥрвімское  и  пречдное  цара  славы  сѣдалище  и  бога  слова  въплщенїа  царскаа  полато  радоу  се  ѡбрадованна  ѡдшевлѥнны  и  пречастны  царствющы  грааде  тобою  бо  ныня  царствющї  градъ  приснокрѣпляемъ  веселитъ  се  рад  се  ѡбрадованна  горо  божіа  тчнаа  горо  оусиреннаа  гора  сїѡняа  гора  [607б]  ѡсенѥнна  гора  несекома  гора  божїа  ѡдшевлѥннаа радоу се ѡбрадованна покрове печалнымъ и застпнице страшнаа иже  истинню  те  богородиц  исповѣдающимъ  рад  се  ѡбрадованнаа  марїе  христїаномъ  въсемъ дивное благовѣтливое прибежище и въсако велико съдѣланно и добротѣ превышнѥе  чдо недомислимо радоуи се чистаа дѣво богоневѣсто Єто ѡво міи грѣшны колико смо се  кадры  были  начити  и  въвѣстити  з  богодахнтѡга  піисма  к  небесно  невѣсти  с  нашимъ  с  невалялымъ  оустма  толико  и  проговорисмо  на  ваше  слшаанѥ  за  почастъ  похваліиваня  пресвето  богородицы  Неголи  и  пакъ  с  овога  имамо  повратакъ  сво  ѡ  283 сказіиваню божїѥга благовѣщенїа да срдо послшамо ѡпетъ и архаггела гаѵріила како  е к непорочно дѣвоци приверюђї е божїѡ ово таны за приватанѥ  себе бога слова з  доказіиванѥмъ  говорааше  и  то  рече  к  ніѡзи  Слша  невѣсто  божїа  преславн  вышнѥга  бога  потанїи  м  с  тобомъ  оуговоръ  те  де  доч  чданъ  лепъ  гласъ  єво  ђешъ  ѡдъ  данасъ такы затрднити оу себы и родикѥшъ сына и именовакѥшъ га [608а] іиссомъ  толико  бди  справна  и  готова  к  нѥгов  оу  тебе  доход  лепо  самъ  с  пощенѥмъ  ти  дошаѡ  каазати та добры гласъ що тї  е ѡстава защегѥня дати  се  садъ пре  вѣка и  свѣта На то  ѡдговоры чистаа дѣвока и рече к аггел мрщало натраагъ ѡбіиЂи де ты момче наѡколо  ѡдъ мене подалеко те изааЂи из мога граада наполѥ и обколи ми надалѥ отчевин мою  ѡдовдъ поскорїе да си измакаѡ ѡтстани се ты твога долазка к моіѡ кђи те ѡтъ мои  вратаа хіитро се ѡдбіи не долази ти т заговаарати ме а мени хдо овде не продаа тіи твои  масаала ни ми маазны гласова каз к отоме пакъ іѡ аггелъ налепо проговоры то рече к  ніѡзи  та  послша  ме  мало  дѣвоко  док  ти  искажемъ  по  ред  на  що  самъ  к  тебы  послаатъ  а  не  бди  тако  скоро  плаха  и  жстра  єво  сво  даавнашны  договоръ  садъ  хокѥ  богъ да доконаа те то зактеде на видело свіимъ изнети да потраажы и помиле изгблѥна  и заблюгѥна издавна човѣка изарадъ тога самъ собомъ хође човѣкомъ се оучинити  да спасе чо[608б]вѣка я защо вѣђъ не приватиш ми рѣчи ни ми поздравлѥнїа пріимашъ  радо и весело ѡбрадованна рече м ѡпетъ дѣвока видим те да  си сасма лѣпъ и хбавъ  момакъ с красна  стаса цифрасто ѡдевенъ гиздава образа  свѣтла алъ те чдне твое  речи ми  говорене ѡтъ тебе що и никадъ нисамъ чла све ми се чины да нещо ты мене не вараашъ  вѣр ми знано да самъ се врло препала и дор се пронераазила оу себы кадъ те смотрихъ  код  себе гледеђи ми на тво зрачны образъ какав си канда те  е  саамъ богъ изобразїѡ и  божїа свѣтлостъ видымъ блиста ис тебе садъ єто когано ѥзыка никадъ ніисамъ чла ни  знала говор м разбирамъ ни тога образа що га никадъ ни на сн ніисамъ видела сад га  на яве предъ собомъ гледамъ и како да се не бы опрепаастила стреплѥђи ми изнтра а єво  и  свога ми  зарчніика я  вѣђъ имамъ  праведна  човѣка  те м  знад  люди  чїа  самъ  подъ прстеномъ жена не пріистои ми се више з дргы момци свога разговора имати ни то и  саама  зактевамъ  чинити  и  стидіим  се  врло  да  би  с  каквомъ  мшкомъ  страаномъ  [609а] що  беседити  а млаад момчадъ  ни  видети  не  зактевамъ  а  камоли  да  сво  кои  разговоръ  сво имала би ш нима  рече  аггелъ та я те добро  знаамъ како  си ты чиста и  пощена дѣвока тако да ти на свѣт нема дѣвоячкогъ паара зато самъ я ѡтъ бога и  послаатъ дођи к тебы на поздаано толико послша ме сестро моя и пріими ѡдъ мене овы  зачдо весеѡ за твое добро изскаазаты гласъ а на твою тебѣ велик свагдаръ хваал быткѥ  ти  то  ѥрно  ис  тебе  роЂены  вышнѥга  бога  сынъ  ђе  се  назвати  а  єто  ты  пречиста  з  држаанѥмъ  на  свои  ти  рк  и  врло желно  носикѥш  га  рече марїа  чемъ брате що ми  говоріишъ и то свѣ разбырамъ те видіимъ те како ніиси ты ѡтъ човѣка рогѥнъ него  284 дхъ  си  алъ  не  знамъ  кои  те  зато  іѡшъ  болма  стрепіимъ  и  боимъ  се  да  ме  тако  не  намаамишъ на кое ѕло  с преваромъ кано  раю єѵва що  е с преваранѥмъ пропала алъ я  доиста ніисамъ оне ђди да ме ласно на кою невалялостъ преволіишъ с ласкаанѥмъ ако бы  кое маазлице преда мномъ изводїѡ іѡще ты никадъ на ѡвакв тврдођд дѣвок ніиси  се на[609б]мерїѡ нитъ сї е кадъ видеѡ рече аггелъ знаам те какве сы натре дѣвоко  алъ я єво тебы лажливы маазліица не доносіимъ него праав ти радостъ изказемъ що є  заа  те  болѥ  недознано  ти  роденѥ  без  дѣвоячкогъ  померена  квара  з  добромъ  ти  каземъ доходакъ к тебы вышнѥга цара недомишлѥнъ та саама ты собомъ и таа на  тебы  порфира  коласто  свилено  одело  що  га  на  себы  носіишъ  проказе  те  ѥр  си  с  царскога  подретла те и саама си пріистона за цара що и саама то свакадъ исказешъ говоређи да  еси таа зато ѡтселе и я те изобличемъ що си коя ли имаашъ быти ако ме послшашъ и  рѣч ми пріимишъ рече дѣва що е хваде т тебы много и зановѣтати кадъ я ти велымъ  ѥръ не вѣремъ томе таквомъ твоме оукааз неосвѣстноме видіимъ те ща радъ си т дошаѡ  съ шегомъ ѡбржити царско и дѣвоячко пощенѥ съ срамотомъ ѡдертити и с пизмомъ  наа  ме  извадити  мога  ми  домађина  господара  рече  аггелъ  архїере  пророкъ  захахарїа  єлисаветинъ мжъ твое рогяке добро за то знаашъ да кадъ ѡнъ не повѣроваа моимъ рѣчма  те изарадъ  [610а] тога ѡнемы бааръ  с  отога  се  оувѣры а деде ѡтіиди тамо до нихъ  те  разбери  и  навикни  поболма  що  имъ  се  є  было  припетило  рече  дѣва  яђимъ  и  анна  съдржство  доброродно  и  побожно  без  кора  мои  с  родители  и  како  я  тїю  израастлица  с  пророцы да се състаемъ те тко бы нхъ надговорїѡ и к отоме и приверїѡ да я марїа ніисамъ  шаренымъ  птемъ  пошла  грѣшити  изоставши  без  отца  без  матере  сиротна  речє  аггелъ  но  велим  ти  да кадъ  се  изврше мое  ове  рѣчи що ти каажемъ  оу  свое  имъ томе  време ондаа кѥш се  сетити и прознати томе недознаномъ заподѣл оукаазъ тадааръ вѣђъ  поче дѣвока распитіивати аггела с коимъ наачиномъ то може ѡдъ нѥ быти и рече м  коино е из давидова дома и те отчевине рода вогѥнъ и  томее зброенъ како такво големо  и  страшно  таны  послжити  мог  како  ли  оу  себы  да  приватимъ  светога  господа  іисса коино на хѥрвімехъ седеђи м ѡтпочіива бди ѥм слава въ вѣкы аминъ  втораа честъ сего слова  Ѡтъ  господа  богаа послаты архаггелъ  гаѵріилъ  догѥ    назаретъ  до  пречисте  дѣвице марїе  благовѣстити  іѡ [610б]  сына божїа зачетїе  рече к ніѡзи  рад  се  ѡбрадованна  господъ  с  тобою  ты  се  хођешъ  наређи  богоноснаа  столица  царско  седенѥ  небеснога цара ѥрно и тако овде си владычица царица и кђи с подретла землянога  цара давыда те на  себы црковны  образъ  с  отога имаашъ а ако не вѣреш ми що ти  каземъ то каде ти се събде тадааръ кѥшъ прознати мои речы доконанѥ и вышнѥга бога  285 неизговорно  к  тебы  сълазенѥ  На  то  ѡдговоріи  м  марїа  те  рече  како  мог  я  быти  вышнѥмъ  бог  престолъ  поизвѣстнїе  ми  то  скаажи  аггеле  божїи  како  ли  то  ѡны  вишшїи ѡтъ снца недотакнтъ свѣтъ да бде ѡтъ земляногъ тѣла ѡсезіиватъ више  каадрости сносне ты младиђ юнааче доказіиванѥ такво мени оу ши недознано оуносіишъ све  ми  се  чины  да  не  оузбдешъ  ты  дошаѡ  к мени  на  кою  превар  пакъ  іѡ  рече  аггелъ ѡ  дѣвоко дѣвоко чдна ти си ты те крощо защо ли мом добромъ исказіиваню не вѣрешъ  божїа  невесто  докле  то  хокѥш  се  са  мномъ  инаатити  и  надговаарати  а  не  прїимаашъ  оуговора с неба послаа[611а]тога к тебы аггела ніисамъ я ѡдъ оны що е преварїѡ єѵв  рече  дѣва  видіимъ  твое  лкавство  гдѣ  ти  се  разлико  променюе  лице  и  чемъ  твое  многосплетаане чдне беседе що нисамъ никадъ и чла зато и не пріимамъ твога ѡбріицаня  ни га  слшамъ ако що ми  говорїѡ  рече  аггелъ та ако и лѣпота мога променвата зрака  лична и гласъ ми що плашїи те алъ то ти каажемъ да ове мое избеседне к тебы рѣчи за  велик  хвад  хокѥ  тебы  изаађи  те  ѡтъ  сендоби  по  моме  говор  небо  и  земля  хође  те  хвалити и лепо дичити навелико здизати рече марїа а по чем мог я то съзнати да би  се на мени те твое рѣчи извршиле кад самъ я дѣвока и за мжа не знаамъ нитъ самъ с  кіимъ  вѣнчаата  нити  ми  е  к  отоме  волѥ  а  ни  коѥ  желѥ  имамъ  я  самъ  рааба  мога  ми  створителя  рече  іѡ  аггелъ  за  вѣрованѥ  єво  и  то  ти  извѣскюемъ  ѡ  єлисаавети  твоіѡ  прїателицы како то она ове добине єто подъ свою іѡ старостъ хокѥ да роды сына те многіи  люди кѥ  се порадовати за то чдо ѡ рогѥню томе а име ономъ дѣтет  іѡ[611б]ванъ хође  се  наређи оузми що ти се ѡдъ мене препорчѥ а не клони се говоређи ти съ мномъ рече дѣва  човѣкъ ли си или аггелъ не мог ти речма повѣровати ни се сетити ѡ чем то шиѥшъ по  образ мотрим  те  кано  аггела  сща  алъ по  стас  човѣка  те  видіимъ  рече  аггелъ  та  бааръ оу цркви оу светаа светыхъ посвѣкѥна дѣвоко ніиси л ме видѣла та знашъ то  добро и очивѣстно да самъ єво я исты много времена тебы храан доносіѡ ѥсти те се ѡдъ моє  ватрене рке оузимала єсти и доста самъ беседїѡ с тобомъ я самъ архаггелъ оны гаѵріилъ  що  сам  ти  ѡдъ  господа  бога  послааты  слжіѡ  рече  дѣва  праведна  и  пощена  размна старца днгѥрина свога ми обрчника имаамъ що ме е заа се оузеѡ те се боимъ и  стид ме е ѡдъ нѥга що ђе ми ређи ако ме затече с тобомъ тЂиномъ беседеђи а на саам  оу заатвор с млаадимъ момкомъ бдавши вѣђъ за мжа прстеноваата дѣвока и що м  знаамъ  и  ѡдговаарати  а  що  си  се  и  обезаѡ  т  толико  ѡко  менє  те  не  шибашъ  и  идешъ  своимъ птемъ докле и ты т съ мномъ ѥдно ніиси налепїѡ ако стигне старацъ дома оу  овы пааръ  рече  аггелъ  та  єво текаръ  садъ и  запо[612а]чеѡ  самъ  с  тобомъ  беседити  а  пн  самъ  небесны  беседа  и  ѡдяко  мї  е  с  тобомъ  ѡ  свем  разговоръ  що  ти  имаамъ  доказіивати я що ме брже терашъ ѡтъ себе кадъ самъ я оудіиль кодъ тебе ако ме и не  видишъ свакадъ очима ѡтсадъ єво право ти то каажемъ ѥръ ис тебе хође се родити царъ  царемъ  що  ђѥ  царовати  надъ  яковлѥвымъ  домомъ  вѣкъ  и  нѥговомъ  царованю  286 нема конца ѡтговоріи м пакъ марїа плахо те м рече смела самъ се оу себы врло и нища  не знамъ що ти више ѡдговаарати що ли ѡтъ  себе чинити  стрепіимъ и боим  се  с  отога  посла  ѥръ  ако  ми  се  то  събде  доиста  що  ми  веліишъ  те  трдна  ѡстанемъ  з  дететомъ  ѡпазиткѥ то изокола коншїе сви кѥ скочити с викомъ и с корбомъ іѡсиф на ме и що ѡдъ  мене  тадаръ  да  бде  хође ме  издати  сд  и мног  срамот  и  белаа  имаамъ  протеглити  чем  се  ніисамъ наадала  рече  аггелъ  чдіим  ти  се  діивна  дѣвоко що  се  іѡшъ толико  смђашъ ѡ мени и боиш се преваре кадъ я ніисамъ земляны него с толике големе висине  горнѥ  сишаѡ самъ те предаа те дошаѡ божїю тан  оукаазати тебы а що крїешъ свое  очи  ѡдъ менє [612б] те ме се стидишъ кадъ се я вѣђма ѡтъ тебе стидымъ и мени паче  валя тебы говити и лебдити предъ тобомъ кано достоно почасти  се тебы даавати како  ѡдъ  вѣрны  людї  тако  и ѡдъ  небесны  аггелаа  ѥрно  ты  мати  божїа  хођешъ  да  бдешъ тадаръ марїа прошалїи се с аггеломъ те м то рече ѡ младъ юначе дивно е то  твое чдно к мени оуказіиванѥ и стоянѥ ти врл ђдъ леп оуказе ама како си ты то смѣѡ  дрзнти  тако  ѡвде  оулезти  к  мени  чдимъ  се  без  гласа    мою  кђиц  ни  кцноѡ  оу  враата ни запіитаѡ слобода лї е оуђи заир си ме текъ тако за нек прост дѣвок а не за  цариц мыслїѡ да самъ рече  іѡ ѡпетъ аггелъ  сва си ѡтсвдаа чистаа и без маане  алъ то ти се діивимъ како ѡтъ толико доби се не вереш ко самъ ни ме право прознати  и мое ми беседе не прїимашъ та єво славны царъ що ти за нѥга каземъ крозъ ов мою  бесед  вѣђъ  оушаѡ  е  оу  тебе  и  седы  оу  твоме  црев  рече  дѣва  каде  дѣвок  несъзнаат  браака цѣлешъ и непробаливано дѣвокы нища  с мжкомъ  страаномъ такво дѣло  іѡ  напредъ износишъ родити дїете  а ты ми бааръ право искаажи те  [613а] ме истинитомъ  оувъвѣсти  ако  за  то  знаашъ  како  и ѡткдаа  хође ми  се  то  слчити  кадъ я  за мжа  не  знамъ рече аггелъ светы кѥ дхъ напасти наа те и сила вышнѥга бога отца хокѥ  те ѡбсенити  томе и дїете кѥ се оу тебы зачети и рогѥно из тебе назвакѥ се сынъ божїи  сынъ вышнї не бо се ни се що ѡтъ чега препада марїамлїе велим ти да си врло честит  добр сређ придостала ѡдъ бога рече дѣва т много искаан тан дошаѡ сї е с неба  мены  предаавати  и  како  да  не  би  се ѡтъ  тога жасила  и  више  паче  не  вѣровала  таквоме  чдном ти оуказіиваню а кад ми зато доказешъ іѡще поболма оуразми ме ѡ томе рече  аггелъ ѡдбааци вѣђъ т бедяст невѣрн ђдъ ѡтъ себе веліимъ ти ѡ дѣвоко с що се  толико инаатишъ съ мномъ престани вѣђъ ѡтъ тога доста е было рѣчы єто вѣђъ мое с се  рѣчы  како  ми  се  свиды  зато  све  доконале  с  тобомъ  твоя  е  вѣђъ  оутроба  єто  несмещенога  нигде    себы га  е  смѣстила  ако ти и не бы оу волю на то было  гдѣ  е т  е  вѣђъ ѥрно    божїимъ  рѣчма нема нїедне недосктице що не бы могло быти  [613б] и то  стати  се що  богъ  хође  рече  дѣва  я  самъ  стабло  ѡдъ  давыдова  корена  зато  се  и  боимъ  да  некако тгѥга лежаня оузрокъ срамотны изненада и нѥга и мене не снаагѥ за коръ люты те  посвѣђенѥ и попове снаађи кѥ грѣшнаа брига кои с ме ѡтъ детинства до ѡво добы чист  287 оу цркви спажали и цѣл старц пощен ѡтъ сендоби на спажаанѥ ми съборно предаали  рече аггелъ господа спаса кѥшъ ты родити ѥднога ѡтъ живоначелне троице те свем  кѥшъ  свѣт  неизговорн  радосъ  добавити  коюно  никадъ  ни  аггелскы  а  камоли  човѣчаскы породъ нїѥ могаѡ то сконааторити съ своимъ истражіиванѥмъ коимъ и твое ђе  се име вѣкъ зато благосіивляти рече марїа те кога ми то спасителя каажешъ момче  очито ми га оукаажи ѥръ доиста и чда мы ѡ томе нестае тако да и аггелск св красот  пламените многоокате небесне поглаваре то твое  сказіиванѥ чдно оу чдо и  сталяа  рече  аггелъ сладка дивота лепа твое с те беседе чистаа тога радъ и велю ти да не ѡтъ желѥ  женске ни ѡдъ мжке к отом волѥ хођешъ [614а] зачети неголи ѡтъ вышнѥга бога и  находеня светога на те дха твое ђе се дїете ѡтъ тебе родити рече дѣва да тко кѥ ѡ  том  оу  моме  знааню  оувѣрити  іѡсифа  како  я  ніисамъ  затрднила  с  мшкымъ  състаткомъ него ѡтъ светога дха ми се е то згодило ѥръно с постанка свѣта никад се  то нїе здесило нитъ се е кадъ чло да ѥ икадъ дѣвока без мшке пріитрсе здетна где  ѡстала с погледомъ ни з договоромъ без пріисева се то не сврше рече аггелъ за то се нища  не стара нитъ се що брины божїа е ѡ томе оуправа и провіигянѥ а не твоя него то знаа  да ѡтъ сендоби подъ твое милокрвство хокѥ прибѣгнти свакы човѣчіи родъ и свакы з  блата меснатъ ѥзыкъ наголемо хокѥ те діичити и блаженн те наріицати ѡдъ рода до рода  свако  подретло  людско  споминатъ  кѥ  свето  име  твое  молеђи  се  тебы  ѥрно  из  тебе  виши  ѡтъ снца кѥ свима свѣтъ просіинти рече дѣва я самъ саама земля и ѡтъ земляна  рода се родила пакъ какво наазорно прибеганѥ людско к мены да бдемъ како ли христа  свѣтъ вилааетскы да понесемъ на свои ми маловрсны и слабы рк [614б] те како да ѡно  незааходно снце с месецомъ носити се може рече аггелъ презми си себы т врло свѣтл  зрак  преславнаа  презми  небомъ  кѥшъ  быти  и  сѣнка  богосмѣстна  божїа  ѡдшевлѥнна  црква  ѡтъ  седамъ  небесны  крговаа  шираа  и  вишшаа  рече  дѣва  стрепіимъ я преславнога и страннаго тога и чдна ѡ рогѥню твога изреченя а и ѡдъ іосифа  стидим се и боимъ не знаамъ що кѥ ме ис тога снаађи воліимъ бааръ ѡдовдъ изаађи те  тамо ѡтити оу захарин ккю боравити ми кодъ мое сроднице єлисаавете докле видимъ що  кѥ се ѡдъ мене збыти и на що се извршити твоя беседа рече іѡ аггелъ ѡбщаа избава  ѡтъ  свіи  ѕлиня  и ѡчисщенїе  свіимъ  вѣрніимъ  наародомъ  ты ѡстаешъ  и  быти  кѥшъ  тога  радъ и  опетъ  говорим ти за хвал  ове  сличне  рѣчы гласовито  ради  се ѡбрадованна  господъ  с  тобою  благословенна  си  ты  надъ  свіимъ женама  и  благословенъ  е  плодъ твога чрева рече марїа я самъ рода царскога и  царскы полатаа мога ми граада  витѳлѣема  с  матернимъ  млекомъ  самъ ѡдоена  пакъ  оу  божїіѡ  цркви  оу  светаа  светыхъ  чистаа  без  поко[615а]ра ѡдраасла мегю  свещеницы  боравлѥђи  много  доби  оу  своме  пощеню  чисто  се  држеђи  и  сад  самъ  дѣвокомъ  пакъ  како  да  я  мати  детиня  прочвена  ѡстанемъ  и  таа  бдемъ  рече  аггелъ  савъ  е  ѡвы  свѣтъ  прогледаѡ  вышнїи  288 богъ ѡдзгоръ алъ нигде нїе такв дѣвок пріиличн наш за свою маак кроме тебе те  добра м воля єто бы да из тебе прогѥ посвѣкѥне и изарадъ смиловааня м се над людма  погблѥны собомъ и саамъ човѣкъ зактеде быти и ты ѡтъ сендобы блаженнаа бди  мегю  людма  и  хвалѥна  свакадъ  на  то  дѣвока193  се  вѣђъ  преволы  те  похвалы  господа  бога то рече попевати кю и хвалити име бога мога с пѣсмами кадъ е и наа ме сниж и  наманю свою слжкиню м поглѣднѡ ѡдзгоръ и то вѣђъ и саама знаамъ ѥръ ѡтселе хође ме  діичити и хвалити свакы рѡдъ подъ богомъ що е и що ис тога имаа више рече марїа то  напосле к аггел нека да ми се тако збде по твоме сказіиваню ми и пакъ рече к ніѡизи  аггелъ радостна ѡ томе бди дѣвоко небесне красоте веселе и дивно населянѥ [615б] и  свѣцѣло  вилааетско  покланянїе  ѡ  тебе  постаѥ  врло  кѥ  твоя  молитва  приватна  предъ  богомъ за люде быти небесне радости ходатаце мчно вѣђъ бы богородици що аггелъ  не ѡтстпа ѡдъ нѥ него много е з беседомъ задрьжаава ѡтъ посла и пакъ боѥђи се да е  ко  не  вреба  или  затече  с млаадимъ  момкомъ  насаамо  дго  се  бавеђи  та  и  преко  рече  м  ѡпетъ та доста вѣђъ доста си ми наговорїѡ ѡтпочины вѣђъ з беседе чѡ си ѥръ самъ се к  отоме предаала те сам ти рекла се раба господня бди мне по глагол твоем я вѣђъ що  више ѡдъ мене ищешъ що ли чекашъ т док те мо старацъ затече те и обадвое изржены  бдемо  ты  кѥшъ  знамъ  измађи  и  ѡтіити  алъ  мени  кѥ  горко  пасти  с  цангрызанѥмъ  нѥговымъ и спочитанѥмъ то дѣвока изговоры к архаггел гаѵріил и ѡнъ такы е  ѡставы неста іѡи га изпредъ очїю бы несвигѥнъ молитвами пресветые дѣвы маріи и  светаго архистратига невестоводца матере твоее христе боже помил насъ аминъ   третїа честъ сего слова   Послшаамо  мало  христїани  за  ѡвы  праздникъ  благовѣщенїа  пресвете  богородицце  кадъ  ѡна  вѣђъ  послша  и  при[616а]ваты  з  драга  іѡ  срдца  ѡдъ  небеснога чиноначелника говоѡръ ѡ христов зачнђ ѡде невигѥно ѡдъ нѥ аггелъ  и  после  тога  како  ѡна  ходы  с  іѡсифомъ  почте  кадъ  виде  е  а  трб  іѡ  раасте  ѥрно  старацъ съ своимъ днгѥрлкомъ се жіивляше те и понадалеко хогяше за посломъ по много  даана бавеђи се тамо да каде стиже с пта м оу назааретъ праведны іѡсифъ доЂе своме  дом изаагѥ дѣвока марїа ис кђе предъ нѥга ссретн га и лепо дочека згледн е ѡнъ  ѡ виде да е здѣтна врло м тжно бы и ѡдертіи се що не може быти ѡде нтра нища  іѡ наполю не рече док се не сместы оу дом после седе оунтра и дозваа е насаамо предаа се  оузе е на миндростъ те е налепо тихо поче распитіивати що то бы ѡдъ нѥ илъ е кдъ на  стран скіитала се илї е ко ѡнде к ніѡзи шняѡ се долазеђи те е то добіила оу себы то іѡ  наапре рече с коромъ ѡ ты нова млаадо що се ніисамъ ѡ тебе никадъ наадаѡ те срамоте  193 Написано дѣвоска. 289 дочекати и пріимити ніисам ли я тебе из божїе цркве неѡпоганѥн ни натрнѥн чіимъ к  себы  приватїѡ  и  кадъ  самъ  на  птъ  пошаѡ  раадити  ми  ѡ  леб  чіи[616б]мъ  ђемо  се  храаниты те я чистомъ дѣвокомъ без оузрока те194 пощен ѡставихъ кодъ свое кђе   дом  пакъ що то  садъ  видымъ  оу  тебы матеръ непоздаан  а  не  дѣвок  брже ми  каз и изговоры то твое шааранѥ и длакавы посаѡ како и що е ѡтъ тебе то было и свило се  ѡвако м дѣвока на то ѡтговоры те м рече мо добры господар како си ме нескрнав  оу своме дом ѡставїѡ такв си ме пакъ без маане и затекаѡ а не то що за ме мислишъ  више ты не мымъ що извѣстити та я из мога ми іѡще дѣтинства ѡмрзла самъ на то  телесно каалянѥ погано нити и следа тога пожелива имаамъ оу своме срдц рече іосифъ хе  хе видимъ я твою мнитв маро алъ то валя на сдъ да изаагѥ по срамоти сдити се срово  е ідеско сденѥ и горко изтезіиванѥ на очизглѣдно сведочанство без поговора него скоро право  ми се искаажи беза ѕла що се е то ѡтъ тебе стало рече м дѣвока ѡ пощены старче іосифе  що  да ти  рекнемъ  за  то  ако  се  боишъ  овде  кога  сда и  ѕле парнице  сдъ и  пресЂіиванѥ  горко  и  нетешно  тамо  кѥ  быти  онога  свѣта  [617а] ѡтъ  когано  и  безгрѣшнї  аггели  стрепеђи  имъ жасаю  се  те  онога  се  сда  ты  боа  за ѡвы  людскы  земляны  сдъ  хичъ  и  не  маари а напосле я зато башъ слабо хаѥмъ была ли  с тобомъ оуѥдно данасъ ли ѡтъ  тебе ѡтишла и растала се ако тї е що съ мномъ мчно боравити а ти ми оучины по аадет  вашемъ оу заакон моѵсеѡв тако се піише ако би се гдѣ нашла чїа дѣвока с приндомъ  покварена дати іѡ се драмъ сребра пакъ ѥ пстити ѡтъ себе нека иде кдъ е две очи воде  я що ми ты на  ово піисмо мени дааешъ ѡдговоръ а заа ме не пише ли  се ѡвако  исаин  пророчаств  ѥрно  оу  порк  дати  кѥ  се  запечатлѥна  книга  таквомъ  човѣк  кои  знаа  писмо а то кѥ ређи нїе заа ме я е не мог чатити ни прогледати е више имаѡ самъ вѣђъ свою  книг и доста сам се начатїѡ е како ми се ѡ томе мни да не збде право ѡ теби изречено то  пророчаство издаавна подмкломъ за прв ти жен и последню издаат дѣвок да се Ђаво  не сеђаа на що излазы то те не чины кое пакости оу божїѡ таны рече іѡсифъ залд  шеврааншъ мааро залд деде право оукаажи ми твога милостныка [617б] кои е то та  са мъномъ пронашаѡ се ѡртаакъ оу моіѡзи кђи те ми напредъ донесы тога ѕлочестніика  що є т срамот оучинїѡ и покоръ моме род навеѡ да м такы на паню глав195 с моіѡмъ  днгѥрскомъ  брадвомъ  ѡтфіиримъ  защо  онъ  Ђидїа  мою  старостъ  ѡбезчасты  те  ми  образъ  ѡцрни  да  самъ  за  рг  и  чпотъ  мегю  сви  дванаистъ  колена  іисраилѥвы  рече  дѣвица Не смђа се прав си ты и без хіиле доиста то хође тебы прокаазати саамъ богъ  ѡ моме ѡвоомъ слчаю  сн како ли годъ що ми веліишъ тога мога договорца а я не мог  знати гдѣ ѡнъ боравы нити се мог горе пенати  небесне висине траажити га гдѣ е ако м  194 Реч је написана накнадно изнад реда. 195 Реч је написана накнадно изнад реда. 290 и знамъ име рече іѡсифъ То ти велимъ из мое кђе да имаашъ изаађи скоро се топи ѡдъ  мене да те нїе т иди си к своме милостник с ким си се жарила и паалила хеле то зна да те  я ѡтселе неђ држати ни храанити нити кѥшъ ты више леба ѥсти за моимъ асталомъ ѡтъ  софре ми ѥр си ми сасма ѡбржила мое седе власы рече дѣва почека ме ма іѡсо почека и  немо ме сасма тако потааемъ ѡдбїати ни протеріивати скоро из свога дома наполѥ ніисам се  [618а] я  начила  прескиђіивати  ѡвамъ  ѡнамъ  кдъ  ли  чемерница  тако  ѡмма  знаамъ  засадъ ити где ли се подѣти на кою страан коме ли знаамъ оу кђ на станъ дођи док се  не промислымъ и провидымъ наапре ѡ себы гдѣ би се стаанла и съврла кодъ кога а сад  самъ єво ни жіива ни мртва ни знаамъ ѡдъ бриге що ѡтъ себе чинити молим те да ми  мало мира док се бааръ просвѣстимъ що да чинымъ кдъ ли да идемъ рече іосифъ но я те  садъ налепо піитамъ толико искаажи ми се тко те е преварїѡ и оуговорааваѡ се е с тобомъ  да  за  нѥга  погѥшъ  како  лї  е  то  было  ѡткда  е  тко  е  та  чеговиђ  лї  е  є  ли  кои  господичиђъ ил м ко бїѡ гдѣ седы ис кога е града ваароши лы хођ я и тамо к нѥм  ѡтіити да се бааръ наѱемъ ш ніиме и изржіим га кано нищо човѣка рече дѣва єво  ти  се  заклинѥмъ  човѣче  божїи  тако ми мога  господина бога  и живота ми мога  како самъ я чистаа дѣвока нити за мжк стран знаамъ него та що е предаа ме быѡ  изашаѡ и говорїѡ е са мномъ кано дргъ и братъ ми пощено из далѥгъ стоеђи враата нїе  ѡтвораѡ ни на оулазк ни излазк виде се кодъ мене пааке га исто неста [618б] доиста  тако ми се мни да е аггелъ быѡ оу човѣчаскоме образ свигѥнъ ѥръ доръ каа мня лице  м блистааше и говеђи ми дивно поиздалека говораше к мени рече  іѡсифъ Како е годъ то  было да е было хеле таа кривица кано краЂа подмкла наа те и наа ме кѥ се дотерати защо  пре  вѣнчаня  згодило  се  е  то  код  мене  и    моіѡзи  кђи  те  кѥ  насъ  изненаада  овде  поватати подзорцы и срамотно на сдъ ѡдвђи а ако би се ѡнде икако испіирали правдаюђи  знашъ  да  кѥ  насъ  и  обадвое  изобличити ѡблична  кленова  вода  за  неволю  пїюђи  е  намъ  рече дѣва та бааръ єси лы чѡ то човѣче како ѥ єлисаавета захаріина жена моя рогяка  єто мало пре овога времена ѡдъ аггелова сказіиваня и здешеня без позданя іѡ оу свою  старостъ  зачела  и  родила  е  пророка  и  предтеч  именомъ  іѡанна  а  да  не  бы  онъ  пророкъ  бїѡ196 како бы се ѡнъ  материн м іѡще трбх бдавши разиграѡ се те се поклони оу  мени скріитом господин рече іосифъ чдим се я и діивымъ що бы то ѡтъ тебе али се  из тога извђи не можемо како много ѡговаараны и срамотомъ ѡбношены ѡтъ сыноваа  ісраилѥвы неђемо быти и саамъ [619а] адона господъ зато хође ме оуничижити ѥръ ѡтъ  светога  жіитка  те  к  себы  на  спажаанѥ  презехъ  пакъ  єто  не  быхъ  каадаръ  оу  дѣвоячств  те  съчвати  рече  дѣва  видимъ то  да ме  врло  грижливъ  данъ постиже  и  рга ме сколы мо обрчникъ истежђи ме некрив съ мномъ се при те порогѥнѥ мога дете 196 Реч је накнадно уметнута изнад реда. 291 та ми нагріиза ме ѱюђи и ржеђи а та що ми рече рад се такы се съкры и нигдѣ га на  медаан нема нитъ м траага имаа кдъ е ѡтишаѡ тѣсно мї е ѡтсвдаа ни знаамъ  що чинити ни како се ѡдговаарати рече іѡсифъ знаамъ ѡтпре т твою оутроб да е здраво  и право чиста была а садъ како е непраздн смотрихъ та и препадохъ се ѡтъ страве а но  де садъ каажи ми гдѣ да те съкрїемъ или после кадъ родїишъ с коимъ гласомъ ђ те пакъ на  видело  ѡбявити  како  ли  ђ  те  затаити  ѡдъ  юдескога  зборища  и  сда  да  те  тамо  и  са  мномъ  на  пропитіиванѥ  не  ѡдвед  єда  можемо  що  книжити  ѡсдницы  вигѥно  предъ  сдомъ и ѡдметати се да ніисмо  грѣх неголи велим ти ѡтстпи ѡдъ мога ми дома брже  ѡтстпи те иди кдъ те очи воде да ми не црнишъ т образа рече дѣва єто вѣђъ дрма  си прїѡ[619б]нѡ и наваалїѡ да ме протераашъ из свое ти кђе али кдъ знаамъ ядница  оу саданї пааръ овако трдна каа пщеница некаа ѕла жена ити коме ли се присвоити ако да  се  враатимъ  натрагъ    црквище  слжити  пакъ  що  ђѥ  ми  ређи  свещеницы  знаамъ  приватити ме неђе ко ђе нма ѡсвѣдочити мое свето затрдненѥ ако ли да ѡдемъ к моіѡ  родбины те с коимъ и образомъ сміимъ погледати на нихъ рече іосифъ та но ако би я и  ѡдмчаѡ та тво незгодны грѣхъ то бы и каменѥ проказіивало а светаа светыхъ гдено  си была и сасма врло віикати ђе защо те я ѡдондъ извадихъ к себы чист а оу чистођи  не здржахъ те рече марїа видим те да си врло наазбанъ наа ме алъ що да чинымъ  веђе валя ми се и саамо на видело предъ све люде ѡткрити ходеђи ми трбшато за коръ  познанцемъ ити ђ оу мою очевин виѳлѣемъ ако ме нико ѡтъ срамоте онде не привати к  себы на  пріистоище  а ѡно ѡтыђ  оу  оне  камените  литице  те  се  завђи  оу ѥдн  кою  годъ  дплю  пещерин  пак  ђ  тамо  преборавити  за  некы  данъ  чекаюђи  ми  мога  порогѥня  и  видети ђ [620а] тко ђе таа быти що се ѡдъ мене роды оуздам се оу господина бога  да ме неђе тако подъ нищо ѡставити хокѥ з добромъ наглѣдати и мене хдн рааб свою рече  іѡсифъ видимъ да сасма си ѡбегенисала тога твога милостніика те га врло тааишъ ѡдъ  мене и трааг м крїешъ та неђ ти нища чинити нде на добр волю текъ толико искаажи  ми га тко е да га знаамъ що га тааишъ кадъ кѥ се и после срамотно пронаађи тко е бїѡ  та  тгнъ  мимоходацъ  човѣкъ  те  без  глааса  оугѥ  оу  мою  сиромашк  кђиц  каа  давнашнїи ѕлокобникъ и хода собаарати ми домовин кадъ я ніисамъ дома ха бааръ да  сам се тадаръ здесїѡ оу моме граад назаарет оу коме бџаак повребаѡ би я нѥга и ватїѡ  рече м дѣва що ме толико кощнишъ човѣче кадъ я не оуміимъ ти ни знамъ за  кога више казати кроме що сам ти рекла рекла самъ єто то ти и садъ каземъ що ми се е  придесило  оузехъ  водено  црпало изаЂохъ  из  кђе  оу  хавлїю  да  зацрпемъ  из бнара ми  воде  оу  томе  чхъ  за  собомъ  гласъ  где ми неко  рече  рад  се ѡбрадованнаа  господъ  с  тобою ѡбзирахъ се тамъ овамъ [620б] и не видехъ никога каа преплашена ѡпетъ скоро  трчахъ оу кђ те се заключахъ и седохъ прести рече іѡсифъ а ѡтъ говорна гласа може  ли  се  оу  трбх  зачеты  дїете  та  ѡтъ  почела  свѣта  никадъ  нїе  то  чвено  да  е  кадъ  292 дѣвока з гласа достала оу себе дїете без пробе мжке іѡ кадъ годъ смесе ни ѡдъ нашїи  првашнїи отааца нїе се намъ то чдо проказіивало да се е и пре нхъ то  кое давнашнѥ добы  было згодило нитъ нї ѡны то  с ѡтъ пре чли рече дѣва а єда не пише ли се ѡво   пророчаств отроче се роды а мати м нїе свѣџбала мшке стране заръ и пророци лы лаж  грѣшишъ  ты  ѡ  томе  іѡсифе  що  ме  за  ѡво  каарашъ  и  ломіишъ  заисто  згрѣшешъ  рече  іѡсифъ  та  вѣђъ  видим  те  да  си  и  ты  єѵжинымъ  траагомъ  пошла  маро  твое  прве  матере алъ како е ѡна ондаа из рая прогнаана зато была що е вражы шапаатъ оу свое  оуши пріимала тако башъ и ты из мога кѥшъ дома протераана быти що нисы гласове кроз  оуши ти маамне пропщала рече марїа яѡхъ леле мени сад ме ѕла сређа скобы и бела ме  снаагѥ  те  нападе  ме  ѡпакъ  даџїа  каа  люты  дшманъ  а  мо  [621а] ближни  дргъ  изобличіивати ме и ѕломъ ѡбносити досадъ каа свакаа царица почитоваата самъ ѡтъ  свакога была а сад самъ каа некаа врло ѕлочеста хороспїа прогонѥна а вѣђъ що имамъ више  говорити  що  ли  ѡдговарати  алъ  ѡпетъ  скоро  чекамъ  из  мое  оутробе  ѡтъ  пороЂена  ми  сына христа бога голем радостъ достати и вѣчн слав кояно кѥ и свіимъ вѣрнымъ  наародомъ по меры дѣл и вѣры пригодити се аминъ   Четврто хисе ѡтъ слова сего  По благовѣщенїю богородици архаггелскоме каде догѥ със пта свога м посла дома  старацъ іѡсифъ нааЂе свою обрчниц т марїю дѣвок трдн распіита е ѡтда ща іѡ то  се197 згоды кааза м она како е чиста дѣвокомъ и ѡдъ аггелскога  іѡ сказіиваня  да  кѥ  родити  она  цара  и  пророка  мессїю  затрднила  е  на  то  рече  іѡ  іѡсифъ  то  твое  дѣвоячко  роденѥ за велико ђе чдо быти не  само мени него и аггеломъ и  свіимъ людма  нико  тіимъ  твоимъ  рѣчма  некѥ  вѣровати  тко  е  то ѡдъ  вѣрныхъ  икадъ  видѣѡ ил  м  кадгодъ  то  чѡ  давно  да  дѣвока    своме  непокварн  с  мшкомъ  феломъ  чистомъ  девоячств дїете бы само ѡтъ себѣ родила ѡпетъ к іѡсиф [621б] рече марїа то знамъ  да  с  за  големо  чденѥ  ѡве  беседе  и  паметъ  твою  несвѣсте  мога  овога  роденя  преславна  и  діивна тана нитъ  самъ я що  томе крива да ме ѡтъ тебе толика наапастъ нападаа  костоломлѥђи ме и гріизђи  іѡще из мое ми младости обикла самъ я господ бог моме  слжити чисто а не погано коино ме е  створїѡ коино ме е  створїѡ Рече  іѡ пакъ іѡсифъ а  ніисам  ли  я  тебы  то  толико  рекаѡ  оукаажи  ми  подриваача  моме  дом  пакъ  да  те  ѡслободіимъ  ѡтъ  све  ти  кривице  защо  знамъ  ты  си  млада  женска  глаава  а  т  саама  боравлѥђи за млады гиздавымъ момци поводна зато нема до тебе велике кривице алъ оны  хедепсзъ кои свдъ свою може нађи защо се оу тгѥ меша и то сам ти каазаѡ ко е вѣђъ  да  е та кадъ  си  га  зактела и  омиловала  защо  не идешъ к нѥм боравити ш ніиме що  197 Реч је накнадно уметнута изнад реда. 293 веђъ стоишъ т ща ли ѡклевашъ чем ли се наадашъ видишъ да кѥшъ кои данъ родити  а мжа свога т не имашъ нїе ли то велика срамота и мо покоръ веліимъ ти скоро иди к  своме  ти  съдрг  на  стаанъ  [622а]  рече  марїа  не  знамъ  га  гдѣ  тражити  ни  кда  се  скіитати кадъ не знамъ местимице гдѣ стои а доиста я би и без твога ме шиляня ѡтишла  к нѥм да м се бааръ іѡшъ некы птъ нагледамъ нѥгова неисписна краасна и лепозрачна  лица хбавинѥ те се ш ніиме надпирати за то крощо ѡнъ мени рече рад се кад ме е садъ  снашла  голема  тга  дертлива  пакъ  рече  іѡсифъ  Но  како  се  я  не  бы  язвїѡ  и  ѡдъ  ѥда  пцаѡ те и свое лице ми с песницомъ лпаѡ тежаюђи наа те каде знаамъ то да самъ те из  цркве мога господина бога чистомъ дѣвокомъ ѡтъ свещенїика на препорк к себы  прїимїѡ и не съчвахъ те оу томе како ли ядніикъ с коимъ образомъ ѡтъ  сендоби мое  дарове да принесемъ оу цркв предъ господа бога мога и испнимъ повеліиваня по  моме завичаю законном рече дѣва вѣр човѣче божїимъ пророкомъ що с проріицали и  не задаа се оу толик бриг дертлив прочати исаїю и онде кѥшъ просто наађи оуписано єво  дѣвока кѥ затрднити оу црев те кѥ родити сына и име ђе м се наређи ємманоилъ щоно  се прозивлѥ с нами богъ рече іѡсифъ [622б] хе хе жазалъ ловлѥнїа ѡдъ мога колена  ѥссеѡвъ щапъ процвѣтаѡ наведе мене извадити те198 из молитвенога дома на спажаанѥ  те те напоконь  саам ѡставихъ оу моме дом правн  оу  свакоме добр довлетн ничіимъ  неѡскдн я защо тіи мааро попзе се и не спажаа  с пощенѥмъ мога дома док самъ я на  пт  єда  ти  ѡмрзе  мое  на  пт  бавенѥ  и  мо  днгѥрскы  занаатъ  те  си  за  боліимъ  пошла  и  предаала  се  рече  марїа  жіив  мї  е  господъ  богъ  како  я  те  телесне  сласти  не  знамъ  нити  икадъ  самъ  то  