@conference{
author = "Лалић, Небојша",
year = "2020",
abstract = "У патогенези типа 2 дијабетеса (Т2Д) постоји удружено
деловање више различитих поремећаја који утичу на избор терапијског агенса. Показано је да глукагону сличан пептид 1 (glucagon like peptide-1, GLP-1),
који се секретује у цревима, снажно подстиче глукозо-зависну секрецију инсулина. У пацијената са Т2Д, ефекат GLP-1 је значајно ослабљен, па терапијска
апликација GLP-1 до фармаколошких нивоа може имати значајан повољан
ефекат. У бубрезима долази до ресорпције глукозе, и то у проксималним ту булима, активацијом натријум-глукозних котранспортера 2 (sodium-glucose
co-transporter-2; SGLT-2), чиме се спречава гликозурија и остварује одржа вање нивоа глукозе у крви у уским, нормалним вредностима. Нови лекови,
из групе SGLT-2 инхибитора (глифлозини), снажно инхибирају овај транс портни систем у бубрезима са последичним снижењем нивоа гликемије, и то
инсулин-независним механизмом. Дуго се у третману Т2Д инсистирало на
стриктној метаболичкој контроли, у циљу редукције компликација и кардиоваскуларне болести (КВБ), али резултати овог „глукоцентричног“ приступа
нису довели до жељеног смањења компликација. Повољни резултати великих,
рандомизованих студија КВ исхода нових лекова (GLP-1 рецептор агонисти
и SGLT-2 инхибитори) потпуно су променили терапијски приступ у Т2Д, где
редукција КВБ и бубрежних поремећаја постају подједнако важни терaпијски
циљеви. Ове две класе лекова су показале снажну кардио-реналну протективност, као и смањење ризика за срчану инсуфицијенцију (SGLT-2 инхибитори).
Најновији водичи за лечење Т2Д наглашавају неопходност идентификације
специфичних категорија Т2Д пацијената, код којих би примена ове две се лекова имала корист. Стога, у третману Т2Д, након иницијалне терапије
метформином, у другом кораку треба применити GLP-1 рецептор агонисте са
доказаном кардиопротективношћу, уколико постоји и доминира атеросклеротска КВБ, или SGLT-2 инхибиторе, уколико је код пацијента утврђена срчана инсуфицијенција или хронична бубрежна инсуфицијенција, и то независно
од базалног HbA1c или индивидуално одређених циљних вредности HbA1c., The pathogenesis of type 2 diabetes (T2D) involves the combined action
of a number of different disorders influencing the choice of therapeutic agents.
Glucagon-like peptide 1 (glucagon like peptide-1, GLP-1) secreted in the gut
has been shown to strongly stimulate glucose-dependent insulin secretion. Given that the effects of GLP-1 are significantly impaired in patients with T2D,
therapeutic application of pharmacological levels of GLP-1 may have significant beneficial effects. Glucose reabsorption takes place in the kidneys, namely,
in the proximal tubules, through the activation of sodium-glucose co-transporter-2 (SGLT2), which prevents glycosuria and maintains blood glucose levels
within a narrow, normal range. New medications, from the group of SGLT-2
inhibitors (gliflozin drugs), strongly inhibit this transport system in the kidneys,
leading to a consequent drop in blood sugar levels, via insulin-independent
mechanism. Even though for a very long time physicians insited on strict meta bolic control in the treatment of patients with type 2 diabetes, in order to reduce
complications and cardiovascular diseases (CVD), the results of this “glucocentric” approach did not lead to the desired reduction of complications. Favorable
results of large, randomized studies focusing on cardiovascular (CV) effects of
new drugs (GLP-1 receptor agonists and SGLT-2 inhibitors), have completely
changed the therapeutic approach in T2D, in which reducing the risk of cardi ovascular diseases (CVD) and renal disorders have become equally important
therapeutic objectives. These two classes of drugs have exhibited strong cardio renal protective effects, and they have also reduced the risk for heart failure
(SGLT-2 inhibitors). The latest guidelines for the treatment of T2D accentuate
the necessity of identifying specific categories of T2D patients in whom the use
of these two classes of medications would be beneficial. Therefore, in the treatment of T2D, after initial metformin therapy, GLP-1 receptor agonists, which
have demonstrated cardioprotective effects, should be used in the second step of
the treatment in patients with dominant atherosclerotic CVD, or SGLT-2 inhibitors in patients with heart failure or chronic kidney failure, regardless of basal
HbA1c or individually determined target HbA1c levels.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Глас САНУ",
title = "Савремена терапија типа 2 дијабетеса: достигнућа и дилеме, Contemporary treatment of type 2 diabetes: achievements and dilemmas",
pages = "11-21",
number = "430, 52",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12110"
}