зактевала  т  проб  видети  с  мшкомъ  стркомъ  да  би  се  ѡпоганила  с  тіим  самъ  хвала  бог  оудіиль и  садъ и после  чиста  више ти не  знамъ що  казати да  се  е що згодило  оу твоме дом хіилешъно ѡтъ како  си ѡтишаѡ нитъ  самъ  с  коіѡмъ мжкомъ страаномъ с ябане пробеседила кроме то що ти и каажемъ држеђи ми   рк црвен свіил и препредаюђи ѥ чхъ где ми неко рече рад се ѡбрадованна господъ е с  тобомъ  На  то  ѡпетъ  іѡ  тихо  рече  іѡсифъ  вѣђъ  що  бы  бы  то  се  выше  не  разбы  него  засадъ не мог ти що чинити то ты веліимъ бди  іѡшъ неко вре[623а]ме  оу моме дом и  стрпи се мало защо садъ и дргы бела дошаѡ намъ е на глав єво стигла е такаа заповѣстъ  ѡдъ римскога цесара аѵгста те св въселѥнн маало и велико мжко и женско све преписю  на съзнаанѥ колико дшаа имаа подъ своіѡмъ државомъ валя и мени тамо где се піише с  тобомъ  заѥдно  се  оупіисати  алъ не  знамъ що да  чинымъ  како тебе  написати  своіѡмъ  женомъ стид ме е писати те ѥръ люди знад да ми ніиси жена а трдна си дѣвокомъ како  те мог піисати  а  и царскога  си колена  лозе  давыдове мчно мї  е  зато  рече  дѣва  како ми заповедашъ тога ђ се држати и твое речи хођ съчвати ѡтселе оу моме срдц те  198 Реч је накнадно написана изнад реда. 294 кю іѡшъ мало постаяти  твоме дом докле и то преписіиванѥ прогѥ и издаамо цар що на  насъ  даанка  падне  а  шатъ  дотле  и  ово  дїѥте  родіи  се  ѡдъ  мене  рече  іѡсифъ  страданъ та не знамъ нещо самъ чдно снїѡ ове нођи не знамъ да лї е то аггелъ бїѡ що  ми се е на сн оуказаѡ те ми рече  іѡсифе сыне давыдовъ не оустрча се с отога ѡдъ  марїе що е ѡна трдна држати ѥ кодъ себе за свою ти жен то дїете [623б] що е оу ніѡзы  ѡтъ светога е дха зачето родиткѥ сына и наденткѥ м се име іиссъ рече дѣва та  мо господар валяа да е и то аггелъ бїѡ що  е мени рекаѡ рад се него вѣђъ ѡтселе  приправи ми гдѣгодъ какв вртопин гдѣ бы родила ово дїете и ѡдъ нашега рода ми поищи  бабыц  ѥвреянк  коя  би  и  ов  потан  с  тааѥмъ  спазила  не  проглашюђи  и  по  завичаю  мени би вѣрно послжила рече іѡсифъ шаатъ та що ми се е на сн явїѡ оукааже ми за  то место и кою пещерин где оу брд а ты марїе дотле приготови себы пелене и повїачъ що кѥ  ти валяти а вѣђъ та що кѥ се из тебе родити тко быѡ да бїѡ царъ ли пророкъ ли бде  на глаас за то садъ нища не знаамо толико знамъ да кѥ се назаре прозвати собомъ алъ  то  ми  се  свиды  ѥр  ђе  се  царъ  наређи  по ѡвоме  пророчаскоме  піисм  рад  се  врло  кђерко  сїонска  єво  тво  царъ  иде  праведанъ  да  те ѡслободы и  спасе  оуказатђе ми ѡ  свем  сноприходацъ що ђе се нама ис тога прилчити и кра се сврьши Неголи я іирода се боимъ да  м  то  кои  нашъ  [624а] ѕлотворъ  не  докааже  и  почне ѡнъ тражити  то ѡтъ  тебе  рогѥно  дїете  ѥрно  неко  големо  знаменѥ  хође  се  с  неба  оукаазати  како  пророцы  за  то  доби  піиш  засяти  кѥ  веле  ѕвѣзда ѡтъ якова  и  човѣк  ђе ѡтъ  ісраиля  оустати  те  кѥ  погбити  моаавске кнезове и попленити све сынове  ситове знаамъ да сам ти ючеръ оу недоменїю  много згрѣшїѡ наѥдаюђи те за то и врло самъ бїѡ забрижїѡ твою лѣп добриню прав ама  садъ ѡткако  самъ  ѡдзгоръ  с  неба  се  оувѣрїѡ  с  извѣтомъ ѡ  то  вѣщи  како  е  и  що  є  покланямъ се съ страхомъ твоіѡ дивоти велико и твое име вѣкъ ђ благосіивляти а  како  ми  се  мни  и  ѕлаато  кѥ  се  издалека  на  пешкешъ  донети  твоме  роденю  како що  царъ  пророкъ  давыдъ  казѥ жив  кѥ  быти  и  датђе  м  се ѡтъ  ѕлаата  аравіискога  и  нѥгове  славе сва земля кѥ се испнити быкѥ рече быти кѥ то рече марїа а ты вѣђъ ѡпипа ми єво   трбх ако хођешъ неосежнога и време мї е вѣђъ приспѣло роденю него валя намъ за птъ  марвинче  не  мог  я  пешке  ходити  кое  ђе  ме  носи[624б]ти  како  те  видимъ  да  си  врло  старостливъ  а и менї  е брига како ђ  родити  а да що да чинимо то нам  се  е ѡтъ бога  слчило  до  времена  и  тг  валя  намъ  подносити  него  деде  іѡще  ѥданъптъ  прочата  и  пророка михею те кѥ ти онъ местимице оукаазати нашъ конакъ и та градъ гдѣ бы ѡтишли  да родимъ защо онъ овако казе и ты виѳлѣеме земліѡ ідова и доме єфрантовъ ниси ты  понааманїи  градиђъ  ѥрно  из  тебе  кѥ  та  изаађи що  кѥ  господовати  и  быткѥ  кнезъ  надъ хилядами оу ісраилю рече іосифъ то и я мислымъ да ѡтндъ никамо некѥ ѡтъ  насъ ѡтстпаати та аггелъ що ми се є оу сн ѡбявїѡ докле се годъ сва пророчаскаа піисма  не  испне  таа  коя  за  насъ  докндисю  с  временомъ  по  ред  тадар  се  вѣђъ  и  богородица  295 провеселы те рече благо мены велико ми се свѣтаѡ овы данашны данъ оукааза що ме е  повіисїѡ силовиты господъ свето м име нѥгово и милостъ ѥ нѥгова ѡдъ рода до рода  надъ тіимъ людма кои га се боѥ ємже слава и држава и ныня и присно и въ вѣкы  вѣкомъ аминъ [625а] 296 Слово Максима Исповедника (625а–652б) Слово  четвртое  на  благовѣщенїе  пресветые  богородице  светаго  маѯима  исповѣдника    Благовѣстите  данъ  ѡтъ  дне  спасенїе  бога  нашего  єво  ѡтъ  свете  цѣвнице  давыдовы пѣсмы начинѥмъ бесед ясанъ ово и весеѡ производіи се започетакъ доиста по  правицы  како  се  піише  да  данъ  на  данъ  валяа  намъ  сказіивати  божїе  над  нами  добротворство ѥрно тога давыда пророка таа света аггелска книга ѱалтиръ преотцемъ  пречисте  дѣвы  богомаке  оуказе  и  ѡттдаа  велико  ово  земляно  и  небесно  царици царскога  рода колено и подретло  се вче а ѡдовдъ опетъ на патрїарха авраама  племе се преводы нѥно що е попре нѥм и обреченостъ ѡдъ бога за христово ѡтъ колена  м роденѥ постала ѥрно по телесноме завичаю ѡдъ них се тегли до марїе христосъ зато и  не текъ данъ на данъ валяа то лепо проказіивати велико  спасіиванѥ наше ѡдъ бога  него и  свакы намъ часъ  часъ ѡтъ  часа напаче томе послѣдакъ  а да  спасенїе на нама  христово  що  е  дрго  ако  нїе  то  неизговорно  нѥгово  испразжнѥнѥ  свое  м  големости  и  силазєнѥ до[625б]ле к нама щоно се тѣлесно богъ ѡчовѣчїѡ те на данашнї ѥ данъ оу  дѣвоячк  оутроб  нигдѣ  несмѣщенны  сав  се  е  сместїѡ  неосежны  с  пробомъ  неиспіисатъ  оуселіи се цѣѡ богъ и цѣѡ човѣкъ бы тѣло наа се пріими з дшомъ оумвливомъ и  говорливомъ  да  бы  насъ  заблгѥне  повраатїѡ  к  себы  и  попале  исподизаѡ  ѡчадиле  просвѣтляѡ и  сакате  извіидаѡ ѡдметнике  посіинїѡ те  и наасеѡнїике  и придоставаџїе  раске  пакъ  оучинїѡ  діивно  е  том  на  нама  чловѣколюбїе  милованѥ  и  жаѡба  без  хесаапа  за  чдно  чдо  колико  зато  джни  смо  га  благодарити  како  ли  хвалити  с  коимъ  наріицанѥмъ беседливымъ почитовати и не само за прво ис почела наше създаанѥ що е насъ  ѡтъ небытїа приведенѥмъ довеѡ да бдемо на свѣт него іѡще и поболѥ що е насъ грбе и  ѡматориле    ѕл  пакъ  поновїѡ  и  просвѣтляѡ  како  е  насъ  изгблѥне  ѡпетъ  пронашаѡ  изнова за чдо по врліимъ и ближіимъ к нѥм боравлѥнѥмъ  стаяти даде за коено м  добро никоя нїедна стваръ с никомъ нааликомъ како би валяло пощеня нїе кадра издати а  да що ли може з добромъ [626а] и повраатити земля и праахъ свем здателю каковымъ  ли гласомъ запоѥ м човѣчы ѥзыкъ оумливо комно съ страхомъ с поянѥмъ савъ свѣтъ  и овы и оны горны слжы да ако би неко и ѡ бог сво разговоръ з дргомъ своимъ имаѡ  писати божїи образъ нека се понапре поксы дрго що е създаато а несвигѥно е и неѡбватно  доброразсдно  єто  човѣч  текъ  дш  нека  испише  каква  е  с  маломъ  коіѡмъ  нааликомъ єда свѣстъ и размъ паметъ може се изобразити право що е и какво  е илъ  м беседливо слово начртати се тако и мени овде стоеђи по валялости гдѣ я маловрстанъ да  мог  похвал  исплести  леп  овоме  настоеђемъ  дивноме  данашнѥмъ  праздник  зато  и  и  297 приводимъ с разблажіиванѥмъ рѣчи ми съсвѣчаара давидовымъ пѣсмами говоромъ те  то мое и свїю ѡбщо спасенїе ближніимъ и далнымъ засвѣдочавамъ хбаво проказюђи  не да мнедохъ себе оу беседи сасма ѡскднаа ни с таквымъ почеткомъ ѕлочеста без изма  неголи  дрзнхъ  с  тртаанѥмъ  недосктицы  моіѡ  немођно  помођніика  приватити  овы  благы  данъ  єда  би  и  оваа  по[626б]тая  чднїа  на  видѣл  стала  се  ако  ли  ми  кои  заамеромъ  за  ово  дрзаанѥ  зазир  ищемъ  за  то  ѡпрощенѥ  ми  быти  ненабсито  на  ово  смишливанѥ  ѥрно  ѥдно  с  отога  изводимъ  гранасте  рѣчи  те  стда  започинѥмъ  лѣпше  свирати ѡткдъ  и  са ща ми  се  болѥ  свиды  а  поболѥ  намъ  е  поспѣшіиванѥ  с  ѡправомъ  ѡткдно  се  полепше  рѣчи  слааж  на  мертіигъ  каконо  и  понапрво  све  створенѥ  постаде  съ  снажнымъ ѡ свѣм з божіимъ словомъ колико е собомъ за дивот достижно и колико  смо міи ѡсеђливы ѡ чем а мегю обои ако с и раазлике сконе алъ искаазане с и не іѡще  средъ себе оу комн быше ѡбщинскы двострко стои и казе се величаство  нма боравлѥно  те незгодно мегю собомъ пребываю ама мдры то приспораава съ своимъ прилааганѥмъ и  кои  то  ако  не  създатель  свем  и  ономъ и  овоме  свѣт  онъ ѥданъ  а що  лї  ѥ  то  приложенѥ  нааспорно  свакадъ  ѥстъ  ово  щоно  є  словесна  животиня  да  речемъ  човѣкъ  за  дивот  сличанъ  образъ  чдна  скона  велика  и  двоякаа  чдна  слеплѥна  смеса  тако  да  е  земляна  віидомъ и несвіидомъ [627а] небеснаа снизакъ хдъ и высокъ с вышнѥ и с нижнѥ смесе  склоплѥнъ  ово  за  мотренѥ  свое  а  ово  пак  м  е  несмотрено  и  съкріито  нтра  за  вѣчиты  боравакъ и ово що е вигѥно за разтрнѥно ѡно разстаянѥ по себы крозъ свое съгрѣшіиванѥ а  дша да бде оуѥдно с аггели и за ово що се е дша овде с тѣломъ състала тога радъ за  населянѥ  житакъ  каа  ѥдно  неко  големо  свачіимъ  нааспорно  село  краасно  и  радосно  св  въселѥнн  ов  землю  даріива  богъ  човѣк  подъ  рке  м  свдаа  с  разцвѣтаалимъ  дрвлѥмъ прораастл и накикѥн съ свачіимъ пн подводн с текђимъ рѣками с ѥзерами  с потоцы  с изворовы и з бнаари  с высокымъ горами и  с полями коено приводы говоређи  свето  піисмо  да  е  єто  то  на  земли  раа  вигѥны  и  после  свега  тога  вигѥна  створеня  првозданноме  човѣк  приложи  богъ  те  м  ѡдъ  нѥгова  ребра  извады  и  даде  сличн  жен за разговоръ да м е и  тзы заабава помођница г животованю а кадъ га вѣђъ съ  свачіимъ  наміиры  ондаа  и  свою  заповѣстъ  за  проб  издаде  м  да  виды  хође  лї  е  сл[627б]шати и спажати за прознаанѥ и страхъ свога м господара закааза м то кое  ђе вође обіирати ѥдђи м коме ли міира дати и не додіирати се к нѥм те цигло ѥдно дрво  що  т  подъ  пређніѡмъ  мегю  садови  бїаше  размно  дрво  звааше  се  али  поналепше  вође  бїаше  на  нѥм  изродило  подъ  ѡтреченѥмъ  не  машати  се  к  нѥм  а  ѡнде  и  свакаа  се  животиня нахогяше марвїа и ѕвѣраадъ питома и дивля люта и кроткаа що годъ по земли  и оу води се жіивы траав ли паасе що лї е летще и пзеђе по земли све е то човѣк за  потреб и на слжб издаато кано дароносцы своме цар да с подложны  покорности имъ  бде све жіиво що годъ е вигѥно овога свѣта ама та що е с неба за свое велико поносито  298 печенѥ  доле  спаѡ  не  може  ѡтъ  наамђорства  м  свога  гледати  човѣка  оу  толико  м  тафрено  славы  него  преѡбче  се  оу  ѕмїю  како  може  вигѥно  с  човѣкомъ  беседити  оузе  варалицомъ ласкати жен пакъ и мжа іѡ нанесе имъ то на оумъ да не слшаю бога него  саами собомъ да се та[628а]ко држе канда с они боговы ѡ себы за сващо пропитюђи имъ  ѡ ѕл и добр и ѡткуд лї е богъ постаѡ гдѣ лї е що лї е єто с отымъ окшаанѥмъ ѕла  вођа се спотакоше прво и обадвое оуѥдно те се подадоше подъ рк врааг такы с опаакымъ  тіимъ оуразмливанѥмъ и вѣђъ потомъ оу свако ѕло се ваалїи човѣчїи породъ а ѡдъ  бога ѡтпаде ѥръ богъ  се  разсрды на нихъ  за то имъ  свое  големо држанѥ  те изобличы  защо  м  престпише  заповѣдъ  и  за  коръ  прогнанъ  бы  ѡвамо  из  онога  сладка  вилаета  бериђетна  ѥдемскога  безсмртне  ѡне  славе  пста  га  оучины  после  оу  кожно  га  одѣло  преѡдѣн  и  чины  га  копаачемъ  нека  ѡ  земли  раади  и  тако  съ  зноемъ  тешко  се  жіивотовары на земли до смрти свое а рааденѥ м прокле кдъ сеѥ що да м ондаа коровъ  раасте трнѥ и вчацъ ккта и шкааль бодливы а жена с великомъ мкомъ и с тгомъ  да раагя дец свою и мж своме нека е подложна оу покорств свакадъ а повратакъ свіимъ  ѡбщо пакъ оу землю и ѡткако ѡсташе люди на земли подъ [628б] вражіѡмъ влаадомъ  и воліѡмъ ѡкренше вѣђъ оу свако ѕло и неваляле послове сталяти се т наста мегюсобна  вражда  свада  гаарезъ  пизма  ѕлоба  боевы  меЂъ  съродствомъ  немиръ  шганѥ  потворанѥ  заазоръ мрзостъ заношенѥ краЂа преѡтиманѥ потомъ и ѕлоставство  свако поганити се не  текъ  съ женскымъ  тѣлесы  него  и  съ мжкомъ  страномъ  и  с  осталомъ безсловесномъ  животиніѡмъ  расждижђи  е  блдливо  кано  безбожны ѡпетъ  сврхъ  тога  изоумеше  те  поковаше  себы  бона  оржя  гвоздена  саблѥ  стреле  пшке  копя  за  ратъ  како  ђе  се  съражіивати  мегю  собомъ  преѡтимлюђи  ѥдны  ѡдъ  дргы  землю  и  добро  нхово  села  и  бащине  робити  и  пленити  с  хараанѥмъ  люде  разводити  люто    несвое  вилааете  те  и  затварати  окіивати мчити тђи и препродаавати нї    чем кріиве  безсрамно костоломлѥђи  брађ  свою  ніис  ли  то  само  вражї  пословы  іѡще  сврхъ  свега  тога  ѕла  пометнше  свое  завичае  бога  знати  него  преврнше  створенѥ  подъ  небомъ  за  бога  држати  а  истога  бога  свога  имъ  створителя  [629а]  живот  и  храаны  даавателя  до  края  заборавише  те  слжах и почитовах меще бога земяне бестїе и жене говетскы и каа петлови кокоши без  разазнааня себы држах оу томе виде богъ ѥръ неста валялы люды на земли що да чины  ш нима погбы савъ свѣтъ маахомъ све шіиромъ с водомъ потопы те ѡпра свѣтъ ѡдъ  оне  прве  поганы ѡстави  ноя  за  людско  изнова  семе  и  пакъ  нѥм  изнова  дргояче  издаде  богъ свою заповѣдъ држати и сво породъ к отоме чити и наказіивати да се боѥ бога  и  ѕла  не  чине  донекле  тако  држаше  се  оу  своме  спажаню  а  кадъ  се  размножише ѡпетъ  свіинѥ быше те бога заборавише дрвлю и каменю сребр злаат и остаало ствари презеше  слжити и кланяти  се до авраама  онъ ѥданъ нођомъ брижанъ позна небеснога бога и  привѣры м се те своме ѡдъ нѥга пород оучины заалогъ обрезіивати имъ се бааръ по томе  299 мегю нѥговымъ родомъ да не бы ѡстаѡ богъ ѡпетъ до края заборавлѥнъ измеЂъ людїи  на  земли  и  бы  м  породъ  дго  до  бога  побожанъ  из  нѥга  прониче  [629б]  исаакъ  яковъ ѡтъ  тїю  поста  патрїаршкы  зборъ  ама мало  допосле  и ѡни  до  края  не  доконаше  з  добромъ сви ако се е мало и обрезало было ѕло и не цѣло по многомъ доби ѡпетъ кадъ  изниче  из  нихъ  добра  лоза  великы  пророкъ  моѵсе  божіи  зааконъ  вѣђъ  с  піисмомъ  издаде  имъ  незаборавно  и  с  великомъ  пређніѡмъ  држати  га  имъ и  спажати  лепо ѡтъ  рода  до  рода  ѥднако  непопзно  на  стран  вигѥно  приведе  каа  по  тѣло  зааконъ  да  речемъ  држаня аадетъ а покривено на смисшліиваню дховно га оуреды онако како що м е саамъ  богъ  заказіиваѡ  чда  мнѡгаа  предъ  нима  почины  ѥгпатск  землю  кіин  мчеђи  оне  люде море раздѣлы на поле цара фараѡна съ свомъ нѥговомъ вощанскомъ армандомъ  потопіи оусредъ мора за страхъ ѡстааліимъ поганомъ а свое м люде мирно кано по сх  аамо проведе щоно и е біило вѣђъ наплодило се до шестъ стотинъ хилядъ и више довѣде и к  синаско горы и т и богъ манномъ с неба  пстины до  година прехраны и из сха  камена с мосеовымъ паличнымъ оударъцемъ вод сладк за піиђе имъ оу оно безводно  земли  псто  изведе  после  моѵсеа  пакъ  [630а] вовода  іиссъ  навіинъ  водеђи  те  іисраилске люде к ѥросалим оу обреченн имъ ѡдъ бога землю ѥръ то бїаше пре ханааска  земля бїюђи се199 ш нма іиссъ вовода заставы ходъ небесноме крг съ снцемъ и с  мѣсецомъ за три  сахата докле надбы и свлаада оне ѥзыке те презе ѡдъ нихъ землю  носеђи м  съ  собомъ божїа завѣта  светы квотъ  раздвои  се предъ ніимъ  іорданъ и  сви проЂоше  преко  по  сх  требеђи имъ предъ  собомъ  съ  землѥ ѡны поганскы нъродъ  те  себы  ватаюђи  селища  за  свое  имъ  населянѥ  оу  томе  вѣђъ  вилааетск  имъ  придостаатк  понаапре  имъ  господа  посташе  кано  принци  сдїе  и  владыке  архиере  поповы  многы  посташе и потомъ и цари насташе мегю нма пророци се наспорише нараасте божїе царство  ис  тога  аѵраамова  порода  алъ  люди що  люди  овы  и  дргїи  пакъ  своеволны  и  ѕли  заакона  право  не  ктише  съдржаавати  свещеницы  оузеше  и  оучити  заакон  дрма  свѣтовати  и  каарати  такогѥръ  и  пророци  зазеше  з  големомъ  божїѡмъ  пређніѡмъ  г  болѥм  приводити и те и чда чинях да би се текъ заакона не ѡдбыали него преломны на добро  би были [630б] мртваце подизаше из мртвы огань доле с неба сводише и горе оу огню се  износише нааказне лечаах горке воде  сладке претвараах плачђи се молилы и страшилы не  ѡтстпати  божїа  заакона  и  ѕлочинце  ѡбличіивали  да  бы  се  подобрилы  нек  се  истребы  безаконство те зато и мке подносише ѡтъ свои люды и ѕлочесте господе опаакы царева  рг и коръ бо затвораанѥ ранѥны с піиломъ престргіивани оу блатне бнарине трааны  оу црквы предъ олтаремъ ножевы клааты и бодены на сваке мке и педепсїе с допирали  све с радо то патилы бриг тжн теглеђи пророцы текъ да бы се потрнла колико годъ мало  199 Реч је накнадно уметнута изнад реда. 300 людскаа ѕлиня и на болѥ се послове и држанѥ наврн ама кадъ нища нища каменъ гвозгѥ  лашнѥ се ѡдмекшава неголи ѕлочесты люди да се поболяаваю него све то навише ѕло рн и на  горе напредакъ имъ срнє тє како е та родъ ѡтпре врло побожанъ бїѡ тако да е маліимъ  нечымъ ѡдъ ангѥлаа смаанѥнъ пакъ ето с несмишлѥны браавчеты се здржы и пріиликова  се  сасма ш нма велы давыдъ  [631а] Не ктеде човѣкъ ни то зактева горе  віисъ к  неб згледати да застрепы и побои се ѡтъ вишнѥга бога ѡтъ когано сва тваръ вигѥна  и несвигѥна бои  се и  стрепы ѡтъ  страха м инди що ис тога  да бде чини  се и ѡпетъ  преславно  ѡтъ  бога  за  наш  дивот  чдно  чдо  тако  да  свако  наше  оумлѥ  и  чвенѥ  и  паметъ оу чдо задаае на то и мы лепо да меркаамо слшаюђи за ов сказіиват свѣтл тан  єто како  вѣђъ  овы  оматорилы  съ  ѕлобомъ  свѣтъ  грѣшливо  състаренѥ  сврже  съ  себе  те  се  помлаады  и  пак  се  поновы  а  с  чіим  лї  е  то  поновлѥнъ  ако  нїе  ѡтъ  ѕла  на  болѥ  с  повракяанѥмъ  с ѡтріицанѥмъ на крщеню  свіи Ђаволскы послова и наатре м пакостливе  пркоса оу закон непокорна каюђи се  свои ѕліиня а добро діилъ чинеђи свакоме жіив и ѡ  своіѡ се дши бринђи да по ѡво смрти не пропадне  пакло с отымъ и мы брађо свакадъ  нођ даню да се понавлямо да црни з бригомъ свѣтскомъ  грѣх старостливы не изаагѥмо  на сдъ предъ бога него тако намъ раадеђи краадђи се изпредъ Ђаволска намъ спречаня  с  нашомъ  [631б]  с  нехаатномъ  ѡ  дши  воліѡмъ  єда  бы  помлагѥны  съ  свѣтлимъ  образомъ бог предстали аминъ   втораа честъ    Како що ковачъ ил м кюнџїа с прекаліиванѥмъ понаавля кою стаар справ брађо  пощена христяни тако и богъ съ своіѡмъ правомъ често како и саами видимо  свачем  понавля  оваа  свѣтъ  да  е  свакадъ  цѣѡ  и  свега  добра  пнъ  а  люде  пакъ  с  отіимъ  понаавля съ ѕла на добро и сврађаюђи кое з добротворенѥмъ своимъ и с нагледанѥмъ ѡтъ  ѕла  съ  закланянѥмъ  и  избавомъ  и  с  наакомъ  своіѡмъ  а  дрго  и  с  каранѥмъ  с  пређніѡмъ раазликомъ приводеђи люде ѕлочесте подъ сво ярамъ на свою слжб поновы  свѣтъ  прво  с  водомъ  те  стопы  грѣшне  люде  поновы  пакъ  прї  авраам  съ  своимъ  познаанѥмъ а при моѵсею съ заакономъ издаатымъ ѡтъ себе понапосле све шіиромъ  поновы  с  крщенѥмъ  и  свакадъ  понаѵля  насъ  на  исповѣди  с  покаянїемъ  та  ѥданъ  господинъ богъ нашъ що годъ рече то се такы и събы првом зданїе то бы рече да бде  свѣтъ и бы свѣтъ развиде се такы а самъ богъ свѣтомъ се нариче несъздааты [632а]  свѣтъ пакъ єто та  свѣтъ що рече да бде  свѣтъ быва та  свѣтъ тѣлесанъ алї  е та  свѣтъ никымъ несвигѥнъ сятъ ѡтъ невигѥнога света отца и та мраакъ що лежы  сврхъ  надъ  бездномъ  на  човѣчаскы  срдціи  и  оумлю  то  велымъ  неразмностъ  безпаметн далеко разгоны те како е ѡтпре земляномъ водноме потоп разделїѡ птове кдаа  301 кѥ ѡтицати и божіи дхъ сврхъ воде се ношаше тако пакъ с отіимъ тарзомъ изволи да  бде  людма  свето  крщенїе  с  водомъ  и  з  дхомъ  кано  пара  и  вода що  е    прекаліиваню  гвоздя на поновливанѥ людско а свѣдоџба е томе саамъ дхъ светы кадъ е на іѡрдан  оу  голбскои  слицы  вигѥно  на  христа  доле  с  неба  ѡтъ  бога  отца  быѡ  сишаѡ  з  гласомъ и како е тређіимъ дномъ оукаазаѡ съ свачіимъ прораастл и родн землю и дрвлѥ  различно родно и неплодно издаде напредъ тако ѡпетъ на тређы данъ по своіѡ досади м  ѡдъ  жидѡва  и  плюваню  имъ  на  нѥга  бїѥню  раняв  и  крвав  и  много  м  чинѥно  пакости ѡбешенъ бы на крстатомъ дрвѣт и то бы вође родно за наш жіив храан и  безсмртно піиђе изворъ и како е двѣ на неб нама вели[632б]ке свѣђе зажегаѡ да редомъ  слже  дневи  и  нођи  свѣтлеђи  земли  снце  и  мѣсецъ  тако  и  ово  намъ  прааво  снце  христосъ подъ землю заагѥ  гробъ и на тређи данъ ѡпетъ излезе горе те  с раазлика  наарода с крщенѥмъ оу комнъ скплѥнѥ ѥзыке назваа и своіѡмъ светомъ црквомъ те  каа цѣлокпн лн що се велы пнъ мѣсецъ съ своимъ лчами ѥ просвѣтлюе каа данъ  видѣл  с  посвѣђіиванѥмъ  свѣтачкымъ  оуказе  христїанск  цркв  те  издаат  м  влаадостъ ѡтъ бога отца с небомъ и съ земліѡмъ проказе ѥ своіѡ м држины  апостолѡмъ  и  оученикомъ  коино  е  мор  и  осталіимъ  водами  заповѣдїѡ  изводити  рѡдъ рибліи и въздхъ е изподъ неба наспорїѡ с летщимъ птицама пакъ съ землѥ  седе на  свое хѥрвіме многоочите и шестокрилате аггеле те полеты каа на вѣтр прореченъ  с  пророцы великы ораѡ със привађенымъ наа се чловѣчимъ своимъ тѣломъ ѡде пакъ тамо  ѡткдно  е  быѡ  к  нама  и  дошаѡ  що  е  саамъ  после  нѥга  свїю  адама  създаѡ  и  дхомъ  задахн  га  животворнымъ  ѥдносщїи  сво  дхъ  ш  нме  пониклы  ѡдъ  отца  с  излазкомъ своимъ апостолѡмъ [633а] оу виденю ватрены ѥзыкаа ѡтзгоръ посла имъ  да и оучы и слободы никога се не бояти по тЂи вилааети преходеђи и вѣређи раазлике люде и  змог свакымъ ѥзыкомъ говорити та ѥданъ и ѡпетъ на последнѥ време хође аамо дођи с  отчіиномъ нѥговомъ тафромъ славно и помпаашно прогледати и пропіитати то колико се е  ѡдъ  овога  свѣта  свега людїи присвоило з броемъ мегю жіиве за оны небесны жіитакъ  колико  лї  е  пакъ  с мртвыма  ѥдно  здржило  се  за  вѣчн  смртъ  а  после  тога ѡтъ  свога  вѣђъ трда  хода  провіигяня  свога м  божаственога  заахмета и  сніиженогъ  себе  заради  присмотріиваня  м  нашега  спасенїа  ѡтъ  свега  шіиромъ  коначно  ђе  празновати  и  ѡтпочіивати  нашъ  Благы  богъ  Великогласовиты  мегю  пророцы  и  апостолъ  ѡ  свем  провидацъ  и  прознанацъ  вѣщо  исаїа  с  маломъ  рѣч  све  ѥдно  прикпля  христово  провіигянѥ за насъ те овако га имене с проказіиванѥмъ великога  съвѣта аггела нариче  га  и  ємманла  чдна  съвѣтника  и  бога  крѣпка  властеліина  и мир  кнеза  и  [633б]  отца онога свѣта изарадъ м провіигяня и за свое насъ сынове к себы приватнѥ тако се  назіива  христосъ  богъ  Єво  то  знате  како  е  свіимъ  тима  великымъ  и  богоказаатымъ  чднымъ  и  драагымъ  танама  започетакъ  и  глава  овы  данашнїи  302 данъ  и  великы  годъ  благовѣщенїе  пресвете  богородице  наше  владычице  щоно  се  мены тако мни  а не знамъ како  се вама  томе  свиды да  сви  оуѥдно коино бога милю  добропощены  христїани  каа  на  царско  лѣпо  части  тако  весело  заслагюю  се  с  овымъ  аггелскымъ  заложнымъ  рѣчъма  на  овы  благы  хбавъ  данакъ  єда  би  се  и  разишли  ѡдовдъ право засиђены з бериђетнымъ ганилкомъ Кааже светы єѵаггелистъ лка  како е шестога мѣсеца ѡдъ бога послатъ бїѡ архаггелъ гаѵріилъ оу градъ галилескы  именоваты назааретъ г дѣвоцы ѡбречено мж именомъ іѡсиф ѥрно онъ бїаше родомъ  ѡтъ  давыда  цара  колена  и  из  нѥгова  дома  и  оне  очевине  а  дѣвоцы  бїаше  име  марїамлїа оу светоме піисм се врло наголемо се діичы то шесто на брою число хесааплѥно како  е  знаамо  то    шестъ  [634а]  даана  савъ  свѣтъ  създаатъ  свршито  быѡ  а  башъ  шестога  дна200 врл скон жіив и оумлив човѣкъ ѥ създаатъ по дваптъ шестъ що роды свои  сыноваа патрїархъ яковъ исраилскы сдїа господинъ ѡвозъ прибеглицы рѳы даде на  поклонъ шестъ мерова ѥчма исаїа пророкъ казе да  слже око бога шестокрилаты  серафими  шестъ  граадича  ножостпны  на  царско  столицы  соломоново  бїаше  и  то  по  више  с  пріилогомъ  по  десетъ  на  хесапъ метаато  тако  соломонов  постелю шесетъ  оржаты юнаака  около  чвах  оны  великы  бркашилы  и  ѡтъ  десеторы  божїи  заповѣды  що  се  людма  по  правицы пріистои држати на страан ис тога ѡдлааже шестъ и с неба е ѡтзгоръ издаато  людма шестъ заакона щоно се зов201 аадеты ил м ређи завичаа држати се спажаюђи и те  све  то  скпа  ѡ  бог  разговорны  мдарци  на  то  изнеше  те  шестице  да  с  ово  вилаетске  шесторы вѣковы хилядны ил м  оу недѣли що  е издаато нама  свіимъ ѥднако шестъ  даана  за  послове  а  седмы  данъ  ѡтпочіивати  те  бог  се    цркваа  молити  и  поченїа  слшати  [634б] а  ако  ли  валя  що  и  после  о  христовомъ  здешаню  извѣститы  ѡ  ты  шестицаа  смотри  се  како  шестога  оу  дн  часа  христосъ  кодъ  бнаара  съ  женомъ  самаранскомъ бесегяаше и на свадби оу кана галиле оу шестъ камениты кориты ѡдъ воде  віиномъ  претворы  тако  и  шесторострко  милованѥ  избраая  толико  птъ  изсказе  с  приповѣскю и  аргатско  оу виноградъ  излазенѥмъ на имаанѥ  и ѥднаак  имъ за надниц  плаађ  пре жидовске пасхе на шестъ даанаа  и  виѳаны надъ  лазааремъ  чдо  оукааза  шестога  дна  изарадъ  насъ  мке  протеглы  те  прикованъ  бы  на  крст  такогѥръ  и  ѡ  дргомъ чем ко то траажы може пронаађи те шестице свѣдочб како оу стаары книгаа тако  и  новоме піисм ща рад ли то велы се шестога мѣсеца бы послаатъ ѥстъ то бы онога  мѣсеца ѡткако е была єлисаавета зачела  іѡваана предтеч христова гласонош а ты  ми ѡ свѣстны слшаѡче приметни ово и шестоме овомъ вѣк защо и вѣкови се мегю се ваде те  неміиростъ  чине  а  ово  божїѡ  велико  таны  ко  да  може  [635а] право  похваліиванѥ  200 Реч је накнадно уметнута изнад реда. 201 Реч је накнадно уметнута изнад реда. 303 исплести  валяло  и  лепо  єто  бога  отца  слово  м  ѥднолично  оу  дѣвоячк  оутроб  се  оуходеђи смещаа тако да свршенѥмъ мѣсечнога ракаама и вѣка цѣлокпанъ онъ богъ и  превршитъ  свакога  доконаня  започетнїикъ  и  свршивацъ  бде  на  дзен  и  свршиты  човѣкъ  а  како  се  е    томе  доконала шестица  и  за  ово  мени  беседно  с  піисмомъ  скоро  сказіиванѥ  больма  знад  ты  кои  с  се  више  и  милїе  ѡ  томе  трдилы  те  с  добро  свикли  вѣщин  сващо  ѡмма  и  на  прсте  прохесапити  а  излази  нещо  ис  тога  и  забашренъ  хесапъ  слаагатъ  само  по  себы  се  прознаае  з  дргіимъ ѡблазенѥмъ  слжеђи  и ѡпетъ    себы  се  скпля те казе изаради насъ  с тѣломъ ѡбгрнтога  с неба на землю  сіиходъ к ніѡзи  долазенѥ и такы надъ небо ѡтишлостъ и износъ горнѥмъ амперею щоно м оуздизанѥ е  изстраживанѥ  хвале  с  пѣсмами  и  младоженю  срны  наалике  далекоскакливо  каконо  що  и  давыдъ  сприличава  снце  исполіин  то  ѥстъ  скоротрчїц  ѡтъ  небеснога  започетка  излазак м е и до края небеснога пакъ скоблюе се за ѡ[635б]порнога то рече се тога що  е вѣрига негба тешка и несноснаа прво  спрођъ бога  стаяла несклонит  скланяа шїю и   последнѥ задаавлѥнѥ привлаачы оу шесты мѣсецъ и ѡпетъ да речемъ а и првы ѥрно  мѣсеца  марта  е  првога  пролеђа  да  бы  прваа  без  доброчинне  влаге  неродна  човечаска  срдца  честиты  породъ  износити  з  добры  дѣлы  започелы  зато    ово  добы  и  слга  ово  големо прави гаѵріилъ се пошилѥ ща радъ ли с отѡмъ и єстъ врло прикладно каконо и  валядїаше  чдо  г  дивоти  привѣсти  манѥ  паче  болѥга  да  не  родіиля  попре  роды  а  по  ніѡ  дѣвоцы ѡстало и по рогѥню дѣвокомъ онаа єто дароносца носы дргаа раано прозраченѥ  а оваа господинчиђа даничн ясностъ валяше ономе дворник и овоме послжити то е тако  више  красные  и  поболѥ  свршито  єво  и  гаѵріилъ  проказе  якостъ  божїегъ  телосношеня  єднорогѥня м сына слова щоно га светы павалъ наріиче божїю сил и мдростъ и тко  іѡще дргы єстъ єто єлисе и коино к нѥм достоянъ и преподобанъ прогласнїикъ да  каде тамо  стааро[636а]ме заакон силїа божїа по благодати се е прознаавала я да како  ѡвде свршито болма не би се сила оуказіивала гдѣно явѣ сщо стасомъ догѥ вигѥно к нама  гаѵріиловъ  бы  пріиходъ  оу  назаареѳъ  гдѣно  е  дѣвочинъ  боравакъ  бїѡ  а  и  гдѣ  то  валядїаше  свето  светыхъ  крин  полско  миризми  цвѣт  ѡдъ  ѥссеѡва  корена  овы  назоре іиссъ на болѥмъ мест кроме назареѳа оу ніѡзы жывити гдѣно ил м т свїю с  трдомъ  светы  пословы  се  доконааванѥмъ  оу  живот  се  брижливомъ  споре  т  и  овы  сладкы медъ богочовѣка іисса каа божїю чаш ѥлеа оу свое  сношенѥ състо пріимы  те сладакъ лѣбацъ смесы и печенъ изнесе за хран тима що се с преслшаня с вођа ѡтровна  ѡчемерише  и  истрнше  прстеноваата  изаради  тога  бы  за  мжа  іѡсифа  дѣвока  да  и  вогѥны ѡдъ давыда до нѥ родъ кроз ню се прознаа и мжъ іѡ из тога рода бы заѥдно  имъ подретло да се іиссъ сынъ давыдовъ по човѣчаств назове оудаата зато бы да  здѣтна не тегли ѡдъ люды дѣвоячке срамоте и покора и пакъ оу рогѥню мж се стараа ш  ніѡме и бежы после [636б] оу ѥгпатъ ѡдъ оубоице ірѡда а дрго да и овосвѣтскоме кнез  304 каримн  Ђавол  црн  не  препинати  що  дѣвоцы  с  ласкомъ  божїа  тана  съкрїе  се  с  оудадбомъ  іѡ  каа  с  фереџомъ  закрилююђи  свое  дѣвоячство  с  обрадаачемъ  каа  и  христово  божаство  с  човѣчіимъ  обликломъ  и  како  се  прозіивлѥ  именомъ  таа  дѣвока и именомъ госпоЂа е зове се марїамъ ѡ марїе госпожде не такмо видимые  въсеи твари ѡ марїе  божаставное  име  и истинно  именито  рождьши въсемъ  господа  съраслнаа  ѡ  блаженное  име  въсакого  начела  и  власти  вишшє  ѡ  препѣтое  име  ѥже  ѥстаство чловѣче порабощенное грѣх и сатане тли прваго свободивше се и сподобивше се  свобожденїа и господъства а ако ли ѥ тко ѡдъ мдарааца и морскомъ ѕвѣздомъ нарече  ни  с  отымъ  неђе  погрѣшити  ѥръ  она  на  овоме  мор  нашега  незгодна  живота  и  врло  ся  с  помођ и она е саама таа велика ѕвѣзда що е засяла ѡтъ якова те све ѥзыке на поклонѥнїе  христ  небесноме  цар  привела  є202  ѡтъ  свега  небеснога  ѡдзгоръ  сяня  она  е  без  изма  даха  посвѣтлїа  съ  своимъ  окретнымъ  [637а] мотренѥмъ  на  ово  смтно  нашега  жіитка море те насъ каа  мраак заблгѥнѥ свѣтоводы и к тихымъ заавѣтрнымъ тамо  пріистоищнимъ  аѵраамскымъ  недрима  насталя  доплити  и  що  пакъ  велымъ  єто  догѥ  аггелъ г дѣвокы те  іѡ рече  рад  се ѡбрадованна господъ  с тобою  оулазы ѡгласніикъ  оунтра к ніѡ  оу кђ нитї  е таа дѣвочица кдаа наполѥ излазила из  свога  іѡ двора  нитъ  се  е  по  коншилк  скіитала  з  дѣвокама  шалити  се  ил  м  съ  женама  зборъ  зборити знала е то на що ѡне наводе що ли разбир и разспитю оно що не валя нит се е  она  що  кадъ  была  постарала  ѡ  томе  свѣтскоме  боравлѥню  нї    кои  заахметъ  сталяла  се  женскы  наатра  оу  чистођи  чваюђи  іѡ  свое  дѣвоячство  свакадъ  се  текъ  оунтра  ѡ  своме посл  забаляше те  се  све дома нахогяаше т ѥ и наагѥ аггелъ каа  съ  слшкинями  обколѥн с многіима божіимъ книгама прогледн и з доброговиянѥмъ г бог преложн и  годн по свем наачин та понапрво то іѡ и изрече ради се [637б] ѡ чистаа дѣвице  радоуи  се  ово  е  мало  слогомъ  алъ  е  много  врсно    разм  ѡ  рад  се  прве  клетве  спрођъсталице и преотчине споне ѡдрешнице попзаню заставнице ѡ рад се въсее радости  оутѣшенїе чловѣчаскаго  рода ходатаце те ово що се велы рад се ѡ томе се досеђа да е  сложно  изгласито  томе  како  е  нѥзинъ  сынъ  по  своме  из  мртвыхъ  оускрснђ  магдалины  мары  скпа  с  ѡстааліимъ  тамо  женама  рекаѡ  радте  се  віи  ако  тако  спріиликовато на добро радоуи се раввы саамъ и нїе дочѡ него ржно с подсмехомъ с яара  срдца ѡтъ одстпніика м невѣрна оученика проданика іде и жидовскы подргливы  м вояака подносеђи м то да бы предаатога и подпала човѣка подъ сатанск влаад и  рг ѡслободїѡ и прославїѡ  га  те  га  оуведе    вѣчн  радостъ и  раск  сладостъ  то  е  и насъ  сподоби христе боже молитвами богородице аминъ   202 Реч є накнадно је написана изнад реда. 305 Третїа честъ    Кадъ архістратигъ с неба догѥ гаѵріилъ к маріи  іѡсифово порчницы дѣвоцы  сказати  христово  зачетїе  понаапре  то  рече  к  ніѡзы  рад  се ѡбрадованна  зато  е  наріиче  ѡбрадованномъ  крощоно  нѥ  [638а]  радъ  стародавнашны  завича  то  обрезіиванѥ  и месно  клаанѥ  за  пріиносъ  црковны  да  прогѥ  а  новаа  благодатъ  се  приспораава  дргомъ  формомъ    цркви  бог  слжити  се  без  крвопроліиваня  дховно  и  ѡпетъ  тога  радъ  веліи  се  ѡбрадованна  ѥрно  що  никомъ  не  може  быти  т  е  она  сређ  достала  свакымъ  гаанилкомъ божїимъ наспорена честита ѡстаде зато защоно е и собомъ съ свакомъ по  дши  добриніѡмъ  пна  и  превршна  была  тако  да  іѡ  на  земли  нїе  дрге  было  съ  своіѡмъ  чистођомъ и аггеле преизвисила  е ѡтъ пророкаа  славнїа  е  с  отымъ кога  с  очивѣстно  оны  познаавали  с  привіигянѥмъ  маліимъ  те  с  га  ѡчекіивали  и  проріицали  раазлико  о долазк м крозъ матеръ дѣвок  таа  га  е  родила и како боляа не бы  с  хваломъ была апостоле превыше до христа съ  своіѡмъ желіѡмъ и жаѡбомъ кано  мати мченике за сына с тжливомъ бригомъ паараюђи свое срдце по симеѡнов к  ніѡ  прореченю  тга  каа  кошпрда  пронзы  іѡ  животъ  а  преподобне  отце  съ  застезанѥмъ  себе ѡтъ  сваке  пожелѥ  свѣтске  и  ѕлинѥ  с  низкодржаанѥмъ  бистромливо  себе    пос[638б]т    молитвы  бавеђи  се  све  дѣвъставніике  з  големомъ  без  поговора  чисто  се  сношенѥмъ  каа  и  благородствомъ  све  жене  сврхъ  наатре  с  врліимъ  роденѥмъ  овде  ш  ніѡме  господина  іисса  призбраямъ  ама  новолично  и  не  кано  с  апостоли  що  се  е  христосъ  ѡбрекаѡ  до  скончаня  вѣка  ѥдно  ш  нима  пребывати  по  беседы ченя м к нма присвааяню ни пакъ ѡнако каа г Ђедеон кадъ е пшениц млаатїѡ  да бежы изпредъ мадїама що м речено бы не бо се господъ богъ с тобомъ е ил м с  ѡстаалимъ  свѣтимъ  нѥговы  оугодницы  що  е  ш  нима  богъ  с  наазоромъ  и  с  помођ  своіѡмъ скоръ и платиша за доброчиненѥ готовъ да е тако и съ своіѡмъ матеромъ или  каа свдаа що е съ свомъ стварю своіѡмъ съставлѥномъ  с наазоромъ с провіигянѥмъ съ  спажаанѥмъ з  држаанѥмъ ѥ  снаажно  неголи ш ніѡме  е  тако  сщо вигѥно и  стасито  саамъ  собомъ оуѥдно господъ богъ ѥръно ѡнъ ѡтъ нѥзине пречисте крви презе свое тѣло те с  отымъ  прогѥ  из  нѥ  цѣлокпанъ  човѣкъ  по  првоме  адам  слычны  дргы  новы  адамъ  віидомъ онога првашнѥга адама нѥговъ стасъ и пріилик оузе наа [639а] се и не текъ само  просто ѡбрадованн и благословлѥн меЂъ женама и нѥзинъ породъ що казе писмо да е  благословенъ  ѥръ  то  се  находы  и  надъ  дргїимъ женами  и  по  род  имъ  веселостъ  и  благословъ како за неке и сад се поговара Благо си то мацы коя га родила тога онога  ли  Ђипш  благосіивля  се  ѡтъ  піисма  мегю  ісраили  како  чемо  разчатааваюђи  книге  даавняшнѥ и рѳа овидова мати іиаіиля и пакъ юначна юдита и анна мати самолѥва  онаа зато що се оудаде за воѡза а ове защо погбише ѡдъ непрїателске воске с мніитвомъ  306 поглавит  господ  иаиля  бы  с  коцемъ  сисаара  а  юдита    постели  на  спааваню  с  мачемъ  ѡтсече  олофернов  глав  а  анна  що  роды  мегю  пророцы  сдїами  и  архїере  поглавитогъ  великога  самоила  ама  оны благословъ на нма  само  нма ѥднїимъ бы даатъ  и помогаѡ  имъ ѥ  на  дрге  више не преходы  ни що хвадише никоимъ ѡстаалимъ  алъ крозъ  ов  ти  свет  дѣвок  благословенн  въ женахъ  савъ женскы  рѡдъ ѡста  благословенъ  како  що  е  благословенъ  нѥзинымъ  плодомъ  [639б]  благословеннымъ  и  мжкаа  фела  а  и  обое  ѥднако  ѡдъ  обоихъ  а  светаа  богородица  не  само  ѥданъ  благословъ да е на себы имала овога іѡ живота него и тростркъ пре свога затрднѥня  ѡтъ архаггела гаѵріила и по зачнкю ѡтъ єлисаавете архїереице и по рогѥню іѡ на   даана  оу цркви ѡтъ многогодищнога  старца  смеѡна да  се и  оу томе ѡбзнанѥна ѡткрїе  явно  божїа  тролична  оваа  тана  и  чте  крозъ  давыдова  сына    пѣсми  спояно  к  ото невести женнїкъ що203  рече нека ми попева  соломонъ твое црево  е  гмно  съ  стогомъ  житнымъ ѡ да благо  си томе  чрев що  се  е  срчила  оу нѥга таа пшеница за дшевн  хран споля е бояли црвена ѥрно ѡдъ ѥдема доходы204 и по исаіин прореченю халине с м  ѡдъ  воссора  щоно  е  меснато  каа  да  с  оу  винско  баЂницы  оу  црвеномъ  мщ  точен  испраате те  стога  споля быше црвене а изнтра ѡсташе беле пакъ зато ѡтговоры невеста те  рече  к младожени  братъ  е мо беѡ и  рменъ ѡно  за  вигѥностъ  а  ово  несвигѥно    потаи  щоно е вигѥно по тѣл а несвигѥно прозрачно [640а] христово божаство те ов пшениц  смишлѥн що за ню свето піисмо загонеткомъ казе из ѥгпта сына дозіивлѥ богъ ѥ  оу  ѥгпт  ѡдъ  ірода  крые  младеничкога  оузраастла  срова  жанца  безгрѣшно  дечицы  а  пощены  господаръ  ѡсвѣстны  іѡсифъ  що  е  родомъ  ѡтъ  якова  матѳаанова  нааличны  ономе  издавна  пшеницораздаваџї  по  єѵаггелском  глас  кадъ  оу  земли  зрно  проклїа  много  изнесе  рода  и  кочїе  себы  приправы  з  бериђетомъ  тщенохилядно  наспораан  оу  апостолы  съ  светители  с  мченіицы  с  преподобними  с  праведницы  з  дѣвставницы  с  мжкомъ  и  съ  женскомъ  светомъ  сликомъ  ѡдъ  оно  добы  ѡткако  е  жчи ѡксїѡ и оцтомъ бы запоенъ те оумре и подъ землю бы съкривенъ съкріи се и оно  пророка єлисеа оу томе скоби се речъ скривености кадъ не може првы птъ пределити надвое  іѡрданъ  с  кожшиномъ  иліинымъ  да  прогѥ  рече  гдѣ  е  богъ иліинъ  апфо  и ѡ томъ пакъ дргы слга пронагѥ се іѡсифъ благоѡбразны що е ѡтъ ариматѳеа те се та съкры  алъ не  адове челюсти и не текъ що м се нїе згрхала костъ каа що и піише се него и тѣло  м се не разагни  гроб  іѡще и т [640б] трлостъ ѡнъ спражы и дигн се здравъ читаво  тређимъ  дномъ  из мртвыхъ  с  отымъ  свое  оученике  брижливе  оуслаады  више меда  из  нова  саата  те ѡтъ  тога  оускрснђа м  неискаазат  праведникомъ  проявы  сладостъ  203 Реч је накнадно написана изнад реда. 204 Реч је накнадно написана изнад реда. 307 що  пакъ  и  дѣвока  се  смты  оу  себы  ѡ  то  беседи  те  се  разміишлявааше  какво  е  то  поздравлянѥ на що ли излазы замђе се ѡтъ аггела сілоамска светаа кпатилна вода  доброполчнаа витцѣда оу коюно се е преобкаѡ те наше нелагоднице понесе и болесчине прогна  сакате  поизвіида  що  се  е  та  оу  човѣка  ѡбкаѡ  з  грѣхомъ  свега  цѣла  разглавлѥнна  човѣка  оукааза  га  крто  здрава  а  и  гютрмско  хзрно  слженѥ  првашнѥ  с  чим  се  зановетааше  побаацы  ѡтъ  себе  натраагъ  пробра  се  оу  себи  да  дрвены  ђтци  свога  имъ  ѡсетивства лишени с и своимъ ногама с места се не помич како им се светы давыдъ оу  ѱалм ргаюђи поднааша оуста имад и не говоре тако и ши неслшне рке неподатливе очи  незгледне на  сиромашъ безбожницы и лены непослшци Смђа  се и дѣвица  страннымъ  смотріиванѥмъ и с недознана говорна гласа блене се нема ѡдговора проміишля и [641а] за  првашнѥ  свое  даанке  вѣчны  онїи  годинїица  споминѥ  се  непрошлы  а  да  лї  е  рече    себы  кадгодъ  коя  и  дргаа  дѣвока  тога  се  таква  гласа  наслшала  мотры  аггелъ  и  добро  меркаа на нѥно смишліиванѥ и по томе  іѡ ѡдговара рече  іѡ не бо се марїе некѥ наа те  тако ѡдзгоръ сіиђи богъ како е поѡдавно сашаѡ бїѡ на гор синаск з грмлявомъ и с  мнями блисталы неголи наа те онако ђе саађи тихо каа що е  полю на гѥдеѡново овче рно  киша была  спала без шщеня зато  се не брины нища  а твое  дѣвоячство205  како що тї  е  садъ  здраво тако и  оу  зачнђ и  породеню ненаврегѥно за трнъ  спазиткѥ ти  онъ твою  печатъ чисто каа росомъ оу лазк и изласк м како206 оу тебе тако кѥ прођи и из тебе  не  бо  се  мааро  господинова  к  тебы  дохода  доиста  єѵва  оу  раю  ѥст  се  и  врло  бояла  прво  зарадъ свое іѡ кривице те се е207 и по шшню крила изпредъ бога ѡтъ свога стіида ѥръ ѥ  гола  была  не  текъ  с  тѣломъ  него  и  ѡдъ  милости  божїе  из  волѥ  м  е  была  с  непослшаня свога изашла ама ты си єто преѡдѣнта с пазлатастимъ каѵтаномъ волѥ м  трааженѥмъ  и  прецифраста  з  божїимъ  позданѥмъ  [641б] г  боліѡ  сређи  коюно  си  и  добавила  ѡтъ  господа  благодатъ  що  такв  никадъ  нїедна  коя  дрга  нїе  достала  хођешъ єто зачети и сына родити зачнђе е твоѥ по бог без пожелѥ тѣлесне и роденѥ без  мке ни кога боледованя родиткѥшъ сына не ѥдноме текъ човѣк за хвад онако како  що  е  родила  сарра  аврам  исаака  него  свѣм  свѣт  каа  првородна  оу  много  брађи  изводца  божаставнога  посіинства  и  име  кѥшъ  м  наређи  іиссъ  те  єто  новаа  се  скона  спрођъ  страанно  стааро  измааля  се  напредъ  ѡ  дѣвоко  кроз  тебе  ѥрно  и  сващо  кроз  тебе  преславно и ново излазы оу ѥдем бы маторы адамъ и именова єѵв женомъ а ты божїа  мако пакъ ѡвде новоме адам мжко глаавы надѣвашъ име тамо не бы за добро згласито  име  скони  ѥрно  жіитакъ  смртъ  заслжы  а  ѡвде  то  име  іиссъ  исто  подраасло  право  205 Написано дѣвоячтсво. 206 Реч је накнадно написана изнад реда. 207 Написано те се се. 308 животомъ  безсмртнымъ  защо  свѣм  е  свѣт  спасително  то  смаатраюђи  тво  дедъ  давыдъ чаш спасенїа пріимити хође и име господиново дозвати и кое ѥ то име и та  спаситель  ѡсвемъ  овы  сынъ  [642а]  тво  господичиђъ  и  кроме  нѥга  нема  дргога  ѡслобогяача по глас исаїин та не по нааліици исса навіина быти кѥ сѣнкы пріилична   заакон іисраиля поглавитъ вовода него якы царъ праавы истинне вѣре и заакона нова  приводацъ  нити  пакъ  протопопа  по  исс  седеков  за  неко  време  ама  првосвещенникъ  вѣчиты  по  стаав мелхиседеков  и царъ надъ  цара  давыда  домомъ  то  ѥстъ надъ  христїанскомъ  црквомъ  ни  само  ѡтъ  патрїарскога  корена  него  надъ  тыма  що  с  се  ѡтъ дивлѥ маслице прицѣпилы новораслице доброга саада на питом маслиц и то не текъ  само каа богъ него и кано човѣкъ ни по наатри и с творномъ ѡномъ беседомъ ама и  по зактеваню образ свѣсти човѣчо и разм То дѣвока слшаюђи стрепы и рада е а  двострко  се  плаши  ѥдно  єввине  тамо    раю преваре  и  онде  пакъ  оне кащиге  за неверованѥ  архїереа  захарїе  те  ѕле  ђды клони  се  и по  дѣвоячкы  говіи м  а  свесрдо  не подлааже  се  к  речма обадвію оукоризны вадеђи се натрашке испите форм своме томе рогѥню те м [642б]  то  рече  а  како  ђе  то  мени  слчити  се  кадъ  я  за  мжа  не  знаамъ  ѡ  аггеле  чдим  се  я  твоимъ  тымъ  рѣчма  гдѣ  ми  зачнђе  оуказешъ  и  роденѥ  не  по  завичаю  людскоме  сврхъ  наатре неможно ми се то свиды потхлѥне с чини ми се те рѣчы вѣђъ ако божїа промена  коя то на мени се први птъ здесы а како би я бдавши дѣвокомъ иначе дїѥте родила  како ли ђ сисама доити младенца свога ѡдкдъ да ми се споры млеко велиш ми изаткати  царск порфир понаапре оукаажи ми ѡснов ѡда ща кѥ изаађи оуказешъ грозгѥ а камо  м чокотъ и лоза піиташъ посеан пшениц а камо да и семе хваалишъ цвѣђе каажи ми  ѡдъ нѥга коренъ и сршлик а що ми казешъ за цара празн полат без потребе що к  ніѡзы изнтра  валяа  а  сврхъ  свега  тога  како  би  робиня  свога  іѡ  господара  родила  и  раадилца  сво  ствары  нигде  несмещенога  да  га  оу  себы  сместы  ѥдно  црѣво  женско  схо  трскы  ако  се  ватра  прикчы  єда  е  некѥ  съжеђи  башъ  я  тіимъ  твоимъ  маазнимъ  и  шаливымъ  рѣчма  не  мог  свѣровати  зато  чем  е  що  десно  то  ищемъ  з  доб[643а]ромъ  воліѡмъ  прознати  з  богомъ  мчно  мї  е  пачати  се  тога  се  сплетааня  врло  боимъ  те  и  памет ми се заврђе дор ме несвестица ис тога ватаа рече ми стигла те ѥ честита сређа рада  самъ видети  е  и  съзнати  поболма  сврхъ  наатре ми  рѣчъ  издааешъ  а  сконе  не  казешъ  чдно мї е зато Пакъ іѡ рече аггелъ ѡ пречистаа що е теже ѡтъ снааге то се само виды  да се не може поднети ни пакъ кои посаѡ боліи из рк коме болѥ излазы сврхъ оумля м  ама що зактева и хокѥ богъ да бде ис тога се нико не може иставити ни спречити пта а  нѥгове  сврхъ  чда  послове  с  мановенѥмъ  ѥдніимъ  доконале  и  саама  ты    прознааешъ  чистаа  кано  истините  и  склопне мдрости  царица  са щано  си и навикла  све  то що  е  ѡтъ бога постало славно и велико како тво шкндедъ адамъ проЂе т мжк и женск  смешавин алъ из нѥга стаде се великострмомъ човѣчаскомъ падааню придобавацъ а єѵва  309 е  само ѡдъ мжа постала кроме жене и преслшааню пркосноме започетакъ првы бы ако и  ѥстъ  си[643б]ѳ  коренъ  и  ѡстааломъ  пород  изводъ  щоно  с  и  сви  подъ  клетвомъ  ѡтсдны  що  е  ѡтъ  лкавога  корена  гранастъ  постаѡ  милы  грѣхъ  тога  радъ  и  попре  до  овога времена валядїаше страннога дргояче свыше роденя овде пакъ без отца да бде и без  гнилости без болести без свакога кваара здраво и читаво изроденѥ небесно яко таа родъ  що е дргояче изрогѥнъ подъ грѣхомъ да га вѣђъ ѡслободы и спасе те преметне ѡсдностъ  на ѡправдїиванѥ и ово таны владычице то зна да си ты на то ѡдрегѥня послжити  ѥрно єво тебе ѥ цигло ѥдн ѡтъ свѣга човѣчегъ рода понаизборлїю богъ зато пронашаѡ  и ѡтъ постанка свѣта промотрїѡ е тебе пріиличн к отоме те ѥ пронарекаѡ те матеромъ  своіѡмъ  а томе твоме богоприватном зачнкю не  спрежа мжка  справиткѥ меснато тѣло  детинѥ неголи светы дхъ кѥ то из твое крьвы чисте съставити и згрнчати оу цѣлостъ  како  що  соломонъ  ѡ  том  докндисе  говоређи  премдростъ  съзыдати  кѥ  себы  храмъ  и  тврдити  га  благодатїю пресветога  дха  кано  съ  седамъ  стпо[644а]ви  не ѡтъ  кое  дрге матерїе него пакъ с отога що е ѡтпало и пометнто батаалѥно было ѡстало приватно  быткѥ нек се ѡпетъ оно що е спало подигне те се исправы и погблѥно се пронаагѥ да гдѣ се  е  оумножило  было  ѕло  т  пакъ  нааспорно  истаче  се  доброчиненѥ  и  ѡткда  се  е  придесило  спосатиранѥ ѡдондъ  снаагѥ се и ѡбстаянѥ ѡтишно  с чіимъ е разбїено  с отымъ пакъ и  надбїено  с  адама  ѡдолы  грѣхъ  и  Ђаво  людма  те  и  погбы  и  пакъ  по  правицы  с  човѣкомъ богъ погбы грѣхъ и врага доле низтры да мы ѡслобогѥны з грѣха и вражы  спѡна  ласно  спасеном  пт  се  ватамо  с  помођ  нашега  спаса  христа  достигнемо  к  вѣчном покоищ тамо к нашимъ отцемъ и праѡтцемъ аминъ   Четвртаа честъ    Запіита пресветаа дѣва марїа архаггела гаѵріила како ђе она родити дїете каде е  дѣвокомъ  а мжа не  зактева  имати ни  га  познати  на то  рече  іѡ  аггел  светы кѥ  дхъ наиђи наа те и оуходенѥ приготовити протребити прочистити и краситђе полат дхъ  е  неприватанъ  лаап  ни  тин  ама  светыни  ѥстъ  подат[644б]ливъ  понаспоре  сващо  и  пны а неиспняатъ кіиме ни чіиме ѥрно саамъ е богъ ѡблаада а не да е подъ чїѡмъ  влаадомъ єто та рече дхъ що ѡдъ отца исходы дођи кѥ наа те и сила вышнѥга бога  отца щоно м е то сынъ нѥговъ хође те ѡбсенити ща радъ зато да без мке и кое тге  ти  на  срдц  сврхъ  наатре женске  приватиш  га  оу  себе  съ  своіѡмъ  пресвѣтломъ  лчомъ  оумнога  снца се онъ изволы примесити се  с тобомъ а ако ли що ѡдвише ищешъ к отоме се  приверити засвѣдочно  смисли  се на првашнѥ ѡ тебы прїиличне чдне  слике имаашъ ѡ томе  моѵсеѡв чдотворн палиц кояно е мор дно ѡтворила докле ісраили каа по сх проЂоше и  ѡпетъ надъ фараѡновомъ  силомъ затворіи  га а  ѥгпт казюђи м чдо  оу ѕмїю  се  310 преѡбрте  и  ѡпетъ  оу  рцы  дигнтъ  бы  щаапъ  и  пакъ  м  ѥданъ  оударацъ  из  сха  камена  вод  оу  безводно  нисы  източы  а  и  дргы  пакъ  аароновъ  ораховъ  схы  щаапъ  без  пріисаде земляне како зелено пролиста и орахе изнесе ѡпетъ како е кпина без ватре саама се  была зажегла те е [645а] горела а нит се е ѡсмдила нитъ е могла изгорети по ѥгпт вод  оу крвъ оутвораан и ѡпетъ на прьвы наачинъ бистр ка и была ѡсталяат манн за ѥло  спщан на киши рно непоквашено а на сши без росе ѡрошено іѡрданъ предъ квотомъ  натрагъ  текђѥмъ  повракѥнъ  и  по  прелаз  такы  своимъ  птемъ  оунапредакъ  брзиномъ  течанъ тріимъ отрокомъ оу пеђины горђо оганъ ветровитъ прохладанъ и росопаданъ и ако  ли и к отоме ніисы вѣща како е тебе оно чдо пронааликовало а ѡно бааръ за ово скорашнѥ  при тебы ново здѣшаанѥ се приверы єво виЂъ твое кѡне єлисавеѳе закржлаве неродіилѥ како  ѡна оу свою сѣдиню стара баба бдавши затрдны онако матора те пророка сына роды схы  коренъ прорастлик єто изнесе те без влаге сха баашча съ цвѣђемъ208 прораасты по божїѡ  воли  и  безвлажнаа  земля  цвѣкѥ  и  нове  раслике  зелене  плоды  и    безроднои мнѡго  ѥсенѥ  поврђе наспораава се кадааръ е богъ оу свем те що годъ хође такы оно и бде єда не може  онъ  и  тебе  дѣвокомъ  оучинити  матеромъ  и  опетъ  ма[645б]теръ  дѣвокомъ  по  прореченю  ѥреміин  кроз  тебе  мног  ђе  новин  на  земли  оучинити  господъ  и  с  твоимъ  роденѥмъ  щоно  е  и  човѣкъ  по  човѣчаскомъ  завичаю  рогѥнъ  после  тко  тко  да  разпознаа  е  ли  нїе  ли  ѡтъ  човѣка  рогѥнъ  а  камоли  кое  собомъ  без  семена  и  без  нелагоднице  недознано  рогѥнъ  щоно  е  то  роденѥ  више  и  мля  човечега  тако  єто  аггелъ  многораазлико с вѣщиномъ недоміиванѥ дѣвочино ѡдрешіиваше тадаръ єто савъ човѣчы  породъ  скпа  ѥданъ  гласъ  изоусты  кано  радо  и  здрхтало  стрепеђи  радо  за  ѡчекіивато  смотренѥ а страхомъ за нааданѥ божаства веляше к дѣвоцы аггелъ та вѣђъ преволи  се чистаа дѣво и даа ми аггел послат тво гласъ преклонитъ испсти та гласъ  когано радъ оуташкаткѥ се  с миромъ  сва небесна земляна и преисподняа стваръ ѥрно  кроз  тебе  валяа  да  се  испны  ѡны  вышны  горе  вилааетъ  с  тобомъ  све  людство  се  наада  ѡслободити  се  ѡтъ  првашнѥ  прадетске  ѡне  проклещине  и  давняшнѥ    ад  праведне  дше ѡчекю тобомъ пщеня крозъ  скрснђе  и ты  си христїанско по  бог нааданѥ  яковля добриніѡ лепа црква ти то гово[646а]ры издаавна те чекасмо ѡдъ много времена  яѡчђи віикасмо каажи намъ сво образъ и свое слшанѥ издаа своме ти глас ѥръно лице  тї е хбаво сладк бесед имаашъ лепш желю и болѥ ѡклеванѥ мнедїаше се чинити доцненю  защеди  дѣво  съ  своимъ  ти  пощедіиванѥмъ  и  з  добримъ  произволіиванѥмъ  с  отом  ти  честитомъ сређомъ коюно ѡ свемъ и пре твога прошеня пріимашъ ѡдъ бога без искааня  людскы  рѡдъ пощеды ѡдъ многохитлена враага  с  лажомъ премаамлѥна к  себы пощеды  рода  горкои  пизми  и  сласти  тѣлесно  зароблѥна  рода  изарадъ шкндедова  прегрешіиваня  208 Написано свѣђемъ. 311 изгблѥна  сасма  и  ядна  ѡ  себы  с  чемеромъ  лютымъ  а  пакъ  тебе  радъ  до  бога  придоведна  зато  драговолна  и  пожалива  неголи  изда  твою  рѣчъ  доброхотливо  аггел  а  напаче  господ  бог  твоме  то  ты  свѣтлы  аггелъ  говоры  поглавица  небесно  воискы  свѣдокъ и невестовогя нелаживъ договорникъ драагъ а не ковлаџїа и да е кои ѡпадніикъ  ни  прокда  оузми  си  овы  ми  оуговоръ  те  ми  слово  даа  вънима  томе  що  ти  тво  пра[646б]отацъ давыдъ велы  слыши дащи и виждъ  слша добро  кђерко  и  гледа  те  прегни твое оухо и да ми прореченѥ ти порадїе аггел ѡсвѣстно ти дочвенѥ ѥрно оно прво  хо  пребабино  првомъ  и  враата  смртнаа  ѡтворише  зато  тво  пакъ  послхъ  ѡно  що  се  ѥ  крозъ оуши ѕло придесило да ѡдвраати и на добро приведе а віидъ ѡпетъ нама поглѣдни на  насъ  сладкотѣшно  радъ  тога  оуговора  да  би  и  смотренѥ  наше  неваляло  с  твоим  се  погледомъ  ѡсветило  крощоно  и  лепозглѣдно  очима  бїаше  оно  чемерно  вође  що  насъ  е  погшило  и  що  вѣђъ  дѣвока  к  аггел  ѡтговаара  єво  я  самъ  рече  господинова  слшкиня нека да ми се то  събде по твоме изреченю ѡ да чдна врла гласа и радостлива  ѡтговора  ѡ  да  велика  тога  твога  милокрвства  к  нама  пренепорочнаа  простынѥ  и  благостинѥ паче ѥрмонскые росы глаголы твое и паче мѡѵсескаго дажда провещанїе твое  нелаживе  сщо  препокоила  єси  насъ  яко  невѣста  песаннаа  с  прахомъ  въсакымъ  мромъ  подателнымъ исплнъ ѡблагохала єси насъ но садъ вы кои сте се ѡвде [647а] събраали на  овомъ слшаню чсте ли хдо и ниско ѡтговааранѥ видесте ли смаанѥно срдце тихо и кротко  свете  богородице  архаггелъ  е  називлѥ ѡбрадованномъ  и  благословенномъ наріиче  е  сказюђи да кѥ саамъ богъ дхъ светы дођи на ню и ѡбгрнђе е вышня сила а ѡна себе  рабиніѡмъ  наріиче  доиста  е  ѡтъ  саме  наатре  таа  оудіиль  дѣва209  тога  мати  по  апостолово беседи коино не с преѡтимаанѥмъ да се е съравніиваѡ бог него себе сніизы  те  слге  образъ  наа  се  оузе  и  она  томе  свѣрова  зато  ов  рѣчъ  и  изговоры  єво  самъ  рааба  господня бди мнѣ по глагол твоме да кадъ бы тако воля божїа ѡ мены а я ђ  послжити  м  божаставном  хотеню  и  вол  нѥгово  благости  єто  я  быхъ  съвїенъ  свіитакъ нека се божїе слово напише оу мены я рно киша да изаспе се на ме єво кпина  некъ е зажеже горни огань  ево свѣтнякъ на нѥм да свѣтлы горђа свѣђа рчка я нек  се  съспе и срчїи се манна я постеля може леђи младоженя царскаа самъ столица нека сѣдне  царъ црква самъ да лезе архїере тако єво  томе скло[647б]нито ђди дѣвоцы такы  и  божїе  слово  оугѥ  оу  дѣвоячк  полат  тадаръ  и  небесне  силе  с  людма  се  скпа  измешаше  ѥрно  несвигѥнъ  с  тѣломъ  виде  се  и  испнѥнъ  разас  се  неѡпіисанъ  напіиса  се  лѣтомъ и вѣковомъ зидааръ годищникъ се оучины цѣлы човѣчы стасъ наа се презе и   цѣло божаство човѣчаство прибраа ѥдно ѡсвѣмъ смесе и  раздѣліиваня ако  се и ѥстъ  цѣлокпно човѣчаско сконы слово ѥдна персона божаства присъвъкпїѡ а  томе было е  209 Реч је накнадно написана изнад реда. 312 и свѣ цѣло божаство како годъ що е и оу отц и дх те с отымъ подпно своимъ  божаствомъ наш цѣл човѣчаск личн скон презе оу себе и бы свршито богъ и  човѣкъ Неголи ѡтсадъ да и мы с оузамомъ ѡтъ архаггела гаѵріила презмемо мало  нещо пріиноса валяла те по джности намъ матеры божыіѡ з гласом се прикаажемо и с  овымъ похваліиванѥмъ запопѣвамо говоређи на сладко к ніѡзы Рад се ѡбрадованнаа  радоу  се  мати  безневѣстънаа  въ  нѥиже  въсе  исплнѥнїе  божаставное  ѥстаставно  паче  оума  и  слова  въселіи  се  рад  се  хѥрвіимѡвъ  преславнѣша  и  частнѣшїа  серафимъ  выш[648а]шїа престолѡвъ и господставнѣшїа господьствї властемъ државнѣшїа  сіилъ  силнѣшїа  начеломъ  начелнѣшїа  ѡтъ  архаггелъ  дароносима  и  ѡтъ  аггелъ  покланяемаа  рад  се  посреде  вѡдъ  поточища  схаго  чловѣчаскаго  сщаства  въстекшїа  тврды небесные тврдѣша и въсѣхъ бога пространнѣшее жилище рад се избраанна  по  пѣсаннословц  яко  слнце  въ  нѥмже  положы  селѥнїе  свое  вышны  иже  лчами  божаставнїе  благодати  въс  въселѥнн  просвѣтившы  радоуи  се  иже  яко  лна  чднаа  зар  прїемши  ѡтчаскїе  славы  господа  и  юже  въ  тмѣ  неведенїа  седещее  просвѣщающи ради се въсходещїа яко оутро иже конацъ нощи сирѣчъ заакон и начело дневи  и благодати радоуи се чдна дго знаменїе нашего примиренїа къ бог яко да к том  грѣховнимъ  не  привлечени  бдемъ  потопомъ  иже  трзнаменитымъ  образомъ  трикратнаа  съмиренїа  посреде  же  ідеихъ  и  ѥзыкъ  аггелѡв  же  и  насъ  бога  пакы  и  чловѣкы  въобразющи о нѥмже рече и давидъ възглаголати господ бог миръ на люди свое и  на  преподобные  свое  [648б] и  на  ѡбращающее  срдца  къ  нѥм  рад  се  стлпе  огнѥоблачны исходещъ ѡтъ ѥгпта и птъшаствїе ісраилю наставляющъ и тамнїе страсти  свобождающи и люте ѡдржимїе наапастнымъ вааромъ ѡсѣняющи же и покривающїи рад  се благорастворенны въздше ѡживляющїа чловѣкы имже съвышше горкаго ради сатанина  садовнаго  въкса  съмртню вын пререкованню  оудав наложи  радоуи  се  багренице ѡтъ  мірскаго явалши се мора еюже истка се въплщеннаго слова боготкаанаа светаа и царскаа  порфира  рад  се  многославимы  съсде  въ  нѥмже  млнїею  божаставною  многоцѣнны  състави се бысеръ христосъ рад се землѥ євилатска въ нѥже злато и сребро чистое въсе  добродетели  глаголю  видителнїе  же  и  дѣиставнїе  рад  се  неоранна  землѥ  из  нѥеже  дшепитателнаа  прозебе  пшеница  христосъ  иже ѡтъ  ѥзыкъ  питае  црковъ  неоскдно  аще іидеское шатаѥт се санмище иже законню плев и сѣно подядши ѥже образъ бывши  ревекка множаство плевъ и  сен ѡ нѥ къ  своеи  рече  инде  невѣстителю  Радоуи  се  [649а]  землѥ  ѡтъ  нѥеже  прозебе  саажденное  древо  пріи  исходищихъ  водъ  питателныхъ  ихже  плодъ  сво  наше  спасенїе  дастъ  въ  време  свое  листъ  светаа  єго  піисаана  словеса  ниже  ѡтпадоше ниже ѡтпаадтъ иже  рече  саамъ небо  и земля мимоидтъ  словеса же того  никакоже  преити  могтъ  радоуи  се  мыслны  и  божаставны  раю  на  нѥмже  положы  богъ чловѣка єгоже новоѡбразно създаа наше прїетїе яко да въсего чловѣка ѡбновитъ  313 до  конца  окалявшаго  образ  почаастъ  и  въвести  єго  паки  въ  ра  радоу  се  вртограде  цвѣтозатворенны  ѥмже  хранители  явалше  се  єѵаггелисты  вртоградар  же  явалшїи  се  марїи магдалины яко  кпарисъ имѣе  высот  смеренїа  и яко финиѯъ правды многоцвѣтїе  яко ђедаръ ливанскы оумноженны гбителню мыслніихъ ѕмїѥвъ сил разганяющїи рад се  плодовитаа маслино многомасти принесшїа єлеа христа єгоже име излїанное мро радоуи се  винограде  истинны  животны  гроздъ  възрастивши  иже  точиломъ  божаставные  цркве  испираемъ  єже  ѡтъ  ребаръ  крвъ  яко  боготечное  піиво  почрпаютъ  вѣрнї  радоуи  се  источ[649б]ниче  запечатленны  знаменїемъ ѡтчаскою  постаасїю  на  нѥмже  оно  прїемлющее  нарече се име єже мѡсеѡви являе се древлѥ саамъ ѡ себы рече азъ єсамъ сы єже єсамъ и мы  вѣрны тебе славымъ въ вѣкы аминъ   Петое хисе сего слова  радости  приносно  Богородиц  и  матеръ  свѣта  съ  сличными  аггелогласнима  пѣсмами  данасъ  христоименитаа  брађо  пощена  съгласно  похвалимо  скпа  весело  овы  праздникъ  благовѣщенїа  частно  почитюђи  каа  првы  изворъ  и  започетакъ  нашемъ  спасенію ѡбщо  цѣлемо  наш  владычиц  пречист  дѣв  марїю  с  овима  сладкимъ  рѣчма  е  дичеђи  с  проговараанѥмъ  каа  лѣпъ  дааръ  принесемъ  с  реченосђ  ради  се  ѡбрадованна  радоуи  се  препрославлѥнна  ѡтъ  въсехъ  родѡвъ  благословенна  марїе господъ с тобою вѣми бо сїе нъ тебе ради и съ нами щедроти єго и милостъ въ  родъ и родъ молим се въси да бдтъ и твоего застплѥнїа и помощи не забди пресветаа  ѡтъ  насъ  тебы  бо  приглашаемъ  зовще  ради  се  источниче  жизни  нашее  порождьшїа  животодавца  господа  и  творца  бога  рад  се  источниче  боготочны  ѡтъ  нѥгоже  благочас[650а]тїа потекоше  рѣке радоуи  се источниче жывы иже из  ѥдема въсходещы и  оубелѥнны  чистотою  и  свѣтлости  шипакъ  дѣвставнаго  говѣинства  чрвлѥны  цвѣте  валсаме  божїе  любве  истиннѣ  иакнте  въздржанїю  нарекы  се  въса  тревное  плтаскые  сласти  село любоцавтщее благоханїе божаставнихъ радованїи  рад  се источниче иже  прстъ нашего въменѥнїа древа ради животнаго преслшанїа въжегшїи се огнѥмъ низсахшїи се  въ  пепелъ  претворшїи  се  и  попрано  бывши  наводнѥнїемъ  божаставнїимъ  пакы  на  ѡбновлѥнїе наше явалшы ради се лествице єеже глава до небесъ яко датїе затворенные  ѡтврзетъ и насъ ѡттд спадшее грѣхомъ пакы възведетъ и вышнѥе сподобитъ свѣтлости  радоуи се страшное мѣсто доме божы въ нѥмже яковъ оубо съмыслны божаставными  оупокоив се безмлвстветъ давидъ же пакы того ѡбрѣсты искы мѣста не дастъ мыслнима  очима сна ни вѣждама своима дреманїа дондеже ѡбрете мѣсто господеви тебе богородиц  въмѣстившю  въ  себы  бога  плтїю  радоуи  се  новаго  ноя  ков[650б]чеже  имже  миръ  избави  се  страснаго  потопа  на  земли  покоивши  се  не  на  аррареѳе  гори  нъ  на  небесехъ  314 рад се благодати моѵсеѡвы квотѣ имже зритъ се на въсакъ данъ на лицы подлеже  мыслны  дагонъ  сатана  того  же  ѡтстпнїе  силы  и  дрзы  по  ѥрихонскыхъ  стенахъ  ѡтъ  основанїа  низлагаемы  радоуи  се  рчко  мыслню  носещїи  манн  христа  дшевню  сладостъ  манн  недомислещю  се  что  се  положи  же  се  и  въ  знаменїе  пререкованно  по  пророчаств  смеѡню  ємманилъ  въменяющи  божаство  и  божаставнаго  съмотренїа  ѕліимъ  испитаемъ  рад  се  рно  ѡтъ  коже  бо  адамовїе  ѡттргшїи  се  дшевнїе  ради  чистоты  и  непорочства  и  паче  ѥстаства  рождьши  животны  даждъ  и  нашихъ  скврнъ  чистителя рад се горо тчнаа въ нѥиже въспитаа се божїи аганацъ грѣхы мір въземлѥ  и  насъ  ради  на  съмртъ  волн  приведенъ  радоу  се  горо  несекома  ѡтъ  нѥеже ѡтсече  се  каменъ краегалны  христосъ  иже  санное  тѣло кмиры ѥзычаскїе  сребро  и  ѕлаато  сщее  и  иные  маншїе  вѣщи  съкршивъ  или  паче  почитаемаго  са[651а]тан  сими  потребивши  иже  аггелскїе  првѣе  свѣта  и  по  даницы  свѣталъ  разгрдѣвы  и  яко  жесток  въставивъ  вїю  железн  въскделнично  ѥстаство  съчини  се  за  въсе  немощное  ѥм  и  паче  некрѣпкое  помраченїе  рад  се  каменю  на  нѥмже  плзещем  ѕмїю  слѣда  пти  нѣстъ  видети  лкаваго  въхода  съмыслнаго  ѡ  нѥмже  и  бадры  васакъ ѡсноваетъ  дѡмъ  добродѣтели  непретакновенїа  съблазн  рад  се  свитче  изашады оубо ѡтъ плти ѡтсечен же ѡтъ  хотенїа  ею  свитакъ  новы  занѥ  и  рождаство  твое  ново  ты  бо  мати  дѣвица  и  безь  отца  плтъ  рад  се  богонапіисанна  скрижали  еюже  законнаа  тма  на  благодатню  свѣтлостъ  претворіи  се  радоуи се дверы затвореннаа єюже проиде христосъ и затворенню пакы съхрааны врата  мыслнаго  рая  готоваа  въсемъ  тлкщимъ  покаянне  на  ѡтврзенїе  рад  се  ѥзекіилева  запечатленнаа  книго  имиже  ѡткриваетъ  іѡанн  єѵаггелист  печатми  седмимы  владичняго  благодаянїа  дха  радоуи  се  непоколебимаа  стѣно  крѣпкое  забрало  ѥди[651б]но  оупованїе  великое  прибежище  въсаком  христоименитом  исплнѥнїю  наа  те  надѣющїи се матери въсѣхъ цара и бога имже царствюще наши вѣрнїи царїе на въсе  противные извѣстно ѡплчают се и въсіихъ възвишающе се свѣтлаа ѡдоленїа приносетъ тобою  прославляют  се  свещенницы  яко  рождьшю  великаго  светителя  по  слов  паѵлов  прошадшаго  небеса  тебы  поспѣшаствюще  богатеще  се  мниси  своими  слзними  потокы  реченнаго  въ  іѡве  мора  яко  погребляюща  сатан  потапляютъ  тобою  грады  благословляюще  се  отврждаютъ  се  стране христїанске крепетъ  се людїе  съдржетъ  се  оучителскаа словеса распространяют се и божаставнїи зааконы храанетъ се мжемъ ты  држава  женаамъ  частъ  дѣвамъ  чистота  матеремъ  похвала  юношамъ  слава  старцемъ  крепостъ богатымъ наказатель оубогіимъ потешенїе здравымъ сила болещимъ цѣлба въ  пристанищи сщимъ веселїе въ бри пристанище заблждшимъ наставнице тешкымъ ярмомъ  грѣховнымъ падшимъ ѡблакченїе въсегда ѡ въсемъ па[652а]че же въсѣхъ ты причати  божаставнѣ  єдиночедом  сын  твоем  пречистаа  Покаажи  прочее  и  еще  къ  сіимъ  вещшю милостъ Твою непорочнаа ѡтврзи милосрдїе свое пресвѣтло яко свѣтилникъ сїе  315 просвѣщае яко  облакъ ѡсеняе яко  роса  оутрняа прохлажда яко  сил имщїа мног ѡтъ  въсакого бѣднаго спаса влаянїа яко жазалъ крѣпостны съкрши въсакого спостата и яко  въ  чрмномъ  въкпѣ  мори  яко  дргїе  фараѡниты  въсе  воинство  потопляе  посли  на  новїе  асиряне  благовѣствющаго  ти  данасъ  неизреченное  зачетїе  Гаѵріила  яко  да  низложитъ  сіихъ гбителное стрмлѥнїе якоже првѣе ѡніи ѡбстпалшее ісраилѥ въ градѣ ихъ асирское  множаство въ ѥдин нощъ поразивы небесныхъ оумѡвъ начелникъ міхаилъ и црковъ  за  нѥюже  ѥдиночеды  тво  сынъ  свою  крвъ  пролїа  мирно  съхраня  въсакое  рааздорство  и  расколство  вѣщемъ  далече  ѡтъ  нѥе  потребляе  и  ѡтъ  ѥзыкъ  възжизаемю  браанъ  простынѥю оутоля пріими же и наше благовѣтливое слово се из нечистаго съміисла [652б] и  ѡтъ  скврныхъ  оустаанъ  приносимое  к  тебы  подаждъ  здѣ  житїю  исправлѥнїе  добродетелѥмъ приложенїе и възращенїе на страшном же и въсемірномъ сдищи своего сына  и  нелицемернаго  сдїю  нетаеннаго  милостива  намъ  его  быти  сътвори  чистаа  деснаго  стоянїа насъ сподобы и съ живыми въчинити тамо идеже въсегда гласъ празднющихъ ѥстъ  яко том подобаетъ въсакаа слава частъ и покланянїе съ безначелнымъ єго отцемъ и съ  пресветымъ и благымъ и животворещимъ єго дхомъ и ныня и присно и въ вѣкы  вѣкомъ аминъ      316 Прво слово Лазара Барановича из Трубе (652б–661а) Слово петое здѣ из трбе     на  благовѣщенїе  пресветые  владычице  нашее  богородице  и  приснодѣвы  марїѥ  стихъ  рад  се  ѡбрадованна  господъ  с  тобою  ѡво  с  рѣчи  архаггела  гаѵрила  к  пресвето  дѣвы  маріи  напіисата  оу  євангѥлїю  светага  апостола  лке  глава    зачело  Съ радостнога неба слете гдѣно нема тге ни бриге зато и ѡдъ радости начинѥ  поздравлянѥ ѡдъ бога послааты архаггелъ гаѵріилъ г дѣвоцы мари говоређи рад се  ѡбрадованнаа [653а] драагы послшніицы христїани валялогъ цѣливаня земля не пронаагѥ  богородицы  док  се  небо  на то  не  подиже  те  с  аггелскымъ перомъ на  земляны нашы  срдцїи  ово  іѡ  поздравліиваннѥ  напіиса  рад  се  ѡбрадованнаа  господинъ  богъ  е  с  тобомъ из неба начена земля сіимъ образомъ тебе царице цѣлетъ рад се радости  прїетилище  тебы  подобаетъ  радовати  се  ѥдино  кога  то  ради  посла  валя  се  богородици  радовати ѡтъ послаато к ніѡзи аггела єво на саданѥмъ оуказіиваню можемо ѡ томе се  ѡвъвѣстити толико вы к овоме радостноме аггелскомъ цѣліиваню радо надклоните оуши ваше  ѡбрадованна  марїе  яже  съ  радостїю  аггелское  цѣлованїе  оуслышала  еси  ѡ  радостномъ  твоѥмъ  цѣлованы  даждъ  ми  съ  радостїю  глаголати  даждъ  и  слишателѥмъ  съ  радостїю  слышати да ѡ тебы радет се ѡбрадованнаа аггелскы съборъ и рѡдъ чловѣчаскї рад  се ѡбрадованнаа господъ с тобою С книжномъ послааницомъ послаатъ бы архаггелъ г  девокы  маріи  те  съ  запечатленымъ  посланѥмъ  сладкы  слшателю  съ  съкривеномъ  с  постанка  [653б] вѣка  потаіѡмъ  послаанѥ  сте  вы  христово  напіисато  не  с  црниломъ  ама з дхомъ жіивога бога не на камениты моѵсеѡвы скріижаліи него на ѡтесааны ѡтъ  грѣха изглагѥны  вѣры тврді меснаты срдцїи велы намъ апостолъ павалъ прваа е таа  божїа послааница марїа напіисата не с мастиломъ црнїимъ него с прстомъ божїимъ съ  светымъ дхомъ ѥрно светы дхъ нападе на ню не на дасчица ѡтесааты с каменя него  на  гол  гладкоме  добр  іѡ  срдц  слово  божїе  щоно  е  христосъ  испіисатъ  бы  з  дхомъ зато крощо е ѡна врло книжна божїа словеса спажано и крила оу своме срдц из  свое іѡ младости тан божїю крїе за неко доби марїа алъ нѥно срдце чисто изригати кѥ  слово сладко рече ѡна к аггел да ми се то събде по твоме говореню те из нѥ богъ слово  кааза  намъ  се  тѣлесно  човѣкомъ  прозна  се  з  дхомъ  а  те  послаанице  подпіисъ  изобразы с подсписомъ светы єѵаггелистъ лка ком се имаа препорчити и гдѣ ли ђе се  дати  оу  градъ  рече  галилескы  дати  се  именомъ  назаареѳъ  г  дѣвоцы  прстеноваато  за  [654а] мжа що се зове  іосифъ давидова подретла а дѣвокї  е име марїамъ що іѡ се  317 піише  а  кога  мѣсеца  посла  іѡ  се  то  піисмо  шестога  мѣсеца  рече  се  бы  препорчно  то  послаанѥ  гаѵріиловымъ  из  оуста  м  проказіиванѥмъ  щоно  га  ѡвако  започе  предъ  ніѡме  чатити  рад  се  ѡбрадованнаа  гаѵрило  драагы  извѣсђе  драаг  радостъ  богородицы  боравлѥђи  іѡ ѡвдѣ  оу  ово плачливо  долачи  рече  іѡ  ради  се ѡбрадованнаа  и нища не  тжи  с  тобомъ  е  господинъ  ы  богъ  по  ѡвоме  ѕл  времен  оу  ово  плачно  долины  жіивђи на плач блаженостъ ѡснова ѡтселе се рад благо тебы плачливои ѡтсадъ теши  се  с  хбавимъ  разговоромъ  сзно  си  сѣала  радо жни жетїѡци аггели піише  се да  с  а  тво е жетилацъ чистаа архаггелъ гаѵріилъ твога ти гаанилка ѡбрадованнаа велы се   ѱалм  радте  се праведніи ѡ господ бог ты преблагословенна дѣво яже въсе  праведнїе превъзыде светаа светыхъ болшаа радоу се паче ѡ господи яко господъ  естъ  с  тобою  велы  намъ  апостолъ  свакад  се  ѡ  господ  радте  напаче  ты  се  марїе  рад ѡ  своме ти  сын  господин  ѥрно  діиль  е  с  тобомъ  и  свакадъ  [654б] радо  и  весело кадра си изговаарати ове свое ѡ себы речи величіитъ дша моя господа и възрадова  се  дхъ  мо  ѡ  бозе  спасе  моемъ  господъ  е  оу  тебы  тако  каа    своме  град  великы  господинъ сасма врло прехвалѥнъ на глас высокъ оу град нашега бога и пакъ що на то  ѡтговаара маара до господара іѡ то м рече кадъ ми рече архаггелъ рад се марїе и  я се обрадовахъ и провеселихъ ѡ твоіѡзи милости кадъ си ты поглѣднѡ ѡдзгоръ на  моє  смѣренїе  и плач  си ми на  радостъ преѡбрнѡ израскіидаѡ  си ми мое  ритине  те  си ме  препасаѡ с веселомъ красотомъ велиш ми светы кѥ дхъ наа те надиђи дше светы кано  голбъ  ако  ме  съ  своимъ  крилма  ѡбслонишъ  то  подъ  покровомъ  твоимъ  кріилы  ѡдъ  кваара ѕлога мог ѡбстаяти радо  покою лѣпъ гласъ гавріилъ доносы дѣвокы како то и  валядїаше  чисто  дѣвочицы  добаръ  гласъ  и  пріимити  ѡтъ  частнога  аггелскога  господства  тако  то  пріилика  и  бїаше  принести  те  господинове  големе  чисте  рѣчи  и  самоме  томе  приносїѡц  аггел  изборли  и  славн  на  глас  предъ  аггели  господин  богородицы  коино ѡдъ цара  царицы пота[655а]ны  іѡ  гласъ  доноси  защо и то  е  поназавише чдо како то небесны не само царъ него и творацъ све ствари договаара се съ  земляномъ  царицомъ  с  ѥдномъ  дѣвокомъ  сиротномъ  без  матере  без  отца  с  тЂомъ хранѥницомъ како ђе съ своимъ царствомъ оупраляти що ли чинити ш ніиме како  ли провіигяти нека то и ш нѥномъ воліѡмъ бде защоно кадъ е човѣчаскы родъ хотїѡ  прво  ѡдъ  бога  ѡтпасти  ондаа  е  само  самъ  сатана  Ђаволъбаше  бїаше  понапре  дошаѡ  с  ласкомъ  преварномъ  к  нашо  стародавнашно  бабы  єѵвы  с  лкавымъ  образомъ  ѕміискимъ  те  е  на  ѕло  наведе  а  кадъ  паакъ  зактеде  богъ  подигнти  низснѥна  стрмо  адама  до  пакла  тадаръ  ѡпетъ  ѡ  томе  преко  поглавита  свога  м  аггела  ѡ  томе  свое  зглашенѥ  с  овомъ  царицомъ  каазати  іѡ  то  посла  га  те  с  лебденѥмъ  и  лепымъ  говїанѥмъ то валядїаше нѥм  све потанк насаамо предъ ніѡмъ исказіивати м по  ред  божїе тане  тако  да нї  сви небесны аггели  скоро не прознад за то ни пакъ Ђаво на  318 земли не  сетїи  се  с  коіѡмъ наамеромъ  своіѡмъ  хитленомъ  дотле да  се то  забашры що  богъ чины докле пакъ испо[655б]диже и поврааты чловѣчаскы рѡдъ с првога попзнђа  и  заблденя на првы  становитъ м  наачинъ  те  да испны  с  изборлимъ  дшевнимъ  людма  онаа аггелскаа  горе места ѡткдно  с испали  овы ѕли аггели щоно  с  садъ бесовы  наши ѡпаакы дшманы и мчители паклены и таа цѣліиваня да речемъ поздравліиваня  людска раазлика имад положена оу божаставном піисм що се находе ѥдни се поздраляю  желеђи дргъ дрг дгы животъ како що с ѡтпре говорилы Године честитаюђи господи и  царемъ много лѣта да жіивы царъ дрго пакъ имаа ѡ гаанилк поздравлѥнѥ како щоно  светы паваѡ оу свои послааница на многы месты полаажђи сврха титлъ к людма говоры  благодатъ и миръ ѡтъ бога да вам се оумножы и дрго имаа ѡ здравлю ѡ радости да  се  свакадъ    здравлю  радешъ  и  дрго  пакъ  е  з  благословліиванѥмъ  и  да  те  благословы  господинъ  ы  богъ    свем  те  како  е  то    раазликоме  поздравліиваню  раздѣлѥно  то  се  е  све  скпа  ѥдно  ѡ  богородицы  с  овіимъ  аггелскымъ  цѣливанѥмъ  заключило кадъ іѡ рече рад се ѡбрадованна господъ с тобою т іѡ е радостъ а сређа и  животъ  каде  рече  ѡбрела  [656а] си  благодатъ  оу  бога  благословъ  ѡпетъ  що  речено бы іѡ благословеннаа ты въ женахъ и тко бы то тако смишлѥно на кратко све  поздравліиванѥ ѥдно  свршїѡ како що аггелъ то богородици лепо  скпа  све цѣло по  свем  съставы  те  изрече  и  с  великымъ  к  ніѡзи  пощенѥмъ  свршито  изговоры  рад  се  ѡбрадованна преизвыше пречист дѣв каде велы к ніѡ благословенна ты сврхъ  свїю женаа паметно е теши каде рече єво ђешъ зачети оу себы те  сына кѥшъ имати и за  чдо наалик проказе ѡда ща ђѥ затрднѥти говоређи м светы кѥ дхъ наа те надиђи и  сила вышнѥга хође те ѡбсенити а породъ зачеты оу ніѡ с отымъ подтврды каде рече зато  и  то  свѣто  дїете що  се  из  тебе  на  свѣтъ  роды  назвакѥ  се  сынъ  божіи  и що  има  ово  послааницы іѡще єѯиклка богобоязлива марїа оу овоме послааню іѡ не ліишы се свакога  из  доволѥ  благаа  части  пощеня  берикѥта  тафре  свачіимъ  нааспорна  ѡста  оу  овымъ  рѣчма що се велы рад се ѡбрадоваанна и сређ кадъ рече честита си предъ богомъ на  глас  великомъ  ѡдъ  речености  благословеннаа  меЂъ  женама  како  и  соломонъ  ѡ  ніѡзы  о[656б]ве  рѣчы  износи  проказіиванѥмъ  своимъ  многе  се  кђери  ѡбогатише  многе  оукаазаше юначство снаажно алъ ты све си надишла съ своим ти напредкомъ преспеваюђи и  подигла си се надъ свима ѡдвише инди архангѥлъ паметливо то свое піисмо доконаава но де  исто ѡ томе смотріимо се како е паметно и мдро нїе каде іѡ доказе ѥр кѥ она родити само  божїю превѣчн премдростъ с коіѡмно е свѣтъ създаатъ и држіи се крто без померааня  тако пакъ и ѡна паметно и смишлѥно натрагъ ѡдговаара с распитіиванѥмъ своимъ чдеђи се  с размишліиванѥмъ за нѥгов бесед каде м рече а како то може ѡдъ мене быти кадъ за  мжк  страан не  знаамъ  поздравлѥнѥ м ѡбегенисаа  напаче  драговолностъ  господина  бога кои га е к ніѡзи послаѡ зато и рече м єво я самъ господня ѥдна робиня нек ми  319 то  бде  по  твоме  говореню  доказіиват  не  бїяше  скороспзна  с  паметы  ни  хитроѥзычна  с  ѡдговааранѥмъ кано   раю євва  да каде виде  сладко и врло вође на дрвѣт  лепозглѣдно  очима и красно за ѥло с размомъ те скиде сз дрвѣта вође и поѥде нитъ [657а] се ѥ пакъ  ѡ сказіиваню сасма  себы смђала съ снебыванѥмъ ни многораспіитіиванѥмъ прокшаавала  аггела каа захарїа предтечевъ отацъ оу олтар на слжбы м що говорааше безвѣрно те  по чем я то мог дознати да сына имаамъ кадъ самъ я єво човѣкъ старъ и жена мї  е матора прошла  е вѣђъ таа хора ни  се  е изволіиваню оу  себы подсмѣхіивала каа авраамова  подъ сенькомъ сарра како се за ню піише кадъ богъ авраам рече овога добы быкѥ ти  ѡтъ  сааре  сынъ доч  она то и подсмїа  се  рече  оу  себы яѡ леле мены що ми досадъ  за  младости  нїе  было  да  ѡдъ  сендобы  быти  ли  ми  то  чдо  я  стара  а  мжъ  ми  іѡшъ  постары неголи з драаге волѥ приваты богородица аггелск рѣчъ више не ѡтговаара кроме  що  га  запіита  како  ђе  без мжа  родити  ако  и првіи мдарци много щоща и  прикаламлюю  ѡтъ  себе  беседе  за  шаар  говорлив  како  що  к  чем  оу  беседи  дише  съставакъ  по  разабрааню такы рече к аггел бди мне по глагол твоем на то ѡде аггелъ ѡдъ нѥ  како єѵаггелистъ лка посведочаава ѡ томе и оу овоме що се велы се раба господня єво  самъ господинова слшкиня четыри добротвореня се [657б] оу томе слааж склопито цѣло  послшаанѥ  и  големо  снискодржаанѥ  себе  бди  ми  то  що  веліишъ  оу  томе  оуказе  свою  желив г бог іѡ мил ђдъ и несмнят вѣр щоно то четворо доброчиненѥ права вѣра  смереностъ милокрвство без инаата и поговараня послшаанѥ и свакога христїанина дш  м спааса и к вѣчноме живот приводіи га право аминъ   втораа честъ сего слова   Седамъ  рѣчы  хрискяни находіи  се  оу  светом  єѵаггелїю Како  чатіимо що и  е  светаа богородица изрекла прво да речемъ последнѥ и на првомъ свршимъ кадъ е   кана галиле на свадбы к сын рекла овы сватовы садъ немад що пити не мад віина  то с іѡ речы пожаливе и домостаростне ѡ пощеню своме дрго каде  ѥросалим тређи данъ  наагѥ  изгблѥна  іѡ  сына  рече  м  ѡ  мое  детешце  защо  нама  тако  чиніишъ  те  скривено  ѡдъ  насъ  изостаешъ  да  тжимо  за  тобомъ  не  знаюђи  кдъ  си  се  подеѡ  то  е  єто  милокрвство  големо  тређе  щоно  слгама  на  свадбы  за  віино  рече  що  вама  іиссъ  мо  господинъ  сынъ заповеды и  рекне  то  да имаате  [658а] без  речи вамъ Послшати га и  пословати то с речи наоуке и свѣтовааня Четврто каде догѥ трдна г захаарино кђи те се  поздравы с ѥлисаавѣтомъ оне онде бїах іѡ беседе потешне и ѡ добр разговорне пето каде  запіита аггела како ђе  родити и то  с  речи ѡсвестне  разсдне последка промаатранѥ шеста  речъ  щоно  рече  єво  я  самъ  слшкиня  господинова  то  е  смеренїе  хдо  и  сниско  држаанѥ  320 седмаа  беседа  бы  іѡ  каде  се ѡ  сын  оу  себы  порадова  з  дшомъ210  и  рече  величіитъ  дша  моя  господа  кадъ  е  тако  погледаѡ  наа  ме  хд  ѡтселе  свакы  рѡдъ  хође  ме  з  діикомъ хвалити то  с нѥне речы богомолске и благодаарне ѡ божїѥмъ  іѡ нагледн  добротворств Въса  твоя  словеса пречистаа  дѣво  благаа  стъ мдра  и потѣшителна  нъ  ѥгда сїе рекла єси бди мнѣ по глагол твоем сїе паче въсѣхъ иніихъ слх нашем даде  радостъ  весел  ѡ  семъ  словесы  саама  и  похвалила  се  єси  чрезъ  давыда  твоего  праотца  глаголѥ ѡтригн срдце мое слово благое тѣмже оубо благо и благаго бога породивши  глаголѥши  и  бдтъ  въ  благоволѥнїе  словеса  оустъ  моихъ  благово[658б]лилъ  єси  господи въ земли твоеи яже даде плодъ сво рекши бди ми ѡтъ дха светаго зачела  єси  чистаа  дѣво  въ  чревѣ  твоемъ  въплщеннаа  бога  како  ис  почела що  ѥ  богъ  рекаѡ  бди свѣтъ и бы свѣтъ а пре тога мраакъ бїаше по сво земли тако и пречистаа дѣва  каде  изрече  ов  рѣчъ бди  промаче  ідолскы мраакъ  праавы  свѣтъ каде  из  нѥ  вѣрніимъ  засяа коино  свакога човѣка просвѣтлюе ко  се ѡдъ воде на  овы  свѣтъ изнова на крщеню  породы прво  єѵва  съ адамомъ  све люде кроз  себе поморы  а марїа  съ  своимъ дргымъ  адамомъ христомъ пакъ насъ  свїю проживы по апостолово беседи те како кроз адама  сви вѣчномъ смрђ помир то ѥстъ свимъ некрщеникомъ безвѣрнимъ по ѡво имъ смрти  дше до пакла ид тако пакъ крозъ христово вѣрованѥ сви жіивы з дшами оу вѣчноме  животованю ѡстаю апостолъ павалъ женами заказе да нис беседливе и  цркви да мче  коимъ то тымъ що с єѵвина траага коено на своме ѥзык смрты ядъ носе каа євва що е  ѡтъ  запређена  дрвля  вође  окшала  то  людма  се  заказе  ваше  жене  [659а]  подъ  заатворомъ  да  седе    покорности  безъ  мђнѥ  нек  се  оуче  себе  и  свою  дец  а  не  ѡстаале  мжке люде ты благословенна въ женахъ  аще бы древлѥ  рекла бди ми по  глагол  твоме  то  древлѥ  род  чловѣчаском  на  добро  и  збыло  би  се  аще  ныня  доволно  скоро  понѥже  доволно  благо  ты  родишы  сына ѡ  нѥмже ѱаломніикъ  таа  рече  и  быше  то  повеле  и  създаше  се  и  тебы  тоижде  сїе  даретъ  да  ѥгда  речеши  и  бдетъ  повелиши  и  съзиждтъ  се  твоимъ  сыномъ  въса  быше  и  без  нѥго  ничтоже  быстъ  єже  быстъ  и  тобою  пречистаа  богородице  въса  бдтъ  без  тебе  же  ничтоже  бдетъ  єже  бдетъ  оу  постарааню нашега спасенїа како що светаа црква попева да з богородицомъ христосъ  ова  свѣтъ  спааса  имадђи  м  к  ніѡзи  велик  и  богат  милостъ  наша  е  избава  изашла ѡдъ нѥна пречиста тѣла и крви іѡ що ѥ вилааетскы спаситель истинны богъ  нашъ  нѥзинъ  сынъ  из  нѥ  презеѡ  себы  човѣче  тѣло  наа  се  за  наше  спасенїе  велы  светы паѵаѡ міи незброено благо имаамо оу земляны сдови намъ свои да ѡтъ колико  више с врхомъ имаа га светаа богородица кадъ е само светы дхъ сишаѡ [659б] на  ню каа божїи прстъ з дотакнђемъ своимъ божїа сила ѡбколї е зброити кѥ ѡнъ ис тога  210 Написано дшмъ. 321 нѥна блага и за наше дговаанѥ искпъ и т цѣн кѥ за насъ поставити рече она да ми  то бде по твоме сказываню и таа кратка мала нѥна речъ на211 колико добро свима изаагѥ то  оучины те  заче тога    себы коино  ђе на  велико  се  дигнти по давыдов  сказываню да  велике големине нашега господина и дге м сасма рке и кдаа рече знаамъ бегати кдъ  ли се подѣти и  съкрити изпредъ твога дха ако да  се испенѥмъ на небо ты  си  саамъ  тамо горе да ако ли силеземъ доле подъ землю оу дбине адове и тамо си ты ако бы и кано  птица с крилма рано ѡдлетїѡ чакъ за море  кое тамо пстолине скрити се алъ и онде кѥ ме  досеђи твоя рка и наађи ме и твоя кѥ ме десница задржати и преместити с места голема е  рече нѥгова снаага а разм нѥгов броя нема а и апостолъ павалъ мало текъ с момъ  згледн  божїю  хитростъ  и  чда  м  неста  ѡбезекн  се  те  подвіикн  и  рече  ѡ  да  велике  дбине блаага свакога премдрости и разма божїа па[660а]къ єто таа преко врха голема  силесїа на толико смаанїи се те  ѥдно дѣвоячко се црево сместы и преборавы оу ніѡзы цѣло  деветъ мѣсецїи с маліимъ пеленами изволы повїяти се и маало детенце на рк носити  ѡтпочіиваюђи оу колепци а и праведны іѡвъ нѥгов големиню овако исказе више небесаа  и подблѥ изподъ бездне адове сврхъ ли мере више неба що да чинишъ що ли знаадешъ  що има дблѥ доле изподъ пакла ѥданъ богъ коино е све и сътворїѡ све то свдаа знаа и  прегледа гдѣ що подъ своіѡмъ ркомъ имаа що ли се где чины а міи смо джни ѡ свем  хвалити га и славити Пресветаа богомати яко тво сынъ велы бдетъ сице и ты аще  и маали се за смеренїе твое а що твориши себе волѥю рабиніѡмъ за сїе пакы велїа бдеши  мати бога вышнѥга аще и раба еси нъ родиши сына ємже въсачаскаа работнаа стъ  творишы  себе  рабою  за  смеренїе  нъ  понѥже  смереннаго  родиши  сего  иже  речетъ  начите  се  ѡтъ  мене  яко  кротакъ  єсамъ  и  смеренъ  срдцемъ  ѡ  нѥмже  имаши  възнесена  быти  превышше  хѥрвіимѡвъ  и  серафіимѡвъ  тысмѣренїе  въ  ѡтвѣщанїѥ  [660б] архаггел  посланном являеши се рааба господня не маншее и сынъ тво смеренїе предъ богомъ  отцемъ проказе говоређи м крозъ пророка ѡ господи азъ рабъ тво я самъ господине  слга тво слга сам ти и сынъ твое слшкинѥ а крощоно свакы ко се понаапре снижаава  та после на велико излазы бдетъ се великъ сынъ тво ѥрно сыномъ вышнѥга бога  хође  се  наређиако  се  е  и  двострко  слгомъ  нарекаѡ  рогѥны  с  човѣчымъ  стасомъ ѡтъ  марїе дѣвоке ако се е и снизко  доніѡ вртлячины родїѡ ама допосле пакъ к свіимъ  жидовомъ  казюђи  се  ѡвако  е  говорїѡ  вы  сте  ѡтъ  снижїи  али  я  самъ  горе  ѡдъ  вишнихъ  тако  и  ты  пресветаа  дѣво  бдеши матеремъ и  дѣвокама  діика  и  слава  господинъ  богъ  коино  е  с  тобомъ  такв  честит  слав  дакѥ  ты що  сї  е  достала  да  ѡтселе  не  раба  ни  слшкиня  нєго  и  надъ  царицами царица  оузбдешъ  ѥрно  таквога  цара кѥшъ родити коино кѥ се оу яковлѥво домовины ѡцарити те надъ іисраили оу вѣкъ  211 Реч је накнадно уметнута изнад реда. 322 вѣчиты  хође  царовати  нитъ  кѥ  нѥгов  царств  икадъ  быти  края  ни  конца  рече  іѡ  аггелъ  а  оуѥдно ш ніиме  и тебы такогѥръ ѡ вышняа царице  крощоно  и  ты кѥшъ ш  ніиме царовати  оудіиль вѣчи[661а]то  зато  и  веліи ти  се  рад  се ѡбрадованна  и  овдѣ ѥ  господъ  с тобомъ и вѣкъ кѥ быти  с тобомъ а пакъ кроз тебе и  с нама  е заѥдно Пише  светы пророкъ захарїа да кѥ настати то време такво те се хође замити по десетъ мжкы  люды ѡдъ инородны ѥзыикаа тЂоплемениты по рке ископаткѥ се држати се за кра скта  ѡдъ халіина човѣк жидовин молеђи га говоритђе м добры господар просимо се лепо  да кдаа ты идешъ да и міи тамо с тобомъ заѥдно идемо ѥрно міи смо то прочли да е с  вама богъ тако и мы да чинимо брађо добра христїани те како  смо то ѡдъ архаггела  гаѵрїила  дочли  да  е  с  марїѡмъ  дѣвомъ  господинъ  ы  богъ  сви  скпа  врвлѥђи  с  хіиђніѡмъ идемо к ніѡзы приватаюђи  іѡ се за пазлатасте  сктове ризне да и  с нама се  ѥдно  пронаходы  богъ  єда  би  нам  се  испниле  и  надъ  нама  ове  апостолске  рѣчи  благословне господъ съ свима вама и благодатъ господа нашега іисса христа съ  въсеми вами аминъ   323 Друго слово Лазара Барановича из Трубе (661а–666а) Слово тогоже лазара зде шестое на благовѣщенїѥ пресветые богородице   стіхъ радоуи се ѡбрадованна господъ с тобою   Коно  е  сврхъ  неба  давнашнїи  садъ  е  єто  с  тобомъ  пресвета  [661б] дѣво  марїе  и  по  маломъ  из  тебе  рече  с  отымъ  размомъ  ако  и  з  дргоячомъ  беседомъ  архаггелъ г дѣвоцы маріи драагы слшатели и ѡна на то ѡдговоры те рече радемъ се я  ѡ  то  твоіѡ  беседы  врло  канда  самъ  добавила  мног  користн  сређ  и  то  говорааше  к  архаггел  веліиш  ми  достала  си  благодатъ  ако  е  добавихъ  т  мї  е  вѣђъ  доста  гаанилка  наспорна  оудовица пронааЂе мингюш и  врло  се ѡ ніѡ порадова  те  се  похваали  свіимъ  коншїискымъ  женами  да  с  и  ѡне  ѡ  томе  веселѥ  що  ѡна  нїе  се  ѡщетила  а  ты  благословеннаа меЂь женама изнаагѥ не драхм єрЂав сребро ни злаато него таа скпы  белегъ за коино небеснога царства ключаръ светы петаръ доказе говоређи вы христїани  крталисасте  се  ѡтъ  вашега  неваляла  жіитка  вашїи  отааца  аадетнога  не  съ  ѕлочестимъ  сребромъ з дкати лы него с частномъ крвлю каа чистаа яггнѥта без маане и нескрнава  христа пре  даница из божїа чрева  рогѥна и т крвъ  свою ѡнъ ѡтъ богородична црева  себы  презе  кадъ  іѡ  рече  аггелъ  єво  ђешъ  затрднити  и  сына  родити  велы  намъ    єѵаггелїю  господинъ  христосъ  тргте  на  дшевномъ  пазаар  за  времена  може  марїа  съ  своіѡмъ  [662а] драхмомъ  єшкиле  прометати  се  и  трговати  те  свїю  насъ  прекпити бог зато намъ то и велы паваѡ ніисте віи по себы свои господары ама робови  сте  ѥрно  цѣном  сте  кплѥны  имаа  овы  дкатъ  врло  хбавъ  печатъ  изображенъ  на  себы  образъ  божїа  цѣла  стаса  щоно  ѡ  нѥм  и  изречено  бы  подате  божїе  бог  каде  рече  архаггелъ рад се ѡбрадованна ѡндаа и марїа подвикн г бог те рече моме слшаню  даѡ  си  боже  весел  радостъ  порадоваткѥ  ми  се  и  мое  хде  кости  каде  си  погледаѡ  на  снизностъ  свое  ти  робинѥ  и  то що  се  заметне  оу моме  трбх  быткѥ  костъ ѡдъ моѥ ми  кости тадааръ кѥ и свое ми све кости говорити господи господи да тко е подобанъ тебы  быти кѥ и месо ѡдъ мога ми меса зато  срдце и  свѣ ми тѣл раде  се ѡ жіивоме бог  провеселило се е чиста твое срдце каде бога оу себы виде с отыме и цѣло тело се раде ѥрно  божїе слово ис тебе тѣлесно виде се говорааше некадъ христосъ к юдемъ видымъ да мое  речи не пристаю за васъ нитъ се оу вама смещаю ком се може таа да и држы и то творы  що се говоры єто сместіи се божїа речъ оу црев чисте дѣвоке мааре те га ширега ѡдъ  неба  оу  [662б] ніѡзи  слово  чины  велы  христосъ  ако  тко  мое  слово  спазы  таа  никадъ  неђе  видети  смрти  марїа  спазааше  м  беседе  оу  своме  срдц  зато  и  изнесе  іѡ  срдце слово драаго и сладко ѥзыкъ бы каа перо хитропіисца с коимно ѡтговоры єво ме божїе  слшкинѥ нек ми бде по твоіѡ беседы Не въпраша же ѡ дѣво благословенна како се  324 бдетъ идеже мжа не знаю чистымъ е сващо чисто из тебе ѥдне пречисте и раагяно е  свѣто  сынъ божїи зватикѥ се ако и не знашъ за мжа та посаѡ и нїе мжкы неголи  тога  е що  рече я досадъ послемъ и  отацъ мо  раадинъ ѥ посредъ  землѥ  сынъ божї  спасенїе  съдѣлаа каде  се  оу дѣвоячко  чрево селы и после пакъ на дрво  се  оуздиже ѥрно  єѵва насредъ рая животъ изгбы каде запређено вође з дрвета оузе  свое црево св сређ  тадааръ стопы алъ марїа е ѡпетъ пронаагѥ єѵва бы женомъ из адамова ребра богомъ  създаата  а  ѡдъ  марїе  дѣвоке  дргы  адамъ  христосъ  изаагѥ  речено  ѥ  оу  ѱалм  радоуте се праведніи ѡ господи ты поболѥ праведнаа рад се ѡ своме ти господ  веселите се ѡ господи и радте се праведніи и хвалите се сви с правіимъ срдцемъ тако  ѱаломніикъ  попева  хваліи  се  право  светаа  богородица  говоре[663а]ђи  величитъ  дша  моя господа и възрадова се дхъ мо ѡ бозѣ спасе моемъ рече марїамъ како се не бы  радоваала  каде  ѡдсадъ  сви  родовы  хође  ме  блажити  и  благосіивляти  ѡтъ  то  добине  ѡткако ми рече сладкы гласоноша родиткѥшъ сына и именовакѥш га іиссомъ големъ кѥ  та  быти  тако  и  голем  радостъ  имати  кѥшъ  ѡ  нѥм  и  те  ты  радости  нико  не  може  преѡтеты  сви  родовы  коино  тебе  славе  съ  архаггеломъ  то  ты  и  говоређи  попеваю  рад  се  ѡбрадоваанна а крощоно апостолъ то насъ оуговаара с радіимъ радовати се зато и міи сви  се и радоуемо з богородицомъ ѥдно ѡ нашем христ бог коино ѥ наше прибеганѥ оу  свако нашо тги и неволи брижно то  е наша радостъ коя насъ ѡслобаагя ѡдъ  свакы  ѡбколѥны  бѣдаа  пакостны  тога  радъ  и  по  ѱалм  кликтеђи  говоріимо  радте  се  бог  нашемъ  помощник  въскликните  бог яковлю  ѥрно  хође  се ѡцарити  онъ  оу яковлѥв  дом на вѣкъ вѣка нити кѥ м царств края икадъ быти  рад  се ѡбрадованнаа ты бо  предстанеши  царица  ѡдесною  єго  въ  ризахъ  позлащенны  ѡдѣаанна  прекраашеннаа  родившаа  краснѣшаго  паче  сынѡвъ  [663б] чловѣчаскыхъ  рад  се  ѡбрадованнаа  с  овомъ рѣч доконавамъ ама радости маріино ѡ свагдашнѥмъ  сын нѥн нема конца  ако е весело срдце людско коино се баве ѡ божїемъ посл то нѥно и ѡдвише веселы се срдце  кадъ  е  господъ  свакадъ  оуѥдно  ш  ніѡме  нїе  ніѡзи  за  потреб  каа  нама  с  мкомъ  големомъ траажити га кадъ ѡнъ и саамъ не ѡтстпа никдъ ѡдъ нѥ піише ѡ некоме  соломонъ  да  зааконъ  и  милостъ  на  своме  ѥзык  носы  а  то  е  светы  дхъ  що  се  е  апостолѡмъ  быѡ  каазаѡ  с  ватрены  ѥзицїи  законъ  и  милостъ  онъ  ѥданъ  носы  а  пресветаа  богородица  с  наитїемъ  на  ню  светога  дха  законодавца  е  оу  себы  зачела  и  начи  ѥ  дхъ  светы  зааконъ  и  милостъ  оу  своме  срдц  носиты  каа  милостиво  мацы нашо прошни милокрвно враата ѡтворати веляше піитаюђи давидъ тко би ми  даѡ таква кріила кано голбиняа ако и е достаѡ нїѥ ли за то нїе изкаазаѡ толико изрече  птемъ твое заповеди боже трчаѡ самъ а не велы летїѡ самъ а пресвето дѣвы марїи  кріила голбиня ѥс даата каде ондаа кадъ іѡ аггелъ рече светы кѥ дхъ дођи наа те  и  сила  вышняа  ѡсѣниткѥ  те  данна  стъ  тебы  чистаа  кріила  [664а] яко  голбииня  325 посребрнаа яко  въ  блщаны  злаата  явѣ ѡтъ  словесъ женіиха  твоего  глаголющаго  пріиди  ближня  моя  пріиди  голбице  моя  тамо  грлице  ѡбрещеши  себы  храмин  кааже  єѵаггелистъ започеше велы книжевницы и фарисе  сасма  срдити  се на  іисса пристаюђи  за ніимъ те га ватаюђи много  беседы лаюђи на нѥга траажеђи да би га оу коіѡ рѣчи  оуловилы єда би имали що ковласати на нѥга лка за то піише али фарисеи нища не быше  каадри  оуловити  неголи  апостоли  ченицы  м  доиста  оуловише  а  знате  ли  що  ѡни  оуягмише ѡтъ христа светога дха каде  іѡванъ светы каже кадно христосъ рече  имъ ѡсезати  га  по  скрснђ  и  дхн  из  оустаа  на  нихъ  те  имъ  рече  пріимѣте  дхъ  светъ  тыимъ  временомъ  из  оуста  м  светы  излеты  таа  голбъ  светы  дхъ  благодатъ  дааръ  светога  дха  що  га  оуловише  на  пшеничномъ  зрневлю  с  посѣаатымъ  з  божіимъ  словомъ  на  добро  нвы  съ  ѡтворенымъ  оустыма  оученицы  оуватише светога дха како що и давидъ казюђи велы зинхъ я и привкохъ оу себе  дхъ ама паче светы дхъ нихъ половы каде е ш нима тако ѡкретаѡ како що е [664б] саамъ зактеваѡ съ замрежаатима защо дхъ кдъ м е воля тамо и дше а тога голба и  апостоли испщаю из себе каа некадъ що е ное из ковчега свога м голба испстїѡ быѡ  да м  хабаръ  донесе  є  ли  вѣђъ  вода  секнла  съ  землѥ  и  к  нама  се  вракя  с масличнымъ  єлеѥмъ милостиво  с мромъ когано  свем наарод  глашаа говоређи миръ  свима ѥретіигъ  макѥдоны каа ястребъ вребааше оуловити тога голба каде се ѡтметааше не звати га богомъ  него то чааше и говорааше да  е и дхъ божїа  стваръ алъ апостоли не кано крагцы  голба  да  оуватише  ама  само  светога  дха  к  себы  примаамише  те  и  ѡста  кодъ  нихъ  оуловы  светога  дха  и  марїа  дѣвица  оу  то  време  каде  саамъ  паде  на  ню  и  сила  вышнѥга  бога  отца  ѡсеніи  ѥ  да  зачне  небесніимъ  силама  господина  своя  оуста  ѡтворы рече ево самъ раба господня и привче дхъ погледаа господъ на снизностъ свое  м слшкинѥ те ѡтъ волѥ снижен на велико издиже ѡтъ слшкинѥ своіѡмъ матеромъ  е  оукааза и  саамъ ѡдъ  нѥ  слик  слгин наа  се презе  рад  се ѡбрадованнаа  господъ  с  тобою  твоее  радости  достовѣрнаа  вина  господъ  ѥстъ  а  каде  ѥ  [665а] саамъ  господъ  с  тобомъ  да  кое  добро  нїе  с  тобомъ  с  тобомъ  ѥ  свѣ  цѣло  небо  и  све  ѡно  що  е  годъ  господиново с тобомъ е и сва земля ѥрно небо е господнѥ а земля м е подножнаа с  тобом с текђе рѣке ты си божїа рѣка и све е с тобомъ защо богъ е  свем и свѣ е оу  нѥм господъ свега дрьжацъ с тобомъ е све ѡнъ држы и тебе држы а кога и држіишъ на  свои ти рк достала е добаръ дааръ светаа богородица кадъ е господинъ богъ оуѥдно  ш ніѡме онъ свако добро и сређ честит дааѥ тако и наша земля светаа богородица що е  ню  изволїѡ  господъ  богъ  своіѡмъ  имати  издати  кѥ  сво  породъ  по  архаггелскоме  сказіиваню ево кѥшъ зачети оу црев що кѥ се допосле ѡ нѥм тако изговарати благо томе  црев кое те ѥ носило и твое кѥ онъ црево пошире ѡтъ неба разпространити ѡстаалимъ по  паѵлов сказіиваню многымъ людма богъ имъ ниховъ трб а оу богородичн црев исты  326 богъ створитель цреваа боравы съкривено алъ то съкривено наочигледъ хође изаађи и говоръ  та  изаађи ѡ  нѥм  богъ  се  оу  повіитк  виде  с  телом  се  оукааза  з  дхом  се  прознаде  ѡтъ светога е дха зачетъ рад се ѡбрадованнаа пише апостолъ павалъ [665б] те  овако  свакомъ  говоры  Брађо  тко  е  оу  чем  ѡдъ  бога  зазваатъ  ко  е  на  що  постаѡ  и  регѥнъ  оу  томе  да  и  пребыва  предъ  богомъ  ты  оубо  ѡбрадованнаа  призваата  си  на  радостъ архаггеломъ благовѣствющимъ тебѣ рад се и въ радости оубо пребыва предъ  богомъ ко се хође хваалити ѡ господ бог нек се хвалы велы апостолъ а не с чіимъ  дргымъ ты ѡбрадованнаа хвали  се ѡ господи иже єстъ  с тобою  сице ты еси прибежище  моѥ ѡтъ  скрби ѡдржещее ме радости моя  сего  ради възвесели  се  срдце мое и възрадова  се  ѥзыкъ мо єще же и плтъ моя яко слово плтъ бдетъ бди ми по глагол твоем а то с  речи давыдове пріиличне г богородици за говоръ що се велы ѡбрадоваа ми се ѥзыкъ мо  наалично и к апостолскомъ оученю к нама говорен прославите бога оу вашимъ тѣлесима  и    дшаа  вашы  ѥрно  то  е  божїе  алъ  маци  ма  и  дѣвоячкаа  слава  бога  е  и  врло  прославила  оу  своіѡ  тѣл  свое  тѣло  она  господ  бог  предаде  те  господоваа  ѡнъ  ш  ніѡме прославила га е и з дшомъ своіѡмъ говоређи величитъ дша моя господа и  порадова се мо дхъ ѡ бог моме спасителю оуказе ми рече такв голем ра[666а]достъ  кояно  кѥ  хвадисати  свіимъ  людма  ѥрно  оу  нѥн  црев  зачеты  спаситель  хокѥ  се  родити  щоно  е  господинъ  христосъ  оу  давыдов  граад  споминѥ  мдарацъ  нек  богогодлив  дш  те  велы  оугоднаа  м  бы  дша  господ  бог  я  пресвете  богородице що и саама своіѡ дши велы да діичи господа бога212 и величаа га доиста  ѡтъ  свїю  праведнї  погоднїа  е  дша  господ  бог  каде  она  благословеннаа  изрече к аггел бди ми по твоме говореню ондаа и свега вилааета наародъ пакъ ове рѣчи  подвіикомъ кандаа изригаа говоређи благословенъ господъ богъ іисраилѥвъ ѡдъ  вѣка  и  до  вѣка  рѣђи  кѥ  сви  люди  бди  бди  свакадъ  аминъ  молитвами  пресветые  богородице господи іиссе христе боже нашъ помил насъ аминъ 212 Недостаје титла изнад речи. 327 Треће слово Лазара Барановича из Трубе (666а–676б) Слово седмое на благовещенїе пресветїе богородице   рече  къ  нѥ  архаггелъ  не  бо  се  марїѥ  Наагѥ  пречист  дѣв  богобоязлив  марїю архаггелъ Гавріилъ саам оу іѡсифов дом видѣ е где се препаде ѡдъ нѥга та и  скоро  іѡ  рече  не  бо  се  мааро  не  бо  нашла  си  ты  благодатъ ѡдъ  бога  слшала  е  марїа що  се  пише то  ищите  и наађи кѥте  з  боянѥмъ ѡна иска  и  с  радосђ наагѥ  сређ  ѡдъ бога како що и велы господъ [666б] кои мене милю те и я милемъ и коино мене  трааже они то свою сређ трааже и марїа ищђи іѡ бога наагѥ свою врл сређ щоно се   піисм  благодатъ  добро  пронаходенѥ  назіива  велы  аггелъ не  бояти  іѡ  се  алъ марїа  яко  се  боязливости божїе  држи каа  тврда ѡдъ  ѕла  зааклона  ѥръ  знаа що  се    заакон  піише господина бога твога велы бо се и томе ѥдноме213 свакадъ вѣрно слжи а и вы  преклонте  ваше  оуши на  ове  беседливе  речы Не  бо  се марїе  рече  к марї  архаггелъ  не  стара се честиты дааръ добіила си кодъ бога ѡдговоры на то дѣвока к архаггел те  м  рече  алъ тако  е  закаазано  піисм боте  се  господа  сви нѥговы  светы а мени крощо  велишъ не бояти га се пакъ іѡ рече архаггелъ ты си светаа ѡтъ светыихъ вышшаа  и много боляа теби се то пріистои каа матери цѣло доконало миловати господа бога а не  бояти  се  защоно  праава  милостъ  из  срдца  страв  протере  наполѥ  рече  м  марїа  я  знаамъ  да  тога  радъ  и  ты  си  слетїѡ  ѡдъ  бога  те  си  к  мени  дошаѡ  ѥръ  я  бога  се  боимъ  те  и  врло  стрепіимъ ѡдъ  нѥга  пише  се  да  господань  аггелъ  богобоязливце  ѡбколенѥмъ  своимъ ѡдъ  ѕла  спажаа  веліиш  ми  рад  се  [667а] оу  томе  сва мї  е  моя  радостъ да се боимъ господа бога ѡнда мї ѥ весело срдце каде оу себы стрепіимъ ѡдъ  божїѥгъ имена тако и пророкъ кааже  господи постави ми твоме  рааб да мї  е  за  страхъ  твое изговорно слово и не само людма него и вама аггеломъ валяа вам га се бояти защоно  предъ ніимъ и хѥрвіми стрепе ѡтъ страха и дркђ серафіми пакъ іѡ рече гаѵріилъ ты се  нища не бо марїе почастнїа си ты ѡдъ хѥрвіимаа и славнїа ѡтъ серафіима господъ  нама  єстъ  господинъ  алъ  тебї  е  сынъ  и  господинъ  не  бо  се  марїамъ  врла  тї  е214  благодатъ сстигла рече марїа зато самъ я и скобила благодатъ що га се боимъ  милостъ  е  господня ѡдъ  вѣка  и  до  вѣка  надъ  богобоязливцїи  кои  се  бога  боѥ  оувѣщаава и іиссъ сирахъ почекате наадаюђи вам се нѥгово милости и свакоме блааг  вѣчноме веселю зато и валя ми се више бояти да тога даара ѡпетъ не изгбимъ що сам  га  нашла  рече  аггелъ  не  бо  се  марїа  милостъ  божїа  се  е  на  тебы  оутврдила  и  213 Написано ѥдномо. 214 Написано тї а. 328 благодатъ  господня  вѣчито ѡстаѥ  на  тебы  не  брини  се ѡ  томе  рече  марїа  зато  се  нѥгова  милостъ  и  подкрѣпля  на  мени  ѥр  га  се  боимъ  [667б] и  то  знаамъ  да  подъ  божїѡмъ милостю єс ты кои га се прибояваю а како се не бы бояла каде онъ свою м  добр  волю  имаа  на  свое  богобоше  рече  архаггелъ  рекаѡ  е  господинъ  богъ  к  єѵвы  наспориткю  ти  многе  твое  тге  брижне  и  твоя  оуздихіиваня  оумножити  те  с  великомъ  грижомъ свою дец хођешъ рааЂати инди таа се не може радовати алъ єво тебы закаазано  ми  бы  радъ  гласъ  донети  чвенъ  рад  се  ѡбрадованнаа  господъ  с  тобою  те  тебы  єто  множеђи прикнагюе ти радостъ господъ и  радости хођешъ свое дѣете родити отца свїю  отааца рече марїа паметно е соломонъ ове рѣчы напіисаѡ родъ е та премдры коино божы  страхъ на срдц носы и богатъ славанъ многогодищанъ съ животомъ своимъ а ты ми  веліишъ не бо се марїе благо ѡніимъ кои га се боѥ те и мене страшлив ѡтъ нѥга сви  родовы  діиче  и  я  ово  написаато  соломономъ  милемъ  оу  божїемъ  страх  бави  се  цѣѡ  данъ  оу  томе  се  и  здаамъ  да  кѥ  господъ  погледати  на  мое  предъ  ніимъ  плашливо  прекланянѥ кано що се пише що на свою землю ѡдзгоръ гледаа те с погледомъ своимъ чины  да се ѡна тресе да како я бдавши зем[668а]ля не би се стресала ѡтъ погледа м наа ме а  чешъ що  саамъ крозъ пророке  говоры  іѡще кю я ѥданъ птъ затрести не  само  с небомъ  него  и  съ  земліѡмъ  свѡмъ  цѣломъ  рече  архангелъ  ако  си  ты  и  земля  ама  не  таа  земля що  е за ню речено  земля си и ѡпетъ оу землю ђешъ пѡђи не за  стресанѥ него на  играанѥ весело твое походенѥ излазы рече дѣвока к архаггел догодъ самъ я жіива на  земли дотле и ѡ своме  спасенїю валя ми раадити з дрхаатомъ оу страах боравлѥђи се  с  тгомъ ѥрно то е започетакъ оученю страхъ господань имати свима е то добра свѣстъ  кои  се  тога  држе  я  каде  имаамъ  родити  христа  божїю  сил  и  премдростъ  то  та  започетакъ премдрости  попре  страхъ м  стои ми  се    срдц имати  та  лепо  е  то  пророкъ  исаїа  ако  некъ  оузбде  и  ѡ  мены  изрекаѡ  єто  дѣвока  кѥ  приватити  оу  црев  своме  и  родиткѥ  сына  алъ  овако и  онъ пакъ почаава  а господина бога вашега  свѣтите таа  нека  вамъ  е  за  вашъ  страхъ  и  царъ  давыдъ  то  приговаара  те  велы  намъ  прїидѣте  поклоним се припадаюђи г земли нѥм заплаачемо се предъ нашимъ господиномъ а  ты  ми  заказешъ  радовати  се  радоуи  се  ѡбрадованнаа  радовати  се  господеви  стрепеђи  кааже пророкъ и пословати м  съ страхомъ  [668б] и мени кано господарево робыни  съ  страхомъ слжити ми валяа ако ми веліишъ радовати се и таа мї е радостъ с стрчаанѥмъ  а како се не бы бояла каде е вышнїи господъ врло страашанъ ты говоришъ господинъ е  с  тобомъ  то  пострашнїем  ѡтъ  земляны  царева  съ  страхомъ  и  прикчати  се  к  нѥм  валя  страшанъ  е  ѡнъ  надъ  свима  боговы  и  що  е  оваа  намъ  радостъ  каде  с  многомъ  тгомъ и бригомъ валяа намъ дођи оу небесно царство рече архаггелъ не плаши се  марїе  светы  кѥ  дхъ  наа  те  саађи  а  гдѣ  е  божї  дхъ  онде  е  свакаа  слобода  избранны съсдъ господань паѵаѡ то казе да кадъ ѥ нама то речено оу то слободи с  329 коіѡмно  е  насъ  христосъ ѡслободїѡ  држте  се  и  стоте  а  не  изнова  пакъ подъ  товаръ  несносни се подлаажите да колико паче ты марїѥ свакадъ оу богодаато ти слободи стоишъ  твога сына сѣдло благое ако и веліишъ то єво я самъ господня робиня с посленымъ  бременомъ  се  не  прти  иго  е  нѥгово  драаго  и  бреме  м  е  лако  носеђи  ти  га  оу  трбх  подвіикнткѥ  ѡ  тебы  царъ  давыдъ  сва  е  слава  царево  кђеры  оу  ніѡзи  изнтра  а  нхаюђи ти на рк господичикя и саама кѥшъ то изговаарати мо е ярамъ гладакъ и  товар мї ѥ [669а] сладакъ сасма врло лакъ носеђи благога бога говорити к нѥм имашъ с  попеванѥмъ сѣде въ славѣ на престоле божаставномъ на ѡблаак лакк догѥ іиссъ  божаставны ѡтъ пречисте дѣвоке великы ѥ господинъ и врло хваалѥнъ оу граад  нашега  бога  каде  овы  божїи  градъ  светаа  богородица  похвалы  господа  бога  те  ове  рѣчи  изрече  величитъ  дша  моя  господа  и  възрадова  се  дхъ  мо  ѡ  бозе  спасе  моѥмъ яко сътворы мнѣ величїе силны тадаръ єто бы великы господинъ и врло слааванъ  оу  граад нашега бога Благословенню меЂъ женама благословіи ѥ  богъ вѣчито  въсхотѣла єси благословеннаа глаголющи бди мнѣ по глагол твоем не тачїю ты нъ  и въси людїе ректъ бди бди да зачнеши въ чревѣ из чрева прежде данице рожденнаго  овоме по ѥзеклов наріицаню човѣчемъ сын що нигде на земли ни толико места свога нїе  имаѡ гдѣ бы свою глав ѡтъ снца ѡтъ кише ли подклонїѡ даде м господинъ богъ  царск  столиц  нѥгова  м  отца  давыда  те  се  ѡцары  вѣчито  надъ  яковлѥвымъ  домомъ  и  родомъ  іисраилскымъ  докле  та  царъ  господъ  що  ѥ  съз  дѣвицомъ  марїѡмъ не покрха на насъ вражїе напрежене и затегнте лкове и ватрены м стрелаа не  поломы [669б] оржьѥ покршы и щіитове спаалы с огнѥмъ дотле мира оу вилаает некѥ  быти господинъ снаажанъ и силовитъ на воскы коино раскіида боеве по сво земли таа  господъ е богородице с тобомъ разагнаткѥ и поплашити те ѥзыке що с на ѕло и на кавге  брзо  готовы  инди ѡдъ  нѥгова  имена  понавише  валяа  нам  се  бояти  и    себы  стрепити  спажаюђи м заповѣды како що царъ давыдъ ѡ нѥм оу ѱалм пише да се исповѣдаю  твоме великомъ имен ѥрно страшно е то име рече архангелъ та нек се бои коино велы  многаа бѣда и неволя ме снаагѥ ама тебы кояно си пронашла свако добро без промене ща се  имаашъ бояти ако  е кога големъ дертъ сстигаѡ алъ тебы е радостъ дошла кога тешка  болестъ снашла є ама ты кѥшъ тога зачеты и родити коино  свак неволн тг и боледиц  разгоны  с  реч  своіѡмъ и та нек  се  оу  себы смђа и  снебыва се ѡдъ ядъ ѡтъ когано  богъ свое лице ѡдврађаа како се  ѱалм казе ѡтвраатїѡ си боже свое лице ѡдъ мене и  смђанъ ѡстахъ  а ѡтъ  тебе ѡнъ  не ѡдвракяа  свога  м  лица  него  каа  царъ желы  за  тобомъ  видети  твою  ти  красот  и  гледы  наа  те  и  изаради  тебе  на  [670а] савъ  рѡдъ  човѣчіи мило  гледы  тако  да  се  и  хвалеђи к  нѥм можемо  говорити  твое  лице  господи  нишаны  ѡдзгоръ  на  насъ  и  развеселїѡ  си  с  отіимъ  срдца  наша  тога  радъ  ѡ  брађо  христїани весело слжите господ бог  свакомъ вашемъ ход и посл весело божїе име  330 оузимаате прво напредъ споминюђи га како що давыдъ чиняше споменхъ се велы бога  и провеселиѡ сам се рече аггелъ г девоцы та богъ не само исто  твоіѡзи памети да кѥ  быти него и  твоме црев боравиткѥ я крощо не бы се радовала не бо се марїамлїе беседе  свога ти господа имаашъ и при себы говори то слободно ѡтъ ѱалма не боим се ѕла ѥрно съ  мном  си  ты  ѥдно  моме  слх  даѡ  си  радо  веселѥ  ѡ  томе  и  мое  смерене  кости  хође  се  порадовати кадъ си ты боже поглѣднѡ на смеренїе свое ти раабе све ми кости зато рекоше  господи господи тко е подобанъ тебы твоя дша єто видимъ да се раде ѡ господин  бог  крозъ  ово  мое  к  тебы  сказіиванѥ  то  ты  и  садъ  велымъ  рад  се  ѡбрадованнаа  господинъ богъ с тобомь ѥ каде єто и кости твое господа споминю и радю се ѡ нѥм  ѥрно  томе  ты  кѥшъ  маака  быти  що  м  се  кости  неђе  [670б]  здрзгати  рад  се  ѡбрадованна  крощоно  свима  веселимъ ѡ живот ѡ  тебы  имад  сво животъ  ты марїамъ  ѡбретши  сїю  благодатъ  реци  благодатїю  божїею  єсамъ  що  ѥсамъ  и  нѥгова  благодатъ що е оу мены празна не бы єво ђешъ зачеты оу себы и родити сына голем си  сређ  стекла  съ  своимъ  ти  снизіиванѥмъ  говоређи  слшкиня  самъ  господинова  а  господинъ та що е с тобомъ възношливымъ глав сніижа а ниске оуздиже на велико  коме се сстигло ѡтъ неволѥ говорити тжно свакаа ме бѣда и ѕло снаагѥ ама ты радостъ  ѡдъ аггела докндисаат и големы дааръ достаде да тога радъ ѡтъ  сендоби и ни ѡда  ща се не оустрча марїе да ти кое ѕло може досаадити не гледаа богъ на ліица неголи   свакомъ ѥзык ко се нѥга бои и с правицомъ се своіѡмъ жіивы нѥговъ е таа не бо се  ни се що препада марїе рече марїа а како се тжна не би бояла на ѡвоме самъ свѣт а  свѣтъ савъ оу ѕл боравы рече аггелъ не бо се с тобомъ е богъ тебе кѥ съчвати ѡтъ  свакога ѕла рече марїа то ми и не говори валяа се мени господа бога бояти защо тїю онъ  волю испня кои га се боѥ и моб имъ слшаа веліиш ми [671а] не бо се марїе господъ е  с тобомъ а господъ и саамъ то казе с єѵаггелистомъ лкомъ я вамъ каажемъ кога  вам се валя бояти тога се боте тко има т владостъ по ѡво смрти дш трити доле  оу он горђ ватр вѣчно разспаліиват доиста велымъ вамъ тога се боте рече аггелъ таа  е  страва  за  грѣшнїике  а  ты  си  оу  бога  себы  радостъ  достала  що  га  имаашъ  и  родити  паметливъ сынъ велы соломонъ свою мак веселы а ты ђешъ премдрога сына зачеты и  родити  божїю  премдростъ  те  изаради  тога  весела  свакадъ  имаашъ  быти  пише  светы  іѡанъ богословъ свакы таа ко се држы христовогъ оученя та имаа отца и сына и  тко ли к вама долазы а тога оученя не доноси тога ни оу кђ свою не пщате нитъ м  божію  помођъ  називлите  архаггелъ  гаѵріилъ  єто  г  дѣвоци  маріи  оу  кђ  доходы  с  ченѥмъ христовымъ кано ближны оученикъ христа аггелскога створителя ѡнъ имаа  отца  коино  га  е  и  послаѡ  имаа  сына  що  га  и  проказе  лепомъ  воліѡмъ  да  ђе  се  с  тѣломъ ѡдъ дѣвоке родити те и саамъ іѡ то велы нека се ѡ нѥм веселы радоуи се  ѡбрадованнаа марїѥ [671б] и томе с отога гласа валя се доносна радовати и божїю помођъ  331 назіивати м рече марїа к архаггел говориш ми не бо се ама радоу се та то се пише  да  е  страхъ господань  слава мж и похвала и весеѡ м  е то  радостны лепъ вѣнацъ на  главы  страхъ  господань  разиграва  срдца  те  ис  тога  се  выише  животне  године  и  з  добромъ  приспорааваю  ко  се  бога  бои  све  на  болѥ  м  се  послѣдакъ  изврше  и  на  смрти  благо нѥм Нама ѥстъ то  речено каде  све заповѣди доконаате  ондаа то говорите міи  смо  слге  неваляле  ни  пода  що  алъ  ты  пречиста  дѣво  ѥдна  каадра  си  ѡтвѣщати  єво  я  господинова  дворкиня  оу  свако  самъ  слжбы  каадра  и  валяла  тво  ѥ  трбхъ  валяло  пристаѡ  що  ђешъ    нѥм  затрднѥти  ѡтъ  светога  дха  валяле  с  ти  рке  с  коимано  кѥшъ повити и  ясле положити бога сына твога коино пре вѣка и свѣта сѣды з десне рке  бога отца свога врле с сисе твоѥ ш нима кѥшъ тога доити коино све жіиво храни твое ти  поздаанѥ ѡдъ матеріини ти сіисаа и твое сисе нѥм кѥшъ даавати за потреб е срдце твое  господ бог да   своме ти срдц здржаавашъ скривено рѣчи м ка[672а]ко що ѡ томе  піише  єѵаггелистъ  лка  а  мати  м  спазааше  све  нѥгове  беседе  смещаюђи  и  оу  своме  срдц валяла е глава твоя глаави црковно христ да е съ ѕвѣздами корнише валяле  с  очи  твое  оу  господни  с  рк  ѡнако  кано  очи  слгаа  оу  господарскыма  рк  що  с  оудіиль  сїе  ты  очи  име  вын  къ  господ  за  потреб  с  твое  ноге  да  птешъ ш  нима  с  христомъ  оу  ѥгпатъ ѡткдано  богъ  отацъ  дозвати  кѥ  свога м  сына   малом  си  вѣрна рааба надъ многымъ те благомъ господинъ поставы довести ђе се тщене чисте  дѣвоке к небесном цар по ніѡзин трааг велы давыдъ ама царъ понаболма  за нѥномъ лепотомъ желы ѥрно онъ е нѥзинъ господинъ къ нѥмже речеши се рааба  господня бди мне по глагол твоем аминъ   втораа честъ сего слова   Рад се ѡбрадованнаа господъ с тобою Не текъ само христїани що архаггелъ  гаѵрїилъ пресвето богородицы маріи  глашаа  овы  радостанъ гласъ  рад  се ѡбрадованна  господинъ богъ е с тобомъ неголи и свако богобоязливо христїанско право дши  кояно  се на господске  овакве благе дни чисто причещю свете  [672б] Тане тѣла и  пречисте  крвы  господнѥ  те  пріимаю  господа  бога  вѣрно    себе  и  тымъ  дшама  гаѵріилъ говоры свако пособито рад се дшо ѡбрадованна господъ е с тобомъ благо  и  тыма  кои  овы  праздникъ  благовѣщенїе  свете  богородице  лепо    пощеню  држеђи  право  свѣткю имаюђи іѡ господа бога при себи дхъ светы и на нихъ сиходы и вышнѥга  бога благодатъ и ѡбсява те христосъ како на ѡвы свѣтъ тако оу нихове дше  долазы и како е господъ марїю ѡбрадоваѡ каде е оуѥдно ш номе быѡ тако ѡнъ и свак  дш  провеселяава  коя  га  к  себы  присвоява  велы  зато  гаѵрілъ  архаггелъ  богородици  радоуи се ѡбрадованна господъ с тобою да би се сви люди радо веселилы коино право слже  332 вышнѥмъ  бог  ѡнъ  сладко  на  смеренне  сниске  люде  ѡдзгоръ  призире  коино  е  на  снизностъ свое м рабе марїе богато погледаѡ та и на насъ хде свое слге да погледаа  ако смо и врло собомъ ѕлочести велы апостолъ павалъ моя е радостъ оу свіимъ вама ѥгда  тебы богородице глаголѥтъ архаггелъ рад се рцы и ты ка намъ моя радостъ въсѣхъ  васъ ѥстъ  рад  се зачнеши въ чреве и родиши сына що ѡ нѥм  соломонъ пише нека  се  веселы отацъ и мати ѡ те[673а]бы родіиля ти да се раде господъ с тобою та що за  нѥга  давыдъ казе  то ако  господинъ не  зыда дома  залдъ  се  зидаары трде тако и  царевъ градъ ако  га богъ не чва то залдъ страаже га чваю  с памеђ  се и  светога  дха  градъ  съзигюе  ѥгда  дхъ  светы  находитъ  наа  те  светаа  богородице  въса  премдростїю сътворивы сътворитъ тебы величїе силны ѥгда сила вышняго ѡсеніитъ те се  раба господня глаголѥши єво кои мены послю и ѥсти ђе велы господъ и ты оубо раба  господня хлебъ кѥшъ ѥсты с неба сишлы а вы кѥте рече гладнити кои ми не послете а  єво мои раадины пити кѥ ѡдъ исте лозе сладко вино а віи кѥте жеднити те и каапи воде  желити  єво  посленицы  мои  хође  се  веселити  и    срдц  играти  каже  исаїа  а  вы  срамни  ѡстати и яѡкати ѡдъ големе тге и неволѥ а моимъ посленикомъ наређи кѥ се имъ име  ново  садъ  си  маро  раба  господня  а  каде  затрднїишъ  тадааръ  быкѥшъ  мати  господинова єто то ты ѥ ново име що кѥ се на земли благосіивляти теби кѥ се говорити  благословенна ты въ женахъ написаѡ е соломонъ колико си големъ толико се сниз да  ти господинъ [673б] богъ з добромъ помааже а крощоно гаѵріилъ велы марїи сређ  си добыла кодъ бога право е то ѥрно она колико  е велика была на глас кано царица  толико се е више снизивала що и саама ѡ томе с реч сведочи господъ богъ рече и наа ме  хдн  погледаа  ако  и  высоко  боравы  алъ  смеренне  ѡдзгоръ  назире  господъ  велишъ  ми  архаггеле  рад  се  ама  апостолъ  после  то  кѥ  пишђи  говорити  свима  оузалдъ  се  сви  радете и  о  чем ли  се можете ѡвде  радовати кадъ  е  сващо проходливо на то ѡдговоры  іѡ  аггелъ алъ образъ очиногъ стаса господинъ та що е с тобомъ онъ е непроходливъ овако  се оу ѱалм за нѥга піише ты си та и твои годіина некѥ и нестати и апостолъ кѥ овако  ѡ нѥм напіисати свакадъ се радте ѡ своме вамъ господин христ бог нашем да  тога радъ и ты рад се ѡ обрадованна не бо се марїамъ архаггелъ то к тебы говоры  рече  дѣва  чдим  се  я  тебы  що  ты  то  говоришъ  та  не  піише  ли  само  ѡтъ  божїе  премдрости  соломонъ  овако  з  божіимъ  страхомъ  свак  се  ѡтъ  ѕла  клоны  а  ѡпетъ  давыдъ овако насъ оуговаара оуклони се ѡдъ ѕла и добро чины велиш ми не бо[674а]  се марїѡ я ово на що се піише тко се бои господа ни ѡтъ кога нїе постиданъ нитъ се  що  кога  бои  ни  плашы  ѥръно  он  м  е  свако  поздаанѥ  не  бо  се  марїе  те  на що ми  то  говоріишъ ѡ Гаѵро архаггеле ко се бога бои благо м дши богобоязливце дхъ задго  на земли и држеђи живы и свое нааданѥ имъ е на свога имъ спасителя а ты ми веліишъ  не бо се оу притчи то чатіимъ почит господа бога да се подснажашъ съ здравлѥмъ  333 ѡсвемъ нѥга никога се дргога не бо ко ли се нѥга бои ліишитъ се неђе свакога блаага и  мени боѥђи  га  се   томе  знамъ ѥръ некю ничіимъ ѡскдна быти ни ѡвде ни тамо каде  е  богаты  господинъ  богъ  са  мномъ  оуѥдно  рече  аггелъ  не  бо  се  марїе  господинъ  богъ  єстъ  с  тобомъ  доиста  рече  марїа  та  господинъ  богъ  е  свакадъ  мое  просвѣтліиванѥ  и  мо  спаситель  я  ѡтъ  кога  би  се  бояла  господъ  ѥ  моме  живот  зааклонъ и кога се знаамъ плашити с отымъ смртны ме страхъ не ѡбьима каде е та  господинъ  са  мномъ що  саамъ  ѡ  себы  говоры  я  самъ животъ  Кааже  пророкъ  исаїа  и  быткѥ  вама  све  ове  рѣчи  тако  каа    піисм  напіисате  подъ  печатомъ  речи  и  таа  книга  запечатена дати кѥ сє [674б] книжн човѣк коино зна чатити и ређи м се да е прочаты  а ѡнъ кѥ  то ѡдговоръ  дати  те  ређи я  е  доиста  не мог  прочатити  защо  запечатлене  с  те  книге тврдо све ове архаггелске с беседе неразмрсне тако кано книге мхрлесаате нити и  тко може прочатити кроме ѥдна саама светаа богородица кояно е и божїе слово сына м  могла сместити оу себы Піише иссъ навіинъ кои се бога бое тіи се не протіиве нѥговомъ  піисм беседливомъ богобоязлива марїа нї ѡна се не спротывы него такы к аггел рече  да  ми  се  то  згоды  и  бде  ми  по  твоме  сказіиваню  богобоязливци  приготовляваю  своя  срдца  и  с  памекю  се  сніижаю предъ  богомъ  слшаюђи м  и  врло меркаю м на  говоръ  како що  е  богобоязлива марїа  приготвила  была  свое  срдце  говоређи  готово  е  срдце мое  боже готово изригати леп рѣч ми то слово що се е ѡдебелило с тѣломъ смеры ѡна предъ  господемъ  свою  дш  каде  то  изрече  єво  самъ  господинова  наманя  слшкиня  та  погледн господъ богъ на нѥно покорно снизіиванѥ и віи богобоше поищите ѡдъ нѥга  добротво[675а]реня  м  траажеђи  м  волюѥрно  господъ  присвоява  се  з  добротворенѥмъ  к  своіѡ м земли а міи смо христїани таа нѥгова земля що ю богъ назире каара и миле  ищђи м да издаае сво плодъ боѥђа се марїа бога заиска ѡна те добре м оугодне волѥ  говоређи  іѡ  нека ми  се  збде  твоя  рѣчъ Велы  соломонъ  ко  с  правдомъ  ходы  та  се  бои  бога  а марїа  права  собомъ  быяше  и птове  свое  побожно испраляаше ѡдъ  господа  бога  врло  се  Бояше  зато  ніѡ  чисто  и  божїи  страхъ  валядїаше  оу  своме  іѡ  срдц  носити  піише  се  страхъ  е  господань  чистъ  божїи  е  на  човек  страхъ изворъ нѥгов  живот  та  и  тозы  коя  е  имала  зачети  и  родити  нашъ животъ  христа  сына  божїа  валяаше ніѡзи страхъ господань носити оу себы добро е то ѡна знала да богъ не гледаа  на образъ людскы неголи на срдца имъ гледы ко е какве ђды и  свакоме род и племен ко  се бои бога привата га богъ к себы ѡ дѣво марїе нїе заа те страва ни плашенѥ неголи  ты та тво богобоязливы  страхъ  оу наша  срдца изліи  кояно  с  грѣшлива и нама  се  валяа бояти а не тебы како що се и  ѱалм піише господи постави ми твоме раб слово  твое [675б] за страхъ тво а царица марїа ѡвако говорааше постави твоіѡ рабы слово  твое за страхъ тво сасма е рече твое то говоренѥ разждежено архаггеле що ми то веліишъ да  кѥ дхъ светы сіиђи на ме коино ватрено силазы що та рекне то и бде онъ из речи и  334 слово  тѣлесно  бы  а  поредъ  свете  богородице  и    насъ  оуселїи  се  те  м  видесмо  нѥгов  такв слав каа ѥдинорогѥномъ сын ѡдъ отца из црева м пре данице рогѥн и пакъ  допосле ѡдъ матере м ѥднорогѥнъ проклїа Блаженно то чрево кое га е носило и то врло  распалѥно божїе слово и ѡна га ѡмилова врло господня рааба како се яве казе и ѡдъ  ове  іѡ  беседе  що  рече  к  архаггел  бди ми  по  глагол  твоем  не  бо  се  марїамъ  нъ  предстателнице  страшнаа  и  непостиднаа  не  презри  благаа  молитавъ  нашихъ  моли  господа иже єстъ с тобою да бдетъ и съ нами твоими и сына твоего недостоиными и  непотребными рабы  рече аггелъ не бо  се марїе на то пак м марїа ѡдговоры и рече  коино бога се не бое ни га често призивлю себы  помођ онде страше се и боѥ гдѣ никаква  страха  не[676а]ма  а  я  бога  призіивлѥмъ  и  дша  ми  се  раде  врло  ѡ  моме  бог  спасителю страшимъ се и стрепіимъ кано по джности ѡдъ нѥга како се и піише за кога  е  страхъ  страхъ да м е а коме ли валя имати частъ и пощенѥ частъ бди м а я томе  раадимъ слжеђи що е страшанъ и дше презимаа ѡдъ землянскы кнезоваа пострашнїе  м ѡтъ  свѣтскы царева и како тога не би  се ядна бояла ѡтъ когано  стрепы небо и  земля доносимъ я моме господ бог що  е  са мномъ слав и частъ и діичимъ навелико  име нѥгово ѡ имен  іиссов  бог моя колена прекланямъ  доходимъ припадаюђи ми  г  земли покланямъ  се  плачђи  се  предъ  вышнимъ моимъ  господиномъ богомъ коино  е  диль съ мномъ и насъ ѥ сътворїѡ рече архаггелъ не плачи ты марїе нека ѡніи паче плач  кои с бога за плеђи ставилы те с ѡдъ нѥга заборавлѥны а ты се ѡбрадованна радоу ѡ  своме ти господин свакадъ се веселы и рад се ѥрно скпа е с тобомъ и ѡпетъ то  ты велю радоуи се наблиз е господъ ничим се не стара на господина бога ти що е с  тобомъ  св  твою  бриг  преметни  и  ѡнъ  кѥ  те  прекрмити  како  [676б] и  пише  саам  те  господаръ паасе и ничимъ неђе те ѡскдити не бо се никаква єѯиклка некѥшъ ты имати  богобоязливице тадаръ  свакога пно блаага хокѥшъ имати каде  родишъ богатога бога  оу  чїюно рк свако благо лежы онь кѥ ти големо и много благо дати благога цара си ты  блага мати  коино  се  е  оу  тебы и  сѣаѡ тѣлесно щоно и  сама к  нѥм  веліишъ  оу моме  срдц ми съкрила самъ твое речы а нищо не може се покрити що на видело не изаагѥ и тебе  кѥ царице вигѥно прославити сынъ тво богъ нашъ явы господи и въсемъ намъ лице  твое не гнѥва нъ радости да спасенїи бдемъ ѡтъ ныня и до вѣка безконачна аминъ 335 Четврто слово Лазара Барановича из Трубе (676б–679б) Слово осмое тогожде на благовѣщенїе прєсветые богородице   стихъ Радоуи се ѡбрадованна марїе господъ с тобою   Възвеселитъ се праведнїикъ ѡ господи и поваетъ на нѥга казѥ давыдъ и  ты дѣво чистаа ради се ѡбрадованна господъ с тобою и възвесели се ѡ господи въсе бо  ты праведникы превъзишла єси истинна ѡтъ твоее землѥ възсїа и правда ѡтъ твоего  неба  приниче  правда  твоя  [677а] яко  гора  божїа  въ  нѥже  благоволы  богъ  жити  светаа богородица крощоно заче тога що  нѥм жіивы свакаа пностъ божїа тѣлесно тога  радъ  и  рече  к  ніѡзы  архаггелъ  рад  се  ѡбрадованна  з  гаанилкомъ  пна  велы  иссъ  сирахъ  господднѥ  с  очи без изма тщено посвѣтлїе ѡтъ  снца  све людске птове ѡне  прозир и мотре що годъ се чины по таны и помрчны мѣсты пре док се нисперило що нїе за  све ѡнъ то знаа и виды с отіимъ єто очима богъ и на снизностъ свое м слшкинѥ згледн  и изабра е  себы ѡтъ  снца поизборлїю те  овоме  снц  свое  селище за свое м боравлѥнѥ  нареды порадова се дѣвоячкаа дша кадъ іѡ архаггелъ т рѣчъ изрече светы кѥ те  дхъ ѡбоумити велы соломонъ маазне добре речи с такве кано новога саата медъ сладакъ  те  нхова  сладостъ  е  дшолѣчнаа  єто  такве  быше  и  ове  архаггелске  рѣчи  богородици  кадъ іѡ рече богъ е с тобомъ та господъ богъ єстъ оны каменъ що е оу пстыни при  мосею  с  медовиномъ  из  камена  поѡ  ісраилскы  нъродъ  кааже  премдры  соломонъ  да  паметанъ  сынъ  развеселява  свою  ма[677б]к  Се  ѥстъ  тебы  дѣво  веселїе  рад  се  ѡбрадованна господъ с тобою раждаемое ѡтъ тебе свето наречет се сынъ Божі божїа  премдростъ се раба господня глаголѥши єво кои мени слже послюђи велы господъ и  ѥсти кѥ а вы що ми не слжыте гладни кѥте ѡстати крозъ врло гласовита пророка исаїю то се  казе  теби  же  работающе  господеви  речет  се  ѡтъ  господа  иже  с  тобою  азъ  єсамъ  хлѣбъ съшады съ небесе да яси и жіива бдеши єво кои ми слже пити кѥ а віи ленивци  ѡтъ жеђи малаѯаавати  господъ иже ѥстъ  с  тобою  источніикъ  е живот  коино  е  напоиѡ  самаранин  с  водомъ  жіивомъ  ѡтъ  свое  м  лозе  даткѥ  ти  вына  пити  с  вином  кѥ  те  развеселиты коено право  разиграва  срдце  чловѣк кои мени  рааде  развеселити кѥ  се  а вы  нераадїѡцы дертливы быкѥте господъ иже єстъ с тобою кадъ га се споменешъ он кѥ те оу  тзи провеселити он тї е прибежище ѡтъ бриге ти снааходливе и то тї е радостъ кои мени  рааде с веселїимъ срдцемъ и радовакѥ се а коино не мааре за мое послове яѡкати кѥ с тжна  болестлива  имъ  срдца  господъ  иже  ѥстъ  с  тобою  ѡбрадоваткѥ  те  и  речеши  съ  ѱа[678а]ломникомъ срдце мое и плтъ моя възрадовасте се ѡ бозе жіиве се рааба добра и  благаа иже благаго бога благаа мати ѡ маале была еси вѣрна яко зачнеши ѡдъ  дха  света  надъ  многими  те  поставитъ  господъ  иже  ѥстъ  с  тобою  и  речетъ  ти  336 въниди  въ  радостъ  господа  своего  тогда  възрадет  се  и  твое  съкршенное  срдце  смереннорадости же твоее никтоже възметъ ѡтъ тебе рад се ѡбрадованна дхъ светы  наиде наа те кааже апостолъ оу ѥџецїи и піикю нема божїа царства ама ако е брашно  твоме трбх хлѣбъ аггелскы и піиђе тї е изворъ жіивы бавлѥнѥ ѡ піисм и богомолств  царство е божїе свака правда и чисто здржаанѥ и міиростъ щоно е с неба и постало  та єто миръ прибраѡ нась ѥ оуѥдно з богомъ и с аггели скпа ако смо милокрвни меЂъ  собомъ  с  отога  и  радостъ  имаамо ѡ  светом  дх  що  є  наишаѡ  на  пресвет  дѣв  марїю крозъ благовѣщенїе гаѵріилово к ніѡзы коино с отымъ слже христ ты таквіи с  бог оу добро м ђди тако благогоднаа работа твоя и възжделѣетъ царъ пословааню  твоме  ѥръно  онъ  е  тво  господаръ  зато  нѥм  се  с  пощенѥмъ  и  покланя  богоотацъ  [678б] єво давыдъ єгоже ѡтрасалъ еси сице възиваетъ пріидите поклоним се и припадемъ  нѥм  да  се  заплачемо  предъ  нашимъ  створителѥмъ  богомъ  ако  икоме  валяа  плакати  алъ тебы ѥдно пріистои се радовати богородице рад се ѡбрадованна господъ е с тобомъ  каа мати сына кѥшъ имати и именовакѥшъ га іиссомъ щоно ѡ томе имен свако кѥ се  колено покланяти небесно и земляно и преисподнѥ рече архаггелъ ѡдъ небесны єво я  тебы доказемъ радостъ а ѡдъ земляны како и ты що си зємля и давыдъ бог ѡ  то  земли  то  глашаа  благоволилъ  єси  господи  твою  землю  а  оу  преисподніѡ  Ђаволи  се  мте препадаюђи плашливо тога раадъ оукаазати кѥ се сынъ божы оу тѣл коено кѥ ис  тебе свагдашнѥ дѣвоке наа се пріимити те с отымъ раскварити вражїе сплете и послове м  ѕле  и  ты  на  тога  ѥдовита  аспида  и  люта  василиска  ѕмїа  настпіиши  те  кѥшъ  згазити  и  сътрти лава и ѕмая саама кѥшъ м згрхати глаав каде црковн глав христа родіишъ  бога бо възыскала еси нођомъ съ своимъ ти ркама пред собомъ и ніи се преварила тебе  ѕмїа  не  преласкаа  мдр  дѣвок  кано  адамовиц  єѵв  имавшы  родити  то[679а]га  оу  чіино оусты не пронаагѥ се никоѥ ласке лаже ни варалице зато мое ти поздравлянѥ с радости  говоръ започехъ рад се ѡбрадованна ѥрно таа начетакъ що е веселѥ аггелско родити кѥшъ  ты тако пакъ радосђ и доконаавамъ радости кѥшъ родити краа и конацъ како ѡнъ саамъ  ѡ себы то и исказе тко е собомъ я самъ рече алфа и ѡ првы и послѣднїи господинъ  та що е с тобомъ быѡ е и ѡпетъ ѥ та и иде въседржитель те тога кѥшъ држати на свои  рк коино све и тебе држы свою матерърад се ѡбрадованна господъ с тобою започетакъ  и довршіиванѥ оу овоме стои се радем се и съ свіимъ вама се веселїимъ такогѥръ и віи сви  скпа  радте  се  апостолъ  то  светы  паваѡ  говоры  оуѥдно  радте  се  ѡ  овоме  данашнѥмъ праздник и  съ мномъ  свакаа ѕлочеста неваляла рѣчъ да не излазы из вашіи  вамъ  оустаа  кроме  що  е  добр  напредно  и  за  кою  хвад  нааспорно  вѣры  и  заакона  праводржаню ѡ томе и дргъ дрга тевтишити валя да даае из свои оуста добротворливе и  сладке  свое  рѣчы  слшаѡцемъ ѡнако  каа що  с  изла[679б]зиле  врле  рѣчи  из  анггелскы  оустаа те ѡбвеселише поздаано слшаюђ марїю сређ си рече врл добавила ѡдъ бога не  337 ѡгрижы онъ светога дха божїа с овымъ говоренѥмъ іѡ що рече светы кѥ дхъ наа  те дођи господъ марїе с тобомъ е онъ е и с нама кроз тебе велы намъ апостолъ єда  віи то заръ не знаате да с ваша тѣлеса зглавци христовы како е дхъ светы дошаѡ  на свет богородиц тако и на насъ находы ако смо добры и  вѣры тврды илъ сте рече  несвѣстны ѡ томе ѥрно ваша с телеса домови светом дх того ради и мы радемо се и  съвеселіимо  се кпно  с тобою владычице наша пресветаа богородице въсегда аминъ ѡ  томже празднице 338 Пето слово Лазара Барановича из Трубе (679б–681а) ѡ томже празднице деветое Слово   Якоже даждъ съ небесе на рно съниде ты марїе рно сы ѡтъ плти оудаалѥнно  е сице ты ѡтъ похоте плтаскихъ христосъ даждъ имже рно твое ѡросіи се марїа бы  кано  ѡвче  рно  що  се    нѥга  преоден  божїе  ягнѥ  и  насъ  собомъ  преѡблаачи  по  апостолов  сказіиваню  кои  сте  се    христа  крстилы  то  с  отыме  оу  христа  сте  се  преобкли  како  що  е  жедноме  човѣк  сладка  и  мила  за  піиђе  стдена  на  врђины  вода  такогѥръ знаде то [680а] богъ да без дха люди не мог  се жіивити зато  се и обѣђа те  рече  ѡдъ  мога  кю я  дха  дааръ  изасти  на  свак  плтъ  на  све  жіиво  с  тѣломъ що  е  дхъ  светы наидетъ наа те  зачнеши ѡтъ  дха  света  ѥстъ  сїе  вѣстъ блага яко  вода хлаадна жедно дши каа текђаа рѣка из срдца точна жіива вода ко се що хвалы  ѡ христ бог нек м е хвала хвали се марїамъ ѡ господ бог твоме що е с тобомъ те  говори велича дшо моя господа и възрадова се дхъ мо ѡ бозе спасе моемъ моли  зачетаго ѡтъ светаго дха да въ безаконы насъ зачетіихъ и въ гресѣхъ рожденніихъ  иже  спасенїа  нашего  ради  пришады  спасетъ  сїа  вѣстъ  рад  се  ѡбрадованна  господъ  с  тобою  гласъ  благы  блажитъ  кости  сего  ради  възапы  марїа  се  бо  ѡтъ  ныня  блажетъ ме въси роди не бои се марїе боим се  рече ѥрно піише се да оу свакомъ ѥзык  богобоше приватаны  с  богомъ  ако  се  с  правицомъ  своіѡмъ жіив  богобоязлив  єво  матеромъ  своіѡмъ  дѣв  марїю  господинъ  богъ  оучины  те  саамъ  из  нѥ  зрак  рабск наа се ѡдъ раабе приваты и нама послжы  провидномъ посл м марїа чинеђи  [680б] правд а правда е богъ таа правда с неба приничє к ніѡзы с отомъ правдомъ  свака  се  дша правда  ове  правде  кадъ  се  ціипомъ  држіимо можемо  то  говорити  пна  е  правде господи твоя десница алъ некаако наше рке мног неправд състаляю и сплеђ те то  нїе  по  насъ  за  добро  твое  же  рце  пресветаа  дѣво  правд  држетъ  и  глаголѥши  азъ  правдою явлю се лиц твоем насищ се вънѥгда явитъ се мнѣ слава твоя матеремъ и  дѣвамъ  славо ты чистаа  срдцемъ прежде бога  оузриши въ плти а после и мы како  єѵаггелистъ  казе  и  видесмо  слав  єго  слав  каа  ѥднороднога  ѡтъ  отца  пна  благодати  сыю  ты  благодатъ  ѡбрете  оу  бога  ѡдъ  нѥгове  пности  и  мы  сви  презесмо дааръ оуздааръ Ное наагѥ благодатъ предъ господиномъ богомъ нъ твоя  бы благодатъ въз благодатъ ное начины ковчегъ ѡтъ негнилы дрваа с абоноса и  преграде многе  справы  оу  нѥм  а  ты  саама  быстъ  ковчегъ мыслном  ноевы  твоя  оутроба  гнѥздо  єстъ  кокошки  нашо  христ  повраати  се  голбица  к  ною    ковчегъ  носеђи  іѡ  оу  клюн  ѡдъ [681а] маслице  зеленъ  стрчакъ  дхъ  светы  наиде  наа  те  голбице  съ  маслиною  яко  ѡтъ  тка  и  масти  глаголѥши  исплни  се  дша  моя  и  стне  радости  339 въсхвалетъ те оуста моя величитъ дша моя господа и върадова се дхъ мо ѡ бозѣ  спасе моемъ прознаде ное крозъ голбице доносне маслице да е  оустпила вода  съ землѥ Ное  твоего ковчега ѡтъ воде вино сътвори Гдѣ се е множїѡ быѡ грѣхъ тамо и благодатъ  се  понаспоры  каже  апостолъ  господъ  богъ  иже  ѥстъ  с  тобою  пресветаа  дѣво  богородице сїю благодатъ дааѥтъ намъ ємже слава въ вѣкы вѣкомъ аминъ 340 Тлкованије (681а–691б) Слово десетое  на трни по єѵаггелїю или на канне по  пѣсми по седално єѵаггелїе ѡтъ лкы  зачело      Въ  време  ѡно  въставши  марїа  иде  въ  горняа  съ  тащанїемъ  въ  градъ  ідовъ  и  въниде въ домъ захаріинъ и цѣловаа єлисавѣт тлкованїе  сем Радостливъ благовѣщенїю  гаѵріиловъ  гласъ  како  пріими  приснодѣва  марїа  да  кѥ  она  зачети  и  родити  сына  божїа  и  то  доч  ѡдъ  аггела  да  и  захаріина  жена  єлисавѣѳа  оу  свою  іѡ  старостъ  затрднила е такы како е ѡставы аггелъ тркомъ ѡде на гор оу градъ юдіинъ [681б] гдѣно захарїа предтечевъ отацъ боравляше ѥдно радюђи іѡ се да нагледаа  свою т врл  ѡтъ племена родбин а за дрго пакъ да поболѥ се и вѣщїе оуразми до края да лї е право  ѡдъ  аггела  здесило  се  оно  ніѡзи  изреченѥ  докаазато  за  роденѥ  христово  є  ли  право  аггелъ то бїѡ що е ѡ томе ш ніѡме доконааваѡ илъ да нїе коя привіигяна превара саам оу  заатвор седеђи снашла е ѡдъ враага врло се ѡ томе смђаше с памеђ є ли аггелъ нїе ли а  и  сасма за  дивот  чгяше  се  ако  ѥ  заисто  право  како  се  то ѡтъ  толико  хилядъ  годіина  чвено  и  проріицато  ѥр  ђе  се  богъ  на  земли ѡтъ  дѣвоке  женске  феле  родити  како  то  ніѡзи  се прилчы да ѡна нарече  се божїа мати  а  све  се пакъ бояше тога  да не збде  превара и не да нїе вѣроваала башъ нимало рѣчма аггеловымъ толико преко изма чгяше  се  томе  посл  и искааше ѡтъ  човѣка  промотрива  полепше  се  оувъвѣстити  како  е  то  з  божїимъ  послаанѥмъ  подигнта  ѡде  тамо  оу  подгорьѥ  оугѥ  оу  захаарине  владычаске  полате ссрете ѥ єлисаавеѳа що е марїа каа за свою іѡ дрг матеръ држааше даде іѡ  понапре пощенѥ ѡтъ [682а] себе каа старїѡ и меще матере поздравіи се ш ніѡме пак се  загрлише  те  се  полюбише  мегю  собомъ  како  е  аадетъ  женами  кадъ  се  две  прїателице  сроднице ли състан подаавно не виделе се  састатк оу томе грлѥню люблѥномъ єлисавѣты  заигра іѡ се дѣете іѡшъ недоносче  трбх іѡванъ предтеча просто прознаде кано пророкъ  из материне м  оутробе  оу дѣвоцы  свога м  господина владык христа те м  се  покланяше и съ своимъ заиграаванѥмъ исказюђи за нѥга те є то дїете из матере оу  дѣвоцы яко зачето дїете іисса исповеда коено то прорицанѥ и дарїива скорашнѥ іѡваан  потан  свою  докндисюђи  м  оу  матери  превѣчны  богъ  повише  и  болѥ  з  дааромъ  пророчаскымъ  ѡбдаріива  га  ѡдъ  остаалїи  прорѡкаа  защоно  дргіи  с  пророцы  почелы  проріицати  по  своме  рогѥню  пооузраастли  а  предтеча  іѡанъ  іѡшъ  оу  матери  м  ѡтъ  христа та пророчаскы достаде дааръ те пре свога м рогѥня христа проповеда тога радъ и  боліи  ѡтъ  свіи  пророкаа  засведоченъ  бы  допосле  ѡтъ  саамога  владыке  христа  єѵаггелїе  И  исплни  се  дхомъ  светымъ  єлисавѣѳъ  и  възапіи  гласомъ  велїимъ  и  рече  341 благословеннаа  тьі  въ  женахъ  и  благословенъ  [682б] плодъ  чрева  твоего  тлкованїе  Пре  тога  єлисаавеѳа  проста  е жена  была  ние  оу  себы  имала  пророчаскога  дха  докле к ніѡзи не догѥ богоносица марїа те  се ш ніѡме полюбы а по томе  іѡ мегю  се  цѣліиваню понапре дїете іѡ оу трбх напни се светога дха те се заигра и после пакъ з  дѣтиня  се  дха  єлисавета  просвѣсты  те  започе  и  она  каа  пророчица  проріицати    говореню  своме и то се ніѡзи згоди ѡдъ дѣвочина гласа и задаха а из дѣвоке пакъ зачетога  іѡ  сына  божї  гласъ  бїаше  и  то  єто  попре  дїете  ѡбрадова    елисавети  з  дхомъ  пророчаскымъ  ѡтъ  свога  изнтра  пакъ  мати  дѣтета  с  оніимъ  дхомъ  изговоры  пророчаске рѣчи маріи дѣвоцы и не єлисаветине беседе да с то быле неголи из нѥ детинѥ  іѡ  толико  текъ  нѥзинъ  ѥзыкъ  каа  замомъ  предтечи  слжааше    говорномъ  посл  каконо и дѣвочина оуста що слжаах нѥн детет зачетомъ оу ніѡзы з беседомъ сын  божїю а да не бы се дїете іѡ оу трбх заиграло то єлисавѣта не бы оумела ща проріицати  ама  дїете    ніѡзы  іѡванъ  христа  оу  дѣвоцы  про[683а]казіиваше  а  елисаавеѳа  дѣвок  хвааляше  и  навелико  е  изношааше  діичеђи  и  славеђи  преблагословенны  нѥзинъ породъ из нѥ те овако к ніѡзи говорааше що си се трдила ты к мени долазити и  прво  мени  пощенѥ  с  твоимъ  наагледанѥмъ  даавати  ѡ  преблагословенна  чистаа  дѣвице  и  неисксомжна  невѣсто  та  мени  валядїаше  попре  к  тебы  дођи  ѥрно  ты  си  надишла з богоноснымъ ти родомъ благословеннаа ѡстаале све свакого из рода женске  феле  благословенъ  е  плодъ  твога  ти  ношеня  здетна  а  то  е  она  по  ѡноме  божїемъ  ѡбреченю к праотц давыд щоно се  ѱалм піише ѡтъ плода чрева твоего посаажд  на престоле  твоемъ  оувѣџбала была  и изрекла марїи  и  та породъ ѡдъ  царева  зато  давыдъ нарече  свіимъ за знаанѥ како нїе клица ѡтъ мжка пріисева ни кое  смесе те  оу  затрднѥню  детиню  кроме  само  с  ѥдне  дѣвоячке  крви  слеплѥно  тѣло  бы  іиссово  з  дхомъ  светымъ  и  с  вишніѡмъ  силомъ  бога  отца  сыномъ  ѥрно  дрго  остало  деци съ женомъ мжка смеса детиніи ѥ заподѣвакъ оу матери а не само жена по себы а  христосъ  ѥ  заподетло  само  [683б] ѡтъ  пречисте  дѣвѣ  марїе  ѡна  єдна  роды  тако  чистаа ѡтндъ мжке пробе не знаюђи ни  памети кадъ за тіимъ да е повела се была и  крощо  ли то  закте  богъ таквомъ  слчааю  збыти  се  зато  ѥрно  првы  грѣхъ  на  свѣт  съ  жене  се  започе и  съш нѥ  прегѥ на деда нашега адама  а ш нѥга пакъ на  све ѡстаале люде  смртъ  нападе  зато  пакъ и ѡдъ жене  валядїаше  прво  свако  добро  започети  се  чинити на  свѣт  каде  дргы  новы  адамъ  ѡпетъ  ѡдъ  дѣвоке  произниче  скыдаюђи  с  вилааета  грѣхъ  христосъ  нашъ  господинъ  богъ  да  коино  крозъ  адама  помир  изпостаю  жіивы пакъ ѡ саамоме томъ іисс христ и єда би жене гледеђи на свет богородиц на  болѥ се ѡбрађале те подшне и побожне быле бы свршите каа свете жене мжкаре да с  женск  т  слаботиню  смеђђи  имъ  съ  себе  єѵаггелїе  и  ѡткд  мнѣ  сїе  яко  да  прїиде  мати господа моего къ мнѣ Како годъ що едопосле єлисаветинъ сынъ предтеча іѡанъ  342 говорїѡ  каде  на  іѡрданъ  догѥ  к  нѥм  христосъ  крстити  се  ѡдъ  нѥга  недостона  к  таквоме долазеню дочекіиваномъ владычин себе являше такогѥръ и садъ мати м себе  недостоин  [684а] к  таквоме  дочекааню  іѡ  долазн  владычицы  божїѡ  матери  исповедаше ѡткдъ се рече мены то врло такво пощенѥ здесы да мати мога ми господа к  мени саама догѥ нагледати трдн стариц єто пре рогѥня она марїю матеромъ нарече и  господа  бога  исказа  да  ѡдъ  нѥ  хође  се  родити  посвѣдочааваюђи  іѡ  ѡнымъ  аггеловымъ рѣчма яко ѥ к отоме привѣрюђи защо ѡстаале дѣвоке жене ли докле дец  не  роде не достои  се матеромъ и назіивати нїе ни пріилика и запређено  е то  заакон не  чинити тога подсмеха  алъ єто  за ов дѣвок то име нища  се ниѥ  свидѣло  єлисаавѣти за  кою  чпотъ що  е  пре  роденя  младости макомъ назваа  єѵаггелїѥ  Се  бо яко  быстъ  гласъ цѣлованїа твоего въ оушїю моею възигра се младенацъ радощами въ оутробѣ мое  и блаженнаа вѣровавшїа яко бдетъ съвршенїе глаголаннымъ ѥи ѡтъ господа іѡванъ  предтеча  оу  матери  м  доч  люблѥнѥ  маріино  с  матеромъ  нѥговомъ  и  людско  спасенїе прозіирааше що кѥ да бде зато се и радоваше те се весело заиграваше оу материн  м трбх такогѥръ и елисавета видеђи то чдо що іѡ оу црев дїете чины и ѡна [684б] се  пробраа  оу  свѣсти ѡтъ  свѣтога  дха  подмлѥна  оузе  с  хваломъ  подизати  чист  дѣв  марїю  каде  свѣрова  кроз  ню  да  е  доиста  право  ѡтъ  господа  бога  ѡно  аггелъ  быѡ  послаатъ казати іѡ господнѥ зачетїе имати а и єлисаавета е то з дхомъ светымъ  ондаа провидѣла была како е аггелъ быѡ кодъ нѥ що іѡ е говорїѡ и пакъ що е ѡна нѥм  ѡдговоръ даала и свѣроваала м е доказіиваню те е рекла єво самъ господинова слшкиня  нек ми  се  то  збде  по  твоме  изреченю  божы  аггеле  зато  е  навелико  и  діичаше  на  болѥ  свѣроваанѥ с отымъ хваалѥнымъ ню рѣчма благо ніѡзи ѥрно дѣвока болма се вѣры  ѡ то таны божїіѡ ѡдъ аггела іѡ докндисаато с проріицанѥмъ єлисаветинымъ а  повише ѡдъ  детиня  из  нѥ поклона  даавата  іѡ  с  разиграванѥмъ  пророка  іѡанна  таа  се  преславна  чинише  чдеса  ѡдъ  неродне  до  старости  єлисаавете  на  веренѥ  що  се  е  слчило  дѣвоцы  сврхъ  чда  чдо  да  бде  она  богородица  тадаръ  пакъ  изговоры  своіѡ  дши  марїа ѡве іѡ оу єѵаггелїю напіисате ѡтъ лке речи величитъ дша моя господа и  възрадова се дхъ мо ѡ бозе спасе моемъ [685а] яко пріизре на смеренїе раабы своее се бо  ѡтъ  ныня  блажет  ме  въси  роды яко  сътворы мне  величїе  силны  и  светое  име  єго  и  милостъ  єго  въ  родъ  и  родъ  на  боещим  се  єго  Свршито  се  оувѣкяа  дѣвока  те  зе  прославляти ѡ томе іѡ даар бога нѥм приписюђи т діик а не себы да се що с отіимъ  понесе саамъ то богъ рече погледн наа ме свою м рааб хд не да самъ я то ѡдъ нѥга  заслжила или просила нитъ сам се икадъ томе наадала ама ѡтъ велике м милости  сасма се врло смилова нада мномъ те ме и преко изма тако повіисы да ме ѡтъ саде хваале  и діиче сви людскы наароди не ради кога мога добротворства саданя ово доби него крозъ ово на  мены  божїе  згледанѥ  како  е  каазаѡ  съ  мномъ  силны  богъ  свое  могтство  на  велико  343 изношено и не ты текъ садъ єлисавето що ме блажишъ ама то знаамъ да ѡтъ сендобы по  свѣт сви родови хође ме прославляти и діичити силовита зато нарече господа бога да нико  не оузневѣре томе сказіиваню изречен неголи снажноме раадїѡц посла право то да наменюе  и  не  истеже  ко  сличнога  пос[685б]ла  по  аадетноме  човѣчаскомъ  роденю  те  ѡтпадне  с  поговоромъ неваляліимъ и с двомлѥнѥмъ своимъ ѡтъ прааве и истине вѣре свето нарече  нѥгово  име  то  проказюђи  с  отыме  како  право  догѥ  саамъ  ѥднорогѥны  божіи  сынъ  оу  женско  црево  те  съсиры  нѥм  свое  тѣло  и ш ніиме пакъ  ласно изаагѥ  а не  нады ни  за  трнъ  дѣвоячств  какв  е  наагѥ  такв  цѣл  пакъ  на  рогѥню м  непоршн  и ѡставы  чист  ѥрно  що  біива  роденѥ  със  мшкомъ  смесомъ  с  тога  вѣђъ  дѣвоячство  пролазы  родіиля више не быва дѣвокомъ нї іѡ то може быти женомъ се зове и после баба а не  невѣста тога радъ и рече то марїа свето е име нѥгово та пречистъ не скрнавы се оу мены  дѣвоцы  зачинаатъ  състаляюђи  м  саам  свое  тѣло  господинъ  и  владыка  свѣт  зато и дхъ светы доходы да бде то зачнкѥ свето свето и роденѥ бдне и не само рече  що е текъ на мени нѥгова милостъ него и надъ свима богобоязливцїи по мери имъ вери  и добры дѣлы а безбожницы неваляли никакве милости ни помођи немад ѡтъ бога  а ако ли се оу кое годъ добы сете бояти се бога и ѡ дши почн раадити [686а] стараюђи  се за ѡны  свѣтъ ты таквы быткѥ помиловааны ѡтъ  рода до  рода що  рече преходна  е  божїа милостъ на богобоязливцы с отымъ имаа ѡвы оукаазъ ѥрно и  саданѥмъ  род то ѥстъ и за овога намъ живота овде миле насъ богъ и  добр држы после  ономе  тамо род оу ономе вѣчитомъ без конца времен іѡшъ ѡдвише богобоше помилованы быти  ђе  кои  ѡ  добр  раади  и  болболъ  за  свою  дш  дѣлы  неволніиком  ли    потребы  свесрдо  слжы  таа  свакы  овога м живота  троиномъ ѡдъ  бога  за  то  свою  плађ  сврађанѥмъ  како  се піише достае ѡтъ  свога посла ѡ чем  е мка имъ провіигяти  се  с  рааденя  свога  а  тамо пакъ онога вѣчнога живота и сврхъ мере тщено кѥ свое благо нааспорно имати зато  добры  христїани  по  апостолско  нааци  намъ  не  текъ  само  своме  тѣл  храане  и  одѣла  и  блага  да  тражимо  и  то  силно  с  великомъ  наатегомъ  не  мааређи  за  дш  без  божїе  помођи  ѥдва  ергяво  сконаатораваюђи  стичемо  него  тако  да  ходіимо  и  бродіимо  раадеђи  з  божїѡмъ на поле  дѣѡбомъ  да бы и ѡвде  оу довлетлк ѡбстаяли и тамо  оу великъ  [686б] много  болї  Гаанилкъ  се  оуваалилы  честитъ  и  тщоживотны  ходатаствомъ  и  молитвами  до  христа  бога  за  насъ  пресветые  владычице  нашее  богородице  и  приснодѣвы марїе и свіихъ светыхъ аминъ   втораа честъ сего слова  По  благовѣщенїю ѡтъ  архаггела  гаѵрїила  пресветѣ  богородицы  да  кѥ  родити  христа диже се она те ѡде тамо к ѥлисааветы да е нагледа и да виды є лъ оно право како  344 іѡ  е  аггелъ  казаѡ  ѥръ  ѡна  е  подъ  старостъ  з  дететомъ  затрднила  а  и  ѡ  себи  се  с  коимъ проріицанѥмъ болѥ ѡнде оувъвесты право лї е оно аггелъ за христово ѡтъ нѥ  роденѥ исказіиваѡ да не оузбде коя превара а кадъ  е  с првомъ добродошлицомъ назваа  єлисаавета пророчаска жена божїѡмъ макомъ тадар  се марїа врло ѡбрадоваа ѡ томе  прославы господа бога те рече величитъ дша моя господа врло ми се е ѡбрадоваѡ мо  дхъ  ѡ  моме  спасителю  бог  каде  е  тако  нагледаѡ  ме  ѥдн  сиротн  дѣвок  и  тЂохранѥниц држн ѡтъ сендоби сви кѥ ме родови хвалити и на големо віисити по ѡвоме  ѡвде  кааз  пресвете  богородице  брађо  драгаа  хрис[687а]ђани  понаапре  дша    човѣк хвалы велича то ѥстъ на велико диже и славы господина бога свога пакъ ѡ  томе и дхъ се веселы та дхъ що да речемо да е  човѣк віид ли що велимо човѣча  е  оумлѥ  ли що  діиль  ходы аггелъ лї  е нашъ  хранитель ил м  срдце  было  оно  се  и  брине  и  веселы  него  можемо  се  ѡвде  размити  како  и  по  чем  дша  господа  бога  величаа  єво  коино  човѣкъ  валяло  предъ  богомъ  ходы  те  право  спажаа  христовѣ  заповѣды та господа бога високо здиже ако тако валяло се жіивимо по наатри нашега  здателя  христа  бога  спріиликюђи  м  се  с  нашїи  добримъ  подшни  пословы  и  тако  с  отіим га міи діичимо на големо що намъ сироте и сиромашъ за наше имъ добротворенѥ говоре  богъ  да  м  поможе  богъ  да  просты  и  ѡтаалы  благословъ  к  отоме  те  с  отымъ  и  господъ богъ ѡтъ насъ славы се мегю людма по добро и сладко намъ беседи и ѡ дши  старанѥмъ  на  добро  а  не  на  ѕло  с  промишливанѥмъ  више  намъ  к  неб  се  лакымъ  држеђи  неголи  з  бригомъ  г  земли  се  притежђ  тадар  се  и  нашъ  дхъ  веселы  то  єстъ  дховны ѡдъ бога намъ даа[687б]ты дааръ на нама цвѣта и шіири се с попеванѥмъ а  не запређе се каа  пепеѡ с нехаствомъ нитъ се маані с нераденѥмъ ѡ добр да ергяа и  баталїи се свакы таа скрачава и сманюе христово име кои шеврдаа с вѣромъ ни заакона  свога по црковномъ преданїю право не спажа тако и све масторїе занааты господъства  знаанѥ  мдрости  щоно  е  вѣщина    свачем  ѡтъ  светога  дха  с  то  дарови  людма  издаати да тко ли що знаа и не ради ѡ томе на що е тко нарегѥнъ с провіигянѥмъ своимъ  него  се  пометне  оу  нехаство  онъ  гааше  благодатъ  светога  дха  и  ако  ли  іѡще  поѕлобице да дргіи що не начіи се ѡтъ нѥга пріими то чины ѡнъ е право божїи наађорацъ  и  ѡтпадніикъ  ѡдъ  нѥга  кадъ  за  хвад  никомъ  нища  не  провигя  него  држы  се  саможивацъ дша и дхъ ѡ томе се приговара тако свете богородице ондаа попре дша  іѡ ѥ господа възвеличила и потомъ дхъ се е нѥзинъ развеселїѡ тога радъ и славословы  зачнтога бога слова оу ніѡзы те неизреченном нѥгов милосрдїю врло се чды како то  онъ превеликъ и непостижанъ могаѡ се е сместити оу нѥзи[688а]но мало црево безтѣлесны  нераздвоно ни размесно и непреложно сѥднаачити себе човѣчаскоме стас по наалицы ѡ томе  и саама себе оублаже дѣвока не по себы съ свога іѡ смишліиваня ѡтъ наатре него з  дхомъ светымъ поджизана що  е наишаѡ на ню и кои то  рѡдъ с  ото добы да не бї  е  с  345 хваломъ  діичїѡ  не  знавши  она  за  мжк  стран  а  ѡтъ  дха  само  дїете  заче  и  богородица оукааза се ѡ томе е напредовало пророчаско проріицанѥ и истина на видѣло изаагѥ  з доконанѥмъ  слова  све се  томе пророчаске беседе хбаво и право посвѣдочише єѵаггелїе  Сътворы  држав  мишцею  своею  разточы  грдаа  мыслїю  срдца  ихъ  низложы  силные  съ  престолъ  и  възнесе  смеренные  алчщее  исплны  благъ  и  богатещее  се  ѡтпсти  тащые  въспрїетъ іисраиля отрока своего поменти милостъ еже глаголаа къ ѡтцемъ нашимъ  авраам и сѣмени єго довѣка пребыст же марїамъ съ нѥю яко три мѣсеца и възврааті  се  въ  дѡмъ  сво  отца  бога  мишица  десна  том  е  сынъ  нѥговъ  щоно  е  нашъ  господинъ іиссъ христосъ сътворы држав то ѥстъ оуказа свою м влаа[688б]д и  сил по пріилицы богъ на своме сын що е човѣчаско ѡбликло наа се пріимїѡ те надигѥ  наалик  човѣче  наатре  ѥрно  дѣвока  оу  своме  іѡ  дѣвоячств  родіи  га  и  богъ  се  човѣкомъ оучины обожіи се човѣкъ те распды и разагна ѡдъ людїи грде величаве  пакосне  бесове Ђаволе  господъ владыка  христосъ  прогна  и ѡдъ  човѣчаскы  дшаа  такогѥръ и ѥлинске мдарце ѡ ѕл хитлене разстрвы и и  нищо и ѡманиты кои га не ктише  вѣровати  ни  за  бога  пріимати  а  и  жидовскы  рѡдъ  на  све  стране  и  расточы  невѣрне  по  прорицаню  єзекла  що  м  богъ  заповѣды  за  приповѣстъ  предъ  жидовы  оучинити  за  ѥхонїева царства  рече м ты  сыне човѣчы  оузми врло преѡщренъ себы мачъ каа брїађ  бритв пакъ оузми четиры рыфа плаатна те насредъ града ѥрсалима мачемъ начетворо  разсѣцы те четвртъ съжежи насредъ града ватромъ до края а дрг четвртъ такогѥръ после  наситно издроби и съжежи и тређе хисе около издробы а четврто хисе изразцѣпа те разтри  по  вѣтр  пакъ  измакни  мачъ  И  тера  свдъ  ѡвамъ  онамъ  таа  паарчета  с  остримъ  мачемъ  да  се  ни[689а]гдѣ  на міир  не  станѥ  єто  тако  та  єѵрескы  родъ прос  и  разас  господъ да и  свдъ ѕло  снаходы кдъ годъ  се ѡбрђ крощо не ктише  нѥга вѣровати  него  іѡще  съ  ѕломъ  како  не  бы  валяло  досаадише  м  растаче  господъ  и  свака  грдаа  высокомлива срдца кои се нещо  себи дм и наголемо се држе свѣстъ смђа послове имъ  недоконаато квары договоръ състалѥнъ размекѥ телбіизе низтра  стрмо разточише се бесовы  поглаваръ имъ Ђаво  сатана бы свѣзатъ що  е изаради свога м кичеливства поносна с неба  доле  спаѡ  Низложы  силнїе  съ  престолъ  поганск  господ  првашнѥ  мчителѥ  тако  и  жидовске  книжевнике  фарисее  що  се  напреднїи    свем  држаах  и  навелико  ношаах  се  низтріи и съ століица сдскы те скиде ш нихъ офицїе господске те такве наріиче силовите  а  и  поносне  оучителѥ  високомливе  к  отоме  примеше  и  низлааже  и  доле  и  възнесе  смеренные  хде  и  сниске  горе  здиже  и  на  столице  и  господске  посагюе  коино  се  подъ  божїю снажн рк оу свем подлааж и оу покорности каа божїе слжбе свое сдске послове  съ [689б] съ страхомъ милокрвно доконааваю а не ѕвѣрскы люто и набсито с пређніѡмъ  ѡтъ себе своіѡмъ з божіимъ сдомъ и с правицомъ претити валяа а не своимъ сдъ  е божіи а не човѣчы ѥзычніике а и све люде грѣхъ ѥ врло спщено быѡ снизїѡ а каде  346 сишломе с неба вѣроваше ондаа и повысї богъ и даде имъ врл влаадостъ тако да мог  слободно  насртати  и  подъ  ногама  згажати  ѕмїе  шкорпїе  и  св  такв  т  вражїю  силесїю  опаак  алчщїе  исплніи  благъ  жидовскы  ѡтпре  рѡдъ  свачіимъ  гааны  бїяше  и  ситъ  богато  съ  закономъ  з  божі  заповѣди  с  ѡбриціиванѥмъ  божіимъ  многострко  и  з  дааванѥмъ  те  обречености  м  с  пророцы  с  книгами  с  чдоказіиванѥмъ  з  богознааствомъ а погани наароди свега тога лишени каа гладни и пкы сиромаси быах а  кадъ  христа вѣроваше тадааръ свега тога божїа блага и добра и сврхъ мере се заситише  ѥрно з богом се мдро разбогатише съ стааримъ и с новим се піисмомъ подкожише а коино  пакъ  изаради  насъ  до  слгїи  не  наалике  спщен  и  снижен  іисс  христ  не  ктише  се  ѕлобе  раадъ и  свога  высокомля  снизити  се  покор[690а]но    христїанск  вѣр дођи ѡни  се  свега  добра  лишише  напразно  те  пщено  имъ бы  свою  волю  носити  докле  и  допадн  тешке  тамо неволѥ онога свѣта оу мцы ѡвде законито нища немаюђи ни вѣре ни ѡ бог свѣсти  валяле  нити  допосле  кога  на  болѥ  добра  нааданя  него  свега шіиромъ ѡтпадоше  како ѡвде  ѡтъ землянога ѥрсалима тако и ѡдъ новога ѡнога горнѥгъ небеснога свѣтла божїа  граада аггелске с людма смесе Приваты єто богъ к себы рече се исраля свога м дечаака  оу томе се испны божїѥ к авраам нашемъ отц обреченѥ що м е ондаа за живота богъ  обѣђаѡ  дати  и  рекаѡ  м  е  то  да  кѥ  се  ѡ  нѥгов  семен  изблагосіивляти  богомъ  сва  племена земляна и зато прознаате що се прозіивлѥ исраиль єстъ богознанство те ко годъ  право вѣрѥ оу бога и знано свакадъ оу своіѡ памети га носы свето писмо добро слша и  оно творы що м се из светога піисма казе та свакы човѣкъ іисраиль се имене тако  знате  тако  исты апостолъ павалъ коређи жидове  говорааше  к  нма ѡхѡ  рече  неласно  е  быти  ісраиилю нитъ  с то  сви  [690б] іисраили що  се назывлю тымъ именомъ ил м  рода с іисраилѥва що е то хвада напразно с именом се діичити а к отоме гиздава серсаама  немадђи богобоязливы добры дѣла кои прав вѣр и ѡсвѣдочена к отоме дела имадоше те  апостолъ  наріиче  да  с  іисраили  защо  и  ѡдъ  кои    христа  вѣроваше  тщены ѡдъ  нихъ спасоше се по тѣлесномъ съродств що быше с подретла ѡтъ якова првога богомъ  назваата  ісраиля  кад  се  е  на  пт  нођомъ  до  сванђа  с  аггеломъ  носеђи  рваѡ  Светаа  дѣвица марїа онда кодъ архїереа пророка захарїе отца предтечева  дом преборавы  с ѥлисаавеѳомъ заѥдно има до три мѣсеца после тога ѡпетъ се к своме дом оу іѡсифов  кђ натраг се поврааты ѥрно онде бїаше аггелъ дошаѡ к ніѡзи з добримъ гласомъ ѡ  христов казати  іѡ  роденю ѡдъ нѥ шестога мѣсеца то ѥстъ на по  године ѡткако  е  была затрднила єлисавѣта с  іѡвааномъ христовымъ предтечемъ зато дѣвока и ѡде  ѡдондъ  дома  ѥрно  за  она  три  мѣсеца  докъ  е  онде  богородица  престаяла  деветъ  мѣсецї ѥлисавеѳы тамамъ наврши се те приспе іѡ време родити дїѥте а оно е на глас  дворъ господъскы хо[691а]кѥ много людство мжко женско да се скпа онде събыра на чдо  и за нагледанѥ раадъ роденя предтечева инди оу таквомъ калабалк нїе  іѡ  се  воли  347 свидѣло  ѡбртати  се  тамо  а  и  ни  адета  тога  не  быяше  пощеніимъ  господъска  рода  дѣвоками  находити  се  ни  бавити  оу  коме  людскомъ  калабалк  те  више  раадъ  кога  заазора и речїи ѡде дома своіѡзи кђи гледати свое іѡ послове како ако и старацъ іѡсифъ  ако здесы с пта дођи да е наагѥ и затече ѥ кодъ своѥ кђе м и не би се що разсрдїѡ на ню  за ѡдлазенѥ на далеко а за много тамо бавенѥ Тога радъ и мы брађо с потежанѥмъ дижемо  се долазити на овакве благе  годове поскорїе   цркв  слшаюђи пѣсме и чатаня гласовито  подвіикнемо молеђи се к пресвето дѣви богородици и овако к ніѡзи да изговаарамо ѡ  пресветаа дѣво мати божїа крозъ тебе єто  сво цѣло земли небесны миръ даде  се  тобомъ море се поташка и ѡсветы се тобомъ люди се аггели претворише кроз тебе мнѡгы  слге  и  држина  и  божїи  синови  се  люди  именоваше  тобомъ  люди  к  вышнѥмъ  [691б] бог горе на небесно небо излазакъ сво достадоше имати тобою частны светы крстъ  зася сво въселѥнно на комно се е распѣѡ быѡ тво сынъ христосъ богъ нашъ що га  ѥднорогѥногъ  божїа  сына  прознасмо  когано  ты  пречистаа  пакъ  на  земли  родила  си  дѣвокомъ нашега намъ господина іисса христа що се и нѥм сви скпа и аггели и  люди покланямо ѥдно з безначелнымъ єго  отцемъ и  съ пресветымъ и благымъ и  животворещимъ дхомъ и ныня и присно и въ вѣкы вѣкомъ аминъ 348 Пролог (691б–693б) прологъ  по    пѣсны  на  оутрни  чтемъ  Мѣсеца  Марта  ке  данъ  Споменъ  празднемъ  благовѣщенїа  преславнїе  владычице  нашее  богородице  и  присно  марїе  Възвесты сына аггелъ дѣвици отца великаго аггела съвѣта веле на земли  бога сказа аггелъ маріи сего мѣсеца въ дваистпеты Данасъ споменъ и праздникъ  понапрвы  свіимъ  и  започело  нашем  спасенїю  свѣткемо  весело  свето  благовѣщенїе  пресвете  владычице  нашее  богородице  и  приснодѣвы марїе  каде  с  неба  послааты  ѡтъ  бога  отца  к  ніѡзи  догѥ  аггелъ  сказати  ѡтъ  постанка  свѣ[692а]та  богоговорн  за  човѣчаск  ѡдъ  врага  избав  никіимъ  неизговорн  ни  дознан  и  саамимъ  аггеломъ велик  божію  съкривен ѡтъ  свакога  рода  тан  да ђе  само  сынъ  божї оу човѣчаско се тѣло и обликло преѡдѣнти и на земли каа и човѣкъ жіивити и  боравити  докле  истргне  човѣчы  родъ  и  крталише  га  ѡдъ  вражїе  влааде  ѡдъ  грѣха  и  ѡтъ  пакла  и  пакъ  приведе  га    свое  богосъзнанѥ  и  после  и    ра  кои  га  оузбд  заслжилы архистратигъ великы гаѵрилъ єто потаны слга хабароносанъ оу коме ходацъ  нарегѥнъ  бы  ѡдъ  бога  слете  ѡдзгоръ  оу  галилескы  тамо  близ  ѥрсалима  градиђъ  именомъ  назааретъ  стаде  сврхъ  бедена  више  градске  капїе  оузе  се  много  ѡ  томе  размишляти  и  врло  се  чгяше  ѡ  томе  посл  како  то  може  быти  с  памеђ  се  договаараше  тконо  е  вишнѥмъ неб никіимъ недознаатъ ни измишлѥнъ тко  е що  е какав лї  е  собомъ седеђи м сврхъ навишега неба а на земли ноге свое држеђи те такавъ великъ и  високъ  зактеде  изнова  се  на  земли  родити  ѡдъ  ѥдне  хде  дѣвоке  те  се  сместити  оу  женско [692б] оутробы на когано ни шестокрилаты серафими що наблиз око нѥга дворе и  многоокаты  хѥрвіми що  на  нима  и  сѣды  гледати  никаако  не  мог ѡтъ  велике  м  горђе  зраке пакъ с єдномъ єто своіѡмъ реч съ словомъ своимъ говорливимъ изволи се тѣлесанъ  оучинити човѣкомъ ѡпетъ стище се и рече  себы та ѡво мї е божїи заказааны свѣтъ  и слово издаато валя ми га казати я що стоимъ и залдъ ѡвде ѡклевамъ те не идемъ  да т ми порченостъ искаажемъ добро дѣвоцы ѡде тааѥмъ оу домъ старца іѡсифа к  пренепорочно  и  пречисто  маріи  казати  іѡ  та  божїи  з  добромъ  доконааты  издавна  договоръ що іѡ се здесити с оупословаанѥмъ пресветога и животворещога дха изарадъ  човѣчаскога  спасенїа  и полако  проговоры к  ніѡ  рече  рад  се ѡбрадованна  господинъ  богъ  с  тобомъ  благословенна  си  ты  меЂъ  женама  рад  се  чистаа  дѣво  рад  се  невѣсто безмжна рад се мати живот благословенъ е породъ твога ти црева Погледн  ѡна  плахо  на  нѥга  препаде  се    себы  мислеђи  се  що  е  то  и  какво  лї  е  то  ніѡзи  поздравліиванѥ  томе ѡпетъ рече [693а] іѡ аггелъ не бо се марїе чдн си добр и  349 честит сређ ты ѡтъ бога достала єво кѥшъ зачеты оу себы те кѥшъ родити врло мила ти  сына  и  име  кѥшъ м  надети  іиссъ  великъ  кѥ ѡнъ  быти  и  сынъ  вышнѥга  бога  прозвати кѥ се а дати кѥ м господинъ богъ царьск столиц давыда отца нѥгова  те  кѥ  се  вѣчито  ѡнъ  ѡцарити  надъ  родомъ  іисраилѥвымъ  нити  икадъ  нѥгов  царованю конца хође быти тадааръ пакъ марїа запіита аггела те м рече а како то може  ми быти кадъ за мжа я не знамъ ѡтговоры ѡпетъ аггелъ и рече  іѡ за то ли тї  е  міисаѡ єво светы кѥ дхъ на те дођи и сила вышнѥга бога ѡбсениткѥ те зато и веліим  ти  то  ты  роденѥ  свето  е  ѥрно  божїа  кѥшъ  сына  родити  саам  кѥ  онъ  з  дхомъ  светымъ оу тебы тѣло човѣчаско себы съставити како онъ знаа и вѣщъ томе ѡтъ бога  що годъ хође сващо може быти толико ты послша ме що ти велымъ те пріими оу волю ти  добр  ове  мое  рѣчи  и  вѣр  ми  що  ти  каажемъ  ѡтъ  бога  самъ  я  послаати  к  тебы  архаггелъ име мї е Гаѵріилъ доказати ове божїе насаамо потане [693б] рѣчи за спасенїе  свем  чловѣчаскоме  род  тадаръ  она  оумилято погледн м на ліице и  рече  но нека ми  се  събде то по твоме сказіиваню беседлив каде доч аггелъ т приватлив покорн рѣчъ ѡдъ  нѥ  тіимъ  часомъ ѡде  бы  несвигѥнъ  оу  томе  она  такы  ѡста  трдна  заче  оу  себы  нашега  господа  іисса  христа  бога  ємже  слава  въ  вѣкы  аминъ  молитвами  пресветые  владычице  нашее  богородице  приснодѣвы  марїе  твоее  матере  милосрди  се  христе  спасителю  на  насъ  грѣшнихъ  и  спаси  ны  яко  благъ  и  чловѣколюбацъ  аминъ  350 Прво слово Јоаникија Гаљатовског из Кључа (693б–710а) поченїа  лтргіиска  из  ключа  книге  рске  Сказіиванѥ  слово  зде  а  првое  На  благовѣщенїе пресветѣ богородицы стіхъ     Яко Кѥдаръ възнесохъ се въ лїване и яко кпарисъ на горахъ аермонскыхъ и яко  финиѯъ възвисихъ  се иже на приморы  Іссъ  сирахъ    се глава к а  се же исходъ  главы    За  ѡногъ  даѵнашнѥга  добы  Кадъ  ѥ  богъ  пошиляѡ  пророка  мѡѵсеа  к  ѥгпатском цар фараѡн те м закааза да м имаа говорити не молеђи се ни на колена  предъ нимъ падаюђи каа цар него стоеђи спрођъ очїю м и ощро говоређи да псты люде  [694а] іисраилске из свое м землѥ изаађи на то оустрчаѡ се е и бояѡ моѵсе ити к цар  фараѡн  такве  незгодне  прођ  цара  рѣчи  говорити  м  те  се  ѥ  предъ  богомъ  своіѡмъ  мааномъ ѡдріицаѡ како не може то ѡдъ нѥга быти ѥръ ѡнъ е оу ѥзык мтавъ а ѡдъ  много даанаа имаа како нища ни говорити не може и ондре бистро и разговетно говоренѥ валяа  човѣк предъ царемъ и свіи м боляри да ѥ лише ѡ таквомъ жстромъ посл беседа и  ѡ чем ове речи докндисемъ православни христїани ако мислите на що излазе єво саамъ ѡ  себы  крощоно  и  мене  е  господъ  богъ  єво  ѡдредїѡ  данашнѥга  дна  да  бы  хвалѥне  рѣчы  изговаараѡ до пречисте дѣвице марїе царицы свѣга свѣта како людско тако исто и  аггелско а божїіѡ матеры те некаако за мк мї е такво госпог оусдити се с  неразмствомъ хвалитї е алъ що да чинымъ оуздаюђи се на нѥн разборит добр к людма  милостив  волю  валя  ми  се  поксити  изарадъ  овога  великога  года  нѥна  данашнѥга  праздника  благовѣщенїа  пресвето  богородицы  ако  се  и  шндишемъ  изнети  кою  хвалѥн речъ [694б] ако и немамъ оу себы како би валяло китасти іѡ исплести за діик  хбавы  рѣчы  ама  како  е  богъ  моѵсеа  быѡ  разговорїѡ  говоређи  к  нѥм  єво  я  ђ  тебы  ѡтворити оуста и даткю ти такв паметъ и добр свестъ що ђешъ предъ ніимъ говорити  на  то  се  и  я  оуздаамъ  да  мо  богъ  хође  то  оучинити  те  и  моя  ђе  оуста  ѡтворити  и  начиткѥ ме що е за потреб изговаарати а за то ме обезбриже и валаамово магаре щоно е  текъ  несмишлѥны  и  лЂи  скотъ  ѡдъ  дрге  марвїе  пакъ  е  с  размомъ  по  човѣчаскы  проговорило к  своме  господар  кадъ  ѥ то  богъ  зактеѡ  да  тако  бде  тако  и я  ако  и  немамъ  такве  врле  свѣсти  ни  разма  оу  своіѡ  глаавы  що  би  се  могаѡ  ѡсвѣстити  да  изводіимъ пречисто дѣви маріи валяло  за діик цвѣтасте  рѣчи и нѥно  дѣвоячко з  доброчиненѥмъ  боравлѥнѥ  по  ред  избрааяти  за  слав  нѥн  алъ  ѥднако  кадъ  богъ  оусхође  мог  проговаарати  излаака  понещо  мало  те  ѥ  с  моіѡмъ  кадросђ  высити  з  діиченѥмъ крощоно  савъ  свѣтъ ню гласовито  хваалы како що  е ѡна и  саама то прорекла  кодъ  елисавете    захаарин  дом  ѡ  себы  ѡтсадъ  рече  [695а] блажетъ  ме  въси  рѡди  351 хваале  пречист  дѣв  и  сви  аггели  тако  е  аггелъ  гаѵріилъ  к  ніѡзи  рекаѡ  благословенна  ты  въ  женахъ  хваалы  ню  и  саамъ    троицы  свето  нераздѣлѥны  богъ каконо е и говорїѡ за богородиц богъ отацъ к своме сын и дх светом ако  е  стѣна да е покрїемо съ сребрномъ стрехомъ а ако лї  е капїа да напіишемо на ніѡ даск  кѥдров зато  е пресветаа богородица дваромъ прозвата ѥръ ѡна люде кои се к ніѡзи  подлааж засланяа ѡтъ сваке неволѥ а враатима пакъ кроз то наречена е ѥрно кроз ню е  христосъ каа крозъ враата с неба дошаѡ на землю іѡще и изарадъ тога мени валяа с  хвааломъ нависоко здизати пресвет дѣвоу марїю крощоно и богъ ю е врло повіисїѡ на  неб и на земли те зато кадра е ѡна саама ѡ себы ове ѡ ніѡзи пророчаске речи говорити215  висока самъ каа боръ  ливаан и кано кпарисъ мрисны на єрмонско горы и каа финикъ  що  е  оу  пріиморъю  Те  ѡдсадъ  вѣђъ  ѡбреченостъ  имаамъ  изказати  вашемъ  добромъ  кметств гдѣ се находе за стоище места пресвето богородицы на неб и на земли и ню  зато  молимъ  да  ми  бде  на  беседи  оу  помођъ  такогѥръ  и  васъ  свїю  лепо  просіимъ  за  послшаанѥ с оусрдїемъ [695б] Прѣсветаа богомати дѣва марїа на земли имаа своѥ  мѣсто мѣгю раазликымъ людма а люди с како се піише на свѣт разделѥны ѡтъ потопа и  ноя  на  три  форме  ѥданъ  е  редъ  пахорскы  подъ  слжбомъ  що  е  послено  дргы  редъ  е  господскы що влада и заповѣда а тређы е редъ дховны щоно с поповы и калоѥры и таа  три людскаа на  свѣт ѡбашка реда постала  с ѡтъ ноевы трїю м сыноваа  сима хама и  афета  ѡтъ  сима  е  постаѡ  дховны  редъ  а  ѡдъ  афета  господскы  ѡтъ  хама  ирааетскы подъ  слжбомъ  и подъ  даанкомъ  ѥрно  хамъ  е  слжїѡ  своіѡ двоицы брађи  сим  и  афет  тако  и  садъ  пахоры  господи  и  свещенном  ред  слже  инди  пресветаа  велика  оваа  госпогя  дѣвока  царска  марїа  имаа  свое  место  и  заповѣстъ  мегю  ирааіѡмъ  по  апостолскомъ  заказіиваню  пахори  порцїю  плаађаю  и  десетакъ  съ  землѥ  и  издааю  своіѡ  господи  како  светы  паѵелъ  говоры  брађо  никомъ  ничіимъ  джны  не  ѡстате него свое що е за кога издаате и коме е що речено плаађ с плађомъ и провенд за  кога лї  е  страхъ  страхъ м задаите [696а] коме ли пакъ има пощенѥ джностъ даавати  частъ  и  пощенѥ  имаате м  а  богъ  ѥданъ  е  надъ  свима  светы  царъ  и  господинъ  Пречистаа дѣвица марїа яђима и аннина єво ѥднорогѥна кђи из младости іѡ свое  саама себе е была издала на слженѥ господ бог трогодищна іѡще бдавшы пошла е к  соломоново цркви що се е зваала светаа светыхъ те онде кодъ цркве боравлѥђи іѡ  цигрно е слжила бог Каде е римскы принципъ петаръ быѡ наоумїѡ покалгѥрити се те  се ѥ ѡдрекаѡ воевааня и  обрече  се до  свое  смрти  слжити господ бог  размишляваше  се  кдъ би на страан ѡтишаѡ да нико не знаа кдъ се е подѣѡ за нѥга оу томе оуказа м  светаа  богородица милостъ  свою  на  сн м  догѥ  к  нѥм  те м  то  рече  да  иде  тамо    215 Реч је накнадно написана изнад реда. 352 аѳонск гор щоно се садъ светаа гора назіива и онде кѥ свое спасенїе стеђи боравлѥђи м  насам и то онъ такы послша и оучины те бы светъ до нѥга е пста была онаа гора онъ е  првы населыи тако и досадъ то быва кои годъ люди саами себе издаю бог на  слжб  законицы  ли ѡстаю  калгѥри  се  то  оу  піисм  єѵаггелскоме  назіивлю  тыма  пречистаа  дѣва  богородица  [696б] велик  свою  милостъ  оуказе  на  сн  им  се  привіигя  и  поздаанѥ  имъ  то  даае  да  кѥ  діиль  по  ѡвоме  имъ  мчномъ  животованю  оуѥдно  с  христомъ на небесьно  горы жіивити   велико просторы тамо  коюно т  гор  споминюђи  давыдъ   ѱалм  піитааше  бога  господине  рече  тко  ђе  боравити  оу  твоіѡ  свето  гори на то господъ ѡдговоры м те рече онаа коме ніис швртне рке и чиста е срдца  та кѥ се оускачити на т гор и стояђе на нѥгов свет мест имаа богородица свою сѣдеђ  столиц мегю господомъ како господа закланяю и ѡда ѕла браане свою отчевин села и  люде и божїю цркв ѡтъ дшмана чваю ш нма се бїю и тераю по исса сираха говор  до  смрти  се  велы  синко  за  правиц  подижи  тако  и  господъ  богъ  оу  свем  хође  ти  напредовати  и  помаагати Тако  и  светаа  богородица  христїане  браани  и  закланя ѡтъ  свакы  имъ  изоколны  непрїателя  каде  е  ѡдметнїикъ  христїанскога  закона  царъ  юлїанъ  ѕлом се бїѡ извадїѡ на хрисђане и кђаше да и изсече и побїѥ тымъ добы саама е светаа  богородица нихъ ѡтъ те м смрти ѡдбранила тадааръ [697а] юлїанъ с перси се бїаше и  говорааше док се враати по кападођы све христїане да погбы а ѡни  този тзи чекаюђи  люте смрти даню нођ с плачемъ по црква се молях наавише пресвето богородици да и  с отога крталише а светы мченикъ меркрїе лежаше оу квот оу велико цркви и  нѥгово боно копьѥ више квота м стаяше преко чивїа обешено єто ти ѥднощъ текъ смотре  светы  великы  василїе  где  догѥ  богородица    цркви  предъ  квотъ  мченика  меркрїа те м рече да иде оубыти цара юлїана тымъ часомъ онъ Ђипы латы свое копѥ оу  перско земли насредъ таабора хакн ілїана с копѥмъ  прси пронзіи га и пакъ такы  натрагъ догѥ ѡставы на место  за  белегъ крваво  свое  копьѥ  леже   сво квотъ несвигѥно  людма  та  и  сада  светаа  богородица  свдъ  христїане  браани ѡтъ  свакы  непрїателя  и  помааже имъ толико мы да к ніѡ свесрдо се молеђи притрчаавамо а ѡна хође насъ право  ѡдбраанити  и  наше  дшмане  кѥ  полемати  да  и  нїе  имаа  пресветаа  богородица  свое  пріистоище и мегю дховнимъ редомъ ѥрно како сво аадетъ що имад свещенныци за  све  люде  бог  [697б]  се  молити  по  заказіиваню  апостола  паѵла  како  ѡнъ  нарче  те  велы моліимъ васъ брађо да пре свега доконаавате мобе молѥня прошнѥ благодаареня за  све люде за цара и за св нѥгов господ що земліѡмъ влаадаю єда би мирно и тихо  без мђнѥ препроводилы сво намъ жіитакъ оу христїанско вѣры и закон лепо  свакоме  добромъ пощеню и чистођи Тако и наша владычица богоневѣста чистаа дѣва за све  люде ѡна горе моли се господ бог поѡдавно єданъптъ незгода се бїаше здѣсила велико  божїе покааранѥ за людско безаконїе те се е много тресла земля оу каравляшкои тако да с  353 многе ккѥ и цркве се срониле и попадале и многе люде з громинанѥмъ поткле оу томе и  на неб  големо  се  чдо такво  каза  тако  да  савъ  свѣтъ то  виде  изагѥ ѡтъ  понођника  тщена ватрена воска с ватреніимъ мачевыма да гбы свѣтъ полако пщаюђи се шіиромъ  преко неба с великомъ грмлявомъ  томе сви се люди по свѣт ѡбнезнанише ѡтъ страха  дркђђи  сви  вѣђъ  оузнаше  и  то  говорише  да  е  дошаѡ  конацъ  свѣт  и  страшанъ  сдъ  христовъ  настаѡ  е  пакъ  томъ  до[698а]бы  яко  рогѥно  ѥдно  господско  мжко  дїете  повїено    колебци  виде    неб  пресвет  богородиц  стоеђ  предъ  христомъ  сыномъ  своимъ съ свіимъ свѣцыма сзно м се моляше да се іѡще стрпы и не погбы свѣта за людске  грѣхове оно дїете лепо чисто каа маторъ човѣкъ проговоры и свима онде око нѥга що бїах  то изказа да се не препадаю ѥръ проси и моли богородица христа бога да то не чины  що  кђааше  и  такы  пакъ  дїѥте  замче  више  не  проговоры  до  времена  м  говорлива  то  се  е  здесило было  францско  горе  земли  оу  граад именомъ кремон благо тіимъ  людма  коино  себы за прїателиц имад свет богородиц те  іѡ се з дшомъ и  с тѣломъ своимъ  препорчю за те знаюђи іѡ ѡсобливо ѡна се бог моли да би и пожалїѡ и не гбїѡ скоро  за  съгрѣшіиванѥ нихово  с  чіим  га  гаарезе  и язбе шаат  се  за  дго  имъ жіивђ  на  земли  кадъ  годъ  сете  що  чине  и  раскаю  се  из  тога  таа  єто  места  на  земли  богородична  с  исказіиванѥмъ доконасмо ѡпетъ да се поврнемо  небесне висине и тамо можемо свда  прогледати и видѣти где се находы боравлѥђи таа [698б] горняа царица що насъ ѡзгоръ  назире  и  врло  намъ  помаже  Имаа  пречиста  дѣва  марїа  своя  столичнаа  места  горє  на  неб мегю свима аггели щоно и ѥ ѡтъ деветъ рк ѡбашка редова деветъ аггелскы  хѡраа    првоме  нанижемъ  хор  подоле  ближе  к  нама  хор  ѥс  просто  маніи  аггели  не  господа  що  свда  слже  подъ  архаггелском  с  заповѣсђ  оу  дргоме  повишемъ  хор  бораве  архаггели  повише  нхъ  оу  трекѥм  ред  стое  кнезови  више нихъ  четврто  е  хоро  влааде  що  свдъ  влаадаю  оу  петоме  повишемъ  ред  с  начела  то  ѥстъ  поглаваари  оу  шестоме  вишемъ  хор  єс  све  господа  оу  седмомъ  хор  престоли  да  речемъ  божїе  столице седеђи аггели славни оу осмомъ сврхъ тїю ред мдри хѥрвими многоочиты коино  за сващо знад и виде а оу понавишемъ горнѥмъ хор деветом бораве серафими око бога  слжеђи и двоређи и по свіи ты аггелскы редовы хође допосле светы люди разреЂены быти и  боравити  по  божїю  сд  каде  достан  свою  плађ  свакы  по  своме  трднеме  посл  ѡвдашнѥмъ кои се како ѡ дши слжеђи бог ѡвде подизаѡ тога радъ рече христосъ    єѵаггелїю  оу  дом  мога  ми  отца  много  комора  за  боравлѥ[699а]нѥ  свакомъ  имаа  како  е  кои  свѣты  собомъ  ѡвде  заслжїѡ  такво  ђе  тамо  и  место  имати  свое  мегю  коимъ  аггели ко выше ко сниже тко ли се манѥ ѡ бог трды оу снижемъ аггелскомъ ред  и стаяткѥ а тко више ѥ зраадїѡ више и место кѥ добыти тко лї е ѡтъ свое младости до  смрти све текъ врло ѡ дши радїѡ а за свое тѣло нища нїе маарїѡ нитъ се е кадъ на що  срдїѡ  ѡвде  та  кѥ  по    наагорнѥмъ  хор  быти  како  и    ѱалм  се  піише  свакоме  по  354 нѥгов посл онога свѣта богъ кѥ исплаатити а тко ли се све стараѡ само ѡвога свѣта како  ђе се лепо ѡбживити да е болї и напреднїи таа саамъ може то знати да тамо вѣђъ нища  некѥ имати ѡтъ свега е маазлъ ѡстаѡ ни пристаѡ тамо ни ѡвамо а тко ли іѡще по ѕліи  птовї е ходїѡ и с неправдомъ се е  ѕлобы жіивїѡ тымъ е место ѥдно з Ђаволи вѣчнаа  мка Тога раадъ по свіи ты хораа аггелскы светіи люди разрегѥны и населяни хокѥ быти  ѥрно  свако  е  то  аггелско  хоро  садъ  попразно  и  єѯиклкъ  е  мегю  ними  на  брою  каа  оу  кмпаны  овде  вояакаа  кадъ  е  манѥ  защо  из  свакога  онога  хора  понеко  хисе  изарадъ  грдинѥ  поизпада[699б]ло  е  доле  ѡдъ  оны  аггелскы  арманды  те  се  чинише  ребелїе  ѕли  бесовы и пакостны нама а бог с отіимъ ѡдбїянѥмъ своимъ ѡдъ нѥга чіимъ ѡни да  мог  що  надити  него  саами  себы  надише  више  ѡтъ  снца  бїах  свѣтлы  а  кадъ  ѡтпадоше  црніи  ѡдъ  мраака  ѡсташе  толико  с  ѥдни  христїани  се  боре  а  понавише  с  калгѥры и с поповы да и нихъ такве црне з дшами оучине како що с саами и свѣд и  оу пакло кога на що по вол м грѣхъ наводеђи що кои човѣкъ зактева саамъ на тога и  нде и на  рк дааю м  то находити да чины и  сврше  свою волю  зато и піишђи  светы  апостолъ паваѡ влаад нхов ѡ чем ѡни надъ нами имад доказе намъ каа добры  пастиръ  говоређи Брађо  нїе  наша  браанъ  и  ратъ к  людма  по  тѣл  и  крвопролїиваня Неголи  нашъ  е  христїанскы  големъ  харцъ  и  тежакъ  бо  спрођъ  наши  дшевны  непрїателя  нашега  ѕломля  к  начеломъ  и  властемъ  до  свѣтодржааца  помрчны  овога  вѣка  ѕліимъ  изподъ неба дховомъ ѡтндъ не допщаю ѡни тамо коме дођи оу онаа аггелскаа хора  ѡткдно  си ѡни  испали  големъ  ратъ  и  харцъ ѡвде ш  нима  валяа  да  има  кои мислы  [700а] тамо дођи много щоща ѕла и неволѥ валя м подносити без язбе ѥръ знад ѡни то  да  богъ  с  людма ѡнаа нихова  аггелскаа места празна испняа  зато  они и  воюю  с  нами  боређи  се  и  на  ѕло  наводеђи ѡдврађаюђи  насъ  на  свое  волѥ  к  овоме  свѣт  да  бы  она  не  достали и врло се мало тіи находы кои га трааже коино се до конца овога живота ѡдбыяю те  коино  м  се  држе  с  отыма  богъ  испня  онаа  горе  места  по  проріицаню  давыдов  оу  псалм  испнити  кѥ  ѡдпаднта  места  кои  ли  ѡвде  надборе  вражїю  влаад  с  маніимъ  трдомъ своимъ ты кѥ достати свое место за стоище имъ вѣчито горе оу оном наснижем  аггелском  хор  щоно  за  нѥга  ѡвіи  донїи  ѡдпадницы  слабо  и  мааре    томе  донѥмъ  снижемъ хор боравиткѥ маала крщена дечица коино ни ѕла ни добра ніис чиныли толико  крозъ  крщенѥ  имъ що  с ѡдъ  врага  ѡслобогѥны  с  мкомъ  и  крвлю  христовомъ  т  кѥ  быти    томе  ред  и  прааве  довице  и  женаты  люди  кои  с  право  се  по  христїанскомъ  заакон жіивилы ѥрно ты манї аггели манѥ и послове божїе ѡтправляю чваю по земли  жіиве люде  оудіиль  свдаа ѡдъ беде кое  [700б] несвигѥне и люде ѡсвѣщю  оу памети на  добро и наводе а ѡдъ ѕла ѡдврађаю докондисю кадщо божїе оуправе маале я на сн я оу  оумлѥ  з  дотицанѥмъ  знати  и  разбіирати  стога  с  с  нанижега  хора  были  аггелы що  с  стародавнашнѥга  патрїарха  якова  на  пт  ѡбколѥно  чвалы  тако  се    быбли  піише  ѡде  355 яковъ  на  сво  птъ  згледн  и  виде  ѡко  себе  аггелске  блюке  многе  оу  томе  првомъ  аггелскоме хор има свою столиц пресветаа богородица ѥръ и ѡна закланя и чва люде  ѡтъ  свакога  ѕла  Како  се  е  таа  прѡбаа  и  згодила  была  доста  птъ  с  таквимъ  нѥзинымъ  цариград  ѡдбраніиванѥмъ  ѡдъ  непрїателске  воске  ѥданъптъ  быаше  подъ цариграадъ дошла тщена перска воска и наоколо ѡбколила загонеђи се юріишемъ  да га оузм єто ты ѥдномъ доби видеше персы гдѣ ѥдна врла госпоЂа кроз капїю градск  изаагѥ  оу  ниховъ  тааборъ  с  многима  хбаво  ѡденти  фрацимеркы  и  с  млаады  ичогланы  царевы  прознаше ѡни да  е  то  царица изнтра и  чинише  іѡ птъ  да иде к шатор  везіиров  рекоше  заиръ  идє  да  проси  миръ  а  такы ѡставише  быти  се  докле  виде  що  ђе  се  до[701а]конати ама то бїаше  саама  светаа богородица що и чвааше цариградъ ѡдъ  непрїателя  догѥ  ѡна  тако  с  тафромъ  до  шатора  везырова  крозъ  воск  трск  и  онде  е  неста донекле ѡни чекаше що ис тога да бде пакъ многаа господа ѡдоше да виде що се то  за много  доконааваа  те ѡна не излазы исподъ шатора  нити кога  хабра имаа  видеше ѥръ  нема е ѡнде нити ю е везіиръ видеѡ закле им се чдише се що би то было кадъ с е сви  видели ѥръ  е ѡнде дошла не  свероваше него  се  за то  свадише мегю  собомъ  оудри де  чити  пати  быше  се  и  секоше  та данъ  до  нођи  тща и погибе  на  страданъ ѡдоше изподъ  цариграда своимъ птемъ натраагъ а и грци и потераше кадъ видеше ѥръ и е много изгинло  те беже  и  садъ на кое место  настпа ѡткдаа коя непрїателска воска нек  се  ты мещааны  препорчю  свето  богородици  просеђи  ѡдъ  нѥ  помођи  ѡна  кѥ  и  съчвати  и  то  кѥ  правити да се ѡни ѡ своме ѕл забаве а мест мира дад коено рааде добыти те га срамотно  пометн з бежаанѥмъ безѡбзирце на свою страан ОУ архаггелскоме повишемъ ред хокѥ  боравити црковнїи оучители коино слободно без [701б] оустрчаня све люде ѥднако бде  и  че  на  добро  чиненѥ  царе  кралѥ  господ  вояке  ѡтъ  ѕла  и  ѡвракяю  свѣтюђи  каараюђи  и  претеђи  божїе  піисмо    глаав  имъ  оуврђ  ща  им  се  валяа  клонити  що  ли  творити да се богъ не гнѥви ни сътире землю моромъ ли мори люде изарадъ неправедны  и крывы послова лкавы ѥрно то  е архаггелскы посаѡ божїа приказіиваня до поглавиты  люды доносити и велико кое  здешаанѥ божїе докндисаавати що имаа збити  се поскоро  за  знанѥ  людско  из  тога  е  хора  быѡ  архаггелъ  гаѵрїилъ  послааникъ  з  доказїиванѥмъ  оу  олтар  на  слжбы  к  пророк  захары  ѥр  кѥ  м  жена  єлисаавета  родити  великога  пророка  предтеч  крстителя  іѡанна  и  пакъ  дѣвы  марїи  за  христово  роденѥ  ѡдъ  нѥ  благовѣстїѡ іѡ е имаа пречистаа дѣва свое место и  томе архаггелскоме хор защо и  ѡна  докндисе  господи  наамерне  послове  чдне  каде  е  грчкы  царъ  лавъ  ѥрменинъ  іконоборацъ мчїѡ и неміирїѡ христїане за іконе да и не почитю яви се богородица тадаръ   сн нѥгово матери Те іѡ рече нека напны пн с врхомъ [702а] чаш крви и напїе  ш ніѡме своме сын лав и то е белегъ нѥм бїѡ ѥръ кѥ скоро ѕломъ смрђ погинти како  и стало м се е то бише га грци и досадъ тко ѕломъ досагюе христїаномъ скоро саамъ съ  356 ѕломъ ѡбрше како се ѡ томе піише тко рече пролїива крвъ човѣч и нѥгова кѥ се меще ѡне  прости Мегю кнезови на трекѥмъ хор быти кѥ побожна и милокрвна господа цари  краали  кнезови  спахїе  грофови  земліѡдржцы  коино  се  жіив  и  ходе  по  заповеди  христовымъ  траагомъ  на  свое  с  люде  пожаливы  по  милости  с  правицомъ  сващо  промаатраю и  сде кривде не чине ни кое тешке наалоге и глобе намеђ з досадомъ ираа  ѥрно с тога хора аггели що се зов силе и кнезове с людма и съ земліѡмъ провіигяю по  различны месты царствомъ с наахїами с воскомъ праляю съ селы и градовы с тога е  хора быѡ аггелъ  перскоме царств оуправаџїа за данилово добы кадъ с тамо ісраили  были  запленѥны  до  седамдесетъ  годына  а  пророкъ  даніилъ  моляше  се  бог  да  и  вѣђъ  крталише из робства  томе догѥ к нѥм архаггелъ гавріилъ те м рече не тжи даниле  єво я самъ дошаѡ по[702б]слаатъ ѡдъ бога да васъ изведе оу вашъ вилааетъ алъ єто  врло мї е досадъ спречаѡ птъ кнезъ перскога царства имаа дваистъ и ѥданъ данъ що  смо  се за то преречіивали и да ми нїе  оу помођъ бїѡ дошаѡ нашъ господинъ михаилъ не  знаамъ  що  би  чинїѡ  он  ми  поможе  те  добихъ  то  извести  васъ  имаа  светаа  богородица свою столиц и мегю тымъ кнезови силовитымъ ѥръ ѡна свдъ нагледа и  свдаа  се  оу помођъ находы  съ  своимъ провіигянѥмъ на неб и на земли  по мор  и по  свакы месты свако подъ богомъ створенѥ ню слшаа и покаара се оу неко добы докле іѡще  таа тамо рска страана поганска е была некрщена цара свога ніис имали него текъ кнезовы  ш  нима  влаадали  с  дигоше  се  два  кнеза  с  великомъ  силомъ  на  галїа  осколдъ  и  диръ  црніимъ моремъ подъ цариградъ да га себы ѡсвое тадаръ сергїѥ цароградскы патрїархъ  с наародомъ по граад оузе крстове і иконе носити бог се молеђи да би и ѡслободїѡ пакъ  риз  свете  богородице  крстато  замаака  оу море  и  такы  диже  се  голема фртна ѡда  дна  заніиха моремъ  те  све ѡне кораабе  рске  изразбїя и шіиромъ  съ  свіимъ  чиномъ потопїи  цигло три [703а] корааба що ѡсташе с обадва таа кнеза с мало людї враатише се натрагъ оу  свою землю осколдъ и діръ богородица то заповѣда мор ню е ето ондаа море послшало с  ѥднимъ замоченѥмъ нѥне халине оузбняа и толике тщене корабе216 ѥдно с вощаны що  потопы на дно та и садъ тако може се прилчити коим се христїаномъ ѡдъ дшмаана  неволя слчи нека с вероваанѥмъ свет богородиц на помођъ себы віичђи дозивлю хође и  ѡдбраанити и непрїателѥ нхове оу пакленомъ мор стопити да имъ и траага нестане Мегю  влаадалици  кѥ217  боравити  коино  спрођъ  Ђавола  борђи  се  оудіиль  воюю  те  нї    чем  не  грѣше ни с ѥзыкомъ а ни с коимъ посломъ на що ѡни човѣка нде чинити ѥръ власти  имад якостъ свою надъ демони Бїю се ш нима и прогоне и да не чине людма пакости из  тога реда е быѡ архаггелъ рафаилъ що е проводїѡ товіина сіина те га ѡжени и що е быѡ  216 Реч је накнадно написана изнад реда. 217 Реч је накнадно написана изнад реда. 357 ѕлы дхъ прї ѡно невести сари те іѡ е морїѡ мжеве латы онога демона именомъ азмодена  ѡтшїика  га  те  га  свѣза  оу  ѥгпатско  пстыни  да  товы  квара  [703б] не  чины  Имаа  и  пречиста дѣва место мегю властима ѥръ ѡна има влаадостъ снажн надъ ѕлимъ дховы  быаше  помамна  царица  зоя  леѡна  грчкога  цара  жена  пакъ  ѡпасаа  е  патрїархъ  с  поясомъ богородичнимъ и такы пробеже из нѥ Ђаво те ѡста здрава та кога мчы Ђаво  нека се врло молы пресвето богородици хокѥ ѡна послшати нѥгов моб и прогнати кѥ  ѡдъ нѥга нечистога дха Мегю силами быти кѥ ты люды коино чдо чине на прїилик коино  средъ блата стое а ніис каѡни не блате се блато е наше тѣло защо з блата е испралѥно  тога  ради кроз  давыда то  и  говоры богъ до ѡсїѡны люды яко  бренїе  пты поглаажд  ихъ каа блато на пт тако ђ и згазити оу томе блат оу нашемъ тѣл наша дша с  разликы грѣхови се кааля тога радъ и апостолъ паваѡ тжеђи говорааше ѡхъ ядны я  човѣкъ  ко  бы  ме  избавїѡ  из  овога  смртна  тѣла  да  кои  люди  бдавши  оуѥдно  съ  ѕлочестницы и мегю расхалнымъ женами маазліимъ а нища не грѣше и то с чдотворцы  [704а] ѥръ по блат газе а не кааляю се зато и ты кѥ жіивити мегю силами ѥръ снаажницы  чда чине на свѣт и кроз нихъ даае богъ людма снааг да с якы фришки юнаачны и  хитры и чдочиненѥ  с тога  е  хора быѡ ѡнїи аггелъ що  е  оу вавилон три  отрока  седраха  мисаха  и  авденаго ѡдбраанїѡ да не  изгоре    распаалѥно  ватрено пеђины Имаа пречиста  дѣвица марїа сво боравакъ и мегю тымъ силама защо и она чда чины и брааны люде  ѡдъ ватре здесило се е было ѥданъптъ то чдо  цариграад на скрсъ ишли деца гяци  причестіивати се рано оу цркви замеша се ѥдно ш нима непознано и ѥдно чифтче дїете те  се  и  ѡно  причесты  а  каде  дома  догѥ  кааза  онъ  то  своме  отц  и  матери  невѣрнимъ  жидовомъ да  се  е причестїѡ тѣла и крви христово а ѡтац м  стакларъ бїаше врло  се  ѡнъ за то на свое дїете разлюты такы скопа га за чпе и ѡдвче га те га тры оу он ватрен  пеђъ  гдѣ  съліива  стакла  а  на тређи после  данъ  оде м мати218  к  оно пеђи да м  кости  виды ѥс лы изгореле и за велико чдо наагѥ свога іѡ тога сына жива и [704б] здрава  запіита га како нїе изгореѡ  ватри ѡткааза ѡнъ те рече заради тога мати ніисамъ изгореѡ  ѥрно доходила е к мени ѥдна лепа невѣста те е гасила свакадъ ѡко мене ватр и доносила мї  е ѥсти кадъ мї е валяло а таа е то невѣста была пречистаа дѣва богородица и мы ако  се тѣла и крви христовѣ право с чиста намъ срдца причещемо то пресветаа богородица  и насъ хође съчвати и ѡтбраанити овога свѣта ѡдъ ватре и воде и ѡтъ свакога холя а и  онога  свѣта  ѡдъ  вѣчита  онога  паклена  огня ѡдбрааниткѥ  насъ  оу  коино  на  страшноме  ѡномъ сд христосъ ѡправиткѥ ити све грешнїике и безаконике ѥдно с погани каде рекне  идите  ѡдъ  мене  проклетніицы  оу  огань  вѣчны  єгоже  оугонзнти  сподоби  насъ  христе  боже яко благъ и чловѣколюбацъ аминъ   218 Реч је накнадно написана изнад реда. 358 третїа честъ сего слова     С  людма  добры  и  богобоязливы  изарадъ  свое  милости  и  пречисте  м  дѣвы  марїе  нѥгове  драаге  матере  по  волности  христосъ  богъ  нашъ  испняа ѡніи  свѣтъ  празна места ѡткдно с испали ѡвіи ѕли ангѥли що се садъ изподъ неба выяю и како е  горе  кое  аггелс[705а]ко  хоро  ѡтъ  кое  рке  више  више  тако  по  нма  кѥ  горе  и  добре  христїанѥ више више разреЂивати за стаянѥ коино ѡвде за овога живота болѥ болѥ оузбд  раадилы ѡ дши  се  подижђи  оу шестоме хор бораве  све аггелскаа  господа тамо мегю  нма кѥ боравити дѣвставницы неженѥны люди и дѣвоке кои  с  се до  свое имъ  смрти  чисто  здржалы  те  се  ніис  оу  себы  разждизали  ни  що  неваляло  перилы  поганеђи  себе  и  праавы  калгѥры  пстинныци  коино  съ  своимъ  оумлѥмъ  и  з  дшомъ  ѡвде  надъ  своимъ тѣломъ господарю то не чине що имъ тѣло зактева чинити не пщаю м на волю  ѥрно таа аггелскаа господа надъ ѡстаалы аггели господю и владаю ш нима дргїи  аггели с каа слге нихове с тога е хора аггелъ бїѡ щоно га е светы іѡаанъ богословъ  оу  своме привіигяню видеѡ заповѣдаюђи м ѡщро дргіимъ  четворицы аггеломъ що држе  четиры земляна вѣтра говораше имъ да не врегяю с вѣтромъ ни землю ни мора ни дрвля  докле  рече  міи  попечатіимо  люде  на  челїи  коино  право  слже  нашем  бог  имаа  пресветаа  богородица  свое  іѡ место мегю  [705б] томъ  господомъ  ѥрно  и ѡна  е  за  свога  іѡ  овде  живота  господарица  была  своме тѣл  а не  слшкиня  чинила  е  заптъ  телесно  вол  зато  садъ и надъ аггели господаре те іѡ ѡни слже іѡще и оу соломоново за младости свое  кадъ е слжила цркви такы онде почеѡ іѡ е слжити аггелъ и храан іѡ дааваѡ що е  она  ѥла  да  кадъ  ніѡзи  аггели  слже  и  за  свою имъ  госпогю  е  држе  да мїи що  смо  ѡтъ сваща плашливы люди поболѥ намъ валяа іѡ оудїиль слжити и дворити ю каа свою  госпоЂ защо човѣкъ е много снижы и слабіи ѡдъ аггела по сказіиваню ѱалма смаанїѡ  си га  с манїимъ нечїимъ ѡтъ аггела господи Мегю престолы жіивити кѥ сдїе біирови  єшкти  и  тіимъ  пріиличны  що  людма  сде  свакомъ  по  правицы  без  хаатера  и  міита  ѥднако  боляромъ  и  сиромахомъ  птник  и  домакѥмъ  познанц  и  несъзнанц  ѥрно  аггелске  оне  столице  голем  правиц  имад  оу  себы  божїю  с  отога  ѥ  хора  ѡніи  високы  престолъ ватренїи быѡ що  га  е пророкъ даніилъ видеѡ гдѣ богъ  отацъ  седы на нѥм и  людма  за  то  свое  виденѥ  кааза  то  рече  старъ  годинами  сегяше  столица  м  ѡтъ  пламена  бїаше тако [706а] и кола м бїах горђъ огань що се на нма возааше седеђи  колы на врло  високо  столицы  а  те  и  столице  и  кола  све  с  то  аггели ѡтъ  сваке форме  кодъ  бога  свакы  ѡсобито  за  свою  слжню  потреб  мегю  ты  столовы  имаа  свое  место  пресветаа  богородица божїю правд имаюђи іѡ  себы те добріимъ людма свою милостъ издааѥ  а ѕлице каара и бїе како е и пробоваѡ то на себы гаянъ некы ѥретіикъ  мест лїѡполю що нїе  ктеѡ  образа  почитовати  нѥне  иконе  нї  ѥ  чистомъ  дѣвокомъ  назіивати  а  ни  359 богородицомъ него ю е ржїѡ и ѱоваѡ до триптъ саама га е ѡтврађала на сн с тога м  ѕла срдца да не чины онъ то али нїе ктеѡ послшати ѥ инди на четврт нођъ спааваюђи м  пак м на сн оукааза се светаа богородица те м се с прстомъ дотаче рк и ног и такы  ѡтпадоше м ѡбе рке и ноге и досадъ се то слче кои рже ню и на ікон іѡ плюю газе ѥ  и цѣпаю а не почитю мааме се слепе сакати ѡстаю и паскы и глаав гбе оу хѥрвімскоме  ред быти кѥ апостоли пророцы коино с сасма мдри и провѣџбали с знаюђи имъ божїе  тане  и  люде  на  то  оуче  и  насталяю  ѥрно  [706б] тіи  хѥрвими  само  ѡдъ  мдрости  с  понаболѥ ѡни знад  божїе  тане  и  люде мдре ѡсвѣсђю  размлюю  с  отога  хора  осмога  были с хѥрвіми с многіимъ очима що се на нма светы дхъ каа на кочїа возааше како  пророкъ ѥзеклъ за нхъ казе що и е видеѡ по свем тѣл велы по лег рке ноге кріила и  кола  саафи ѡдъ  очїю  бїах  крозъ  те многе  имъ  очи  голема мдростъ  и  за  сващо  знаанѥ  пронаходно  е що имад оу себы хѥрвіми и людма  оу глаав паметъ и добр  свѣстъ дааю  имаа  оу  томе  хор  и пресветаа  богородица  свое место  ѥрно  сврхъ мере  е ѡна мдра  оу  цариград  светы  гѥрманъ  патрїархъ  іѡще  калгѥромъ  кадъ  е  бїѡ  врло  се  до  смрти  бїаше  разболїѡ  оу то болести  кааза м  се  светаа богородица на яве те  га  запіита що  зактева  ѡнъ  ѡдъ  нѥ  чим  би  га  даріивала  здравлѥ  или  мдростъ  желы  онъ  мдростъ  запросы  а  не  здравлѥ  то  м  и  даде  те що  нїе  знаѡ  такы  знаде  говорити  чисто  ѥѵрескы  латинскы а  гркъ  е и бїѡ ѡ  свѣм вѣщъ тако  да м ѡнде нїе паара было та и  садъ ко  зактева мдаръ быти и ѥзыке знати коѥ не зна [707а] нека и мало се оучы а богородици  врло  и  свесрдо  се  за  то  молы  ѡна  кѥ  м  накнадити  да  скоро  сващо  твы  и  оумдріи  се  єшкіиле  сврхъ  држства м  нѥгова  болма  ОУ  серафимскоме  хор  понагорнѥмъ  быти  кѥ  мченици коино тако христа бога милю да и дше свое за нѥга полааж свою крвъ  просиплю сваке мке и бед подносе защоно серафими то и ес божїа любавъ и милостъ ѡ  томе се ѡни дрма распалюю голем свою желю имаюђи имъ г бог и люде на то пробгюю  да би миловали бога и чезнли за ніимъ ѡдъ желѥ имъ с отога е хора быѡ ѡніи серафімъ  що  га  е  видеѡ  пророкъ  исаїа  како  що  и  самъ  кааже  псти  се  рече  ѡтзгоръ  ѥданъ  к  мени  измегю серафіима серафимъ и имаше оу рци горђъ оугаль що га бїаше с клещима из олтара  оузеѡ те ш ніиме дотаче се моимъ оустнама горђи глѥнъ прознанюе серафімск жежк до  бога имъ любавъ що се ш ніѡме распаляю и люде до те такве любави подярю имати имъ г  бог имаа пресветаа  сво тронъ богородица и оу томе  серафімскоме хор ѥръ она и врло  желиво [707б] миле бога и спажаа ѡдъ беде те люде кои бога милю и поредъ бога  за православн вѣр оустаю ѡтпирђи ѥ како що се е то здѣсило было и на светоме николи  на првоме събор никескоме при цар великомъ константин каде онъ шикн шакомъ оуз  образъ арїа крощо хлїѡ е на христа сына божїа назіиваюђи га стваръ а не бога пакъ  онде на събор ѡстаали светы отци кђах да га изметн из владычаства за таа м  оударацъ  защо  на  сд  онъ  ђши  човѣка  оу  томе  вигѥно  кааза  се  христосъ  и  360 пречистаа мати м цар константин и  свіимъ оніимъ  отцемъ  з десне  рке  светомъ  николи христосъ дааюђи єѵаггелїе м оу рке а с леве стране пакъ богородица омофъ на  нѥга метааше тако светы никола ѡпетъ мирно ѡста оу своме митрополитств и досадъ  тако  быва  тко  се  орли  те  оустае  за  свою  вѣр  и  зааконъ жстр  надпирђи  се  спрођъ  кои  ѥретіика  траака  ли  и  жидова  кои  хле  и  рже  христїанск  вѣр  вичђи  на  нихъ  са  затицаанѥмъ  своимъ  крто  се  држеђи  с  размомъ  без  стрчаня  нѥ  светаа  богородица  чва и забранюе да м нико  томе не може [708а] що зліимъ надити ни що досаадити с  коіѡмъ пакосђ него іѡще поболѥ кѥ га изощрити  беседи и на више пощенѥ оуздигнти кѥ  га Имаа пречистаа дѣва богородица наша велика царица  свое за седенѥ  іѡ место и  кодъ  свете  троице  набліиз  повише ѡтъ  свїю  свѣтааца  и  сврхъ  свїю аггелскы  хѡраа  ѥрно ѡни исто слге а ѡна е божїа праава мати коюно е саамъ богъ заказаѡ почитовати  Чати  рече  твога  отца  и  матеръ  заради  тога  имаа  светаа  богородица  свое  место  кодъ  пресвете троице више въсехъ светіихъ и ангѥлаа ѥрно пресветаа троица іѡще ѡвде на  земли за нѥзина живота имала е свое место боравно оу ніѡзы отацъ е то изволїѡ да бде  а сынъ се е ѡдъ нѥ родїѡ и дхъ светы то христово чловѣчаско тѣло е справїѡ из  сааме дѣвоячке крви оу ніѡзи защоно ѡвако  е архаггелъ гаѵріилъ говоріѡ к пречисто  дѣвоци маріи дхъ кѥ светы наа те дођи и сила вышнѥга бога отца ѡбсениткѥ те  іѡще  и  зато  пресветаа  богородица  сврхъ  свіи  светіи  и  аггела  кодъ  свете  троице  крощоно ѡна много болю слобод и милостъ кодъ бога имаа неголи сви свѣты и аггели  кано що іѡ бы и речено рад се ѡбрадованна [708б] господъ с тобою то ѥстъ да е ѡна съ  свіимъ  своимъ  наачиномъ  чистођомъ  добриніѡмъ  каадросђ  влаадомъ  свїю  свете  и  аггеле безъ изма надишла како и велы к ніѡзи  приповѣсти своіѡ соломонъ многе кђере  достадоше  блааго  многе  силовите  быше  и  юнаачство  оучинише  ама  ты  си  све  и  прешла  и  надъ  свима си вишша оу свѣтомъ піисм находіи се трострко пощенѥ чааст ли ил м  хвала како коме имаа се чинити и издаавати прво що е понаболѥ и навише зове се латрїа  то ѥстъ ѡтслжіиванѥ и поклонъ то се никомъ дргомъ не достои издавати ни чинити  кроме саамом господ бог частъ слава то ѥстъ поклонъ діика голема саамомъ бог се  пріистои ѡтъдаавати и доносити м Како що се  заакон ѡ томе піише твоме господин  бог  се покланя и нѥм ѥдноме  слжи дргаа  е форма пощеня и поклонъ ѡдъ манѥ  рке не господъскаа него да речемъ како своме конши дрг брат км прїателю ли коме  що  се  ѡвде  издааѥ  то  се  зове  длїа  то  се  стои  свіимъ  светыма  и  аггеломъ  каано  ближіимъ  дворнїикомъ  кодъ  небеснога  цара  христа  бога  како  и  давыдъ  оу  ѱалм що  за нихъ  христ  бог  говоры  а мены  велы  врло  быше  [709а] частна  твоя  држина боже тређї  е тарзъ пощеню ѡтъ  среднѥ  рке  да  речемъ  каа царево маци и  царици м щоно зове се гпердлїа средня частъ и то е христ каа човѣк по нѥгов  човѣчаств пощеня дааванѥ како се и пише да ѥ по човѣчаств манїи ѡдъ отца що и  361 саамъ  то  к  ченикомъ  рече  како  єѵаггелистъ  іѡваанъ  піише  яко  отацъ  болї  ѥ  ѡдъ  мене  ѥрно  христосъ  ѡдъ  две  е  форме  състалѥнъ  з  божаства  и  с  чловѣчаства кано богъ пре вѣка и свѣта ѡдъ отца е постаѡ како що саамъ богъ  отацъ  кроз  давыда   ѱалм  говоры  до  христа  сына  свога  из мога  црева  пре  данице  родїѡ сам те а ѡтъ свое м матере на земли пакъ временомъ се е човѣкомъ родїѡ како  що апостолъ паваѡ за христа намъ доказе кадъ велы догѥ кра годинама ондаа посла  богъ ѥднороднога свога сына ѡдъ жене с роденѥмъ инди то христ кано бог достои се  понавиш  частъ  издаавати  латрїю  а  каа  човѣк  пріистои  м  се  среднѥ  пощенѥ  Гпердлїа219  то  среднѥ  рке  пощенѥ  пріистои  и  пресвето  богородици  тако  и  частноме  крст издаавати ѥрно како  се  е  оу  христ  човѣчаскаа  скона з богомъ  срочила тако и  пресветаа  богородица  з  богом  се  е  присвоила  ѥрно  она  е  родила  [709б] христа  сына  божїа тако и частны крстъ з богом се е спорчїѡ ѥрно на нѥм бы распѣтъ сынъ  божї изаради тога ѱалмопѣвацъ наріиче га светы подножникъ христовъ и казе да м  се  имаамо  покланяти220  възносите  рече  господа  бога  нашего  и  покланяте  се  подножю  нѥговы ног ѥрно свето е ѡно Є драага брађо хрисђани прознасте ли какво пощенѥ валяа  чинити пречисто дѣвы матери божїе ніѡзи надлежи се частъ гипердлїа и пощенѥ  такво да  іѡ издааемо не више ни сниже хваалимо ѥ и звишемо каконо е и горе ѡна на  неб з господьствомъ преизвіишена сврхъ свію свѣтихъ и ѡдъ свїю аггелскы ѡны  хѡраа  пославнїа  е  и  место  свога  іѡ  вѣчита  боравлѥня  ѥстъ ѡбзнанѥно  седенѥ  и  издаато  наблиз пресвете троице єднога христа истиннога бога изаради тога221 и казе ѡве речи  пріизброенъ  пророкомъ  иссъ  сирахъ ѡ  ніѡзи  каа  из  оуста  да  іѡ  говоры Яко  кѥдаръ  възнесохъ се въ ливане и яко кпарисъ на горахъ аермонскихъ и яко финиѯъ възвисихъ  се иже на приморы и ако е тако оусхвалимо по нѥн господств дичимо и здижемо с часђ  и  с пощенѥмъ  [710а]  с  редовичнимъ прв за богомъ како  старїю вишш и болю ѡтъ  свіихъ  светіихъ и ангѥлаа то и нас кѥ наша владычица пречистаа дѣва мати  божїа  своимъ могтствомъ  и  каадросђ  повіисити  навелико  тако  да  каде  доконаамо  ова  нашъ  маловрстанъ  жіитакъ  сасма  кратакъ  бдемо  сви  оу  неб  по  раазликы  тамо  ѡніи  аггелскы  редовы  размещены  з  боравлѥнѥмъ  те  ѥдно  ш  ніима  бог  аггелске  пѣсме  попѣвати  вѣкъ вѣчиты аминъ   219 Написано Грпедлїа. 220 Написано покляняти. 221 Реч је накнадно уметнута изнад реда. 362 Друго слово Јоаникија Гаљатовског из Кључа (710а–720б) Сказіиванѥ  второе  здѣ  дванадесетога  слова  на  благовещенїе  пресвете  богородицы  стихъ  Рад се ѡбрадованнаа марїе господъ с тобою лка глава    По  слчаю  право  наша  црква  небомъ  називлѥ  пречист  дѣв  богородиц  говоређи  к  ніѡзи що  да  те  наріичемо ѡ  обрадованна марїе  небо  ѥръ міи  то  знаамо да  богъ  горе  на  неб  боравы  по  давыдов  оуказіиваню  к  тебы  оуздигохъ  мое  очи  жывђем на небесѣхъ та и  оу пречисто  оутробы девоике марїе жіивїѡ  е  христосъ  богъ нашъ цѣло деветъ мѣсеціи кадъ е имаѡ ѡдъ нѥ се родити изаради тога е и рекаѡ  к  ніѡзи  аггелъ  гаѵріилъ  рад  се  ѡбрадован[710б]наа  господинъ  богъ  е  с  тобомъ  небо закрилюю облаци по  сказіиваню ѱалма  одѣвающем небо  облакы кадъ  се  е ѡтъ  землѥ преставила была пресветаа богородица пратеђи іѡ тѣло до гроба апостоли пояли  с  ова  ѱаломъ  Въ  исходѣ  іисраилѥве  ѡтъ  ѥгпта  дом  бога  іаковля    томъ  добы  обколы облакъ тѣло богородично ѥдно  с апостоли кои  с  е носили и пратилы до гроба  люди изокола толико текъ що с апостолско поянѥ чли а никога крозъ облакъ ніис могли  видѣти како ѡ томе свѣдочы  своме слов на спѣнїе пресвете богородице светы єпифанїе  с  облаацима  пророкъ  исаїа  назіива  хрисђане  говоређи  м  а  некы  кано  облаци  пливаю  да  ѡбколюемо  брађо  и  мїи  то  небо  изокола  пречист  дѣв  богородиц  каа  облаацы  збіираюђи намъ се на свакомъ мест оу цркви и свдаа ѡсобливо к ніѡзи на молитв  и на похваліиванѥ нѥзино защоно ѡна е свдаа меЂъ нама на свакоме мест гдѣ годъ ѥ с  вѣроваанѥмъ  дозіивлѥмо  молеђи  іѡ  се  толико  потежђи  намъ  се  свесрдо  да  доходымо  к  отоме неб до матере божїе а хођ вашемъ драговолств [711а] лепо искаазати на овоме  разговор каквимъ ѥ небомъ пречистаа дѣва како се піише да имаа ѥданастора горе  небеса по сказіиваню филосовскоме и ѕвѣздочатааца ѡ томе я моліимъ пресвет дѣв  богородиц  за  помођъ  а  ваше  христолюбїе  лепо  просіимъ  за  мало  послшанѥ  Свакіимъ  тіимъ  небомъ  єстъ  пречистаа  богоневѣста  наша  благаа  царица  защо  що  годъ  небеса  имад  и  що  ли  чине  све  то  и  ѡна  имаа  и  то  после  прво  е  ово  надъ  нами  понаниже небо що  на нѥм мѣсецъ  стои мѣсецъ так  снааг  имаа  и то  чины  да  раасте  човѣкъ  и  из  дѣтета  быва222  големъ  човѣкъ  ѥстъ  и  светаа  богородица  с  отымъ  месечнымъ  небомъ  и  ѡна  маале  люде  на  големо  оуздиже  ѥданъптъ    цариград  леѡнъ  капралъ  шетаюђи  м  се  снаполя  поредъ  бедена  градскога  саам  нещо  чатааше  свето богородици  а  текъ  ч ѡдзгоръ  с  неба каа женскы  гласъ  гдѣ к  нѥм  222 Реч је накнадно уметнута изнад реда. 363 говоры каза м светаа богородица да кѥ онъ царъ быти и наскоро збы м се то прореченѥ  те из маале м офицїе що е то ѥданъ десетніикъ и ис тога бы грчкы царъ великы држацъ  монархъ та и досадъ здѣшаю се те спреке коино за патрон да речемъ223 [711б] прїателиц  имаа себы свет богородиц те іѡ се молы и из бнща ѡтъ пка сиромаашка подигне  на  големо ѡна човѣка  те боляриномъ на  глас  господиномъ  оучиніи за преласно и  вояка ергава корнише на кралство и царство може іѡ се кадъ хође коме що помођи кога  ли из ергѥ ѡтрести и обогатити дрго е пакъ повише сврхъ првога небо що на нѥм ѕвѣзда  планета стои именомъ меркрїсъ подъ томъ планетомъ коя се деца роде на свѣтъ бд  мдри разговорни веселы хоратаџїе изборлы на глаас люди сладкоговорливы тако и светаа  богородица  чины  кои  се  ніѡзи  подлаж  даае  имъ  паметъ  и  говоръ  ако  с  собомъ  и  замзены  блекани  ѡна  и  просвѣсђе  бїаше  оу  неко  добы  родила  се  некаа  маџарска  кралица  именомъ  рынга кадъ  се ѡтъ матере  роды такы поче и  говорити те  хвааляаше  свет  богородиц то прво проговоры рад се небесна царице матеремъ и дѣвоячка славо  смотре  ѡна  кадъ  се  роды  свет  богородиц  зато  іѡ  то  и  изрече  я  тко  ніѡзи  и  даде  такы нарогѥн бесед него светаа дѣва марїа да кадъ е ѡна ѥдномъ пеленчет говоръ  даала то болма пофришкые [712а] быстромлив и многоговорліив свѣстъ дати кѥ своимъ  хвалїѡцемъ  кои  се  ніѡ  предааю  те  ѥ  на  помођъ  себе  оумилято  и  подложно  свакадъ  призіивлю  На  тређемъ  е  неб  планета  Венсъ  ко  се    то  планети  роды  та  човѣкъ  е  милостивъ добаръ дшеванъ потежливъ на добротворство и  светаа богородица кано  то венсово небо е ѡна люде на подшїе наврађа каконо що е саама приврнла была марїю  ѥгпатск  с  крварства  іѡ  к  покаянїю  кадъ  се  оу  ѥрсалимско  цркви  она  снаполя  предъ  ікономъ богородичномъ моляше а никаако не дааваше  іѡ  се  оулезсти  цркв  да цѣле частніи крстъ свѣ ѥ нещо с враата црковны натрагъ ѡтріиваше она зато оузе  плакати  предъ  ікономъ  свете  богородице    том  оуловї  ѥ  богородица  и  доведе  к  великомъ  покаянїю  проговоры  к  ніѡзи  гласовито  те  іѡ  рече  ино  да  ніиси  оучинила  ты  мааро  него що  ти  веліимъ  такы  то  оучины  иди  преко  іѡрдана  и  тамо  кѥш  се  спасти    мир како ѡна доч та гласъ ѡдъ богородице що іѡ рече такы диже се и тркомъ ѡде  за іѡрданъ  пстыню и тамо  то мисіирско пстини много годіина преборавы плачђи се  и каю[712б]ђи до свое іѡ смрти оу томе се и посвѣты и садъ кои многогрѣшливци до свете  богородице  на  помођ  се  препорчю  да ѡна ш  нима  провиды ѡна  имъ  подяры  срдце  да  воліѡмъ своіѡмъ престаю грѣшити и стан се каяти прилежно с разцвѣлѥнымъ срдцемъ  трдеђи се с потомъ с метанисаанѥмъ с неспааванѥмъ с подѣѡбомъ за свое те грѣхове що  с ш нма бога разгнѥвилы а аколи тко то мисли по калвинскы с поздаанѥмъ своимъ  на божїю милостъ на божїю ли матеръ и на кое свѣце грешеђи и не ѡтстаюђи се да  223 На стр. 711а на десној маргини написано је: Гроссеръ ѡ планетахъ книга  глава . 364 м се ѡпросте никадъ то неђе быти или пакъ оу томе држи ѡпрощенѥ що се е исповѣдаѡ и  причестїѡ а не кае се мчеђи свое тѣло та да и не мислы да е ѡпрощенъ  томе и на сдъ  божїи з грѣхомъ хође изађи и с оніимъ дховникомъ заѥдно кои га баадїава дреши и  праща  те  мк  теглити  ако  се  ѡвде  с  мкомъ  не  ѡчисти  и  не  испере  кадъ  престане  човѣкъ и с ѥзыкомъ и срдцемъ грѣшити и толико свои сзаа пролїе колико е на крщеню  воде на нѥга изасто ондаа вѣђъ знати кѥ [713а] да е прощенъ ѡтъ свега м грѣха тако  светы  отци  казю  нити  без  трда  ни  без  сзаа  коме  имаа  прощенѥ  а  слшадете  поздааницы без мке за ѡпрощенѥ грѣхова свои що намъ апостолъ паваѡ казе пишђи  къ  коринтомъ  оу  зачел  рѳ224  ако  за  овога  намъ живота  текъ  само    христа  се  хођемо  здати  без  нашега  трда  то  понагоры  смо  ѡтъ  свїи  люды  єда  рече  христосъ  грѣх  е  накнаЂацъ да не бде то въздааси речено е комждо по дѣломъ єго Четврто ѥ оно небо що  е снце на нѥм ѡтъ  снца презимлю люди себы смишливанѥ видел очн зрак чвенѥ  мирисанѥ  ѡсеђаанѥ  и  светаа  богородица  е  наалична  е  томе  неб  снчаноме  она  даае  людма  оумлѥ  паметъ  и  размъ  быаше  оу  цариград  ѥдна  ікона  с  младенцемъ  богородична що  ю  е  написаѡ  светы  єѵаггелистъ  лка  чдотворна  прозвана  именомъ  одигтрїа то ѥстъ проводница Зато се тако зове ѥръ оукаазала се е была двоимъ слѣпцима  те и ѥ довела до цркве и онде имъ  е даала  очи и лепо провидеше а како  е  она то  онде    цариград чдо чини[713б]ла те е оніимъ слепцемъ видело очно даала тако ѡна и досадъ  то  чдо казе  лечы  слепе  глхе неме и добр  свѣстъ несмишлѥнимъ даае кои  се до нѥ з  пооуздаанѥмъ примеђ молеђи іѡ се На петомъ е неб планета марсъ ко се подъ ніѡме  роды таа бде жстаръ врстанъ ѡтворенъ слободанъ на бою юнаакъ и врли витезъ ѥстъ и  марїа дѣва тымъ небомъ тако и она слободы вощане даае имъ снааг хитростъ да  надбїяю свое непрїателѥ и влаадаю надъ нма  цариграад быаше225 за првога замаана  кодъ грчкога цара надъ воискомъ поглаваръ именомъ нарсесъ побожанъ човѣкъ и  г богородици заавѣтніикъ з боя доста птъ разбїаатъ врађаѡ се е ѥданъптъ бїюђи  се з готы врло с плачемъ моляше се пресвето богородици да м поможе на томъ бою и  так м сређ даде богородица те св он непрїателск воск разби и изсече близ до ноге и  саамога имъ крааля тотыл посече а светаа богородица на сн оукааза м данъ и часъ оу  коѥ ђи доби за готе несређно дарити изненаада на нихъ и досадъ то се слче кои принцы  цари и беговы за патрон  [714а] држе  свет богородиц и моле  іѡ се ѡна имъ даае  так снажн сређ на браніик да се сви непрїатели оустрчаю и плаше се бити се ш нима те и  неразбїѥни помеђ своя оржїа бежеђи изпред нихъ ил се предааю ѡтъ страха На шестом е  неб ѕвѣзда планета юпитеръ  то планети кои се роде бываю высокы якы  снази крти  224 Број 159, написан словима под титлом. 225 Реч је накнадно написана изнад реда. 365 кощнавы каа зааточнїици гиганти слична е и светаа богородица томе неб защо и она  людма  накнагя  оузраастъ  и  ячин  имъ  даае  кадъ  е  првы  христїанскы  царъ  константинъ  оу  цариград  начіиняѡ  ѥдн  цркв  и  три  самотворна  мраморна  дебела  и  висока стпца ѡнамо довезена и метнта пре дварѡва съзіидаати да после ш нима изнтра  подапр црковны таванъ догѥ то доби да се диж и толикы люди зграцаше се да и дигн и  исправе много се мчише а ни кренти и съ землѥ не могоше не знадоше мастори нища що да  чине ш нима пакъ  оне нођи доЂе на  сн  светаа богородица те  рече немаар  зидарскомъ  Поглаваар нека дозове три Ђаака и школе ѡни кѥ испра[714б]вити те камените диреке како  доЂоше ѡнаа три Ђака такы исправише они саами без ничїе помођи оупрааво дпке а маечка  с деца была невисокы момци алъ светаа богородица людма за чдо и за приповѣстъ да  бде даде имъ т голем снааг а и садъ кои іѡ се за що поздаано моле то имъ ѡнаа даае  що ѡдъ нѥ просе ако снааг оу коіѡ потребы ако що дрго На седмоме неб имаа планета  именомъ  сатрнсъ  коя  се  деца  оу  нѥно  добы  роде  бд  люди  ощромны  бистрѣ  памети  многозналице скоро ѡсеђнїи разборити здржна е и светаа богородица с отіимъ небомъ  ѥрно  и  она  побожнїимъ  людма  даае  мдростъ  размъ  сетїѡство  разсЂіиванѥ  вѣщо  и  промаатранѥ  на  далѥ  кадъ  бїаше  настала  самосатскаа  своеволна  ѥресъ  немадїаше  тіи  мдарааца такви хитлены  беседы кои бї е разметнли док се нїе раскотила оу томе саама  богородица  правіимъ  христїаномъ  поможе  кааза  се  светом  григорїю  чдотворц  ѥпископ  неокѥсаріиском  и  о  свем  га  начіи  ѡ  бог  мдрости  и    чем  ли  стои  православна ка[715а]ѳоличаскаа  вѣра  праава  те  све  оне  ѥретіике  надапре  и  засраамї и  а  и  садъ кои се люди к ніѡзи преволяваю молеђи е да баръ крозъ вѣр ѕлочест з дшомъ не  погин ѡна и ѡ бог оуразмля и засвѣдочаава имъ коя е правїа вѣра и зааконъ чем се  имад  држати  без  коѥно  вѣре  никаако  човѣкъ  свое  спасенїе  не  може  достати  како  и  апостолъ то казе те велы без вѣры невъзможно естъ оугодити бог Осмое оно небо на  комно се све ѕвѣзде виде и то се небо назіивлѥ тврдъ тврдо е и заслонито више нѥга міи  вѣђъ нища погоре не можемо видети що имаа за оваа ѡсмора небеса и пророкъ давыдъ  оуказе те велїи небеса намъ божїю тафрали слав оуказю и нѥговіи м рк масторїю  справн посвѣдочаава тврдъ ѥстъ и наша владычица тіимъ тврдимъ небомъ ѥръ она е  пна дарѡваа светога дха щоно се ѕвѣздами оу піисм називлю изаради тога посла ѥръ  како що на неб ѕвѣзде  сяю тако даровы  светога дха из побожне човѣче дше  наполѥ  вигѥно  сѣваю  врло  [715б] светы  апостолъ  паваѡ  діичы  те  дховне  дарове  говоређи свакоме ѡсобито з дхомъ дааѥ се велы слово премдрости ином же слово разма  ѡ том же дсѣ а дргом вѣра  с  отога ѥднога дха и иноме даріиванѥ лековито ѡ томе  дх  дргом  дѣствїа  силамъ  а  ином  проріицанѥ  що  да  бде  оунапредакъ  и  дргом  разсжденїа  дховомъ  ином  же  роди  ѥзыкомъ  а  дргоме  сказанїе  ѥзыкомъ  свѣ  єто  то  дѣстве  и  даае  людма  таа  исты  ѥданъ  дхъ  раздѣлюе  владости  свакоме  како  ком  онъ  366 саамъ що хође дати то томе и оно ѡноме дааръ ѡтъ себѣ даае све скпа те дарове светога  дха имаа и оу себы пречистаа дѣва богородица мдростъ имаа и ѡна знаа св божїю  потан и знаанѥ имаа ѥрно свакога жіива подъ богомъ створеня съзнае наатр и ђдъ  какво е що вѣр е прав и добр имала доклѣ е на овоме свѣт жіивила ѥръ она е вѣровала оу  сына божїа како га е зачела и родила имаа масторїю докторск и садъ она лечы и віида  болестніике  и  сваке  нааказне  кои[716а]но  к  ніѡзи  притрчааваюђи моле  се  имаа  и  снаг  чдотворн и раазликаа чдеса ѡна що годъ хође на свѣт чины имаа пророчаство ѡна е на  свѣт знала и прорицала е що ђе допосле събыти се и садъ доста що коимъ саама и кроз иконе  свое проказе здешааня последняа имаа дховно промаатранѥ знаа свакога човѣка ко що  мислы  ѕло  ли  добро  ли  ко  лї  е що  намїѡ  оучинити  знаа  свакіимъ  ѥзыкомъ  и  говорити  имаа и велико досеђаанѥ сващо разбыра свак притч щоно е загонетка може протолмаачити  на  що  излазы  свак  тврд  и  мчнознан  рѣчъ  що  се    піисм  скривено  піише  оуміиѥ  прокаазати  изаради  тога  и  она  се  назіива  небомъ фирмаментовымъ  щоно  е  тврдъ  ѥръ  ѡна пна е свакога даара ѡтъ светога дха щоно се ѕвѣздами називлю по томе све знаа  ѥрно  е  саамъ господинъ богъ  свакадъ  свдаа  оуѥдно ш ніѡме како  іѡ  е архаггелъ  гаѵрилъ  то  и  докаазаѡ  на  съзнанѥ  каде  рече  рад  се  ѡбрадованнаа  господъ  с  тобою  благословеннаа  ты  єси  въ  женахъ  и  мы  глаголѥмъ  и  благословенъ  плодъ  оутро[716б]бы  твоее  яко  родила  єси  христа  спасителя  дшамъ  нашимъ  єгоже  оубо  милостива намъ сътвори ныня и въ данъ сда аминъ   Втораа честъ сего слова   Небесны кргова пише се єто седамъ нами вигѥны що има а ѡсмо е закрилѥно съ  ѕвѣзднимъ кргомъ ѡдъ насъ міи га не видимо зове се тврдъ и на нѥм е ѡдзгоръ вода  що сш нѥга доле роса иде како що се  ѱалм давыдов казе небеса небесъ и вода  ѡнаа що е сврхъ неба да хвале божїе име сврхъ тога пакъ има небо само ѡтъ крищала  девето  небо  и  то  е  небо  прозрачито  видіи  се  крозъ  нѥга  свіимъ  тима  небесы  и  пречистаа  дѣва  богородица  се  наріиче  ѥстъ  ѡна  и  крищалнимъ  небомъ  те  како  кришталъ држеђи га  спрођъ  снца запалюе пшчаны прахъ баартъ тако и пресветаа  богородица  запалюе  з  божїѡмъ  любавлю  срдца  грѣшнимъ  людма  да  бы  започели  бога  миловати  а  не  овосвѣтскы  грѣхъ  грѣшне  люде  давыдъ    ѱалм  праахомъ  и  назіивлѥ говоређи да се съ землѥ смет кано праахъ изпредъ вѣтра оу некомъ вилаает що  се зове оно мѣсто сатарна люзитанскаа некы се чдны [717а] за дивот крисщалъ находы те  понавише  обрааза  иконе  малирю  христовѣ  и  свете  богородице  и  напіисааты  на  нѥм  христовъ  саамо  то  стакло  с  разликомъ  формомъ  оуказе  христа  кадъ  видіи  се  мааліимъ  дететомъ  кадъ  пакъ  момче  младо  дванаистогодищно  кадъ  човѣкъ  367 свршитъ  ѡтъ  тристъ  годіина  кадъ  ѡтъ  петъ  распѣтъ  на  крст  часомъ  пакъ  грозна  страшнога  седеђа  на  престоле  сдїю  а  ѥдномъ  формомъ  напіисатъ  е  не  ѡтъ  толико  рк  тако  и  пречистаа  дѣвица марїа  наалична  е  томе  крищал  ѥрно  она  е  оу  своме  црев  носила  христа  и  родила  га  е  коино  оу  разликоме  своме  оузрааст  и  форми  показіиваѡ се  е людма овога  свѣта понаапре  оукаазаѡ се  е бїѡ дететомъ маечкымъ после  дванастогодищанъ  кадъ  га  мати  с  іѡсифомъ  тражеђи  тређы  данъ  нааЂоше  оу  ѥрсалимско  цркви  дишпощаюђи  м  се  ѡ  книзи  с  матори  оучители  и  пакъ  ѡ  тріистъ годіина по крщеню оучеђи м и привѣрюђи на свое богопознаанѥ нъродъ ѡпетъ  на  крст  разапетъ  а  напосле  пак  се  хође  оукаазати  подъ  небомъ  каде  догѥ  сдити  жіивымъ и мртвымъ страашанъ сдїа десето е оно прво небо [717б] що ходы и ѡбрђе се  оуокругъ наѡколо и дрма ходы нигде не стои то небо и остаала небеса вче за собомъ  те се ѡкређ сва за ѥднимъ каа сахатно велико коло що и ѡстаала кола врты за собомъ и  пресвета богородица тымъ ѡкретніим се небомъ наріиче кояно ѥ понапрво была започела  христ бог слжити те кадъ га е родила и виде га предъ собомъ такы е предъ ніиме  клекнла на колена и поклонила м се е до землѥ и прокааза га да право ѥстъ ѡнъ сынъ  божіи  та  що  пророцы  за  нѥга  піисаше  да  кѥ  се  на  ѡва  свѣтъ  родити  ѡтъ  чисте  дѣвоке како що іисаїа пророкъ овако казе се дѣва въ чреве пріиметъ и родитъ сына  и наректъ име м ємманлъ щоно се то велы с нама е богъ а после и дрге е вѣђъ ѡна  люде наврађала и принЂаавала да  слже  христ бог и приказіиваня м  спажаю како  с  првомъ и піише се  іѡваанов єѵаггелїю да кадъ е христосъ оу канагалилеско бїѡ  на свадби те е сватовомъ вына нестало было те ѥ ѡніимъ слгама ѡна рекла що вамъ мо  господинъ сынъ закааже віи то оучинте и с отіимъ и ѥ привела до христовѣ вѣре ове  православне  [718а] що  се  зове по  грчкы каѳоличаскаа то ѥстъ избраанна праава вѣра  за  прво  време    грчкоме  царств  быаше  дошла  некаа  ѥретичаска  млаада  именомъ  козмїана  дошла оу ѥрсалимск цркв саама нођомъ да  се поклони христов гроб а кадъ ѥ  пошла  да  вѣђъ крозъ  враата  оугѥ  нтра  оукааза  іѡ  се  пресветаа  богородица  каа  некаа  царица с многима млаадимъ женами стаде предъ ню изнтра те заставї ѥ и не даде  іѡ  цркв оулести то іѡ рече како ты сміишъ овде оулазити кадъ ты ниси ѡдъ наше  вѣре ни заакона нашега ондаа козмїана стаде се молити да іѡ допсты оуђи нтра текъ  да виды бааръ цркв каква е на то ѡдговоры к ніѡ светаа богородица те рече вѣр ми  невѣсто  да  то  никаако не може быти  овде  тебы  оулезти  вѣђъ тако  ако  оузбдешъ нашега  заакона те се ѡбрнешъ на ов наш вѣр а не иначе що ѡна да чины врло іѡ жаѡ бы що  не може видеты божїа гроба много се мислеђи оу себы ѡбрн се на христїанск вѣр и онде  се  причесты  тѣла  и  крви  господнѥ  и  после  тога  дошла  е  [718б] те  се  е  поклонила  христов  гроб  и  частном  крст  тако  и  нама  се  піише  не  допщати  оу  наш  свет  цркв лазити ѥретікомъ жидовомъ ни коимъ поганомъ ни кои ніис православне вѣре  368 защо ѡни зато не доходе що имъ е мила наша црква и бог да се оу ніѡ моле неголи више  тога  радъ  долазе  да  се  с  нама  шегаю  по  сокааци  и  подсмехю  се  нашемъ  црковномъ  правилномъ  аадет  зато  е  іѡще  и    првашнѥмъ  стааромъ  заакон  бїѡ  закаазаѡ  богъ  іисраилтеномъ  никаква  човѣка  невѣрна  не  допщати  оу  цркв  имъ  оулазити  овако  говоређи  свакы  иноплеменичкы  сынъ  кои  ѥ  необрезаатъ  срдцемъ  ни  с  тѣломъ  оу  мою  свѣтиню некъ не ходы Ѥданасто е небо понавише сврхъ свїю небесаа горнѥ небо що  е каа ѡвде що е стреха надъ кђомъ ампереско то се небо нариче божїа столица како  то саамъ богъ за то горнѥ небо казе крозъ исаїю пророка те велы небо е мо престолъ а  земля мї е мое подножьѥ и пресветаа е богородица с отымъ врхнимъ небомъ каконо и  наша  светаа  црква  съ  своіѡмъ  попевкомъ  з  божїимъ  ѥ  столомъ  нари[719а]че  говоређи  к  ніѡзи  діивне  с  твое  таане  богородице  вышняго  бо  престолъ явила  се  ѥси  владычице  коздросъ  перскы  царъ  быаше  себы  справїѡ  горнѥ  небо  ѡдъ  мѥды  и  ѡдздо га е быѡ накитїѡ съ звѣздама съ снцемъ и с мѣсецомъ плаветно по небесно  сво  нааликы  вигѥно  и  т  е    нѥм  боравїѡ  пакъ  закааза  своме  вилаает  да  га  имад  богомъ називати и тако слжити м и покланяти се каа истоме бог и христосъ царъ  славны  свѣм  свѣт  справїѡ  ѥ  себы  за  свое  боравлѥнѥ  местно  горнѥ  небо  с  пречисте  дѣвоке марїе те  ніѡзї  е тако боравїѡ каа  ампереском неб докле  се  е ѡдъ нѥ  родїѡ троркаа плаађа горе  неб имаа що е приготовлѥна тамо светымъ по  сд божїю  раздаавати се како що христосъ оу єѵаггелїю рече  своимъ оученикомъ радте  се и  веселите се яко мазда ваша мнѡгаа на небесѣхъ прваа плађа е ѥднакаа свима светіимъ  зове се Авреа то се стои на смотреню божїегъ лица ѥрно сви светіи гледати кѥ божїе лице  онолико како що га аггели виде сян зрак ѡдъ бога а лица [719б] оу бога нема да  га  ко може  видети  док  се  саамъ не  кааже  оу  коіѡ  дрго  нааликы  неголи то ясно що  е  христово  по  човѣчаств  лице  м  хође  сви  светіи  видети  що  за  нѥга  намъ  доказе  светы іѡанъ богословъ тако ђемо рече видѣти га цѣло какавно и ѥстъ ѡнъ саамъ собомъ  дргаа  е  пакъ  плађа  тамо  зове  се  Авреѡла  не  згледна  него  млива  неко  големо  ѡ  бог  разбіиранѥ весело изарадъ овосвѣтскога многогъ ѕлопатеня крозъ вѣр и правд свою коимъ  щоно т плађ не сви светі имати кѥ кроме овіи трои мченици дѣвставницы що с  ѡдъ  младости  чисты  и  пакъ  недвоѡбразни  оучители  що  с  протеріиванїи  за  слово  божїе ѥрно ты таквы повише ѡдъ остаалїи люды бог слже з Ђаволомъ се боређи и с  овіимъ  свѣтомъ  доста  ѕла  подносе  мченицы  воюю  съ  свѣтомъ  и  собаараю  га  те  влаадаю над ниме дѣвставници воюю и боче се съ своимъ тѣломъ не допщаю м на волю  него  га  врло  ѡтъ  сваща  застеж  а  оучители  пакъ  воюю  съ  саамимъ  враагомъ  заста[720а]ляюђи с наакомъ люде не ходити м на волю и с отымъ сътир м снааг да  не своды люде  пакло Тређа ѡпетъ оу неб имаа понавѣђаа плађа що се имене Палма и  то  е  ѡсобливаа  плађа  не  многіимъ  толико  овы  двои  имати  кѥ  е  що  с  ѡтъ  свога  имъ  369 дѣтинства пометнли  се  съ  свіимъ  чиномъ ѡдъ  овога  свѣта  и ѥдноме  се  бог  предаали  даню нођ слжеђи никадъ за свою смртъ ніис маарилы бога ради погинти свакадъ с  готови были на мке се дати толико имъ ѥ єѯикъ было що нїе имаѡ ко да и мчи и пакъ  женѥны а  чисто  с  се  ѥдно држали те ніис  лежали заѥдно него каа братъ и  сестра до  смрти се пазилы по сиротински се живђи с трдомъ без сваке хіиле  пост оу молитвы  ѡтъ свога рааденя половиц за дш издааюђи имаа пречистаа дѣва богородица цѣло  подпн т трострк ѡдъ бога на неб плађ що се зове авреа авреѡла и палма ѥрно  она  свакадъ божїе лице гледаа  слободно предъ  собомъ а  свое  іѡ дѣвоячство чисто до  смрти ѡвде  спазила  е  и  беде  тге  доста  е  поредъ  христа  подносила  готова  е  была  и  на  смртъ  [720б] се за нѥга дати алъ богъ то нїе допстїѡ матери м на людскы мкаа  смртъ  пріимити  Я  міи  садъ  оу  ѕлоби  жіивђи  к  овомъ  свѣт  съ  свѡмъ  наатромъ  прилеплѥны тѣлесн волю испняюђи цѣло а не дшевн кою за що ли тамо мисліимо плађ  ѡдъ  бога  имати  него  толико  да  се  діиль  препорчемо  пресвето  дѣвы  маріи  владычици нашо богородици за свою намъ прїателиц добр патрон држеђи ѥ молеђи  іѡ  се  до  землѥ  да  припадамо  предъ  нѥнимъ  образомъ  частнимъ  просимо  милято  провіиЂати  іѡ  и  за  наше  спасенїе  кодъ  сына  свога  нашега  господа  іисса  христа  бога да бы и мы кроз ню оу неб изаради бааръ христїанске вѣре наше ако не за коя  добра  дѣла  плађ  ѡн  вѣчн  достали  те  на  ѡноме  страшноме  сд  ѡтъ  христа  бога  дочемо таа лепы гласъ радте се и веселите се яко мазда ваша многаа готова се вамъ на  небесѣхъ аминъ 370 Слово из Учитељног јеванђеља (720б–727а) Слово г   из поченїа на благовѣщенїе пресветїе и приснодѣвы владычице наше богородице   Краснога и яснога овога дна праздникъ благовѣщенїа брађо христїани благодаримо  господа бога кои смо га дочекали да га лепо  милокрвств мегю собомъ [721а] братскы  хбаво и проводіимо  свѣткюђи весело з дшами подховно ѥрно  ово  е првы господъскы  праздніикаа  свїю  започетакъ  и  глава нашем  спасенїю  зато  и  валяа намъ  свима  скпа ѡ  нѥм  веселимъ  быти  те  се  радовати  просвѣтлюемо  се  побожно  с  китенѥмъ  цифраюђи  се  сматрамо се оу своме смишліиваню що е  нѥм збила се голема божїа потая изаради насъ  хдіихъ  чловѣколюбиве  м  милости  к  нама ѡдзгоръ  силазеня  а  коя  ѥ  то  тана м  ѥстъ єто оваа како сынъ божіи сынъ се човѣчы оучины и ѡдъ ове пречисте дѣвоке  марїе  с  подретла  цара  давыда  себы  тѣло  човѣче  създаа  з  дхомъ  светымъ  бы  цѣлокпанъ  богъ  и  чловѣкъ  да  човѣка  оу  бога  преѡбрне  защоно  испрва  нашъ  шкндетъ се адамъ ѡдъ ѕмїе ѕвизданѥмъ ѕл вѣще превары лкавога испрва людоморца  сотоне  враага  що  га  наврды  с  оумомъ  своимъ  високо  се  дизати  що  нїе  ни  може  быти  зактеваюђи то  да ѡнъ  богъ бде  заборавы  се  тога  да  е ѡдъ  землѥ  за  слжб  божїю  създаатъ  томе стиже га лажа те не текъ що не бы богъ него іѡще и из рая бы ржно  протераатъ те ѡдъ бога ѡтпаде и подъ влаадостъ смртн и гніилостъ подпаде пакъ  [721б] ш ніиме оуѥдно єто сви скпа людство що ѡдъ нѥга породъ бы све шіиромъ подъ  клетвомъ ѡномъ ѡсдни ѡстасмо  подложни  трненю  и  смрти тога  радъ ѡпетъ  допосле  смилова се богъ те саамъ собомъ бы човѣкъ да адама оу себы носеђи га богомъ оучины  и насъ из изтрніиваня и ѡдъ вѣчите смрти ѡслободы и с клетве ѡпросты а томе е свем  єто  овы данашнїи  великы  благы празничны  благовѣщенїа  гѡдъ  и  то  е  ово таны  снаага  провидна  тога  радъ  года  свакаа  стваръ  кликты  и  весело  се  разиграава  догѥ  намъ  христосъ да насъ кои  смо  нѥгово прааво вѣры и  христїанскоме заакон изподъ  смрти адове ѡткпи како се ѡ томъ піише и  божїе синовство оуведе да више к отоме не  бдемо оу вражїем робств ходеђи намъ по свои воля желиво и по свакомъ грѣх вааляюђи  се  него    чистоты    правды  слободни  боравимо не  овосвѣтожеливцы  ама  ѡ  дши  и  ѡ  бог да имаамо свою намъ заабав ни тѣлесн волю себы кнадеђи него дши место тамо  ватаюђи ко се с тѣломъ бавы та к овоме свѣт се и држы и о нѥм сва м е міисаѡ како  би га стекаѡ а ѡнаа га е прошаѡ [722а] а тко ли се к неб држи та се више ѡ дши  стараа  защо  све  тѣлесно  то  старанѥ  вѣщо  ѡ  саможіивств  пакъ  ка  и  ѡтпре  подъ  Ђаволскомъ  и  смртномъ  влаадомъ  ѥднаако  стои  нїе  с  крвлю  христовомъ  искплѥно  371 докле  се  чловѣкъ  саамъ  исподъ  свѣстке  наатре  с  покаянїемъ  не  ѡтбавы  ѥрно  тѣлеснї  е  телбизлкъ вражда на бога заакон се божїю ни црковномъ оустаав не покаара нити  може лакомацъ икадъ покоранъ быти и тафраџїа тко се тѣлено држы та бог оугодити  не може него  овоме  свѣт по врааг волю траажи да  е богатъ чвенъ и вигѥнъ ѡва єво  празникъ  оукратко  ми  ређи  наша  е  промена  к  понаавляню  првога  намъ  раскога  жіитка  безбрижлива  заа  се тога  радъ  джни  смо  га  побожно  свѣтковати  и  дшевно  ходити  пощено с правицомъ милокрвно и кротко не пшити се по себы ни се що кечити и бечити  спречати се на кога и  носъ дхати мрщало него с міиромъ з дгоподношенѥмъ по светоме  дх  оу  добротворств  се  и жели  състаяти  дргъ  з  дргомъ  да  не  празно  ни  залдъ  то  іисхристово добро про[722б]віигянѥ за насъ нехаатно проведемо валяа намъ молити се  и жалити за све люде гледаюђи како ѡтъ свію страана снаходіи се много ѕло беда и свакаа  неволя  божїимъ  наапстомъ  изарадъ  нашїи  тщены  и  раазликы  згрѣшіиваня  джни  смо тжити и бринти се за наш брађ кои с оу коіѡ неволи оу робств ли и по тамницаа  за нхово ѕлопатенѥ тешко ли дговаанѥ молеђи се бог и пресвето богородици за нихъ  да и посети и потѣшаа снебіиване ѡдъ неволѥ  велико тзы те и ѡслободы и крталише  ѡтъ ѕле наалоге пакостливы ѕлотвораа и поможе имъ скоро каадры оу свачем господинъ  ы  богъ  по  тѣл  и  по  дши  с  нагледанѥмъ  милокрвства  пожалива  више  ѡдъ  насъ  истеже богъ више неголи справе кое подшне сва е нѥгова господъства тафра и помпа   людскоме  милокрвств  и  жалѥню  по  брађи  намъ  своіѡ  нелагодно  и  неволно  що  е  то  пропатити  намъ  що  мчно  с  постараанѥмъ  за  брађ  врло  е  то  брађо  оугодно  и  приватно  господ  бог  ѡдъ  насъ  више  ѡтъ  поста  и  многометанисаня  ѥръ  ѡ  томе  велик  заповедъ божїю имаамо помаагати не[723а]ячи и оскднимъ тжніикомъ джни смо   томе  слжити  каа  робови и  слге  божїегъ  заказіиваня  с  отымъ  посломъ можемо м  оу  добро вол ѡстати с враагомъ и с овымъ свѣтомъ на нашемъ крщеню ѡбѣђали смо се  воѥвати  да  не  дараамо  натраагъ  валя  намъ  ѡдъ  ѕла  закриліивати  и  браанити  свакога  човѣка и поредъ бегѥны оустаяти с ѡтимаанѥмъ ѡтъ ѕла ако ли що саами собомъ  ніисмо кадри помођи ни кога добра имъ прибавити а ѡно тжно бог се за нихъ молимо  да имъ поможе то можемо кои ѡ томе  хаата и нааглы помођъ оучинити и  хође  га богъ  послшати ѥръ  с  отіимъ  заповест м испняа  овако насъ  оучыи и говаара  христовъ  светы  апостолъ  павалъ  ѡ  томе  постарати  намъ  се  те  наше  мобе  и  молитве  ѡдмоліиваня  прошню  и  благодаареня  бог  предносити  за  све  люде  за  цара  и  за  св  господ  вощанск  и  коморніике  цареве  да  би  без  мђнѥ  тихо  проводилы  міи  сво  жіитакъ оу нашо доброи вѣры и заакон право се држеђы и чисто а що е то брађо за све  люде наше молѥнѥ226 не само що текъ хвадише нашемъ подретл защоно с отога намъ  226 Реч је накнадно уметнута изнад реда. 372 посла при[723б]сѥднаачавамо се  съдржство и с тЂины те е то годно и врло бог ѥръ  ѡнъ то зактева да би се сви люди спасли и ѡ нѥм се право оуразмилы неголи и міи то да  зактевамо собомъ по нашо якости колико смо кадри бог да нааликемо ѡ томе добромъ  зактеваню те се молимо за све люде вѣрне и невѣрне како що насъ свето піисмо оучы и то  наше  за  свакояке  люде  молѥнѥ  велико  хвадише  нашо  дши защо  без  людске  мегюсобне  любови свога  спасенїа дшевна не можемо имати  а то насъ привлаачи милокрвство  съ  свима држати кадъ  се за све люде бог молимо те не текъ само що се христїани с отога  мегю собомъ лѣпо се почитю и пазе се него и ѕлочестнике невѣрне и наше ѕлотворе дшмане  застеже  и  те  то  наше  за  нихъ  молѥнѥ  не  даа  имъ  на  насъ  ѕвѣрити  се  дивлячити  и  бесити  се  з  глобомъ  с  пређніѡмъ  с  ѡбѣЂіиванѥмъ  и  с  ѡстаалимъ  злмомъ  повреЂіивати пленити ли и харати тога радъ намъ посла мог се іѡще с принЂіиванѥмъ и  кааненѥмъ нашимъ милостивымъ многіи придобавити и  вѣр наш христїанск да  долазе [724а] како що се и  піисм ѡ томе доноси те веліи се спасе спаси нхъ да змог  ѡ  вѣры  божїіѡ  прааво  оуразмити  се  и  на  истинн  дођи защоно  ѥдна  е  таа  праава  истинна що  е ѡ бог наша православна вѣра а дрго  свѣ е лажа  акаръ чїа вѣра была  оу  свако се находи много мало ли понеко хисе ѥресы ѕле плеве своеволне за инатъ како е ѥданъ  богъ тако на  свѣт ѥ и ѥдна божїа црква ѥдно крщенѥ прааво и ѥдна вѣра источне  апостолске  съборне  цркве  зато  свда  стоеђи  наши  свещеници  кано ѡбщіи ѡтци мир  проміишляюђи имъ за све люде и стараюђи се ѡ свачїѥмъ спасенїю по нно джности моле  се ѡ свѣм свѣт ѥднаако да богъ сміиры мегюсобно вилааетъ те свакы радъ немира да  престане  земли ратъ и рааздоръ оу вѣри таа инаатъ и смђня що е многаа и за тврдо  ѡбстоянѥ светіихъ божіихъ црквѣи єда би се сви наароди и ѥзыци прикпилы  ѥдн  хрисђанск цркв то оу ѥктенїа на свакомъ црковномъ правил говоре попови а и міи  пакъ на то ѡдговаарамо те велымо господи помил и пода господи є пакъ како да  можемо кога [724б] клети и ѱовати хлити ли за кіимъ нїе лъ то голема грѣхота спрођъ  божїе заповѣсти ржити люде кадъ е богъ заповѣдїѡ благосивляти и молити се а не  клеты  оуѥдно  брађо  да  се  за  све  молимо  по  заповѣди  намъ  метанишђи  до  землѥ  предъ  богомъ да би свїю помиловаѡ саамъ ѡтъ свое м добре волѥ преволяатъ неизреченнога  м радъ мила срдца желногъ к човѣчаском род щоно и саамъ ѡнъ то господинъ и  владыка нашъ ище свимъ людма спасти се како що и ѥднаако на земли за свїю стараа се  и промишля за савъ свѣтъ с храаномъ и съ животомъ снце ѥднако даѡ ѥ да ся та  вѣрнымъ та невѣрнымъ ѕліимъ и добримъ киш ѡдзгоръ ѥднако пщаа правіимъ и  неправимъ  свїю  насъ  засиђе  съ  свакомъ  благотомъ  и  с  наспоріиванѥмъ  даае  изобилно свак наш потреб ѡдъ богате м рке зато понабольма свега добра и прикнагя  ако  се  валяло    любави  држіимо  те  се  ѥднако  за  све  люде  моліимо  и  ѡ  свѣм  бога  благодаріимо  наалетъ  з  добромъ  подносимо  никога  не  кдіимо  ни  ѡпадаамо  с  отога  373 држааня се таква свако благо доходы и рине Толико [725а] брађо да се просвѣстимо що міи  саами чинимо ни на кога да не ѕлобіимо свакы гаарезъ каѵг ташкаюђи са ща ли се згааЂа  с отога ѥзыкъ за збе лепо е држати и рке съзжмїати к себы съ свакымъ прощенѥ имати  нїе то годно бог коме   гаарез молити се нитъ  е  слично тымъ ѕлобити за кое  се валя  молити и саами наши дшмани с нашега за нихъ богомолства на болѥ се прелааж ѡдъ  свога имъ ѕла и мирю ѡдъ насъ не чине намъ кваара ни пакости нитъ  се що ѥде ни  ѕвѣре на насъ не допщаа имъ ни богъ изаради нашега к нима добротворства що  ѕломъ  наЂіивати  намъ оу  томе  и  ове  божїе  заповѣди  єѵаггелске  извршемо  щоно  се  велы  любите враги ваше милте и пазите  се лепо  съ  свои вамъ дшмани добро чинте вашимъ  наамђорцемъ  коино  мрзе  на  васъ  віи  имъ  добро  зактевате  ко  ли  васъ  кне  вы  га  благосіивляте ко ли ѱе лепо м ѡдговара оударацъ поднеси смисли се ѡ томе да тї е то  допало  за  кою  прв  твою  кривиц  те  м  захвали  що  тї  е  с  маліимъ  ѡтчалїѡ  те  те  е  заклонїѡ ѡдъ  божїе железне  дгобоне палице я  кадъ  єто  заповѣда  се  намъ за  [725б]  наше пакостливе ѕлотворе молити се да що би рекли єда за свою брађ не валя нам се бог  молити та то намъ и єстъ велика джностъ за све христїане молити се понааболма за наше  старїе за цара и господ м за  свое  спахїе за вощане и поглавааре нхове за кнезове  свое и біирове за сво рѡдъ и прїателѥ мобе и прошне на добро имъ за нихъ господ бог  оусрдо валя доносити наше ѥрно нно оу міир боравлѥнѥ и слобода насъ ѡдъ ѕла закланя  и бриг намъ с наше глааве скіида міиростъ даае зато по заповѣсти божїіѡ како е саамъ  крозъ пророка исаїю рекаѡ богъ віи свещеницы молите се и говорите моимъ людма да моѥ  заповѣди слшаю и творе данъ на данъ велы ѡни мене ищ а саами собомъ оудаалюю се ѡдъ  мене  с  престпліиванѥмъ  мога  ми  заказіиваня  и  како  да  и  нагледамъ  како  ли  ђ  имъ  помођи  кадъ  сами  себы  ѕло  копаю  єво  и  я  вам  се  лепо  моліимъ  и  за  бога  васъ  просіимъ бааръ т заповѣстъ божїю испняте що нїе мчна свесрдо се за227 све те люде  по  подретл  и  по  ред  више  искаазате  молите  како  за  хрискяне  тако  и  за  иновѣрце  ѡ  живот  ѡ  здравлю ѡ  спасенїю  за  сређ  имъ  и  бериђъ  ѡ  міирноме  боравлѥню  на  воски  съчва[726а]ню  и  надбыяню  наше  непрїателѥ  коино  ищ  да  насъ  погазе  и  наше  добро  с  ягмомъ развк за неверне да и богъ на праав вѣр и зааконъ христїанскы ѡкрене и  таа  за  нхъ  наша  моба  велико  е  ѡдъ  насъ  приватна  и  годна  бог228  те  и  нама  двострко дши и тѣл хвадише а аколи то неђемо чинити ни се молити грѣхот имаамо за  то  голем  а  грѣхъ  е  свакы  дшогбацъ  зато  и ѡпетъ  веліимъ  тога  вамъ дгованя  не  заборавляте се ни се що ѡбнехаатите прво за црковніике ваше молеђи се после за вощане  и за све люде защоно таа джностъ мобена дргъ за дрга не само свещенном ред ѡтъ  227 Написано зе. 228 Реч је накнадно написана изнад реда. 374 христа и апостола м предаата е него свіимъ христїаномъ ѥднако како мшко фели  тако и женскоме стрк молити се ѥднимъ за дрге   божїа  е  благодатъ  независтлива  и  свїю  насъ  скпа  ѥднако  съзіивлѥ  на  доброчиненѥ  Такогѥръ и свакы по себы свакы данъ да имаа свое молѥнѥ доконаавати где се годъ собомъ  находы на свакоме мест и пт то е єто христїанскы добаръ завича и скпщина  комн  црковномъ К  отоме  пакъ  грѣха  нам  се  свакога  врло  валя  пазити  и  клонити  се  нека  с  вамъ  рке  пале  ѡтъ  тгѥгъ  зааноса  и  [726б]  крагѥ  праве    свакомъ  мереню  чисте  ѡтъ тЂоженскогъ пиполѥня и намигіиваня ѡдъ боя и боя чванѥ ѡтъ сваке ѕлобе и  неправде ѡдъ маамеле и віишка заалишнога држаня кодъ себе и лакомости рке нека с  вамъ  пржене  на  делѥнѥ  сиромааши  и  на  свако  доброчиненѥ  своимъ  ближнимъ  род  и  коншилк своме по навишо заповеди божїіѡ ближнѥга пазити каа саамъ себе ѡтбїате  се лкавогъ  смишліиваня и ѕлопантеня и тЂоженске желѥ распаліиване а кадъ  се молите  бог  к  себы  міисаѡ  събіирате  да  бде  вамъ  цѣло  оумлѥ  г  бог  и  знаанѥ  с  вѣроваанѥмъ несмнивато ѡ чем вамъ е прошня не двострчити паметъ свою да ти ли  то богъ не да ти ли що ѡдъ нѥга ищемо ако е наша прошня по божїіѡ вол те нїе що  спрођъ на кое ѕло доконаанѥ и светске тафре достаткѥмо то що просимо229 а ако лї е дши  на  кваръ    томе  знаамо  да  нема  нища  що  е  право  и  дшї  е  за  хвад  на  гледанѥ  сиромаашїи  и  немођнїи  на  кое  добро  чиненѥ    томе  наша  молѥня  слша  и  даае  намъ  свакадъ нааспорно господинъ богъ ємже подобаетъ слава и држава частъ [727а] и  покланянїе  отц  и  сын  и  светом  дх  и  ныня  и  присно  и  въ  вѣкы  вѣкомъ  аминъ 229 Написано просима. 375 Прилог Б: Илустрације Слова изабрана (1743), Архив САНУ, 137 (101), 1. 376 Прво слово Јована Златоустог на Благовести, Слова изабрана (1743), Архив САНУ, 137 (101), 591а. 377 Слово Јована Дамаскина на Благовести, Слова изабрана (1743), Архив САНУ, 137 (101), 603б. 378 Слово Максима Исповедника на Благовести, Слова изабрана (1743), Архив САНУ, 137 (101), 625а. 379 Прво слово Лазара Барановича из Труби словес, Слова изабрана (1743), Архив САНУ, 137 (101), 652б. 380 Треће слово Лазара Барановича из Труби словес, Слова изабрана (1743), Архив САНУ, 137 (101), 676б. 381 Пето слово Лазара Барановича из Труби словес, Слова изабрана (1743), Архив САНУ, 137 (101), 679б. 382 Тлкованије, Слова изабрана (1743), Архив САНУ, 137 (101), 681а. 383 Слово Јована Златоустог на Благовести, Зборник житија и слова (XIV век), Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду, Ћоровићева рукописна збирка, 258. 384 Слово Јована Дамаскина на Благовести, Поменик водичнички (крај XV – почетак XVI века), Архив САНУ, 32 (138) , 14. 385 Слово Јована Дамаскина на Благовести, Поменик водичнички (крај XV – почетак XVI века), Архив САНУ, 32 (138), 19. 386 Прво слово Лазара Барановича, Труби словес (1674), Библиотека Српске православне црквене општине у Будимпешти, 114, 181. 387 Слово на Благовести Јоаникија Гаљатовског, Кључ разуменија (1659), http://escriptorium.univer.kharkov.ua/handle/1237075002/363, 212. 388 Слово на Благовести Јоаникија Гаљатовског, Кључ разуменија (1659), http://escriptorium.univer.kharkov.ua/handle/1237075002/363, 222. 389 Тлкованије на Благовести, Евангелие с толкованием (1756), http://old.stsl.ru/manuscripts/staropechatnye-knigi/332?fnum=219 390 Тлкованије на Благовести, Евангелие с толкованием (1756), http://old.stsl.ru/manuscripts/staropechatnye-knigi/332?fnum=219 391 Поученије на Благовести, Учитељно јеванђеље (прва четвртина XVI века), Библиотека Српске православне епархије будимске у Сентандреји, ЂУР1, 360б. 392 Биографија Милеса Стефановић-Бановић рођена је 1979. у Београду. Средњу школу завршила је у Линцу (Аустрија). Дипломирала је 2003. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду на Смеру за мађарски језик и књижевност. Године 2008. дипломирала је такође на Православном богословском факултету у Београду. Магистарску тезу под називом „Записи у српским рукописима Сентандрејске збирке” одбранила је 2010. на Филолошком факултету у Београду. Наредне године при истом факултету започела је рад на докторској тези „Беседе, слова и поуке на Благовести у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића“. Током студија, у различитим периодима била је стипендиста Министарства просвете РС, Министарства вера РС и немачке Фондације „Конрад Аденауер”. Од 2009. запослена је као истраживач-сарадник у Етнографском институту САНУ. Тренутно је ангажована на пројектима: „Стратегије идентитета: савремена култура и религиозност“ и „Интердисциплинарно истраживање културног и језичког наслеђа Србије. Израда мултимедијалног интернет портала ‘Појмовник српске културе‘”. Аутор је већег броја научних радова, приказа и превода, објављених у домаћим и иностраним часописима и тематским зборницима. Учествовала је на више научних скупова и конференција у земљи и иностранству. У својим истраживањима, филолошко-антрополошким приступом језичкој, књижевној и етнографској грађи, како у архивским, тако и у савременим изворима, проучава религијске теме у књижевности и култури. Области интересовања обухватају културну историју и наслеђе Срба на подручју Аустроугарске, питања етничког идентитета, традиционалне и савремене облике религиозности и обредно-религијску праксу. Говори и користи литературу на немачком, мађарском, енглеском и руском језику и служи се француским. Током студија теологије изучавала је црквенословенски, старословенски, руски, старозаветни јеврејски и новозаветни грчки језик. 393 394 395 396